|
У чланку господина Осипова "Евхаристија и свештенство" изнета је протестантска теза, шокантна за православну свест, да се за време Евхаристије Свети Дарови не пресуштаствљују у Тело и Крв Спаситеља, него да, остајући у суштини хлеб и вино, улазе у ипостас Сина Божијег. На тај начин причешће губи свој реални значај, као причешће Истинским Телом и Истинском Крвљу Христа Спаситеља, као причешће Његовом Богочовечанским бићем кроз благодат Божију, него остаје само символичко дејство и при том удаљеније од православног причешћа него представе лутеранства и англиканства.
Од Тајне Причешћа зависи вечни живот човека. А губљење вере у реално претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља лишава човека вечног живота и низводи Тајну на степен алегоријског обреда. Ово протестантско мишљење професора МДА Осипова подржавају његови ученици, на пример А. Зајцев. Ово учење се распрострањује преко аудиокасета и интернета, оно се чује у духовним школама, оно се појављује у часописима намењеним читању у породици. Дакле, њиме се трује свест верујућих људи. Та евхаристијска јерес, ако тако можемо да се изразимо, "нелегално се легализује", уз ћутљиву подршку лица која су за то одговорна. Овој јереси уче будуће свештенослужитеље који ће је сутра проповедати са амвона.
Наш задатак је да сведочимо о томе да се Свете Тајне на Литургији претварају, мењају, пресуштаствљују тајанственим и несхватљивим за човечији ум дејством Божијим у истинско, савршено Тело и Крв Христа Спаситеља, које се не смањује нити губи, као и да учење г. Осипова није случајна омашка у речима и терминолошка збрка, него покушај да се наруши православна мистагогија са одређеним циљем.
Укратко речено, г. Осипов и његови ученици уче да се православни Хришћани причешћу телом и Крвљу Христа Спаситеља без Богочовечанске суштине Исуса Христа и називају ту привидност без суштине истинским телом и крвљу Спаситеља.
А ми сведочимо да се у Причешћу под видом хлеба и вина налази Сав Христос у Својој Богочовечанској пуноти и савршенству, што је главни принцип обожења човека.
О лажним погледима професора Осипова на Свете Тајне крштења и Евхаристије
I. Чланак г. Осипова под насловом "Евхаристија и свештенство" изазива у нама осећање дубоког узнемирења. Има грешака које могу да утичу на сав духовни живот човека, да га изокрену и изопаче, да га лише богозаједничења и да доведу у опасност његово вечно спасење. Господ је рекао Јудејцима: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн 6, 53). "Амин" - значи "заиста"; "амин", изречено од Саме Истине, значи да је реч неизмењива, да она нема релативан, метафорички или символички карактер и да је изречена у директном и апсолутном значењу. Господ је овде указао на Тајну Причешћа. Многи од Јудејаца су после Спаситељевих речи отишли од Њега, а међу њима су били чак и његови ранији ученици. Они су рекли: Ово је тврда беседа (Јн 6, 60), - исто што, у суштини, понављају савремени протестанти желећи да у Причешћу виде само религиозну символику, то јест однос, а не стварност. Апостол Павле пише о недостојном причешћивању оних који не разликују Тела и Крви Христа (1 Кор 11, 29), односно не верују да се причешћују истинским Телом и истинском Крвљу Христа Спаситеља, и да је међу тим људима много болесних, а доста их и умире.
Но пошто нису болесни и не умиру превремено сви који се причешћују недостојно, то јест без потребне вере, онда можемо да претпоставимо да ове речи указују на најдубљу болест - болест душе, и на најстрашнију смрт, вечну смрт - одлучење од Бога. Зато чланци професора Осипова, због својих крајње негативних последица по студенте академије и читаоце, захтевају најозбиљније разматрање.
Питање о Евхаристији је питање живота и смрти, а не личних богословских мишљења. Зато нас осећај дужности, свештеничке дужности човека који је током много година служио Евхаристију и причешћивао људе Телом и Крвљу Христа, приморава да се прихватимо овог посла. Да нас не би прекорели због интерпретације текста г. Осипова, придржаваћемо се логичке повезаности његовог чланка.
Најпре о Тајни Крштења. Господин Осипов пише: "Скренули смо пажњу на то да се Тајна Крштења својом спољашњом страном и у суштини спољашње стране не разликује много од прања или "баптизо", које налазимо у другим религијама, а нарочито код кумранита, код којих се обред прања, са којим је била повезана мисао о душевно-телесном очишћењу Човека, открива довољно очигледно и изражава се у њиховим вероучитељним документима и текстовима".
Није јасно шта је хтео да каже г. Осипов указујући на спољашње сличности. Без разјашњавања самог принципа сличности ствара се утисак о неком позајмљивању. Али ствар није тако једноставна. Хришћанство није ништа позајмило од незнабожаца. Њихови ритуали, као и прања кумранита, нису послужили ни као темељ, ни као узор за Тајну Крштења. Овде треба да дотакнемо питање природе символа који постоје објективно, употребљавају их сви народи и као да су посебан језик. Метафоре, алегорије и друга средства говорног изражавања ствара сам човек, а символе узима из средине која га окружује, они постоје ван његовог стваралаштва, делокруг им је ограничен, а карактер постојан. Такав символ очишћења је вода, и зато питање о спољашњој блискости хришћанских обреда и тајни са неким ритуалима незнабожаца и кумранита, њихова спољашња сличност, нема значаја ни за генеалогију, ни за онтологију хришћанских Св. Тајни. Поред тога, у незнабожачким и јудео-секташким обредима осећа се ехо првобитног предања. Без тог принципа само указивање на блискост обреда може да доведе читаоца до рационалистичког гледишта. Хришћанске Тајне ће бити схваћене као реформација незнабожачких обреда и њихово прилагођавање на нов садржај. А у ствари, чак ни формална сличност није тако блиска као што то представља г. Осипов. Структура и молитве свете Тајне Крштења управо се у корену разликују од ритуала других религија. Једина сличност је употреба воде као очишћујућег елемента.
Затим г. Осипов наставља: "Ипак, суштинска разлика између наших Тајни и незнабожачких је очигледна".
У чему г. Осипов види ту "суштинску разлику"? Он пише: "Најважнија је у томе што је у незнабожачким мистеријама и разним тајанственим сакраменталним церемонијама сама та чињеница, сама та радња носило магијски карактер. То јест она је дејствовала независно од тога у каквом моралном и духовном стању се налазио одређени човек".
Довољан је површан поглед на античку религију и античку културу. Незнабожац је у мистеријама тражио задовољење својих религиозних осећања, макар у виду дубоких психолошких доживљаја. Мистерије и ритуали повезани са њима били су позвани да у човеку изазову стање названо катарзом, - емоционалну напрегнутост, доведену до високог степена, која се субјективно опажала и схватала као очишћење. Друго је питање то што човек у мистеријама није могао да добије оно што је тражио, али говорити о механичности и магизму обреда који не зависе "од моралног и духовног стања човека", значи мислити дилетантски и примитивно.
