ЗАШТО ВЕРУЈЕМО ОЦУ АНТОНИЈУ (ДАВИДОВИЋУ) И ЗАШТО ГА ВОЛИМО?

Ових смо дана сведоци бројних увреда и неистина које се у нашим медијима износе о оцу Антонију због његове одбране привремено разрешеног владике рашко-призренског Г.Г. Артемија. Нас, који га добро познајемо, веома боли и растужује свака увреда изнета на његов рачун. 

Отац Антоније је током ратног периода био монах у манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту (7 км. југо-источно од Ораховца), када је манастир био изложен сталним претњама припадника тзв. УЧК и када су НАТО-бомбе падале близу манастира и по околини. У таквом окружењу он је са братијом чувао мошти Св. Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана а по доласку КФОР-а и исељавању Срба из Зочишта, заједно са тадашњим игуманом протосинђелом Ромилом, изнео је исте и пренео их у манастир Црна Река. У најтежим послератним данима страдања када су албански екстремисти, осокољени присуством „међународних миротвораца“, беснели по Косову и Метохији, он је без пратње страних војника КФОР-а возио владике по косметским градовима и селима и из кућа извлачио и спашавао преостале, махом старије Србе заборављене и остављене од свих. Често би стизао касно и затицао лешеве побијених Срба, згаришта спаљених кућа, рушевине цркава и манастира. Био је очевидац многих страдања Срба и сведок многих драматичних догађаја о којима невољно говори.

У јесен 1999. године када је владика рашко-призренски Г.Г. Артемије  у склопу обиласка своје обесправљене пастве посетио и нас, тада обезглављене и у горњем делу Ораховца заточене Србе окружене Албанцима жељним освете, видевши нашу панику и смушеност, одлучио ја да, ради охрабрења народу, пошаље два монаха да живе са нама и служе у нашој цркви „Успења Пресвете Богородице“. Пред полазак у Ораховац, владика им је рекао: „Немамо моћи ни начина да много помогнемо том народу, па идите да им барем пружите духовну утеху, служите литургије и молите се Богу са њима“. Тако је заједно са оцем Стефаном Миленковићем (садашњим игуманом обновљеног манастира Св. Врача у Зочишту), у Ораховац 25. децембра 1999. године дошао, или боље речено, вратио се отац Антоније. Захваљујући њима, ми смо у нашој цркви, која убрзо постаје центар окупљања нас преосталих Срба, имали Свету Литургију сваки дан и могли смо присуствовати јутарњој и вечерњој молитви, која нам је тада била преко потребна.  

Њиховим проповедањем вере наше православне, многи од нас некрштени се крстише, невенчани венчаше, заблудели се вратише на прави пут и почеше ревносно да посте, омладина да чита духовне књиге а црква нам је сваким даном била све пунија верног народа. Тиме је наше страдање попримило библијски димензију, која нам је помогла да боље разумемо неправду која нам се наноси и да се, тако духовно окрепљени, наоружамо већом трпељивошћу.  И још о. Антоније је радећи на црквеној радио-станици успостављао контакте овдашњем народу са родбином широм света.

Док су наши „виђенији“ суграђани и предратни функционери себично и у паници напуштали Ораховац остављајући и не осврћујући се на народ којег су до јуче тако самоуверено и надмено представљали и водили, он је кад год је могао присуствовао састанцима са КФОР-ом, ОЕБС-ом, УНМИК-ом и др. истурајући себе увек испред народа кад би било најтеже. Касније ће га ти исти „политичари“ оптужути да се бави политиком! И то њега, који нас је увек саветовао да се манемо политике, да не губимо душе своје, да никад не верујемо политичарима а да за ово што нам се сада дешава не кривомо и не мрзимо наше непријатеље (недобронамерне Албанце, западне силе и др.), већ да разумемо да страдамао наших непокајаних грехова ради и што смо се Бога одрекли. Високим међународним представницима говорио је истину у очи и тражио од њих оно што је нама гетоизираним Србима тада било потребно. О свему нас је обавештавао у писаној форми, постављајући извештаје са састанака на црквеној капији да сви могу прочитати. Неке од његових извештаја смо, срећом, сачували и овом приликом их по први пут достављамо широј јавности на увид. Они ће, свима вама - људима добре воље, пружити бољу прилику да га упознате и разумете, него што смо то ми, овим путем, покушали да учинимо.

У априлу 2000. године његовом заслугом је пронађена и из рушевина манастира Зочиште извучена икона Светих Врача Козме и Дамјана, која је некада чудотворила са иконостаса у истоименој цркви, и која данас стоји у обновљеној зочишкој светињи. Икону је пронашао разгрћући рушевине миниране цркве Св. Врача, у присуству страних новинара и уз, тешком муком, измољену пратњу војника КФОР-а.  Исти отац Антоније је, док су се преостали Срби, уплашени за своје животе, пресељавали са угрожене периферије ка безбеднијем центру „енклаве“, месецима спавао у кући Филијовића (кућа је у међувремену продата Албанцима) на линији раздвајања српског и албанског дела града, како би својим присуством на месту где је најтеже, храбрио тамошње преплашене Србе да одоле жестоким притисцима и шиканирањима  Албанаца и не напуштају своје куће које су свакодневно биле нападане и паљене.  

