Уредништво Српског листа

ОБЈАШЊЕЊЕ: Терор у Грачаници (2)

Већ сутрадан, у среду 24. фебруара ујутру, добили смо позив од господина Бранислава Ђорђевића из Вирџиније, САД, да, у интересу безбедности госпође Гавриловић, ту вест и наш јавни апел за ревизију става званичног дела Српске православне цркве према Рашко-призренској епархији повучемо са нашег сајта.

Истовремено, стигао је и доњи мејл на наше уредништво, који због проблема са интернетом поменутим у нашој вести, нисмо стигли одмах да прочитамо. Ради бољег разумевања шта се догађа са нашом Црквом и свима нама, преносимо га у целости:

Поштована редакцијо, поштована госпођо Селић,

Сад сам управо разговарао са Косаром Гавриловић. Она је врло узнемирена што се ово њено писмо појавило све са њеним потписом на Вашем сајту, и моли да га одмах скинете. Наиме, она је слична писма послала на разне стране, будући да је сведок шта се тамо догађа, али је у међувремену схватила да је Владичина воља да се у његовом окружењу не пружа таква врста отпора, јер Владика не жели да он буде повод евентуалном расколу у СПЦ. Узда се у легални црквени пут (иако је Синод деловао нелегално).

Па Вас молим да одмах скинете то њено писмо са Вашег сајта.

Ја сам дугогодишњи Владичин и Косарин пријатељ, и разумем деликатност ситуације. То, нас лаике, наравно, не спречава да наставимо са нашим оправданим протестима против овог вандалског чина учињеног против Владике Артемија, али Косара је тамо уз њега па жели да га слуша.

Унапред захвалан,

Др Бранислав Ђорђевић

Вирџинија, САД

Уважавајући молбу господина Ђорђевића као израз жеља госпође Косаре Гавриловић, наш уредник Ана Селић је вест Терор у Грачаници скинула са сајта непуних 12 сати пошто је објављена.

Но, и тих дванаест сати било је довољно да у самој Грачаници, и другде, настане узбуна. Вест су пренела бар два српска сајта, један дајући линк са већ промењеном насловном страном Српског листа, други са скенираном верзијом.

По госпођу Гавриловић најсудбоноснија била је реакција Владике Атанасија, ‘‘администратора’‘ Епархије рашко-призренске.

Суочивши је са одштампаним текстом вести Терор у Грачаници, и својеручно написаном и потписаном напоменом:

24. 2. 2010. + Грачаница

Г-ђи Косари Гавриловић – због ових, и сличних ранијих лажи, да одмах напусти Манастир Грачаницу. Нећемо се играти Цркве. + Еп. Ат.

Владика Атанасије Јевтић је 87-годишњу Косару Гавриловић, уз још неколико усмених оптужби, отпустио да тог истог дана, оставивши све своје књиге, иконе и део имовине, комбијем стигне у Београд.

Овде још једном доносимо пун текст наше уклоњене вести Терор у Грачаници, од 23. 2. 2010:

‘‘ТЕРОР У ГРАЧАНИЦИ 

Од госпође Косаре Гавриловић, преводиоца Владике Артемија, добили смо апел за помоћ 23. фебруара увече. Да ли је позив упућен и раније, не знамо, пошто нам је већ пет дана блокиран интернет. Мимо сумње да ни овај ‘‘технички проблем’‘ као многи досадашњи није случајан (овог пута одговорност је на Телекому Србија, који слабо опслужује ‘‘рубна подручја’‘ попут Врчина), властима које и на овај начин ‘‘смирују ситуацију’‘ на Космету поручујемо да ће се увек наћи начин да се јавност обавести о њеним неделима.

Мејл госпође Гавриловић преносимо зато у целости:

‘‘Oпет Вас гњавим. Молим Вас размислите мало о проблему монаштва на Косову и Метохији. Нико се не пита како ће монаси и монахиње преживети ово опсадно стање.

1. Не улазећи у дискусију о разлозима због којих се све ово дешава, епархијска каса је празна.

2. И да није празна, епархијски рачун/рачуни су блокирани.

3. Монаси немају пара за најосновније потребе: храну, превоз, хигијену.

Тачно је да неки монаси и монахиње имају добро стојећу родбину која их радо помаже, али има и оних који немају никог. (Молим Вас немојте мислити да се размећем, али не знам како другачије да Вам убедљиво предочим стање осим да Вам кажем оно што сам лично доживела? За прошлих десет дана ја сам потрошила 500 евра за превоз и храну неких монаха. Данас сам набавила храну у вредности од 50 евра јер сам схватила да Владичин кувар није смео (осетио је да Владика нема) да тражи од њега паре. Колико ће та храна да траје, не знам, с обзиром да треба да нахрани Владику, 4 монаха који су још с њим и мене. Ја могу да се храним код мојих пријатељица у селу, али је Владици стало да једем с њима а и мени не би било могуће да се ја храним док они гладују. Нажалост моја помоћ је као фластер на пресечену артерију, и ни као таква неће моћи дуго да траје.

4. Ви знате шта је било у Ирској у 19. веку за време potatofamine, глади која је настала кад је жижак уништио кромпир. Протестанти су отворили народне кухиње за оне који пређу у протестанство. Тако је Теодосије (’‘викарни епископ липљански’‘, прим. уред.) отворено рекао Оцу Николају, смењеном настојнику Црне Реке: „Ако нам се не поклониш, нећеш добити паре за манастир“. Исти Теодосије је рекао једном овдашњем монаху: „Ако ти требају паре, реци ми одмах ћу ти дати“.