По мишљењу г. Осипова, главна разлика између незнабожачких ритуала и хришћанских тајни и обреда је у томе што се незнабожац ни мало не брине за своје душевно-морално стање, него се сасвим поуздава у механичност обреда, а Хришћанин прима Тајне свесно, морално се припремајући за њих. Дакле, овде је главна разлика, по г. Осипову, у субјективном стању човека. То у нечему подсећа на критику црквене литургике од стране протестантских секти које стављају знак једнакости између објективности и механичности Тајни и обреда. Магизам незнабоштва био је у томе што се незнабожац обраћао демонском свету, а никако не у томе што су незнабошци сматрали да душевно стање човека нема везе с религијом.
Затим он говори: "У вези са Тајном Крштења, обратимо посебну пажњу на то да је у хришћанству основни смисао Тајне Крштења управо идеја рађања, новог рађања човека, можда чак и важнијег од самог рађања, телесног рађања човека".
Баш лепо речено! Сам Господ је Крштење назвао рођењем водом и Духом Светим. Рођење је нови живот. Добијајући опроштај првородног греха и личних грехова, Хришћанин се препорађа изнутра, раскида се метафизички савез човека са демоном и он ступа у заједницу с Христом. Свети Оци пишу да у дубини душе некрштеног човека невидљиво пребива демонска сила, а у души крштеног - благодат, и да сада демон дејствује на њега споља, а не изнутра. Рођење је улажење у нову животну средину, са којом новорођени ступа у узајамно дејство. Човек кроз благодат Крштења улази у Цркву и постаје уд духовног Тела Христа Спаситеља ("Црква је Тело Христово"). Кроз земаљску Цркву сједињену с небеском, он ступа у општење и заједницу са анђелима и светитељима и постаје нова твар.
А шта, по г. Осипову, значи пакибитије - новорођење/пресаздавање? - "То је рођење у коме је у човеку, који је ту Тајну примио са вером и побожношћу, тајанствено засејано неко ново семе Христово, духовно семе новог живота".
Овде је неколико за нас интересантних мисли. Прво, он пише: "То је рођење (то јест Крштење) у коме је...", а сама реч "је (састоји се, свршава се, налази се)" значи "ограничава се" или указује на главни циљ и суштину дате појаве, "... човеку, који је ту Тајну примио са вером и побожношћу, тајанствено..."
Овде истиче субјективан однос човека према тајни, али се не ставља напомена да се у име детета прихвата "вера и побожност" родитеља и кумова. Разуме се, г. Осипов не може да се задржава на свим случајевима, али ствар је у томе што он износи гледиште по коме Крштење деце није пожељно, упркос одлуци Картагенског сабора, јер Крштење деце не одговара његовој концепцији у којој Тајна зависи од субјективног стања човека, или је, у најмању руку, то стање основно у њој.
Даље он пише: "... у човеку је засејано неко ново семе Христово, духовно семе новог човека".
Дакле, ту се не подразумева рођење и нови живот, него само зачетак (почетак) новог живота, оплођење човечије душе, неки потенцијал који се даје приликом Крштења. По Јеванђељу, Крштење је рођење у нови живот, у пакибитије (ново, поновно рођење). По г. Осипову, то није рођење, него само зачетак новог живота. Шта је "семе Христово", - он не објашњава. То као да је нека искра благодати која пада у човекову душу и при том га не чини новом твари, него помаже његовим личним напорима да постане ново створење, то јест да се поново роди. Зато се Крштење за г. Осипова претвара у неки духовни залог, а у моменту Крштења са човеком се ништа нарочито не догађа. Они који учествују у Тајнама знају да Света Тајна није само семе бачено у земљу, које расте постепено, осећају благодат која силази на њих за време Тајне и доживљавају је као ново, неупоредиво стање. Човек бива задивљен благодаћу Божијом и даром Његовог милосрђа, он одмах опажа своје обновљење, осећа да је ступио у нове, блискије односе са Богом, осећа промену која се догађа у његовој души и телу. Међутим, г. Осипов сматра да је Тајна само нада у будућност: да ће семе дати клас, а да ће се бачена искра разгорети. Тајна је сусрет са Христом, а не први путоказ на путу. Тајна је блажена садашњост, а не могућа будућност. Зато је Тајна Крштења духовно рођење, а не зачеће о коме говори г. Осипов. Тачно је да дејство благодати у човеку зависи од његовог живота и вере, али сама Тајна као силазак благодати објективна је и не може бити стављена у потпуну зависност од личних доживљаја.
Даље г. Осипов пише: "Навео сам вам цео низ светоотачких исказа који речито говоре о томе да се ту догађа рађање новог човека".
Не, г. Осипов уопште није говорио о рођењу, говорио је о зачећу духовним семеном, за које је потребан дуготрајан, метафорички речено, унутарутробан период да би се оно завршило или рођењем или смрћу.
Он наставља: "Чиме је оно условљено? Није условљено само вршењем, спољашњим вршењем свештених радњи. Није, јер сетите се шта је говорио св. велики патријарх јерусалимски Кирил: "Ако лицемериш, онда те људи крштавају, а Дух Свети те неће крстити"".
Проповеди светог Кирила Јерусалимског имају првенствено морални карактер: то су катехитичке поуке за оглашене који се припремају за крштење. Свети Кирил је позивао оглашене да приме ову Тајну после унутрашњег припремања, али овде користи метафорички језик и одређену хиперболизацију. У противном случају, треба рећи да човек који је свесно и добровољно решио да прими крштење, али је недовољно унутрашње припремљен за то, остаје некрштен и Тајна Крштења се не врши над њим, а сва свештена дејства остају спољашња, па чак и привидна.
Али, прво, за одређивање унутрашњег стања човека не постоје унутрашњи критеријуми: што је човек моралнији тим је критичнији према себи. Апостоли су сматрали своју веру недовољном и молили Господа: Дометни нам вере! (Лк 17, 5), док човек који живи страсним и греховним животом и само се повремено сећа Бога, обично истиче своју веру за пример другима. Исто то се дешава у моралним самооценама. Наведимо овај пример. Човек је под утицајем својих ближњих примио крштење, али без унутрашње припреме. Затим је постао црквени Хришћанин. Почео да посећује богослужења, да чита религиозну литературу и постао свестан неопходности Св. Тајни. Каквим он треба себе да сматра: крштеним или некрштеним и шта тада да чини? По концепцији г. Осипова, он није био крштен, значи, треба да се припрема за ново крштење. Али у Символу вере исповедамо једно крштење, а свети Јован Дамаскин пише: "Сви који се, будући крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, поново крштавају (прекрштавају), сви такви поново распињу Христа" (св. Јован Дамаскин: Тачно излагање православне вере, књига IV).
Ако се човек, који се крстио без одговарајућег унутрашњег расположења, није крстио поново, сад већ са већом вером и бољом припремом, онда ће непрестано да сумња: да ли је Хришћанин или није и у таквој душевној пометњи приступаће Евхаристији. А ако поново прими крштење, опет ће га мучити мисао да је тим поступком нарушио Символ Вере и да је, утолико пре, - распео Христа. А шта му г. Осипов предлаже да чини у том случају? Најбољи излаз је да тај човек не поверује учењу г. Осипова.
Затим он пише: "Ако се дотакнемо других Тајни, онда ће се тврдња откривења показати још јачом".
