Опрости им Господе...

ПРИЧАО ИМ МУТА ДА ЈЕ ВИДЕО ЋОРА

КОЛИКО ЈЕ „ДРУГ ЏОМА" „ЗАЛУДНИ ПОПА" НЕ ЗНАМО, ИПАК БИ ЗА ДУШУ ЊЕГОВУ БОЉЕ БИЛО ДА СЕ БАВИО ЈАРИЋИМА

         Да појаснимо, „друг Џома" је надимак како су, сада протојереја Велибора Џомића, а тада студента прве године права, у писмима ословљавали љотићевци (бивши Српски добровољци) широм света када им се обраћао писмима и од њих тражио, а и добијао лепе паре „за рад на народној њиви" да „овај огреховљени и обезбожени народ обожи ..." како је наводио.

Одушевљен Љотићевим говором омладини на Стражилову, тражио је и добио помоћ да га у виду брошуре штампа у тиражу од чак 10 000 примерака.

А онда га је ђаво узео под своју команду?

+++

Бећ дуго, са разних страна добијамо информације и најаве о тој књизи која ће љотићевце растурити и коначно изнети бројна компромитујућа документа? И ево сада кад је пред нама у њој не нађосмо ништа што већ раније нису рекли „друг Џома" и његов епископ Атанасије Јефтић.

Већ први утисак који се добија погледом на корице књиге јасно упућује на намеру аутора и издавача да фотографијама поређаним тако да подсећају на кукасти крст сугерише читаоциима везу љотићеваца и фашиста. Али, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Ако знамо порекло те клевете, а оно је комунистичко, онда нам је одмах јасно да ови нови клеветници, нису нови, већ да су то они стари, само се сада лажно представљају.

И сама књига је потпуно у духу најбољих достигнућа комунистичке пропагандистике. Намерно кажемо пропагандистике а не публицистике, о историографији да и не говоримо, јер се за извођење закључка у исту раван стављају сви извори. Историјски извори првог, десетог и петнаестог реда помешани су као у лонцу. На пример писана наредба и мемоарско сведочење равноправно се вреднују. Бабе и жабе - Права папазјанија.

Аутор често трага за наводно изгубљеним документима и потанко излаже шта предпоставља да би требало да се у њима налази? Тада пушта машти на вољу и сервира безброј измишљених и тенденциозних тврдњи да би на читаоца оставио утисак. Добро научена лекција из Гебелсовог приручника.

У књизи су на једном месту сакупљене све раније изнете клевете од ,,Српске речи" и оспоравања говора владике Николаја на сахрани Димигрија Љотића, па до оптуживања Марисава Петровића за стрељање недужних грађана у Крагујевцу октобра 1941. године. Као да је он побио и масакрирао оне немачке војнике, трећепозивце, из заседе код села Љуљака. Поново се замењују тезе па је онај који је спашавао народ од стрељања крив, а не они који су одмазду злочином изазвали и који нису ни прстом мрднули да спасу бар једног човека са стрељања. Марисав је спасао неколико стотина (око шест стотина) од сигурне смрти, а да је спасио само једног заслужио је признање. Боравећи последњих деценија пo сајмовима много пута смо слушали исповести спашених или њихове деце.

Сада се у причу о трагедији у Крагујевцу уводи и Милош Војновић - Лаутнер. Жалосно је и срамно тако писати о човеку који је са својим десетим добровољачким одредом код Скелана на Дрини месецима прихватао српске избеглице из Босне. Често је и сам са својим добровољцима прелазио на босанску страну да би задржали усташе док се избеглице не укрцају на сплавове и чамце. Колико је Српских добровољаца у тим акцијама погинуло и било рањено? Тако је настала и чувена фотографија коју је Милош Војновић снимио и од које је направљен плакат Мајко Србијо, помози. Он јесте Словенац који је прешао на православље и то је једино, осим имена, тачно у читавом поглављу. Очито је и да им то много смета, па се прави прича на основу неког писма у коме аутор наводи да је чуо причу... по систему, причао му мута да је видео ћора.