И када је једне ноћи 2001. године по Васкрсу (по благослову владике Артемија), отишао од нас, није  могао да се са свима нама опрости, већ је сутрадан ујутро на црквеној капији освануло његово опроштајно писмо (које  достављамо у прилогу) чија је садржина растужила све нас који смо у том тренутку осетили да је од нас отишао Велики Човек, нама род рођени.

Дуго нисмо ништа чули о њему. Због изолације у којој смо се тада налазили до нас није допирала никаква вест о оцу Антонију. Касније смо од неких монаха сазнали да је отишао у манастир Црна Река, а потом да је себи саградио испосницу у планини изнад манастира где молитвено тихује, али да  се не либи да, када осети да је наша света вера угрожена, напусти тиховање и пође да сведочи Истину, као што је то урадио и сада. И видимо да је опет несхваћен, опет наружен и у својој „наивној“ и  чистој побожности назван „православним Дон Кихотом“.

Често пута смо мислили на њега, радо га се сећали и спомињали у нашим разговорима, препричавали његове савете и духовне поуке.

Када нас је једном приликом лета 2008. године изненада посетио, видевши нашу тугу и узнемирење због продаје неких српских кућа, које су се налазиле на  стратешки важним локацијама и чијом би продајом наш даљи опстанак био угрожен, није могао да, као неке наше државне институције које су о овоме више пута биле обавештене, буде равнодушан, већ је написао писмо Има ли Срба у Ораховцу?!? (које такође достављамо у прилогу) делећи га свима нама, не би ли код оних који су то намеравали да учине пробудио савест и навео их да, ради ширег националног интереса и спасења својих душа, одустану од ове намере.

Ето то је наше кратко и на брзину сачињено казивање о оцу Антонију кога неки данас називају непокорним, неодговорним, неуравнотеженим, расколником, фанатиком, зилотом .... Ми не познајемо црквене каноне али знамо и осећамо са каквом љубављу и вером отац Антоније брани нашу свету веру и колико воли свој грешни српски народ. Због свега негативног што смо ових дана чули о њему, не можемо, а да се самоиспитивачки не упитамо, ако ли је он такав каквим га неки називају (па чак и СА Синод), шта ли смо онда ми - мали, себични, порочни, уплашени, духовно раслабљени, маловерни Срби?

Без обзира на то шта ко говорио о оцу Антонију, укључујући и наш СА Синод, ми Ораховчани му се вечно захваљујемо на свему што је учинио за нас.

Ораховчани

ПРИЛОГ: Извештаји и обраћања оца Антонија

16. АПРИЛ 2000. год.

ИЗВЕШТАЈ ОЦА АНТОНИЈА О ПОСЕТИ МАНАСТИРУ  ''СВЕТИ ВРАЧИ''  У  СЕЛУ  ЗОЧИШТЕ

Уз пратњу КФОР-а отац Петар из манастира Пећке Патријаршије и отац Антоније из Ораховца посетили су рушевине чудотворног манастира Зочишта посвећеног Светим Врачима Козми и Дамјану. Са њима је ишла и екипа ББС-ија. Посета минираном манастиру, који је благодатним молитвеним чудима Св. Врача излио на Србе и на Шиптаре на десетине хиљада исцелења од разноврсних болести и немоћи људских, улио је нову наду, једним новим чудом. На минираним темељима цркве у којој није остало ни камен на камену, пронађена је у олтарском делу велика престона икона Светог Козме, апсолутно очувана, на општу радост готово безнадежног народа овога краја. Сви заједно верујемо и надамо се да ћемо у рушевинама, ускоро, поред Светог Козме пронаћи и Светог Дамјана, и на земљи и на небу нераздвојне бесребренике.

После анализе минулих догађаја од стране отаца, који су иначе, сваки у своје време живели у манастиру, екипа је посетила и срушену цркву Свете Пречисте у центру села Зочишта, удаљену пар стотина метара од манастира. Монаси Петар и Антоније су ступили у разговор са окупљеним житељима села. Омања, екстремна група је страховито претила да ће свакога ко покуша да се врати, било у манастир, било у село, убити. Већа група се постидела, вероватно због тога што је манастир срушен и што су све српске куће у селу попаљене. Та већа група је ступила у разговор са оцима и уз почетну грубост све се зачуђујуће мирно завршило. А у селу од око 200 објеката може се видети максимум 30% читавих кровова.

Владика рашко-призренски Артемије, благословио је поменутом јеромонаху Петру да заједно са оцем Серафимом, духовником манастира Девича, почну организацију обнове манастира.

А око самога манастира воће је толико уцветало да је то прави, на земљи, невероватни рајски призор. Монах Антоније је завршио речима: ,,Оче Петре, ово је очигледан знак милости Божије и добродошлице и утехе теби као игуману и свој будућој братији, јер када смо прошле године напуштали манастир, заједно са свим Србима, верујте да ни једног плода ни на једном дрвету није било. Ево, оче Петре, трешње ће ускоро, па пожурите...''