Можда је г. Осипов хтео да каже "сведочанство Откривења", али у сваком случају г. Осипов је требало да изврши коректуру свог текста пре него што га објави и постави читаоца пред филолошке бесмислице. Он пише: "Господ не шаље одређени дар Светога Духа због извршене радње, него само онда кад постоји одговарајући човеков одзив".Наведимо пример који узнемирава многе: ако је свештеник или епископ примио хиротонију недостојно, је ли онда примио благодат Духа Светога или није? Ако није, каква је онда гарантија да је свештеник код кога желимо да се исповедамо и причешћујемо био достојан рукополагања? У противном случају, ако није примио Духа Светога, он не може да врши Тајне. Тада ћемо бити у стању сталне неодређености и колебања: код ког свештеника треба да се причешћујемо и ког епископа треба да избегавамо. Међутим, Црква искључује те сумње учењем о томе да Тајне имају објективан карактер, али да ће човеку бити суђено за недостојно примање благодати. Зато нам се концепција г. Осипова чини скретањем у правцу протестантског субјективизма. Логично је да г. Осипов, полазећи од те концепције, не одобрава крштење деце, упркос одлукама Картагенског сабора, и дели протестантски оптимизам да, ако деца немају потребе за крштењем, то значи да ће у случају смрти она бити међу спасенима, без обзира на првородни грех.Господин Осипов пише: "А ви знате колико дубоко се укоренило то гледиште да је могуће вршити тајну независно од човека? Сетите се историје наше Русије. Како често видимо случајеве, - узмите истог тог Ивана Грозног, - када жена неком није по вољи. Куда са њом? У манастир. Није важно да ли хоће или неће. Постригли је и готово, нема се куд". (Монашки постриг није тајна, односно монашење није тајна Цркве него обред посвећења. Али на овој грешци нећемо се задржавати; нап. архим. Рафаил). Господин Осипов треба да зна да Православна Црква не признаје монашки постриг извршен насилно. Сам чин монашења садржи у себи троструко потврђивање да га човек прима добровољно. Господин Осипов брка самовољу тирана са гласом Цркве. Наведимо овај пример. Цар Василије Шујски био је пострижен у монаштво (замонашен) од стране дворјана (велможа на царском двору) који су насилно подигли устанак. Приликом пострига он је ћутао, а један од бојара давао је за њега одговоре. Свети патријарх Гермоген изнео је гледиште Цркве на то безакоње. Он је свенародно објавио да насилно пострижени није монах, него да је онај бојар који је за цара давао одговоре обавезао себе монашким заветима.Нама се чини да г. Осипов жели да вештачки повеже Православље и римокатолицизам да би под видом критике римокатолицизма осуђивао њему неугодне ставове у Православљу и стилизовао протестантска скретања и одступања да би их подвео под учење Цркве и Светих Отаца.II. Православно учење о Евхаристији заузима посебно место у сотериологији, догматском и моралном богословљу, а и у еклисиологији и аскетици. Евхаристија је најузвишенија Тајна, то је главни услов и делатна сила за обожење човека који живи на земљи. У односу на друге тајне Евхаристију називају сунцем у поређењу са звездама. Причешће је центар духовног живота Хришћанина. Без Тајне Евхаристије није могуће спасење. Неопходност Евхаристије потврђују Христове речи: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн 6, 53). Али, од свесног избегавања Причешћа још горе је - учешће у тој Тајни без вере. Апостол Павле сведочи да такви људи бивају кажњени не само у вечном, него и у земаљском животу: овде - болестима и превременом смрћу, а у вечности - одлучењем од Христа. То су они који примају Причешће као обичан хлеб, не разликујући (не расуђујући да је то) Тело Христово. На наше чуђење, међу људима који не верују да се за време евхаристијског канона врши пресуштаствљење или претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља, нашао се и професор Осипов. Он сматра да хлеб и вино остају хлеб и вино после литургијског свештеног чинодејствовања, али да их Христос узима у своју Божанску Ипостас и да их тиме освештава. Ово богословско "откриће" г. Осипов жели да представи као учење Православне Цркве, а не као авангардистички експеримент. Господин Осипов наводи мишљење неких римокатоличких богослова и протестаната, а затим своју сопствену концепцију, која је по нашем мишљењу, погубна грешка, није сагласна са Православљем и садржи у себи читав сплет унутрашњих противречности. Господин Осипов у римокатолицизму види физикални приступ вршењу Евхаристије, у коме Тајне постају аналогне хемијској реакцији или алхемијском процесу претвара једних елемената у друге. Разуме се, г. Осипов пориче такав површни биологизам. Треба да истакнемо да он често прибегава следећем методу: оно што му се у Православљу не свиђа он стилизује и приказује као римокатолицизам и труди се да под видом борбе са римокатолицизмом дискредитује гледишта која су му неугодна. Затим г. Осипов интерпретира философска гледишта римокатоличких схоластичара, али при том чини најгрубљу терминолошку грешку. На пример, објашњава термин "акциденција" као видљиво својство предмета, приступачно нашим чулима. Међутим, римокатолички схоластичари XIII столећа, а много пре њих св. Јован Дамаскин, користили су се логиком Аристотела, у којој акциденција значи нешто сасвим друго, а наиме, несуштинска, случајна, непостојана и привремена својства, без којих се природа одређеног предмета не мења. Римокатолички теолози епохе позног Средњег века и Ренесансе врло педантно су изучавали Аристотелова дела. Међу њима су се чак чули и гласови да би римокатоличка црква требало да прогласи Аристотела за блаженог, тако да је ауторитет Аристотела био врло јак. На другом месту г. Осипов је такође нетачно објаснио супстанцу - као суштину скривену од наших чула, као неку кантовску "ствар по себи". Међутим, супстанца означава природу са њој својствени постојаним обележјима и особинама. Саветујемо г. Осипову да изађе на крај са значењем термина "субстанца (субстанција)" и "акциденција" читајући о томе у "Философским главама" преподобног Јована Дамаскина. III. Узнемирава нас једнострани и субјективистички поглед на Тајне. Чини нам се да у свом заносу или пак под изговором да води борбу са римокатоличким учењем о Тајнама, које своди на минимум учешће човекове личности у Тајнама и претвара Тајне у одређену духовну механику, он прелази границу која одваја Православље од протестантизма и потцењује објективну страну Тајне, што је карактеристично за све реформаторе. Али где су критеријуми достојности за учешће у Тајнама? Морални људи најчешће сматрају себе недостојним и своју веру недовољном, чак шта више: што је човек моралнији тим је критичнији према себи, док страстан и горд човек сматра себе сасвим достојним Бога. Где је г. Осипов нашао објективне критеријуме и оријентире да тако смело може да тврди када се врши а када не врши Тајна? Одвраћајући људе од недостојног причешћа, апостол Павле је ту имао у виду веру причасника да прима Христово Тело и Крв и то је називао "разликовањем", сматрајући то догматом Евхаристије. Чини нам се да овде г. Осипов покушава да баци сенку на одлуку Картагенског сабора којом је заповеђено да се деца крштавају, иако је у крштењу деце присутна вера њихових родитеља, кумова и саме Цркве. Небрижљивост у начину