Како да СПЦ решава своје афере - Јован Јањић

Непознавање суштине Цркве

За време патријарха Павла на Српску православну цркву углавном се гледало кроз његов лик. И зато је она за све то време била институција од највећег поверења у српском народу. Патријарх Павле је био, заиста, жива икона Српске цркве.

Али, нажалост, многи су, заклањајући се иза његовог лика, често више бринули о својим или нечијим туђим интересима него о интересима Цркве. Ишло се и на рушење патријарха: треба се само присетити колико пута су покушавали, на разне начине, да издејствују повлачење патријарха Павла или да, и без његове сагласности, приступе избору новог првојерарха. Чинили су то иако је патријарх Павле још док је по земљи ишао доживљаван као „светац који хода”, као највећи Србин свога доба, а чак и од поглавара других цркава и верских заједница у свету представљан као највећи духовник нашег времена.

Када се патријарх Павле преселио на онај свет, неки који су на томе радили навукли су лице жалости и грунули у прве редове, као да ништа није било. Као да се народно памћење брише по диктату нечије воље.

Од цркве – поготово када је она толико укорењена у биће једног народа, као што је то случај са Српском црквом, која је имала централну улогу у српској историји – очекује се да осим примарне духовне мисије, на њеним основама, држи и видно истакнуте моралне оријентире. Зато сваки евентуални „излет” изван тих граничника, па и нека најмања „афера” под њеним сводом, утолико више саблажњујуће делује на верни народ, и користи се као некаква потврда за разна „оправдања” онима који нису чланови Цркве.

Као и обично, ништа не настаје случајно. Доста тога временом се таложи, слаже се пропуст по пропуст, и онда настане – проблем.

Има приговора да су олако бирани епископи, такође и да су олако рукополагани свештеници (често без икакве теолошке школе – за ђаконе, свештенике, али и вероучитеље постављају се људи тек са каквом средњом школом).

А мало ко хоће да саслуша и да приупита оне који по неком питању знају више. Владике, углавном, постављају се, попут папе, као да су – непогрешиви.

У тешко време грађанских ратова у бившој Југославији, деведесетих година прошлог века, патријарх Павле је практиковао да у Патријаршију, на разговор, позове неке од најумнијих и најистакнутијих људи. Иако би свако од њих рекао да би логично било да они, свако од њих посебно, затражи савете од патријарха Павла, умни српски духовни поглавар тражио је од њих да изнесу своје виђење. Хтео је да чује њихово мишљење, мишљење што више људи, да се и кроз њихову реч увери у расположење и очекивања народа – да провери своје ставове.

Било је тако код патријарха Павла, али не и код данашњих владика.

Изјаве појединих владика више одишу политиком него духовношћу. Настоје и да се додворе властима матичне државе да би од државе имали подршку за неке своје накане унутар Цркве. А можда и да би избегли контролу тамо где има места државној интервенцији!

После неких јавно изнетих ставова појединих владика, намеће се питање: Колико је то у духу саборности Цркве? И колико се тиме иде наруку онима који би, бар делом, Српску цркву да врате у стање пре 1920. године, пре поновног васпостављања Пећке патријаршије, у време „обласних цркава”?

Наизглед можда тривијалан, али, ипак, један од суштинских разлога лежи у непознавању дефиниције (суштине) Цркве. За неупућени народ (међу којима је и већина политичара) Српска црква је – зграда Патријаршије на Косанчићевом венцу у Београду, и оно што јој са објектима припада. А за многе у Цркви (међу којима је и доста владика), Црква су – људи у мантијама. Занемарује се чињеница да Цркву, уз свештенство, чини и верни народ. Шта би Црква без верника?!

У таквим ситуацијама отварају се разне могућности да се, под окриљем Цркве, ради много шта што иде против саме Цркве!

Новинар НИН-а

Јован Јањић

[објављено: 05/03/2010]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Nepoznavanje-sushtine-Crkve.sr.html