03. МАЈ 2000.

САСТАНАК  СА  УНХЦР-ом

Одржан је састанак одбора српске заједнице Ораховца са г. Паолом Форадоријем представником УНХЦР-а, који је задужен за организацију аутобуске линије Ораховац-Митровица-Ораховац, која је после вишемесечне паузе наводно отворена прошле недеље.

Српски представници уложили су оштар протест постављајући низ питања, као на пример:

Зашто се не зна тачно време повратка аутобуса из К. Митровице за Ораховац?

Зашто је Србима остављена могућност да се о времену повратка у Ораховац распитају на телефон УНХЦР-а, чија се канцеларија налази у јужном делу Митровице, а на услужни телефон се јављају две Албанке?

Зашто линија не би исти дан полазила и враћала се у Ораховац?

Зашто се, ако се не сме објавити време поласка, не каже људима бар место са кога аутобус полази и тд.

Затражено је од г. Форадорија да покрене расветљавање ове сумњиво - слободне аутобуске линије, јер Одбор Српске Заједнице не жели да потпомаже етничко чишћење Метохије од Срба. Дат му је максимум две недеље да нам обезбеди минимум услова за повратак Срба, а после тога  (уколико нас не обавести о тачном времену и месту повратка конвоја) нека сам прави спискове исељавања Срба. Одбор ће се потрудити да пронађе алтернативно решење, као што га имају  Грачаница, Гњилане, Брезовица и Гораждевац, без помоћи УНХЦР-а. Не желимо да тако брзо и лако у десетак једносмерних аутобуских линија, потпуно нестанемо са ових наших, Богом нам дарованих простора. Знајући по Светом писму да ,,ко претрпи до краја тај ће се спасти'', и знајући да је Бог увек близу свих немоћних, смирених и напуштених од свих, сетимо се само велике разуларене већине, која пљује Христа Бога на Крсту, сетимо се малене, тужне, гоњене мањине и сетимо се данас после 2000 година ко је у ствари победио!

 +++

 04. МАЈ 2000. год.

САМОРАЊАВАЊЕ  ЗВОНИМИРА  РАШИЋА

 У јутарњим часовима, негде око седам, Србин Рашић Звонимир, стар 52 године, одврнуо је упаљач од ручне бомбе и активирајући га, разнео себи прсте на обе руке, али хвала Богу није у смртној опасности. Звонимир иначе живи са женом и двоје деце. Син има 17 година, а ћеркица која  болује од епилепсије и од болести очију  има само седам година. Звонимир је иначе више пута покушавао да изађе из Ораховца ради лечења болесне ћеркице, али вероватно због, како неодговорности појединих људи, тако и због недостатка среће, остао је у Ораховцу са маленом болесном ћеркицом.

А синоћ је неко Звонка обавестио да у новоотвореној аутобуској линији за њега нема места. Због тога се нервозно шетао целу ноћ док су укућани спавали, све до јутрошњег расплета. За данас у 15 часова заказан је састанак са г. Паолом Форадоријем, где ће се разматрати питање ургентних случајева за десет упражњених места у аутобусу који полази редовном линијом 10. маја 2000. где ће, вероватно, бити места и за јадног Звонка.

 +++

07. МАЈ 2000. године

 Извештај оца Антонија

И ЦРКВЕНО- НАРОДНОГ ИНФОРМАТИВНОГ ЦЕНТРА

 ,,После читавих 20 мирних дана синоћ су око 23 часа, од стране Албанаца запаљене две српске куће, од којих је једна власништво Милићевић Трајана, а друга је кућа његовог брата Спасе. Иначе, куће се налазе на граници раздвајања српског и албанског дела града.

Све се ово десило на око буквално 30 метара од пункта немачког КФОР-а, чија је ватрогасна екипа стигла класично касно, тако да је само успела да локализује пожар.

Дакле, иако трпимо константне нападе Албанаца, иако међународна заједница врши притисак на нас да потпишемо наводно извињење Албанцима на име свих српских злочина (које нисмо учинили!!!), иако им изгледа одговара да се полако, тихо и неприметно исељавамо, иако за сада не функционише производња, иако смо сами остали у целој Метохији, иако нас не воле јер смо им сви ратни злочинци, иако смо били у затвору већ 11 месеци, колико има од како смо по Божјем допуштењу, под ,, заштитом КФОР-а, иако је све како јесте, ипак као члан Цркве Православне, молим све православне хришћане, а самим тим и патриоте, да дођу (замене) овај у једанаесто месечном труду, посустали народ Ораховца који се тихо исељава.  Ко год може нека нађе начина, Бога ради,  да нам помогне. Као што знате Шиптарима је дошо мир, не рескирају много, тек када се убеде да је српска кућа потпуно празна  исту запале. Молимо вас, у Ораховцу имамо већ 100 кућа празних, јер су се Срби из њих иселили (које се налазе у сигурном делу Ораховца), а у Великој Хочи још 50. Хране има, а за српска права ћемо се изборити. Има такође наде на помоћ српских бизнисмена из Америке, који би током  месеца маја требали такође да нас посете и направе блиц пројекат за брзо запошљавање. Изборимо се за будућност! Помозите нам Ви у којима још куца  срце истинског правдољубивог српског патриотизма, помозите и Ви под отвореним небесним кровом гладни и боси, ми ћемо Вам дати хране и одеће (дакле материјално), а Ви нама духовно одобрење, а и телесно  опстајање у овој некада манастирској земљи Метохији. Срби, ако брзо и лако заборавите Косово и Метохију и Бог ће нас заборавити. Свако према својим моћима нека помогне, од простог појединца па до власти и опозиције, јер без Косова и Метохије нема, и запамтите, неће ни бити Србије, дакле самим тим ни власти ни опозиције, а Срби појединачно биће паритетни експонати у музеју новог светског поретка, а због старе наше властољубиве неслоге. Некада су нас набијали на колчеве па смо са вером трпели, а данас бежимо чим нам запрете прстом. Срамота за сваког појединца који олако напушта Косово и Метохију, а суд Божији на све оне који су нам све ово ,, замесили''.