излагања доводи г. Осипова до неке чудне таутологије. Он говори о "карактеру постојања битија", док су "постојање" и "битије" - синоними. Свеједно је ако се говори о битију битија или о постојању постојања. Богословље захтева стилску тачност. Филолошка немоћ чини такве скупове речи (синтагме) бесмислицом за многе читаоце. Нас такође чине опрезним уводне речи г. Осипова: "Не ради се ни о каквој највећој Тајни, него о Тајни Евхаристије". Свети су Евхаристију називали управо највећом од Тајни, а св. Дионисије Ареопагит - "Тајном над Тајнама". Овде г. Осипов неочекивано изневерава себе. За њега Евхаристија није највећа Тајна, није центар духовног живота, него материјал за реформацију. Господин Осипов прибегава психолошким аргументима. Под видом борбе са римокатоличким утицајем и очишћења Православља од римокатоличког налета, он једноставно спекулише опрезним односом православних према римокатоличкој агресији на свим нивоима. Стога, представљајући Православље као римокатолицизам, под покровом буке речи он почиње дискредитацију самог Православља, заклињући му се на верност. То је уобичајени метод популиста - да вичу: "Држите лопова". Други психолошки метод г. Осипова је у томе што говори: ако је у Чаши - Тело и Крв, онда су они који се причешћују - људождери. Он прича о некој нервозној дами, коју је та мисао ужаснула. Претпостављамо да је та дама, ако уопште постоји, требало да се са таквим питањем обрати свом духовнику и добије одговор од њега. Уосталом, то је ствар укуса. Нас чуди нешто друго: зашто јој професор богословља није објаснио да се ми не причешћујемо - молим да ми опрости овакво поређење - комадима Христовог меса, него да у свакој частици тог тајанственог Тела пребива Сав Христос - Телом, Душом и Божанством, да се Он невидљиво сједињује са душом и телом причасника, да је то Тајна и у исто време највиша реалност и да свештенодејство не треба по аналогији упоређивати са радом месара који сече комаде убијеног створења на делове. У свакој частици Тела и у свакој капљи Крви Живи је Христос. Желимо да наведемо мали пример. Да је нервозна дама доживела удес и нашла се у болници где би јој рекли да је неопходно да се изврши трансфузија човечије крви у њену вену да би остала жива, ухватила би се за ту могућност као за појас за спасавање и не би приговарала лекарима нити им говорила да је трансфузија крви варијанта антропофагије. Она би се пре ужаснула кад у болници не би било крви добровољних давалаца. Господин Осипов оповргава један од најважнијих сотериолошких догмата - претварање крви и вина у Тело и Крв Спаситеља на Литургији. Он иступа са теоријом о сједињењу хлеба и вина са Христовом Ипостаси, при коме се они не претварају у Тело и Крв, него остају исти тај хлеб и вино, само сједињени са Ипостаси Бога Речи. Прећи ћемо касније на то питање, а сада рецимо да се у неким протестантским деноминацијама, које категорички одбијају пресуштаствљење или, ако је угодније, претварање Светих Дарова, такође допушта да се они символички називају Христовим Телом и Крвљу. И тамо постоји својеврсна вера да се хлеб и вино сједињују с Христом: код једних, да Христос прожима хлеб Својим енергијама, а код других, да је Христос сједињен с хлебом посредством субјективне човекове вере и тако даље. Зато су сва објашњења г Осипова неверовање у реалност Тела и Крви Христа Који се налази на дискосу и у Чаши, - и она су заокрет у правцу протестантизма: Евхаристијски Дарови остају символи Причешћа, а њихово називање телом и крвљу - метафоре. Код Православних Причешће је онтологија, а код протестаната је то слика, метафорички, условно и релативно сједињена са Христом при одређеним условима. Владимир Соловјев има једно дело које се издваја из његове уобичајене гностичке еклектике, - последње дело које је написао пред смрт, као своје покајање. Не прихватам га у целини, али тамо има карактеристична епизода. Наступајући пред Хришћанима, антихрист се на сваки начин труди да покаже своју приврженост православној вери и своје поштовање према њеном учењу. Он обећава сву помоћ у делу земаљског устројења Цркве, али када му поставе питање: да ли верује да је Христос Син Божији, антихрист заћути и не може да да одговор. Као што смо рекли, посредством језичких мудролија и смицалица протестанти могу да назову евхаристијски хлеб алегоријским и символичким Христовим Телом. Али на непосредно питање: да ли верују да се за време Евхаристије хлеб и вино мењају и претварају у Христово Тело и Крв истински, не метафорично, него реално и дејствено, они не могу да дају потврдан одговор: или ућуте, или кажу да не верују. На крају Литургије частице које су извађене из просфора за живе и мртве свештеник пажљиво отире у Чашу (путир) говорећи: Омиј, Господе, светом крвљу Твојом, грехе овде поменутих, - оном Крвљу која је била проливена на Голготи, а сада се налази у Чаши, а не вином, које се налази у некој несхватљивој вези са Христовом Ипостаси. Само Христова Крв може омити човечије грехе и даровати небеско царство. Литургија је пројављивање Голготске Жртве, она је дејство и тајанствени одраз Голготске Жртве, али идеалан, јер је образ истоветан Праобразу. Светој Тројици се приносе на жртву Тело и Крв Христа: приноси је Господ и Сам је прима. Господин Осипов говори: "Господ прима у Своју Ипостас хлеб и вино, али то усвајање уопште није жртва, а још је мање једносуштна Голготској Жртви. Нико није могао спасти човечанство осим истинитог Богочовека - Исуса Христа. Докети су сматрали Голготу мистификацијом. Без обзира на своју домишљатост у речима, господин Осипов не верује да је Евхаристија реалност Голготске Жртве, реалност управо зато што у њој пребива Живи Христос у Свом Истинском Телу и у Својој Истинској Крви. Ако хлеб и вино остају хлеб и вино, ма какво другачије освећење им приписивали, литургија се претвара у мистификацију. Господин Осипов говори о ипостасном сједињењу и улажењу хлеба и вина у Христову Ипостас. То је бесмислица, што и покушавамо да докажемо. Само три Лица Божанске Ипостаси несливено и нераздељиво пребивају Једна у Другој, а учење о примању у Ипостас биљке житарице и плода ("на халкидонски начин") је или неразумевање речи "Ипостас", или жеља да се на сваки начин докаже и оправда сопствена концепција. Ваплоћење Сина Божијег, као примање човечије природе у своју Ипостас, јединствено је и непоновљиво, о чему говоре сви Свети Оци. Примање хлеба и вина у Ипостас Богочовека уводи још и трећу природу (Бог, човек и биљка), а следбеници г. Осипова постају "триофизити". IV. Јеванђеље од Јована садржи Христову беседу којом се обраћа Јудејцима и у њој открива велику тајну Евхаристије - Причешћа Његовим Телом и Крвљу. Господ говори: Ја сам хлеб живота (Јн 6, 48); Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн 6, 51). Јудејци су у недоумици почели да се препиру међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо? (Јн 6, 52). Томе се зачудио и професор Осипов и почео да се препире, тврдећи да се у Тајни Евхаристије хлеб и вино не претварају (не пресуштаствљују) у Тело и Крв Христа, него само улазе у Његову ипостас. При том је навео некоректан пример, који није могао да падне на памет Јудејцима, Христовим савременицима, наиме: ђакон, који употребљава Свете Дарове после причешћивања