Смета им што су Добровољци имали такве официре какав је био Милош Војновић - Лаутнер, они јесу спашавали српски народ који је у Србију бежао од усташког ножа, неки други се хвале како су спашавали савезничке пилоте које је успела да обори немачка противваздушна одбрана док су бомбардовали српске градове и убијали српску нејач. Оно чега се паметан стиди...

Да би књига била дебља и ваљда убедљивија многе од клевета се нашироко и надугачко коментаришу. Иде се у безброј предпоставки по систему шта би било да је било...

Копа се по биографијама многих емиграната и тражи прљави веш да би се са њим махало и доказивало: ето какви су љотићевци. Нико никад није казао да су љотићевци све сами светитељи. Они су људи ко и сви остали, а то значи грешни, јер нема човека а да не греши, само је Један безгрешан. Али љотићевци су те људске несавршености увек били свесни па су се трудили да буду бољи, да служе Богу и роду, то доказују пре свега   својом   жртвом,    а    и   бројни   монаси   и свештеници у њиховим редовима су их стално на то опомињали. Многе је пре рата у Збор упутио владика Николај лично који, истина, као епископ није био члан Збора.

У књизи се посебно настоји да умањи блискост беза имеђу владике Николаја и Димитрија Љотића што је бесмислено. Њихова блискост и познанство датирају много година пре рата. Чланство њихових покрета, Збора и Богомољаца, се преплитало. Често су били чланови оба покрета. У оба старешинства седели су Др Димитрије Најдановић и Др Ђоко Слијепчевић обојица професори Богословског факултета и најближи сарадници и Николаја и Љотића.

Преписка између њих је вођена сво време док је Владика   био   конфиниран,   до   одласка   у  Дахау. Писма     је     преносио     владичин  секретар из Богомољачког покрета, и главни просветар Српског добровољачког   корпуса   прота   Алекса Тодоровић. Колико знамо Љотићева писма Владици нису сачувана, а  за   владичина   Љотићу   не   знамо. Радећи на Сабраним делима Димитрија Љотића то смо истраживали. О   томе   колико   су   се   Љотић   и  љотићевци   залагали   да   Владика Николај     и     Патријарх    Гаврило  Дожић   буду   пуштени   из  логора Дахау,  до   детаља,  писано  је   на много места.

Са друге стране настоји се да се на сваки начин некако   исконструише да је постојала стална веза између Владике Николаја и Драже Михајловића   што  је   мало   вероватно јер је питање јесу ли се пре рата уопште и познавали. Посебно када данас знамо који су левичарски политичари   водили   главну   реч   у Равногорском покрету,  који је био, како сами кажу у декларацији Башког конгреса, либерално демократске оријентације.

Наш штанд на сајмовима књига посетило је много људи који ову полемику која траје већ годинама прате. Општи је закључак да су ,,друг Џома" и његов Владика овом књигом дали себи ауто го. Све те клевете сакупљене на једно место одају јадан утисак и многи су нам предлагали да уопште не одговарамо, јер ћемо нашим коментарем тој књизи и ономе што у њој пише дати значај који не заслужује. Вероватно су у праву, али ми не одолесмо. Свакако нећемо траћити време да одговарамо на сваку клевету или књигом на књигу. Епископ јесте умировљени, па вероватно има времена, а колико је „друг Џома“ залудни попа не знамо, али знамо, да би много корисније било, за истину, да се бави јарићима.

Оваквих и сличних питања могли бисмо да ређамо бесконачно, али ми нисмо скрибомани, а онда се не бисмо разликовали од „друга Џоме“ и његовог Епископа.

Овако, ми ћемо се молити за њих. Да мржња нестане из њихових срца и престане да им буде водиља, већ да се у њихова срца поново врати љубав, како и приличи православном епископу и свештенику, па да се покају и врате под „окриље љотићеваца“ као што су некад били и чија су доброчинства радо примали и на њих добрим узвраћали.

Иван Стојановић

Извор: „Нова искра“, бр. 90, феб. 2010.