Обавештамо све Србе, а нарочито оне из Ораховца и Велике Хоче, који су по Србији, али и све остале, да аутобус за Ораховац полази у среду 10. 05. 2000. г. у 8 часова ујутро из Звечана. За ову среду нема измена у времену поласка, али није искључено да ће се због сигурносних разлога, време поласка из Звечана мењати сваке недеље, о чему ћемо Вас благовремено обавештавати.

Молимо све потенцијалне Србе који би дошли да живе са нама  и сачувају српски Ораховац и Велику Хочу, да се пре евентуалног поласка јаве на телефоне 0871/ 71-986, 019/422-692, и 011/ 3282-596, преко којих  се можете директно повезати са Ораховцем.

Јуче на Светог Великомученика и победоносца Георгија владика рашко- призренски Артемије служио је Свету Литургију у саборном храму Светог Георгија у Призрену. Владика је у свом престоном граду посетио Епископију, Богословију и манастир Светих Архангела, а такође је и разговарао о тешком положају метохијских Срба, затим о могућој обнови манастира Светих Врачева Козме и Дамјана у селу Зочишту код Ораховца, као и о отварању аутобуске линије која би повезала Призрен са Брезовицом, а нарочито о проблемима око организације поласка аутобуске линије Звечан – Ораховац, са немачким генералом Катером, командантом немачког сектора КФОР-а. На све ове захтеве (боље рећи молбе) владика је по ко зна који пут, добио уверавања да ће се они што пре решавати.

Свети Великомучениче и победоношче Георгије помози нам. Амин . 

О. Антоније.

+++

 29. ЈУЛ 2000. године

 ОДБОР  СРПСКЕ  ЗАЈЕДНИЦЕ  УПУЋУЈЕ МОЛБУ   УНХЦР-у

 Поштована господо, пошто смо из Вашег досадашњег рада увидели, да Ви изгледа уопште нисте свесни нашег јадног положаја (или једноставно не желите да знате за ораховачке распете Србе), а пошто нам прети истребљење из Ораховца и Велике Хоче, последњи пут Вас извештавамо и молимо за помоћ.

 Приликом доласка КФОР-а Срби ораховачке општине, који нису имали немирну савест, решени да остану на својим огњиштима, повукли су се у овај мали угао града Ораховца, не знајући да ће им постати животна мора.

  Србима је избрисан десетовековни траг у  читавој Метохији од доласка КФОР-а. Само смо ми на овом ораховачком брду и Великој Хочи остали као жртве истине и сведоци разних злочина који су вековима присутни  на овој матичној српској земљи.

 Само у Ораховцу у коме је неговано традиционално пријатељство између Срба  и Албанаца, за протеклих 14  месеци од доласка КФОР-а нането нам је зло које се по специфичности извођења може поредити само са романима Агате Кристи. Све што смо имали, баш све, нам је спаљено, а питање је само времена кад ће и ово мало имовине што још штитимо својим телима, у свакодневним албанским нападима изгубити. Нападнути смо до сада преко двеста пута, убијено је пет, а киднаповано преко 30 Срба. Из нашег ,,затвора“, где су иначе, већина проглашени за ратне злочинце, чак је од стране КФОР-а ухапшено 16 Срба. Свима осталима који су наводно ,,под разним албанским оптужбама“ не дозвољава се напуштање Ораховца УНХЦР-овом аутобуском линијом. Сем помоћи у храни, за 14 месеци нико није нашао за сходно да помогне овом народу који нема никаква примања, нити је где запошљен. Немамо где ако смо болесни, немамо где ни да се прошетамо (а о слободи кретања да и не говоримо), нећемо ове године ни у школу моћи јер нам се деца иселише... Нико нам није дао наду на живот овде, сви су нас заборавили, или боље речено, знамо да нас нисте планирали на овом простору, али Вас после годину дана вапајно молимо, помозите нам- јер немамо куда да идемо.

Због чега Вам све ово пишемо? Пишемо Вам да би сте нас Ви који ову нашу муку нисте видели, схватили, људски се сажалили и помогли нам. Како?