народа, може да се напије ако у чаши остане много вина. Намигнувши према читаоцима, он то "објашњава" уз смешак: "... то знају наши ђакони" (Видите предавање г. Осипова "Евхаристија и свештенство"). Да је Христос алегоријски говорио о причешћу Свом Телом и Крвљу, Он би то, свакако, објаснио Јудејцима да би их умирио. Али Христос наставља Своју реч још категоричније: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн 6, 53-55). Речи "заиста, заиста" (амин, амин), које је Спаситељ изговорио, искључују сваку могућност да се Његово учење о причешћу Телом и Крвљу схвати и тумачи алегоријски и символички. Он потврђује речи које је изрекао као апсолутну и безусловну истину и њих треба прихватити са непоколебивом вером у Божанску неизмењиву истину која не допушта сумњу нити мудролије и смицалице у речима. Те речи су се због нечега показале невероватним и нестварним не само за неверујуће Јудејце, него и за неке Христове ученике. Чувши то, многи од Његових ученика су рекли: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? А Исус, знајући у себи да ученици његови ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? (Јн 6, 60-61). Христос је сумње у директно и апсолутно значење Његових речи о Причешћу назвао саблажњавањем, то јест одступањем од вере и ђаволским наговарањем. Господ даље објашњава узрок таквог саблажњавања: Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа. Речи које вам ја говорим дух су и живот су. Несрећа је у томе што је професор Осипов игнорисао духоносно учење свих Светих Отаца о Евхаристији, од свештеномученика Игњатија Богоносца до светог праведног Јована Кронштатског. Он је потценио Духа који пребива у делима Светих Отаца и који оживотворава Цркву. Он се обратио телу које не користи ништа, односно телесном расуђивању. Слични пасуси, то јест телесна расуђивања, могу се у изобиљу наћи код протестантских теолога. У Јеванђељу је написано да су после Христове беседе о причешћу многи од ученика Његових отишли од Њега и више нису ишли с Њим (Јн 6, 66). Није поверовао ни г. Осипов. Али док су ученици поступили простодушније и отишли од Христа, г. Осипов је поступио другачије: дошао је у Духовну Академију и почео да убеђује своје студенте - будуће свештенике - и своје читаоце да Свети Дарови нису Тело и Крв Христа у непосредном, дословном значењу речи и да се Хришћани не причешћују "суштински Телом и Крвљу Христа", иначе би се, по његовом мишљењу, само Причешће претворило у антропофагију. Господин Осипов баца оптужбу Цркви у лице: "Ако верујете у пресуштаствљење [претварање] хлеба и вина у Христово Тело, онда сте људождери". Ова оптужба односи се и на Свете Оце, који су једнодушно и једногласно веровали у суштинско претварање Светих Дарова. (Господину Осипову и његовим ученицима нарочито препоручујемо да читају дневнике светог Јована Кронштатског). Некада је Јарославски (Губељман) хистерично викао: "Патријаршија (Православна Црква) је сифилистичка црква", а сада је г. Осипов са самозадовољним осмехом назива "људождерском" јер њени чланови верују у буквално, потпуно и неизмењиво испуњење божанских речи Спаситеља написаних у Јеванђељу, које свештеници изговарају за време Литургије: "Ово је Тело Моје... ово је крв Моја. На својим предавањима г. Осипов не само да одбацује пресуштаствљење Светих Дарова, него и веру у пресуштаствљење назива "некаквим простаклуком" (његове изворне речи). Желимо да се надамо да је то неспоразум и да предавања г. Осипова или чланак "Евхаристија и свештенство" није написао он, него његов непријатељ - псеудо-Осипов, али, на жалост, мало је наде за то. Када у својим предавањима говори о богослужењу, Осипов понавља чудну реченицу: "Не западајте у магизам". У томе осећамо омиљену оптужбу протестаната против Православних. Вера у објективно дејство Тајни и обреда није "магизам", него неопходан услов за примање благодати. Неприпремљеност за светињу или небрижљивост према њој не представљају "магизам" по себи, као што жели да сугерише г. Осипов, него духовну дрскост - лични грех човекове воље. Уопште, г. Осипов, неосновано одбацујући хришћанско схватање мистике, а и разлику између православне и лажне мистике (укључујући и пантеистичку), шпекулише речју "магизам". За њега је предавање поменика у олтар - магизам, непажљива молитва - такође магизам. Треба се сетити да је Лав Толстој (по изразу св. Јована Кронштатског "најзлобнији од јеретика") називао црквене обреде "чаробњаштвом". Можда ће се г. Осипову моје писмо учинити оштрим, али зар се то може упоредити са узнемирујућим оптуживањем свих, па и мене, за људождерство, што је г. Осипов учинио свима који верују у истинско пресуштаствљење Светих Дарова и који се причешћују са том вером? V. Супстанца се познаје преко њених атрибута, иако се не исцрпљује њима. Постојана својства, која карактеришу природу предмета, називају се супстанцијалним, а случајна или привремена, чије присуство или одсуство не изазива промене саме природе, - акциденталним. Дефиниција супстанце (супстанције) и акциденције коју даје г. Осипов односи се на ноумен и феномен. Ако то није обична омашка, онда настаје претпоставка да г. Осипов намерно изврће филозофску терминологију која потиче из древних времена ради даље аргументације своје концепције. Цитирајући светог Атанасија Великог: "... Дух Свети се разликује од јединства тварног битија", г. Осипов схвата јединство као једносуштност свега створеног, онога што се налази у времену и простору и онога што је потчињено одређеним космичким законима, свеопштим за материјални свет. Као Божанска Ипостас, Дух Свети је ванпросторан и ванвремен, Он је Творац вечности и времена и пребива Сав у свему и Сав је изнад свега. У Својој суштини Он је изнад света, а у божанским својствима и дејствима пребива у свету. Исто се може рећи о свим Лицима Свете Тројице. Господин Осипов чини логички погрешан закључак јер јединство бића, то јест условљеност законима Богом створеног света, разматра као јединство суштина, то јест, за њега је све што је створено - једна супстанца. Свети Оци су чак и у човеку разликовали две супстанце: духовну и материјалну, и то у једној личности, коју су називали човечијим телом. Напротив, у свету видимо разноврсне супстанце које представљају јерархију створених бића. Изгледа да је изопачавање термина "супстанца" г. Осипову ипак затребало. Ту је г. Осипов побркао појам природе са грађевинским материјалом природе, то јест са таблицом елемената Мендељејева, али сами по себи елементи још нису супстанца и још нису природа. Прекоревајући римокатолицизам за материјализацију појма Светих Тајни, сам г. Осипов се у том питању спушта до атомистичког схватања супстанце. То по нечему подсећа на учење Владимира Соловјева о свејединству, с том разликом што су софиолози говорили о тварно-божанској природи "Софије", као основе створеног света, а г. Осипов прелази на атомизам. Међутим, супстанца самог г. Осипова уопште није супстанца електрона или аеробне бактерије (чему, претпостављам, неће ни он сам приговарати). С друге стране, учење о једносуштности света личи на концепцију вулгарног материјализма, за који је све што постоји динамична комбинација материје. Најпокорније молим г. Осипова да пажљиво прочита "Философске главе" Јована Дамаскина пре него што пред