5. Ја мислим да би требало неко (не ја) јавно да постави питање: „Да ли се зна како опстаје наше монаштво на Косову и Метохији, ако уопште опстаје“ и да укаже на општепознате чињенице о блокирању рачуна итд.

Смислите нешто.

Косара’‘

Сматрајући да се у овом случају нема шта „смислити“, Српски лист јавно поставља питање начина опстанка Српске православне цркве на Косову и Метохији, сматрајући да је овакав метод „дисциплиновања“ подвижника неприхватљив.

Црква, по нашем мишљењу, не би требало да се понаша као световна организација, још мање као војна, или полицијска.’‘

Овом информацијом, Српски лист са извињава свим читаоцима који су се нашли у чуду око овог догађаја, и нашег извештавања о њему.

Госпођи Гавриловић се захваљујемо на њеној самопрегорној борби за истину о једном неславном ставу и чину јерерахије наше Цркве, срећом нетипичном за њену и нашу повест. Господину Ђорђевићу такође захваљујемо на бризи за своју и нашу пријатељицу, ћерку славног Србина, четника, писца и министра Милана Гавриловића, Косару Гавриловић, те за здравље Владике Артемија и за добробит наше Цркве.

КОМЕНТАР ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА СРПСКОГ ЛИСТА, МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Одавно нас нешто није овако растужило и узнемирило као догађаји горе описани. Да Српску православну цркву предводе људи од којих неки не би требало ни да буду у њој, а камоли у њеном врху, јасно је многим Србима одавно. Свештеници личношћу и понашањем гори од већине своје пастве контрадикција су у појму али, у овом палом добу, нису изненађење.

Затварање очију и ћутња пред гордошћу, чак осионошћу не само епископа већ и неких монаха, зарад ‘‘мира у кући’‘ и неизношења ‘‘прљавог веша’‘, такође. Многе – не само мене – погружава и већ отужно слављење нечега што не само да није за похвалу, већ заслужује прекор, ма колико било плод добрих намера.

Лаж Србима историјски никад није била мила, да би данас добила размере којима прети да постане национална особина. Владика Артемије је, сетимо се, испрва НАТО дочекао благонаклоно, као ослободиоца од милошевићевске власти. Потом је, схвативши шта се догађа, подигао свој глас против стране окупације, и предаје Космета душманима Српског народа и вечитим измећарима сваке окупационе силе, Шиптарима.

Исти човек, два делања: једно за осуду, друго за похвалу.

Владика Атанасије Јевтић је такође први у Цркви јавно устао против Милошевићеве манипулације српским национализмом, за време Антисрпских ратова био уз борце на фронту, диљем Космета бодрио Србе ризикујући живот, да би своје место у Тврдошу уступио Владици Григорију који се брзо прочуо по свом разумевању за ставове наших непријатеља, и по свом, за једног монаха, раскошном начину живота. Уз то, Владика Атанасије се огрешио не само о госпођу Косару Гавриловић још током њеног првог боравка на Космету, називајући је ‘‘мутава’‘ и ‘‘смотана’‘, већ о све нас, не обавештавајући нас о уценама из америчког Стејт Департмента.

Јер, чиме се може уценити један српски свештеник, епископ напосе? Смрћу? ‘‘Срб је Христов, радује се смрти!’‘ певао је Ђакон Авакум, носећи на леђима колац на који су га Турци набили 1814, на данашњем београдском Тргу Републике.

Јесу ли Владику Атанасија застрашили неким злом по нас, остале, или по његову мирску породицу?

Но они који прете злом по наше најближе и најдраже могу нам ту покору приуштити када им се хтедне, слушали ми њих или не, били ‘‘кооперативни’‘ или не. Живот, слобода и добробит који зависе од душманског хира иначе нису наши, и само их Господ може сачувати.

Јер једино заиста наше су наша част, поштење, и сопство.

То нам нико не може узети, ако му их сами не предамо.

Уз то, све се више о почившем Патријарху Павлу говори као о свецу, с његовог узорног монашког живота. Но, Патријарх није само монах већ и световни вођа не само Цркве као мирске установе, већ и овога народа. Патријарх који није рашчинио бар неке од епископа чије је понашање, чак недела, приватно осуђивао, огрешио се своју дужност према другима, увек већу од оне према самоме себи као хрлитељу светости.

На крају, ни понашање оног дела Цркве који се примиче римокатолицима не може се правдати ‘‘државним разлозима’‘ јер Црква није држава, и није то била ни под Светим Петром Цетињским, који је с мачем у руци бранио Српство.

Укратко, иако нам као људима ни Правда ни Истина нису доступни, насушна нам је потреба и за једним и за другим, и за Лепотом коју су Срби, досада, сагледавали у споју њих двоје.

Црква које се даљи од овога светога Тројства, канонизујући правду и октроишући истину, а лепоту замењујући сјајем, раскоши и величином, неће, бојимо се, трајати до Другог Силаска Господа на Земљу.

Или, буде ли то и дочекала засигурно неће као Његов Дом, као што многим честитим и ваљаним Србима већ престаје бити.

Немојте нас опет терати у богумиле, у ново паганство.

Изметните између себе оне који добро и лепо зборе а лоше или зло творе. Јер, ако нас оваквом ‘‘политиком’‘ и будете ‘‘сачували’‘ биће то само наше све ружније обличје – нама непотребно, Господу напосе.

http://www.srpskilist.net/vesti/obasnjenje-teror-u-gracanici-2