Као прво знајући да смо ми ,,енклава“ у нестајању, да нас је из дана у дан све мање, молимо Вас да Вашим потезима не доприносите још већем неповерењу и страху српског народа у Ораховцу. Молимо Вас који сте и организовали аутобуску линију Ораховац- Косовска Митровица – Ораховац да утичете на укидање провера (тј. онемогућавање напуштања Ораховца Србима који су наводно означени код Албанаца као ратни злочинци, и чија ће истрага класично трајати можда и годину дана). Напомињемо да се ове контроле нигде на Косову и Метохији не врше, да је овај јадни српски народ и остао у својим кућама надајући се да му се нема ко за шта светити, и да је та мера једна у низу којима се врши тихо етничко чишћење. Молимо Вас, такође да утичете и на то да се у истој аутобуској линији, дозволи свим нашим сродницима из уже Србије да нас посете. У поласку аутобуса из Косовске Митровице за Ораховац тражи се од Срба да докажу да су грађани Ораховца. Све док се сваком нормалном човеку не допусти да слободно путује, ово неће бити слободна аутобуска линија већ намерно изазивање страха у народу у циљу етничког чишћења.

   Надајући се да ћемо Вашом помоћу ускоро добити праву слободну аутобуску линију, као и да ћете се у будуће побринути о економским и свим неопходним условима за опстанак српске заједнице у Ораховцу и Великој Хочи, Срби који сада моле нека би Вас у будуће увек радо угостили и то на својим огњиштима.

   П.С.

Док Вам ово пишемо, стигла нам је још једна страшна вест: киднапован је Србин Великић Трифун, који је направио само пар корака изван овог нашег логора!?!

    (Овај текст је преведен на енглески језик и уручен заменику лидера УНХЦР-а г. Морису.)

 +++

 2. AВГУСТ 2000. године

 Извештај са састанка који је организовао УНМИК- односно мистер Кан

,,ОКРУГЛИ СТО“

 ,,Поводом веома тешке ситуације по српски народ, а на вишемесечно инсистирање појединих чланова Одбора Српске Заједнице, у организацији УНМИКА-а одржан је састанак између Срба и Албанаца, у просторији школе (преко пута Општине).

Састанак је водио г. Кан, гости су били администратор Призрена г. Рудолф Хофман, потпуковник КФОР-а Стонавски, Срби: Голуб Кујунџић, Јован Левић, Славиша Колашинац, о. Антоније, Димитрије Мицић, Станоје Бркић и Милош Аксић; од Албанаца Тачи, Вучитрна, Бекири и други албански политичари, али и неке мало познате личности из околних села (укупно рекао бих, око 25 Албанаца).

Састанак је по речима администратора г. Кана имао за циљ да створи почетни темељ будућих чешћих контаката двеју заједница. Г. Хофман је радо подржао овакав састанак и причао о потребама повезивања Призрена и Ораховца, како би се створио ,,мали рај“ на овим просторима , и још о много ,,практичних“ ствари, о регистрацији, изборима итд. (дуго је говорио). Господин потпуковник Стонавски, који је иначе имао врло мало времена због личних обавеза, рекао је да се КФОР  трудио и трудиће се да обезбеђује све угрожене, али да решење безбедносне ситуације највише зависи од ставова и сарадње двеју заједница, и да се не може дати апсолутна лична сигурност сваком појединцу нигде у свету.

Тачи  је упозорио КФОР да консултује сумњиве људе приликом узимања информација на местима злочина, те да све злочине врше ,,самосталне банде“.  Потпуковник је изнео да  је главни проблем у добијању истинитих информација, и да те банде, сачињене углавном од албанске омладине, нису из Ораховца већ да долазе из других реона. (дакле криве су банде?!).

Пошто је састанак имао информативни карактер, а пошто су на самом почетку заобиђени највећи српски проблеми (слобода кретања и економија), нико од присутних Срба  није имао вољу да пробије лед и изнесе нашу муку. Међутим, када је потпуковник желео да напусти салу због личних обавеза, да не би српско питање остало запостављено, у последњем тренутку јавио се за реч брат Голуб и изнео жаљење (не извињење) са свим прошлим догађајима, затим детаљне податке о убијенима, киднапованима, спаљеним кућама  неслободи кретања, лишавања права на рад Срба у матичним предузећима и то све од доласка КФОР-а, тј. постизања мира ... итд. (напомињем да је Голуб још од раније одређен од српских представника Ораховца и Велике Хоче да говори о безбедности).

Бекири (председник албанског општинског суда) у свом одговору рекао је  ваљда у Ораховцу страдало 1200 Албанаца, а када је кренуо даље прекинуо га је  г. Кан рекавши да се више не враћамо у прошлост, те да господин Голуб није ни имао ту намеру.

Онда се прешло, по дневном реду на изношење информација од стране УНМИК-а  које су се мало тицале нас Срба, јер пошто немамо слободу кретања, ми смо ван светских нормалних токова. Ту је речено да се  уз помоћ ,,светске банке“ ради на побољшавању водоснабдевања, да је до почетка августа био планиран рок за успостављање нормалних телекомуникација, да ће телефони бити ускоро) да ће рестрикције струје  трајати 4 месеца, јер се врша велики радови на електрани Б, да је отворена пруга Зрзе – Приштина, те да ће уколико дође до стабилизације безбедносне ситуације то привући многобројне инвеститоре. Говорено је мало и о регистрацији и о изборима, али овога пута Албанцима итд.

