Преподобни Јустин Ћелијски

APOLOGIA DE VIA MEA

Једном, само једном шаље Бог душу човечију у тело, на пут кроз иловачу. Сувише озбиљан посао Божји да бих га омаловажио; сувише озбиљна мисија дата души, да је испуни у иловачној чаури тела. Мисија је њена: да са телом пронађе пут кроз овај свет ка оном свету. И не може га пронаћи док не поверује у Господа Христа. Не поверује ли, не поведе ли тело путем Христовим, на крају је чека очај, лелек и ужас. Жалосна је душа човекова до смрти и иза смрти ако је чудотворни Господ не изведе на пут Свој богочовечански. Разбуде ли проблеми живота све очи душе човечије, она не може не видети да сви путеви завршавају беспућем и смрћу, а само Христов пут завршава бесмрћем и вечношћу. Пошљи само једну мисао своју Његовим путем и она ће ти се вратити обесмрћена, обесконачњена, обогочовечена. Пошљи кроз молитву једно осећање Његовим путем, и оно ће се вратити раскликтано бесмртном радошћу и повести Његовим путем сва јата твојих осећања. И непрестано тако, док сва душа твоја не буде очарана Њиме и поведена, и одведена у дивно царство слатке љубави Његове.

Христов је пут једини пут на коме нема раскрсница. Не на крају, већ на самом почетку пута сусрећу вас Истина и Живот, и прате на целом путу до његовог бескрајног краја. Тај пут Христов чува се у Православној цркви Духом Светим кроз свете оце. Православна црква је тиме Света, тиме Истинита, тиме једина права Христова Црква. — Уређујући Хришћански живот ја сам то заступао, тo проповедао, то наглашавао. А они пронађоше да је Православље у опасности од — мене, и бацише ме у Призрен, где нема штампарије, где је тешко дочути вести, па макар у ушима имао по два радија. Рекоше ми да мој „Уреднички сто" погађа многе. Потреба је Српске цркве да Хришћански живот буде угушен. Зато ме треба бацити што даље, у најзабаченије место, да бих што мање чуо, што мање видео, и - што мање писао. Идеално би било да своја чула редукујем на — ниједно, и да заборавим азбуку.

Ако сам ја Јона на броду Српске цркве, баците ме у море, само нек се утиша бура, само нек се брод спасе. А мене ће можда гостољубиви кит неки примити у утробу своју, и кад затреба избацити на обалу. — Ако је потреба Српске цркве да ме нестане, онда, ево, ја вам се јавно исповедам: пристајем да ме распнете само да наша Црква процвета светоотачким, светосавским подвизима и добродетељима. Вама је потребан „козел отпушченија"; изабрали сте мене, нека се молитва ваша узнесе као кад измирне пред Сладчајшим Господом.

Гоне ме и мисле да Богу службу чине. Да ли су сва њихова богослужења тако богоугодна и Богу мила? Човек човека гони - мољац мољца гони. Шта је страшно у томе? Ништа, али је много комично. Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би Га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства — воденица Сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненасите немани и чудовишна привиђења. — А све дотле — добро дошло свако страдање незаменљивог Господа ради! Наоштрише гњев свој као мач, задају ми ране, али ране које исцељују. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. Можда су мислили: побећи ће смела вера његова из срца његовог гоњена страдањима и вијана невољама. Плету мрежу души мојој; но зар не знају да је душа моја, као и свачија, постала по образу Божјем, а не од рибе, да би је могли ухватити у своју мрежу? За хришћанина страдања су чистилиште; и још — пролеће за душу његову, и освежење и подмлађење.

***

Зар је збиља Хришћански живот камен саблазни у Српској цркви? Зар је збиља он - опасност за Православље? Да се не би[сте] грубо огрешили о Истину, задржите се само на неким чињеницама: Хришћански живот је први, ако се не варам и једини, одлучно устао против опасних неправославних новачења која је такозвани „Свеправославни конгрес цариградски" хтео да наметне Православној цркви. Није ли и наш Св. арх[ијерејски] сабор заузео такво исто држање? У питању промене календара Хришћански живот је заступао канонско гледиште, на које је затим стао и Св. арх[ијерејски] сабор. Није ли Хришћански живот и у питању другог свештеничког брака стајао на канонском становништву, које је затим и Св. арх[ијерејски] сабор санкционисао, разуме се, независно од Хришћанског живота? Није ли Хришћански живот без околишења нападао аутономистичке тенденције појединих покрајинских цркава?

