Конференција за новинаре под називом «Однос медија према СПЦ»

-          г. Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина и један од пуномоћника владике Артемија

-          г. проф. др Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Унивезитета у Косовској Митровици, управник Центра за црквене студије

-          г. мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, правни историчар.

Транскрипт Конференције за новинаре од 11. 03. 2010. г.

(интегрална верзија)

Водитељ: Поштовани гости, поштоване колеге новинари, добар дан и добродошли у Медија Центар, на конференцију за новинаре, као што сте видели из наше најаве, магистра Зорана Чворовића и магистра Соње Спасојевић, иначе асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу. Тема данашње конференције о којој ће говорити наши гости је „Однос медија према СПЦ“, а са нама су данас магистар Зоран Чворовић, асистент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, иначе правни историчар, професор доктор Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Универзитета у Косовској Митровици и управник Центра за црквене студије, и господин Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина. Пре него што дам реч господину магистру Зорану Чворовићу, молим вас само да искључите мобилне телефоне и када новинари буду постављали питања да користе микрофон, јер се конференција снима. Ја вам захваљујем и дајем реч господину Чворовићу. Изволите.

Мр Зоран Чворовић: Тема данашњег скупа јесте, као што сте видели из наслова, однос медија према СПЦ, а поводом последњих догађаја у Епархији рашко-призренској, повезано са уклањањем владике Артемија, владике рашко-призренског, са места епископа рашко-призренске Епархије. Ја ћу вам у име организатора ове конференције прочитати једно саопштење, али пре тога да кажем, да организатори конференције нису само овде именовани магистар Соња Спасојевић и магистар Зоран Чворовић, већ, слободно могу рећи, хиљаде познатих, именованих припадника српскога народа, чланова СПЦ, верујућег народа Божијег, расутог по свим Епархијама СПЦ, а именовани су јер су потписници многих петиција и докумената упућених како јавности Србије, тако и Српској Православној Цркви. Један од тих докумената, који је потписало више од 5000 хиљада верних чеда СПЦ, из свих епархија СПЦ, добили сте у прилогу у материјалу који је вама подељен. А горе именовани су назначени само због пословних правила ове куће чије гостопримство ми сада овде уживамо. И још једна примедба: у најави је најављен господин Горан Петронијевић, адвокат из Београда. Он је оправдао своје одсуство због обавеза на суду, али ће бити присутан преко поднеска који ћемо овде објавити. И одмах да вам кажем, поднесак ће прочитати господин Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина. И он, Горан Петронијевић и адвокат Мирко Ђорђевић из Београда, заступаће владику Артемија у тужби за кривично дело клевете, која је данас подигнута пред Основним судом у Београду против Жељке Јевтић, новинарке „Blic“-а, а у вези са квалификацијом – раскол и расколник, у бројевима од 15. фебруара и 17. феруара ове године. А сада да вам прочитам кратко саопштење.