Када је г. Кан хтео да стави тачку на овај састанак о. Антоније се јавио за реч. Он је изразио жаљење што се већина ових тема не тиче српског народа, рекао је да не жели да се враћа у прошлост, али је упитао ,,шта ћемо ми Срби када нам је садашњост и прошлост једно те исто?''. Описао је живот  Срба у ораховачком затвору, затим да је Србима доњи део града далеко као Аустралија, даље о потреби слободе кретања, онда телекомуникацији и о осталом. Обраћајући се албанским представницима рекао је да слобода кретања не зависи ни од КФОР-а ни од УНМИК-а, већ једино од албанског народа, и замолио их да се обрате свом народу и да га позову на мир и на заједнички живот  са Србима јер то је основна дужност њихова као албанских представника. ,,Јер, ако не дај Боже, српска заједница оде одавде, онда нема те светске демократије која ће вас опрати...''

Нажалост тада се јавио Вучитрна који је вешто избегао ову њима пред изборе болну тачку, говорећи како је премного учесника на састанку, и када би сви причали нигде краја, затим је рекао да није знао списак званица, те да би ово требала да буде мања група, која би се евентуално мењала на сваком састанку ( прим. аут. – ваљда зато да би се направио бућкуриш и да нико не би одговарао за могућу недоследност Албанаца). После три сата упознавања на првом, остаје нада да на следећим састанцима округли сто неће  бити оволико ,,округао“, и да ће бити нешто конкретнијег  приступа ,,српским даноноћним морама“. Крај. 

(извештај оца Антонија)

 19. АПРИЛ 2001. године.

 Пролећни распуст је завршен јуче. Деца из Велике Хоче нису дошла у школу. Пољак Валдемар, радник УНМИК-администрације је одвео оца Антонија из Ораховца. И он нас је напустио, и оставио још једну празнину у нама. Уместо поздрава на црквеној капији оставио је писмо следеће садржине:

  ,,ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Чврсто верујем да нема човека на свету, мислим на оне који су посетили Ораховац, да неће посведочити да су ораховачки Срби диван народ. Наравно, један од таквих сам и ја.

Сви ми посетиоци који тако мислимо, људи смо, дакле, дођемо, упознамо Вас и одемо својим путем, а Вама остане само једна кап празнине више.

   И опет, ако би се гласало свуда по белом свету-које је најбоље место на свету и који су најбољи људи на свету, верујем да би сви изабрали Ораховац и Србе. Тако би гласали људи, али као што видите, животна истина је таква да је данас Ораховац, можда, међу најугроженијим градовима, угрожен од истих људи.

Боље да кажем. Добар је онај кога Сам Бог похвали, и њему је вазда добро, а ми који угађамо искључиво људима, примамо плату од тих истих, или неких нових људи, - вазда крваву плату.

Суд људски и Суд Божји су различити. Црква није једна радна организација, те да би се ми међусобно препирали, како се понашају они који су верни и они који су – неверни. Цркву нашу Православну, објаснио нам је и наш Свети Сава и то у писаној форми, где нам у тексту о Правој Вери, показује и доказује да смо ми самим рођењем благословен народ, да је једино Православни Бог Христос истинит, насупрот осталим верама којима сам ђаво лукаво руководи своје присталице.

Црква није само скуп људи који раде у Цркви, Црква је Тело Христово, живи вечни организам сачињен од свих крштених православних хришћана, и тренутно живих и оних који се упокојише, али ипак,- оних крштених- који знају у Чије име се крстише, и коме у своме животу послужише, да ли Христу Богу,- или ђаволима, људима или осталим творевинама. Црква је збир свих оних који се заслужено налазе у Царству Небескоме и свих нас који се трудимо да дођемо ка њима. Основно правило истине овоземног живота је да човек мора да буде слуга, или Божији (тј. ако живи по божанственим речима Христовим-којим дише наша црква) или слуга ђавољи (тј. ако живи супротно Христу, ако служи искључиво људима или деци или било којој ствари које је Бог створио.)

Јесте, дошло је време да немате баш много људи ни међу свештенством на које се можете у потпуности угледати, али зато ми сви имамо нашу једину наду у разним нашим овоземаљским мукама и смртима – Васкрслог Христа, Богородицу, Светог Јована, Светога Саву, Светога Николаја, Симеона, Јоаникија, Стефана, Козму, дамјана, Лазара...

Не осуђујте никога али се не уздајте у пролазне сене оца свога или мајке своје или детета, или кога политичара, јер када нам дође смрт у походе, тек тада ћемо у потпуности схватити колико смо мали, тада, када не будемо знали где то треба да идемо и шта смо заслужили!?!