У тој борби за Православље, за православну идеологију и методику, морао је пасти покоји млаз светоотачке светлости на неправославне тежње, мисли и дела неких чланова вишег и нижег клира. И они су потајно и лукаво почели око имена мог плести мреже од интрига и денунцијација, и подземним путевима радити против мене. Но ја сам светоотачким путем право ишао православној Истини Христовој, и никад нисам људима угађао, јер кад бих још људима угађао, онда не бих био ни последњи слуга Христов. Нема ниједног реда, ниједне речи коју сам написао из пакости или мржње; чини ми се да и највећи моји непријатељи морају у себи признати да све што сам писао у Хришћанском животу, писао сам из ревности за Православље и из љубави према Господу Христу. Ево, пристајем да за сваку реч - не, за свако слово које сам написао, а нема у себи кап православне ревности и варницу љубави, одтамнујем по годину дана у овом и у оном свету. Невидљиви мото за сваки мој напис била је озбиљна Спаситељева опомена: Кажем вам да ће за сваку празну реч коју реку, људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37). Сваку своју мисао проверавао сам свеотоотачком провером и мерио апостолском мером. Ако није тако, покажите ми који је то мој напис у Хришћанском животу, који нема те ознаке на себи. Тиме ли некима постадох непријатељ истину им светоотачку говорећи? Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светототачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености. Зато сам се трудио да Хришћански живот што више светоотачких кандила упали у мрклој ноћи нашег црквеног сазнања и живота. А што је та светлост обасјала многе наше пукотине и недостатке, светлост нам није крива, већ ми сами. Као совуљаге, ненавикнуте на светлост, ми смо преплашени закрештали када је млаз светлости светоотачке пао на нас.

Ја верујем да се сваки човек за то рађа, и за то долази на свет да сведочи Истину. Јер се зато родио, и за то дошао на свет Господ Христос, а сви смо ми саздани по образу Вечне Истине, по образу Господа Христа. Ја себе не проповедам, већ Господа Исуса, Његов пут, Његову Истину, Његов Живот. Е да ли сам друго Еванђеље проповедао? Докажите ми -проклет био ја и анђео мој! Гонећи ме, они су спустили секиру на корен зла у Српској цркви. О да би га сасвим ишчупали! Не било дана у који рекоше: роди се зло; био тај дан поноћ, иза које нема зоре! — Ја знам Коме верујем, ја знам Коме служим, и све људске интриге само су пљувачке које неразумни управљају на Сунце моје, и оне морају пасти на њих. Увек сам говорио од сувишка срца. Хтели би да ућутим, али — могу ли не говорити оно што осећам вером, и што сазнајем вером? Верујем, зато и говорим (ср. 2. Кор. 4, 13). Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10,10).

Не волим човекопоклонство ни у каквом издању, јер је свако човекопоклонство, на крају крајева, идолопоклонство. Хиљаду душа да имам, и свака душа по хиљаду тела, све би х] их принео на жртву всесожења за тријумф Православља у нашој Цркви. Али осећам да нисам рођен да душа моја буде прљава потковица на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига.

 ***

Уређујући Хришћански живот ишао сам Истини најкраћим путем; нисам гледао ко је ко, зато сам изазвао odium theologicum против себе. Држао сам се светог савета апостоловог: ко зна добро чинити а не чини, грех му је (Јак. 4, 17). Продужите ту мисао, она ће гласити: ко зна добро казати а не каже, грех му је. А ко сам ја да светог апостола поправљам? Ја нећу да имам своје мисли, већ Христове, већ апостолове, већ светоотачке, јер је природа духа човекова таква да човек залуди остајући при мислима својим, затварајући се у мисли своје, и не пуштајући да Дух Божји уђе у њих (ср. Рм. 1, 21). Мисао човекова има вредности бесмртне и вечне само ако постане богомисао, а осећање — само ако постане богоосећање. А они би хтели да мисли моје затворе у загушљиву тамницу својих жеља, и да речи моје и чула душе моје баце у глуви бездан. Идем посред оних који дишу пламеном и хране се жеравицом несвештеног гњева; размишљам, и трне дух мој; стежем раселине срца свог, да се не распадне од ужаса шта све људи раде ad majorem Christi gloriam. Узавре, провре земља христоборском неправдом, а Истина је никла из срца Христовог. Да, само из срца Христовог. Клизав је пут којим иду душе њихове; отклизаће се у бездан, где не допире ни мисао Божја. Загнојила им душа од неправде, срце им је пуно живих рана. Јесте ли озбиљно мислили о страшном бићу што се човек зове? Зар није човек - буре од иловаче, изнутра пуно не вина, већ крви и гноја? Круже гавранске душе око имена мог, сашаптавају се злурадо и намигују међу собом: зла ствар дође на њега, легао је, неће више устати! — Оглувели злобом, они не чују благе речи Утешитеља благог: Тешко вама када стану сви добро говорити за вама, јер су тако чинили и лажним пророцима оцеви њихови (Лк. 6, 26).

 ***

Приморан савешћу, ја сам у Богословији Св. Саве морао устати против рада бившег ректора. На тражење Његове Светости, ја сам поднео писмени реферат против њега. Министарство вера је затим испослало инспектора, по чијем је реферату г. министар отпустио из службе економа Богословије као рачунополагача, а ректора као наредбодавца казнио опоменом. Но, своје ислеђење г. инспектор је нарочито украсио једном ствари: гадне потајне клевете ректорове против мене он је, не проверивши их, узео за готове чињенице, и оперисао са њима против мене. То ме је нагнало да поднесем жалбу Св. синоду и г. министру вера против оваквог исхода ствари. Тражио сам ново ислеђење. После дугог чекања Св. синод и г. министар вера послали су мешовиту комисију по мојој жалби. Резултат те истраге је пензионисање бившег ректора. Поред тога, комисија је нашла да су клевете изнете против мене недоказане, и да ми треба дати пуну сатисфакцију. - И уместо да ми се да пуна сатисфакција, моменат се искоришћује да се угуши Хришћански живот, и мене „по потреби службе" премештају у Призрен. И још се изговарају: ти си у праву, говоре ми, збиља онај није могао остати више на положају ректора, али није требало стварати онолики лом. — Они који ми то говоре заборављају да сам три пуна месеца чекао да бивши ректор нормализује ствари у заводу, које је сам анормализовао. И када то није хтео учинити, ја сам у интересу школе поднео усмени реферат Његовој Светости, а после два дана, на захтев Његове Светости, и писмени.