                   Уважене даме и господо новинари, наше данашње окупљање има само један циљ: да Вама, као друштвено ангажованим борцима за истину и објективност у информисању, помогнмо у том процесу трагања за Истином. Наравно, тема око које смо се окупили је извештавање о случају уклањања епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске. С обзиром да је тај случај преседан у новијој историји наше Цркве и нашег народа (ако изузмемо рашћињење владике Дионисија 1963. године, предузето наводно због његових манипулација црквеним новцем, а уствари по налогу Броза и УДБ-е, јер је Дионисије организовао демонстрације приликом Титове посете Сједињеним Америчким Државама), морамо отуда бити веома опрезни када о овом случају говоримо и пишемо. Одговорност медија је већа од одговорности других друштвених чиниоца, јер у српском друштву, располућеном и често распамећеном, јавна реч се гледа, слуша и чита са нарочитом напрегношћу. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије је, већ двадесетак година симбол присуства Српске Цркве на Косову и Метохији. Својим успешним духовним руковођењем, обновио је монашки живот у овој области и напунио манастире женским и мушким монаштвом. Око манастира су се, у тешким данима који су задесили Косово и Метохију, Срби окупљали и окупљају до дана данашњег. Својим, условно говорећи, «политичким» ангажовањем у земљи и свету, епископ Артемије је спроводио главну линију српске државотворне политике: да се не призна самопрокламована независност Косова и да се нађу савезници Србије у одбрани њеног интегритета и суверенитета. Својим милосрдним радом епископ Артемије је нахранио на хиљаде и хиљаде Срба и осталих неалбанаца затворених у гетоима, такозваним «енклавама» на Космету. Наравно, не сме се заборавити ни његова борба за очување наше православне вере, изложене покушајима криптоунијаћења под видом екуменизма. У свему томе владика Артемије се понашао црквеноградилачки, па је увек спроводио одлуке више црквене власти, чак и онда када се са њима није слагао. Сетимо се да је, по одлуци Синода, повукао тужбу против НАТО земаља чије су трупе биле најодговорније за допуштање шиптарског погрома српских светиња у марту 2004. године; да је прихватио одлуку Синода којом се поништава његова одлука о уклањањау епископа липљанског Теодосија с места игумана манастира Високи Дечани; да се повиновао одлуци да високи званичник САД, Џозеф Бајден, посети Дечане у мају 2009. године, иако се противио томе; да је од Синода примио кључеве епископске резиденције у Призрену и других (од стране албанских фирми лоших и нестручно обновљених) објеката, иако је био против тога. Последње што је урадио јесте прихватање одлуке Синода да га одстрани од управљања Епархијом, иако та одлука није донета у складу са Уставом СПЦ, који налаже уклањање епархијског архијереја само решењем Светог Архијерејског Сабора СПЦ (а не Синода), и то по каноској осуди или доказаној немоћи (чл. 111 Устава СПЦ), који сте добили у прилогу, у материјалу, управо ове чланове. Такође, епископу Артемију је наметнут као администратор бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије, који је 1999. године поднео оставку на све дужности и НЕМА ПРАВО да пеузима било чију епархију (9. правило Трећег васељенског сабора, преступ против јерархијског поредка, еп. Н. Милаш, Црквено казнено право, стр. 546). По Уставу СПЦ (члан 112, ст. 2), чак и после смрти епископа одређене епархије, епископ – администратор нема право да „започиње било какав посао који би се тицао епархијске организације“, што епископ Атанасије не извршава, мешајући се у живот црквених општина и манастира рашко-призренске епархије и служећи Св. Литургију противно прописима Типика Православне Цркве и одлукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ, донетим 2006, 2007, и 2008. године (што су, по „Црквеном казненом праву“ епископа Никодима Милаша тешки канонски преступи, стр. 549, 552-553). Упркос свему горе наведеном, епископ Артемије мирно чека решење Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и позива своју паству на послушност и смирење пред одлукама Синода (с којима се, рекао је, не слаже). Називање епископа Артемија расколником у појединим медијима је, стога, неканонско, неистинито и увредљиво, а и лажно информише јавност о ономе што се у СПЦ заиста дешава.                   Зато вас, уважена господо, молимо да овој теми приступате пажљиво и одговорно, а уверени смо да ће тако бити, јер знамо да вам је највише стало управо до објективне информисаности наших суграђана. Надамо се да ће материјали које смо Вам поделили помоћи да правилније и потпуније разумете неке од савремених догађаја у СПЦ. Верујемо, да ће те се уз ове текстове лакше сналазити у сложеној црквено-правној тематици, уз очекивање да ће они бити моћно оруђе у рукама аналитички одговорних новинара. Хвала вам на пажњи и стрпљењу.

 Водитељ: Сада ћу дати реч господину Слободану Драгутиновићу, адвокату из Параћина, и као што рекох, адвокату који ће се као заступник придружити Горану Петронијевићу и Мирку Ђорђевићу у тужби која је данас већ поднета против новинарке Жељке Јевтић.

Адвокат Слободан Драгутиновић: Ево данас, 11. 03. 2010. године, Првом основном суду у Београду је поднета приватна кривична тужба приватног тужиоца епископа Артемија из Грачанице, манастир Грачаница, па ћу вам ја прочитати садржај те тужбе:

                   «Против окривљених Жељке Јевтић и Недељка Зејака, новинара дневног листа „ Blic“, улица Краљице Марије бр. 1, Београд, због кривичног дела клевете, из чл. 171, став 2, у вези става 1 кривичног Законика, због тога што су у стању урачунљивости, свесни својих поступака и последица које из њих могу произаћи, хтели последицу која је наступила у виду нарушавања части и угледа приватног тужиоца. На тај начин што су у ауторском чланку, у дневном листу „Blic“, 15. фебруара 2010. године, на странама 4 и 5 изнели нистину за приватног тужиоца, цитат: „Владика Артемије и група од 20-ак монаха су у расколу са СПЦ“, завршетак цитата, а које су неистините таквог значаја да шкоде части и угледу приватног тужиоца, због чега су на његовој страни наступиле тешке последице, чиме би извршили кривично дело клевете из члана 171, став 3, у вези са ставом 2 и 1 кривичног Законика, у саизвршилаштву са и у вези са чл. 33 Кривичног законика.      