Ради имена Божјег одбаците од себе лажни стид од људи- и покајнички похрлите у цркву- као краљ Стефан Немања, молите се на Литургијама као свети праоци наши, постите колико можете, трудите се у добру ради Бога, исповедајте грехе своје да би вам Бог опростио, и што је најважније причешћујте се Телом и Крвљу Христовом, као Лазар и војска наша, јер сам Христос рече- који мене једе и пије има живот у себи. Ето тада ће ђаво са слугама побећи и од Вас самих и од града овога.

Мени опростите, браћо, све што сам Вам се као човек замерио, јер није било намерно.

На крају бих само још пожелео да у љубави и слози живите са нашим младим свештеником оцем Срђаном, увек се сећајући да је он човек, али исто тако знајући да се и у њега улила она иста Благодат Духа Светога коју је Христос дао Апостолима и која се вечито преноси по заповести Господњој и која ће се преносити свештенству Православном до краја ових земних дана, - када ће доћи Господ Исус да аждају која је опила читав свет баци, баци са опчињенима њоме у Језеро Огњено.

Бог ће праведно судити свима, стога немојмо браћо губити време и душе и посматрајући и судећи ко, шта, оставимо то Свудаприсутноме и Свезнајућем, и Страшном, и Свемилостивом Богу.

Хвала Христу који нас је створио и међусобно упознао. Сви ћете ми недостајати, али пошто је овај живот нас грешних вазда био препун мука и растанака, молимо се смерно заједно Васкрсломе Богочовеку Христу да се удостојимо бити у вечности Царства Његовога, Небеснога - тамо где не постоје ни растанци, ни невоље, ни лукави Латини, ни Алахови (тј. ђаволови) Шиптари, већ  сви једнодушно у неисказаној радости заједно са Анђелима славе  Бога у векове векова. Амин.

СБОГОМ! 

Монах Антоније

Прекорно обраћање оца Антонија Србима у Ораховцу који намеравају да продају своје куће Албанцима. Писмо се може односити и на све Србе на Косову и Метохију.

 Има ли Срба у Ораховцу ?!?

Заиста, има ли Срба у Ораховцу ?!? Ако, по навици, здушно тврдимо да има, тада то морамо и делима да посведочимо; - иначе, лажемо сами себе.

Србин је Србин само ако је својевољно Христов, само ако је православац, ако је и крштен, и венчан, и често, исповедајући се, - причешћиван Телом и Крвљу Истинитог Бога Христа – Јединог Спаса роду људском. Ову истину сведоче од светога Саве и цара Лазара, сви Срби, све до светог владике Николаја и Николе Тесле.

Не може се до пола бити Божији, а од пола гордољубив. Не помаже души ни само собом крштење православно, ако се не кајемо за горде - самољубиве грехе наше. Или волимо Христа Творца и Бога нашега, или волимо себе - овај краткотрајни век и његове насладе. Ништа не помажу „добра дела“, ако нам је срце празно – тј. без смиреног, покајног прибегавања помоћи Божијој и сједињавању с Њиме кроз свето Причешће, те непрестано пребивање у љубави Божијој бесплатно тиме дарованој нам.

Зар је Србин онај који гледајући само свој лични интерес презире брата свога, комшију свога српскога, зар је Србин тај који воли само своје укућане а не и осталу децу Христову, зар је Србин - који продаје родни праг, који продаје одаје у којима су му, Христом побожни претци, уздасима радости и туге натапали зидове измољеном животворном благодаћу Божијом. Који продаје упокојене претке презирући дела њихова и гробове њихове, под тежим условима продао би и саме укућане своје само ако би нашао „чврсто“ оправдање да сачува себе лично, зар је Србин. Нема ту ни трага чојству, ни јунаштву, ни пожртвовању за ближње своје ма какви да су, већ само издајнички изговори за очување безбожног мира и краткотрајних личних страсти и сласти којима је такав срамно поробљен.

Тачно је да, када нас гоне због греха нашега, повлачимо се, али само са надом да ће се Господ, суза наших ради, постова наших, молитава наших ради, смиловати и родној груди нашој повратити. Али, онај који из било којих других разлога, и то за трулежни новац, продаје своја детиња сећања, додатно освећена љубављу и знојем својих предака, такав се свецело одриче својих православних корена, и хтео - не хтео, присаједињује древним издајницима рода свога. Потребно ли је рећи да такав проклиње самога себе и сав дом свој. Не! Само је по себи потресно јасно. Зар да се зарад бедног и проклетог новчаног износа, продаје свој освећени дом православни – ђавоиманим незнабошцима да по њему „бају“ и сатани службе врше. Да ли би нам ово благословио иједан разумни предак наш, или би нас проклео богоугодном му вољом својом, знојем својим, и садашњим тренутним уздасима душе и великом тугом коју би му тиме наносили. Православном Србину Хришћанину, Христос и љубав према ближњем је изнад свега, изнад и њега самог, а Црква у његовом родном месту, гробови милих и љубљени му дом родни, вреднији су му и од читавог света што се очима да видети. Зар смо хришћани ако није тако у очима душа наших ? Зар нисмо проклете Јуде ако смо зарад поганог мизерног добитка, продајом својих огњишта, спремни одрећи се љубави према својим праоцима, а још, да буде и најгоре, таквом продајом уводимо „вука“ у овај збијени, компактни „православни тор овчији“, ораховачких Христољубаца доводећи их до безизлазне ситуације. Ни трага ту нема не само од вере у Бога, већ ни од урођене нам савести. Оваква продаја је издаја саме крштењске нам вере православне - и то управо маловерјем да нас Бог може уопште спасити из ове заслужене нам тешке ситуације, затим, издаја рода свога продајом зноја и уздаха њихових, издаја ближњих својих браће комшија – увлачењем безбожника међу стадо Христово, и издаја себе самих, јер окрећући се маловерјем леђима ка Христу, присаједињујемо се среброљубивом  самоубици Јуди, Вуку Бранковићу... Не верујући у обећана Христом будућа блага, тако, крајње самољубиво и охоло, безбожно грабимо себи ововремена прекомерна, а сабраћи одузимамо срцем вољена, света, неопходна и једино преостала станишта. Мењамо веру за оскудну вечеру. Не ваља браћо моја да ово овако бива, не ваља никако - прво и прво због нас самих и наше будућности, будућности у старту овиме проклете.