аудиторијумом наступи са богословским сензацијама. Затим г. Осипов интригантски изјављује да ће саопштити "јаче ствари које је написао св. Атанасије Велики": "... Тело Христово, пошто је имало заједничку суштину са свим телима и било Тело Човечије, иако се необичним чудом образовало из једне Дјеве, ипак се, будући смртно, по закону сличних тела подвргло смрти". И једно и друго су опште познате истине: Христос је примио свега човека, осим греха. И у овом случају под Христовом човечанском природом подразумевају се човечија душа и тело, и то је темељ сотериологије, а не новост. Што се тиче смртности Христовог тела, питање о томе изазвало је полемику у VI столећу. Христос је добровољно потчинио Своје Тело смрти, односно законима човечанске природе, иначе не би могао умрети као човек. Није јасно шта је у томе зачудило г. Осипова и какав аргумент је из тога извукао за своју концепцију. Погрешна интерпретација прве тезе св. Атанасија и збрка у одређивању супстанције и акциденције наводи г. Осипова на помисао да нам претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв за време Евхаристије ништа не би дало, јер се Христово Тело "... ничим није разликовало од наших тела нити се ичим разликује од суштине свег створеног тварног света". Зар г. Осипов не схвата или не зна светоотачко учење о томе да у Светим Тајнама пребива сав Христос својим Телом, Душом и Божанством? Истичем: у православној литургици баш се наглашава да је тело Христово живо, а не мртво тело. Господин Осипов сматра да претварање Светих Дарова у Христово Тело и Крв значи пресуштаствљење у анатомски састав Христовог Тела, једносуштан /.../ сваком човечијем телу, и да зато ми ништа не бисмо добили кад бисмо нашем телу додали такво исто тело (елементе тела који су постали храна). Разуме се, г. Осипов негодује на такво карикирање Евхаристије коју је сам створио. Господин Осипов пише: "Ако покушамо да одредимо римокатоличко гледиште (на Тајну Евхаристије), онда можемо да је назовемо монофизитско-докетистичком". Што се тиче монофизитства, оно ту нема шта да тражи, јер говори о једној природи Богочовека и нема никакве везе са овим питањем. А што се тиче докета, они су учили о привидном јављању Христа, не о обмани наших чула, него о замени ваплоћења мистификацијом. Карактеристично је да неке секте уче о будућем Христовом доласку у "етарском телу". Ако, по мишљењу г. Осипова, вера у пресуштаствљење [претварање] хлеба и вина у Христово Тело и Крв није вера у велику Тајну, него оптичка варка, кад људи не виде оно што у стварности постоји, онда то пре личи на антидокетизам. Али, чему води концепција г. Осипова? Томе да је евхаристијски хлеб био примљен у Божанску ипостас несливено, неразлучно и непроменљиво, као што је Син Божији примио човечанску природу у Своју Ипостас и постао Богочовек. Ако је тако како тврди г. Осипов, да Он прима евхаристијски хлеб ("на халкидонски начин") у Своју Ипостас, онда ће постати Бого-човеко-биљка. Ето до каквог апсурда људе доводе богословски експерименти. Не само да г. Осипов, смело завирујући иза огледала философије, није могао да разликује супстанцу од ноумена и акциденцију од феномена, него је својим читаоцима и слушаоцима понудио још и учење о троприродној Христовој Ипостаси: божанској природи, човечанској природи и биљној природи... Монофизити су одбацили одлуку Халкидонског сабора. Господин Осипов је решио да искористи халкидонску дефиницију за оповргавање Тајне Евхаристије. Узевши хлеб у Своје руке, Господ говори: Ово је тело моје (Мт 26, 26). Реч Истине не може да постане релативно, метафоричко говорно средство. Христос није рекао: "Овај хлеб је сједињен са Мном". (Неке протестантске деноминације верују да је евхаристијски хлеб сједињен с Христом посредством благодати - Христове енергије која прожима тај хлеб). Христос није рекао да хлеб и вино изливено у Чашу узима у Своју Божанску Ипостас, него је рекао непосредно и у најпотпунијем и савршеном смислу: "Ово је Тело и ово Крв Моја". Ове су речи, уз призивање Духа Светога, кулминација Евхаристије, вечни и божански печат којим Црква освештава и запечаћује евхаристијске дарове. Пред причешће народа свештеник, држећи евхаристијску Чашу у руци, изговара молитву: ... Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ова сама пречасна Крв твоја. Само човек који дели ту веру може да приступи причешћу, да прими Христа и добије освећење благодаћу. У противном, он ће се причестити на суд или на осуду. По мишљењу г. Осипова, свештеник треба да каже: "Ово су хлеб и вино, само сједињени с Христом, а не истинско тело и Крв Спаситеља". Калвин је сматрао да је Причешће успомена на Тајну Вечеру, а Лутер је ставио Причешће у зависност од личне вере причасника, поричући објективну реалност Тајне. Господин Осипов је створио сопствену теорију о томе да се претварање Евхаристијских дарова у Тело и Крв Христову не догађа, него да се они неразлучно, нераздељиво, несливено, неизмењиво и вечно сједињују са Другом Божанском Ипостаси и да, према томе, Божанска Ипостас постаје троприродна. Можда је г. Осипову затребало да изврне појам супстанце да би неприметно протурио своју идеју о супстанцијалном јединству свега створеног, а затим изнео још некакву револуционарну теорију - да је Син Божији Својим човечанским телом, једносуштним са свом осталом твари, увео сав космос у Своју Божанску Ипостас и спасао је, као што Христос гностика - еон спасава ахамот-софију.
У циљу популаризације својих идеја г. Осипов назива учење о претварању Светих Дарова римокатоличким. Борећи се са Православљем, он у циљу маскирања тврди да се бори са римокатолицизмом. Понављам се зато што треба да упамтимо његове полемичке методе.
Господин Осипов говори да је вера у то да хлеб и вино постају Христово Тело и Крв (а то је вера целе Цркве), - веровање у некакве алхемијске промене и да при таквој вери Тајна Причешћа постаје магизам, односно нешто слично демонизму. Он тврди да је вера коју исповеда сваки причасник само грубо римокатоличко схватање: "... то је просто невероватна бесмислица којој се треба само чудити..." Ми се чудимо не само новотарији г. Осипова, него и жаргону којим говори о свештеним стварима. То није једини "бисер" богословске стилистике, јер он пише и ово: "Зар је могуће да нас тако и у Царство Божије могу увести, једном уђемо и залупе се врата и више не можемо да искочимо оданде? Заиста дивота..." Шта је ово, цитат из часописа "Безбожник" или стил листа "Московски комсомолац"? Као што се види, то су безобразни изрази из предавања предавача Основног богословља...
Професори предреволуционарних духовних академија одликовали су се дубоким знањем класичног руског језика и њихова дела могла су се са формалне стране сматрати као узори стилистике. А овде видимо деградацију језика која је одраз деградације мишљења, јер језик као да представља тело мисли.
Па ипак, желим да кажем да када г. Осипов приступа Причешћу и чује речи свештеника: "Причешћује се слуга Божији Алексије пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа", тада као принципијелан човек треба да изјави: "Не, ја се причешћујем хлебом и вином сједињеним с Телом и Крвљу Христа и само у том смислу могу да их назовем Христовим Телом и Крвљу, а њихово реално претварање у Тело и Крв поричем".