                   ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Приватни тужилац, епископ Артемије из Епархије рашко-призренске СПЦ, за кога су, а поводом његовог положаја у Епархији рашко-призренској и његовог управљања истом, окривљени изнели грубу неистину, да је владика Артемије заједно са 20-ак монаха у расколу са СПЦ, а који термин ниједном приликом није употребљен у одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, од 11. феруара 2010. године, на основу којег је покренут поступак утврђивања канонске одговорноти епископа Артемија. Ова чињеница, изнета у наведеном тексту, је очигледна неистина, а што се може утврдити из приложених доказа. Напротив, Епархија рашко-призренска је одувек била и јесте неодвојиви део СПЦ, а приватни тужилац ниједним својим делом није нарушавао јединство СПЦ, већ управо супротно. Окривљени, да ли из незнања или очигледне намере, су у предметном тексту навели да је приватни тужилац заједно са 20-ак монаха у расколу. Ова неистина нема карактер обичне неистине, због тога што је према црквеном Казненом праву расколништво један од најтежих преступа, преступ против јединства Цркве. Расколник је онај ко се одметнуо од Мајке Цркве и самовољно отцепио, односно одвојио део њене територије. Дакле, окривљени су именујући приватног тужиоца расколником, на најгрубљи могући начин нашкодили части и угледу приватног тужиоца. Ово нарочито имајући у виду историјски тренутак у коме се СПЦ налази и бројне проблеме са којима се суочава, нарочито у погледу јединства Цркве. Изношењем оваквих неистина, окривљени су приватног тужиоца изједначили са свима онима који су радили и раде на нарушавању јединства СПЦ у Македонији, Црној Гори, у последње време и у Хрватској. Ова неистина још више добија на значењу када се узме у обзир положај и углед владике Артемија, његова вишегодишња борба за опстанак православног живља на Косову и Метохији, цркава, манастира и других светиња. Поред навода изнетих у тужби, у појединим чланцима изнето је више неистина за приватног тужиоца који ће бити предмет других поступака. Због свега наведеног предлажемо, да насловљени Суд закаже главни претрес о овој кривично-правној ствари, да се прибви и прочита извештај из казнене евиденције за окривљене, да се саслуша приватни тужилац, те да након саслушања окривељених Жељке Јевтић и Недељка Зејака, спроведеног доказног поступка, исте огласи кривим због извршења кривичног дела које им се овом кривичном тужбом ставља на терет и осуди их по закону.» Ову тужбу је потписао пуномоћник епископа Артемија, адвокат Горан Петронијевић из Београда.

                   Ја бих само још неколико реченица рекао. Углавно, у Тужби је написано оно све што је важно, поводом овог догађаја, али морам да кажем да свима нама тешко пада што је у целој овој причи постојала, бар у већини случајева, нећемо да кажемо увек, само једна страна, а да практично оно златно правило, и новинарства, и наше правничке професије, да се чује и друга страна, није испоштовано. Сваки грађанин, па наравно и епископ Артемије, има право на једну јавну и фер расправу о његовом случају. То је једно основно људско право која је загарантовано и Европском конвенцијом о људским правима, које је усвојена још далеке 1950. године у Риму и која наравно да има супрематију и над  националним законодавствима. Значи, нико не може да буде осуђен пре спроведеног законитог поступка. Мислимо да у овом случају недавањем праве речи епископу Артемију, да своје виђење целе ствари изнесе, поједини су се представници медија дубоко огрешили, не само о част и углед владике Артемија, јер ми мислимо да је то далеко већа ствар у Божијим рукама, која ће свакако на један правилан начин показати да је он био у праву, него су се огрешили о правило и етику своје професије. Опет се враћам на поменуту Конвенцију која даје, наравно, право свима за слободу изражавања и слободу мишљења. И, наравно, да представници медија имају право да користе те своје слободе и да у оквиру својих професионалних задатака истражују све ово. Али ту постоји и друга ствар, која је, исто тако, већа, и која ограничава, а то су дужности и одговорности у погледу заштите угледа неког лица. И сматрамо да је овде управо један несклад дошао у том делу, да се једна оваква квалификација тако олако изрекне, и то изрекне за онога који је цео свој живот жртвовао и дао СПЦ, и који то чини нештедимице и чиниће до краја свог земног живота. Сматрамо да можда ово буде једна поука, да се у неким будућим случајевима, на један другачији и примеренији начин сви односимо према неким људима, не само, значи, из црквеног живота, него уопште из јавног и уопште из другог дела нашег друштва. Хвала.