Или си Божији слуга, или ниси. Не може се  бити мало Божији мало сатанин. Или – или. Ако си Божији Србине тада не греши, а ако ли грешиш, тада кај се непрестано и Причешћуј Јединим Животворцем Христом, али ако се не кајеш и у гордости својој мислиш да немаш зашта да се кајеш, тада си сатанин, и пакао је вечни удео твој ка коме си суноврато похрлио. Стога од сада и убудуће, не чинимо свесно овако велике и тешке грехе. Јер који не зна а греши – биће мало бијен, а који зна да не треба да греши, па свесно греши – биће много бијен – каже Сам Господ.

Ради благослова над домовима нашим, потрпимо са надом у Бога, само још мало - од заслужене нам гресима невоље ове која нас је сколила. Ако нас и све вође народне издају, као што ће се на жалост и збити, знајте да Бог никад неће, већ Он верне своје спашава из свих могућих и немогућих невоља и пропасти у које срљамо. Издржимо још у смирењу, постовима и молитвама наредне 3-4 године, када ће молитвама Пресвете Богомајке и светога Саве, Косово и Србија поново бити слободно, и то слободно прво од разноврсних домаћих издајника, а потом и свих других нам непријатеља православног Крста Христовог. Светитељи наши кажу : „када чујете да је у Русији завладао благоверни цар Михаило (а време је јако близу), тада ће и Србији сванути нови васкршњи, немањићки дан, дан ослобођене Краљевине Србије“. То је дан Христов у који ћемо први пут свецело прославити укидање 500-годишњег робовања под Турцима, и даљег 100-годишњег робовања под масонским нам предводницима народним, који и дан-данас вршљају по земљи Србији као никад и нигде у свету досада. Стога, не издајмо веру у навечерје победе васкрсно-слободарског нам дана. Будимо верни до самога краја, како би за пар година неокрњена срца, брат-брата грлећи, једним народним устима, у блиско долазећој православној краљевини српској – са Крушевцом као престоницом свих Срба, у умиљењу Господу благодарно клицали – слава Ти Боже за све. За све Ти Боже хвала, јер ћеш нас сверадошћу обрадовати иако Те заборављасмо, јер нас сада страдањима очишћаваш од неразумних скотских греха наших, хвала Ти Боже изворе сваког удисаја и издисаја нашег, сваког радосног трепета душа наших, хвала Ти за све Христе. Хвала Ти јер нас маловерне, уплашене, грешне издајнике Твоје, охрабрујеш и васкрсаваш љубављу Твојом. Без Тебе смо ништа, а само са Тобом смо све - Боже наш - Који си се Распео за нас недостојне - Христе Једини Спаситељу наш.

Када је проклет Лазарем онај који „не дошао у бој на Косово“, замислите колико ће више бити проклет онај који ем бежи, ем додатно, свето-косовско парче родне груде своје за прљави новац размењује. Ипак, надајући се искрено да има довољно Срба у Ораховцу - ничим непоткупљивих – „бесцених душа“, дубоко верујем да ће ово „српско-ораховачко острвце“ бити семе побожности истинских Срба - које ће исушити ово садашње „метохијско море греха“ и засадити нови немањићки виноград Христов, само Њему Јединоме у славу и хвалу вечну. Амин - Боже дај.

(Ораховачкој заробљеној браћи, брижно страхујући због овдашњих срамно-палих, себепроклињућих а ближњеиздајућих појединаца - раслабљених у вери и разсрбљених  у души)

          грешни монах Антоније

Помози драги Боже нашем оцу Антонију.

Оче Антоније помјани и моли Бога за нас и опрости онима који те вређају, јер не знају шта раде. Твоји Ораховчани.

Март 2010. Ораховац

 +++

 Изјаве за медије монаха Антонија (Давидовића):

http://www.youtube.com/watch?v=Wdm1jhVorC0&feature=player_embedded

http://www.youtube.com/watch?v=K_A6Mk6S5Kg&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=_k3SaFYqrew&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=4cj0MANYrqg&feature=related