Евхаристијски концепцију г. Осипова не треба сматрати за лично мишљење, - то је догматска грешка која човека може да лиши вечног живота, а пошто су студенти г. Осипова будући свештеници, они ће касније служити Евхаристију без неопходне вере у то да се сами причешћују и да причешћују друге истинским, стварним и несумњивим Телом Христа Спаситеља, тако да се та еклисиолошка новотарија може претворити у непоправљиву несрећу за многе.
Зачудило нас је и то што се г. Осипов у своме предавању-чланку позива на Јевсевија Кесаријског, једног од најпознатијих лидера аријанаца, па га чак назива и светим. Шта је то - грешка или самосвојно схватање светости?
Хтео бих да учиним још неке другостепене примедбе. Господин Осипов сматра да су незнабожачка жртвоприношења само прагматичност и да ће "жртва у сваком случају имати искупитељски, откупни карактер, те да за грехе треба платити". Али већина незнабожачких жртава уопште није била повезана са гресима. То су биле жртве умољавања помоћи богова за одређену ствар, као и благодарности у случају срећног похода и успешног окончања дела и тако даље. Неке незнабожачке жртве носиле су магијски и окултни карактер и биле средство сазнавања будућности. Затим желим да скренем пажњу да су речи "искупитељски" и "откупни" једно те исто, то је таутологија, а не указивање на различите карактере жртве.
Господин Осипов пише: "...у незнабоштву све је једноставно". Не, у незнабоштву, као и у свакој духовној лажи, све је замршено и сложено. У незнабоштву имају удела демонске силе, у њему су сједињени остаци древних предања још из монотеистичког периода, помешани са каснијом митологијом. У њему је уметност, која је достигла висок степен савршенства, а са њом и цинизам и сладострашће, узведена у култ, тамо су религиозне интуиције људи тражиле своје задовољење у мистеријама и - нису налазиле одговор.
У незнабожачком свету настали су велики философски системи који су пред човечанством поставили проблеме који се до сада варирају у философији. Човек је у незнабоштву могао да схвати своју немоћ и очекивао је ново откривење. Однос незнабожаца према својим божанствима, укључујући и жртвоприношења као својеврсни језик општења са боговима-демонима, и у исто време неко генетичко сећање о томе да ће жртвом бити спасен свет - све то није тако "просто" како се то чини г. Осипову.
Такође желимо да истакнемо да се реч "пресуштаствљење", на коју се тако окомио г. Осипов, среће у догматским посланицама Источних патријараха и да у контексту православног богословља може да има другачије семантичко значење од оног које је добило у римокатолицизму. Ту није ствар у самој речи, нити у термину, него у каквом виду и опсегу схватамо реч "суштина": у визуелном, које подлеже фиксацији наших сензорних чула, философско-апстрактном или мистичком. Када се евхаристијски дарови претварају у Христово Тело и Крв, они више не постају суштина, него, према Дионисију Ареопагиту, надсуштина, и припадају надкатегоријалном плану.
Слажем се да речи "промена" и "претварање" више одговарају самом духу Литургије, али сматрам да немамо разлога да их супротстављамо термину "пресуштаствљење", јер сви они указују на једно дејство: хлеб и вино постају Христово Тело и Крв.
Апостол Јован Богослов је обличавао докете, јеретике који су сматрали да је и Голготска Жртва религиозна представа, величанствен призор, мистерија која сједињује човека са Богом, али да није стварност. Ако се на Литургији не догађа претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв онда она задобија карактер позоришне представе древних мистерија у којој су незнабошци посредством ритуалне хране, изговарања тајанствених имена и тако даље, покушавали да ступе у општење са својим боговима. Пребивање Христа у Светим Тајнама није метафора, него стварност, рекли бисмо - надстварност. Дарови могу да се условно назову Телом и Крвљу не по својој суштини, него по вези са Ипостаси Сина Божијег. Ипак, символ је и однос са оним што символизује. Сама реч "символ" се преводи као "знак" и као "веза (однос)". Али Православље не признаје никакав посредан однос између освећених Дарова и Христа, јер је то непосредан однос: у Светим Даровима је Сам Христос: ... Свештеник на Литургији изговара: Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот и спасење света. Ову жртву Христовог Тела и Крви Сам Христос приноси Светој Тројици. Он приноси, прима и раздаје. Христово Тело и Крв су бесцена Жртва и највише освећење за Хришћане. Зар хлеб и вино који се нису претворили у Тело и Крв, могу имати исту цену као Христова Жртва? Дозволићемо себи да кажемо да без те Тајне не можемо да заблагодаримо Богу за Његова небројена доброчинства. Стога, без пресуштаствљења или, рецимо духовније, без претварања евхаристијских дарова, Литургија престаје да буде и жртва и благодарење.
Искупитељску жртву може принети једино Христос, а и жртву благодарења, равну искупитељској, може принети само Христос. Сам Христос једини може да учини човека причасником Себе, то јест да га уведе га у јединство са Собом. Нико не може да замени Христа на Крсту. Он је у Евхаристији Исти Онај Који и на Голготи. Свети Дарови, ма како повезани и сједињени са Христом, не могу да нас уведу у бескрајно поље узвишеног богоопштења ако Христос није у њима и ако се не претварају у Његово Тело и Крв.
Причешћујући верне, свештеник изговара: Причешћује се слуга Божији пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни. Једење хлеба и пијење вина не може да да опроштај грехова и небеско царство: они не могу да постану вечни живот у самом човеку и не могу да га обоже. Старозаветни Јудејци доносили су у храм први сноп пшенице и прве плодове, благодарили Богу за земаљска добра и сећали се долазећег царства Месије. За Јудејце је још изразитији символ очекиваног Спаситеља било једење пасхалног јагњета, али ти обреди и символи су подсећали и указивали, али нису освећивали нити спасавали. Само реално присуство Христа чини символ и праобраз стварношћу.
У свим Тајнама догађа се освећење, у свим дејствује благодат Духа Светога, све оне су канали Духа Светога и повезују човека с Богом. Али Тајна Евхаристије се разликује од свих Тајни тиме што у њој пребива живи Христос, не символички и не кроз сједињење и везу с хлебом и вином, него пребива у њима и чини их Својим Телом и Крвљу. Господ је скривао Своје Божанство под покровом човечијег тела, јер свет не би могао да поднесе светлост Божанства.
Овде се Господ јавља и скрива Себе под покровом чулно опазивог хлеба и вина.
Господин Осипов се усуђује да тврди да се у том случају дешава илузија и обмана чула. Али, у Старом Завету Господ је скривао Себе у несагоривој купини. Може ли г. Осипов то да назове обманом чула, то јест да је Мојсеј имао посла са авети? Бог се јавио Аврааму у виду три Анђела. Може ли г. Осипов да каже да је то илузија и да је Бог са Авраамом поступио као илузиониста? Бог се јавио пророку Илији у вихору. Да ли би се г. Осипов осудио да каже да је то материјализована представа о Богу? Желим само да упитам г. Осипова: да ли се теофанија може назвати опсеном и утваром или је то било реално присуство Бога, само у форми приступачној човеку? Мислим да је одговор јасан. Дакле, богословска неотесаност (не желим да употребим прикладнију реч) може да дозволи себи да упоређује Тајну са илузијом. Без реалног Христа нема ни Голготе, ни Евхаристије, ни васкрсења мртвих, ни вечног живота за људе.