Мр Зоран Чворовић: А сада, реч има професор Драгиша Бојовић, професор на Филозофском факултету у Нишу и у Приштини, управник Центра, како рекосмо, за црквене студије. Изволите професоре.

Проф. др  Драгиша Бојовић: Даме и господо, поштовани новинари. Вероватно сте се запитали, а и сам сам се запитао, чији глас ми овде артикулишемо, јер смо се, неки од овде присутних, први пут срели данас овде, и одмах да вам кажем, по мом дубоком убеђењу ми артикулишемо глас слободних и достојанствених, односно, оних који данас у Србији држе, пре свега, до достојанства, правде и истине. Ви сте пажљиво, а ја сам се у то уверио, из ових или оних позиција, пратили црквени живот последњих година, и с нарочитом пажњом пратили црквени живот у рашко-призренској Епархији и рад преосвећеног епископа Артемија. Могли сте закључити, а то се могло видети и голим оком, да се метафорички изјасним, да већ дуже време, можда две-три године, води се једна нечувена медијска кампања против владике Артемија, различитим поводима. Такође сте могли приметити, да су се таласи те медијске кампање појављивали веома срачунато и просто се очекивало да на тим таласима, такве медијске кампање, и раније буде разрешен владика рашко-призренски Артемије. Зашто се то није десило раније? По мом дубоком убеђењу само из једног разлога, што би то, како су мислили креатори ове кампање, у доброј мери покварило рејтинг претендената на престо патријарха српског. Такође сте се могли уверити да су предводници ове кампање, дакле медијски предводници ове кампање, сличне кампање водили и поводом других питања, рецимо, избора патријарха за живота претходног патријарха, блаженопочившег патријарха Павла, да је оркестрирана медијска кампања и по питању наводног доласка римскога папе у Србију, и на низ других питања. Наравно, све те кампање, па и она која је вођена против духовно-рехабилитационог центра Црна Река, имале су за циљ компромитовање рада владике рашко-призренског Артемија. У тим медијима као извор се често помињао „извор из Патријаршије“. Помало необично, јер је то један толико неодређени појам, као када бисте данас поводом случаја неког министра у Влади Републике Србије рекли да је то „извор из државе“. Тај „извор из Патријаршије“, по ономе што је саопштавано у медијима, могао је бити само извор из црквене Владе, односно Светог Архијерејског Синода СПЦ. Нажалост, у свему томе, као што је речено и у овом тексту који смо чули од г. Чворовића, и у овој Тужби, доста је било манипулација, па чак и саопштења Синода су често доносила манипулацију. Ко се нашао на удару свега овога? Онај који је у овом тренутку најлакша мета за одстрел. Нити има подршку државе, нити има подршку Цркве, „под знацима навода, односно црквене владе. Онај за којег се са потпуном одговорношћу може рећи да представља духовног горостаса међу браћом архијерејима. Шта су показатељи овога атрибута? Неко је израчунао, и бавио се статистиком, можда није потпуно у праву, али је близу тога, да скоро четвртина монаштва у СПЦ су духовна чеда владике Артемија. Може ли недостојан, и крив, имати ту благодат Господњу, а та благодат долази само од Господа. И напунити манастире некада пусте, по речима једног Оца из четвртог века - који је испунио пећине појањем - појањем, наравно, црквеним, монашким. И посебно у овој кампањи смета управо једна пећина, а то је Црноречка пећина. Зашто смета црноречка пећина? Зато што је она расадник монаштва, не само у рашко-призренској Епархији, него у целој СПЦ. Скоро 40 година идем у Црну Ријеку, како би било правилно, односно у Црну Реку, ви  пишите како год хоћете. Имам 46 година, и ону побожност коју сам видео недавно, на крају прве недеље Часног Поста, не монаха него вернога народа који долази у тај манастир, односно у ту пећину, сретао сам само по руским светињама. И онда сам се заиста запитао: коме таква светиња смета? Па смета из оних разлога које сам управо малопре навео, зато што је она симбол владике Артемија и симбол духовног и монашког живота у СПЦ. Наравно, ја припадам онима који сматрају да овде владика Артемије није губитник. Сматрам овде да је неко потрошио два угледна епископа. Дакле неко је потрошио два угледна епископа! Један који је велики духовни ауторитет, као што је владика Артемије, и један који је неоспорни теолошки ауторитет, а то је владика Атанасије, без обзира да ли се ми слажемо са његовом науком или не, са његовим текстовима или не. И поред тога, оно што је поготово трагично, урушен је ауторитет Цркве и српског патријарха. А то одлично показују текстови, ја то морам да поменем, који се однедавно, у ствари већ 10-ак дана, објављују у Политици. И при крају, ја се надам да нисам одужио, кажем пошто сам често у рашко-призренској Епархији, да је монаштво рашко-призренске епархије и верујући народ привржен свом епископу и да поштује одлуке Синода. На другој страни има једна занимљива ситуација, да се на Литургије иде по позиву и по задатку, што се раније није дешавало. Рецимо, прва Литургија која је служена у Грачаници, тамо је један локални функционер, преко локалног радија, позивао да се дође на Литургију, што раније није чињено. Дакле, све то показује, а ја сам у неким текстовима у НИН-у и Политици то написао и не бих да понављам, да се ради о својеврсном политичком пројекту. И сада ћу, овај, поменути један израз, који, чини ми се, до сада није помињан, а реч је о неким интеграцијама. Ви знате да у Србији постоји пројекат тих евро-атлантских интеграција, чије су прве жртве били српски генерали. То изгледа не иде баш најбоље. Тренутно је на снази један пројекат који можемо назвати „евро-екуменистичке интеграције“, чија је прва жртва владика Артемије. И на самом крају, морам рећи да је у овом случају, слулају владике Артемија, суспендована мудрост и угрожено јединство Цркве, зарад краткорочних политичких ефеката. При томе, нико се није запитао какав је допринос био владике Артемија за 20 година архијерејског рада. И пре тога године монашког рада, архимандритског рада. То је онај владика који је остао уз свој народ и увек био уз Србе на Косову и Метохији, не само уз Србе на Косову и Метохији. Ја то могу да сведочим, дакле, за време које траје сигурно преко 20 година. Хвала вам на пажњи.