У целој овој ствари за мене је главно једно: школа је спасена. А доказ да сам био у праву устајући против бившег ректора јесте факт да су га пензионисали, мада су га неки покушавали спасти. Но факта су факта, и нису могла бити анулирана и поред жеље неких да буду превиђена. А да су мени нашли неку кривицу, мене би неки предложили за распеће. Колико је њих на томе радило! Нарочито један карловачки корифеј богословља. Колико је њих то прижељкивало! Одавно се желело да се ослободе моје близине, мога ока које види ствари које не желе да буду виђене. Моменат је искоришћен; давнашње жеље и жељице да се угуши Хришћански живот вешто су маскиране мојим премештајем у Призрен „по потреби службе". Да је било православне богословије на Гаурисанкару, сигурно би ме тамо преместили „по потреби службе".

Пре но што сам устао против бившег ректора, дуго сам консултовао своју савест, Господа Исуса, ап[остола] Павла, св. оце и свог духовног оца. И овлаштење ми је дато. Човекољубиви ап[остол] Павле одлучно препоручује: Извадите злога између себе (1. Кор. 5, 13; ср. 5, 2-12). Не знате ли да мало квасца све тесто укисели? (Т. 5, 6). А ту је било не мало, већ много квасца, и сувише много за Богословију Св. Саве. Очистите стари квасац, да будете ново тесто (Т. 5, 7). Нисам био братољубив? Чујте шта велики апостол наређује: Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се одвојите од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3, 6). И још: Ако који, који се братзове (тј. хришћанин), постане блудник, или тврдица, или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук, с таковима да и не једете (1. Кор. 5, 11). Жално је превиђати озбиљан савет, лекарски савет Господа Христа: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај Га и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тело твоје да буде бачено у пакао (Мт. 5, 29). - А ко бејах ја да Господу Христу и апостолу] Павлу противстајем? Ко бејах ја да Еванђеље Христово изврћем, да друкчије Еванђеље проповедам? Да сам о учинио, ја бих се нашао под громовском анатемом непогрешног апостола: Ако ми, или анђео с неба, јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! (Гал. 1, 8). — А ако ми ко и после оваквог еванћелског и апостолског оправдања мога поступка према бившем ректору рекне да нисам поступио како треба, онда ево му мог последњег одговора: Већма се треба Богу покоравати неголи људима (Д. А. 5, 29).

***

Не чудите се што тако много ревности и искрености има у свакој мојој речи; ја овим браним душу своју, јер каква ми је корист ако сав свет придобијем, ако све вас придобијем, а душу изгубим? Ја сам слаб, а ви јаки; ја сам немоћан, а ви царујете; о, да бисте с Христом царовали! Ја сам црв, а не човек, али црв који воли Христа, и осећа бол за Њим, а осећање бола за Христом није ли најпродуктивнија радионица савести и мисли? Душа без страдања ради Господа Христа — њива је непоорана. Страдање је изоре, испретура, припреми за сејидбу. Треба испунити сваку правду у свету; а правда у свету иде на ногама страдања.

Много ревности православне истрошише гонећи ме. А било би светоотачки богомудро и херувимски видовито да пола те ревности покажу у гоњењу адвентистичких лажи и римокатоличких махинација, које већ поплављју не само Јужну Србију већ и саму престоницу.

Први црквоборац Ирод би ударен од анђела Господња и изеден од црва; ако сам ја то, нек ме исти удес постигне, само да реч Божја расте и множи се, само да Православље тријумфује! Јер је узалуд противу бодила праћати се; јер је бесмислено ратовати са Истином, која је Бог и Господ. Зар сте заборавили апостолову тврдњу: Реч се Божја не веже (1. Тм. 2,9); Не можемо ништа на Истину него за Истину (2. Кор. 13, 8). А томе додајте још ово:

Велики је само Христос,

Мали је свет, мали — људи,

Вечна Правда тријумф слави

Над таштином људске ћуди.

***

Док светови тутње над нама и греси наши у нама, христочежњива православна душа чезне за саборним са свима светима животом у Господу Христу, за саборним са свима светима радом у нашој многонапаћеној Цркви, чезне и молитвено јеца: Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију, са свима светима помињући сами себе и једни друге, и сав живот наш Христу Богу предајмо.

Тебје, Господи!

1927.

      Из књиге аве Јустина „Зеница трагизма“

      Приређивач: „Борба за веру“