Још једном понављам: г. Осипов пише да евхаристијски хлеб и вино улазе у Ипостас Бога и изједначава то са боговаплоћењем. Он заборавља да је боговаплоћење јединствено и непоновљиво и да другог Христа - Богочовека неће бити. Ипостас је личност. Како у личност може да уђе било какав други предмет? Већ то је апсурд. Вечно спасење је вечно уподобљење, али у вечном богоопштењу, у новим унутарњим озарењима, у вечном приближавању Богу свети никада неће постати ипостасно једнаки Богу. Чак ни Пресвету Богородицу Господ није примио у Своју Ипостас. А г. Осипов пише да Господ предметима дарује ипостасно сједињење са собом. Личност је духовна монада и у личност човека не може да уђе онтолошки другачија личност.
Храна коју човек прима није део његове личности. Храна је само материјал за нашу телесну природу, а само живо човечије тело у свом земаљском постојању налик је на непрестани поток који узима вештаство изван себе (споља) и избацује је као употребљени (отпадни) изварак (талог). У трену настаје и умире милион ћелија човечијег тела, али тело остаје то исто наше тело. Дакле, оно је пре свега организација материје.
Пошто г. Осипов оправдано сматра да је човечанско Христово Тело било као наше тело, осим што није имало греха, онда је храна коју је Господ јео такође могла да постане део његове природе и личности. А будући да о томе и говори Осипов, цитирам његове речи: "... Свети Дарови су наитијем Светога Духа, као и за време боговаплоћења, постали причасни, то јест сједињени, халкидонски сједињени, са Његовим човечанским Телом. Па како то може бити?
Истим тим дејством Светога Духа. Јер није случајно што је Он за живота такође јео хлеб и пио вино и што су они постајали Његово Тело и Крв, то јест постајали причасници Божанства, на исти такав халкидонски начин. То се догађа и у Евхаристији, односно за време Литургије".
Желим опет да поновим да храна даје материјал за тело, али сама не постаје тело. Зато храна коју је узимао Христос није постајала причасна Његовом Божанству и није улазила у Његову Ипостас, него се с њом дешавало исто што и у сваком човечијем телу. Зато никако не можемо да поистоветимо храну коју је узимао Христос са Његовим Телом.
Што се тиче Причешћа, оно припада Богу, Његовом васкрслом Телу. У Причешћу се налази сав Христос као Богочовек. Због тога Причешће не може бити упоредиво ни са каквом храном, оно је надсуштно. Примајући Причешће, примамо Христа. Причешће има вештаствени облик, али оно освештава наш дух, душу и тело - сву човечију личност, и то на тајанствен начин. Тајна не може бити интерпретирана језиком философских појмова. Тада би она престала да буде тајна и претворила би се у пуки силогизам. Свете Тајне не можемо да уподобимо обичној храни јер је частица Светих Тајни раздељена на безбројне частице и не умањује се од тога по својој унутрашњој запремини, јер се у свакој од њих налази Сав Христос, иако је та частица једва видљива оком. Христос је васкрсао са истим Телом са којим је био распет на Голготи, али то Тело било је слободно од услова земаљског постојања и зато је имало другачија својства.
То није била промена, него ослобођење од ограничености и закона космоса погођеног грехом. Васкрслим Телом Христос је пролазио кроз затворена врата када се јављао Својим ученицима, али кад су се ученици уплашили мислећи да је то дух, одговорио је: Ја сам (Лк 24, 39). Господ је јео храну са својим ученицима не зато што је имао потребе за њом, него да покаже да је васкрсао у Телу.
Не можемо да говоримо о суштини Бога, јер се бићима (суштаствима) такође називају Његова створења, међу којима живимо. Бог је Надсуштаство и на Њега нису примењиви никакви закони: ни физички, ни логички, нити неки други. Он је Сав изнад свега и зато ће заувек остати неуловљив за наше мисли. Али овде нам у помоћ долази сила која се назива вером.
За верујућег Реч Божија је истина веродостојнија од његових малих знања, аналитичког разума и органа чула. Наш разум, навикао да се врти у кругу земаљског и коначног, не може да схвати оно што се односи на духовни свет, као што је немогуће путем пипања видети светлост или чути музику. Он као узурпатор проваљује у област вере и дејствује у њој као лопов. Једном је преподобни Антоније Велики упитао своје ученике о неком месту у Светом Писму. Сваки је одговорио како је могао, а један је одговорио: "Не знам". Преподобни Антоније Велики рекао му је: "Дао си најтачнији одговор".
Верујемо да у Светим Тајнама пребива Христос, а како се тајна врши не знамо и што више места будемо давали свом разуму тим више ћемо се удаљавати од истине у област сопствених претпоставки и интелектуалних фантазија. Зато у погледу тајни треба да кажемо: "Не знам, али верујем", а то незнање је познање своје ограничености и због тога даје могућност највишег духовног знања.
P. S. Мишљења о пресушстављењу [претварању] Светих Дарова
1) Мишљење Ђордана Бруна. "Ја, син пресветлог Марка Антонија, сведочим по налогу савести и по заповести духовника да сам много пута чуо од Ђордана Бруна да је велика бесмислица када људи говоре да се хлеб тобоже пресуштаствљује [претвара] у тело". (Књига Ф. С. Ржицина "Ђордано Бруно и инквизиција", стр. 285).
Мишљење професора А. И. Осипова: "То је просто невероватна бесмислица којој се морамо само чудити" (Чланак "Евхаристија и свештенство").
2) Ђордано Бруно: "Христос је чинио лажна чуда и био маг" (Исто).
Професор Осипов: "Хлеб (евхаристијски) не претвара се невидљиво, за чула варљиво, у Тело Христово". Пресушстављење Светих Дарова Осипов назива "некаквим тајанственим претварањем". (Исто)
А ево мишљења Светих Отаца Цркве.
"Треба знати да ипостасно сједињење даје једну сложену ипостас природа које су се сјединиле, у којој се несливено и неизмењиво очувавају природе које имају удела у сједињавању, као и њихове разлике и својствене им природне особине". (Св. Јован Дамаскин: Источник знања, Индрик, 2002., Философске главе, Глава 67. стр. 119)
"Кад се природе једном ипостасно сједине међу собом, онда заувек остају неодвојиве једна од друге" (Исто, стр. 120).
Зато природа вина и хлеба, примљених у Христову Ипостас без претварања у истинско Христово Тело и Крв, чини још једну природу у Богочовеку.
Дакле, Свети евхаристијски Дарови сједињени су са Христовом Ипостаси управо зато што су истинско и Тело и Крв Христа Спаситеља, неразлучни (неодвојиви) од Његовог Божанства. А по теорији А. И. Осипова, пресуштаствљење [претварање] Светих Дарова се не дешава, него се они "на халкидонски начин" сједињују са Христовом Ипостаси и у Христову Ипостас уводе трећу природу, што представља нову христолошку јерес - триофизитство или полифизитство.
Са руског превео: Мирослав Голубовић
"Вечно подне - Огледи о Светој Литургији и тајни спасења" (стр. 446-467)
"Образ Светачки" - Београд
Руски изворник: Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелина http://bogotrazitelj-srb.org/forum/index.php?topic=511.0 |
МИСИОНАР 