Водитељка: Захваљујем се нашим гостима и позваћу колеге новинара ако имају питања да поставе нашим гостима, а пре него се јаве само да користе мобилне микрофоне и да се представе именом и редакцијом. Изволите.

Јелена Тасић (Данас): Јелена Тасић, дневне новине „Danas“. Ја бих имала два питања. Да ли је пре подношења ове приватне тужбе владике Артемија, искоришћена законска могућност да се од листа у коме су спорни текстови објављени тражи деманти и у истом простору, у истом обиму текста, што постоји као могућност. И друго, око овог црквеног права, и права администратора привременог. Ја морам да кажем, да ли ви знате, јесте ли се ви распитивали, мени је у Синоду, поводом неслагања чланова црквеног Устава с оним што је спроведено у Синодској одлуци, речено, да је тај члан Устава промењен. Значи, оно што читамо у црквеном Уставу то више не важи, то је пре неколико година промењено. Администартори, привремени администратори у СПЦ сада имају права која имају надлежни епископи. Хвала.

Мр Зоран Чворовић: Господин Петронијевић, као адвокат који ће заступати владику Артемија, је поднео тужбу. Деманти није упућен из једног једноставног разлога: зато што су овде поменути новинари „Blic“ упорно истрајавали у овој квалификацији, па сам вам ја на почетку рекао, да је адвокат Петронијевић, као заступник тужбе, у тужби навео чланак од 15. феруара, то јест од понедељка 15. фебруара, где су владика Артемије и група од двадесетак монаха око њега квалификовани као расколници. Али и 17-ог, среда 17. фебруара, појављује се такође квалификација расколник, везана за двојицу јеромонаха из манастира Светих Архангела. Тако да, и правнички судећи, новинарка истрајава у своме делу и свесна је онога што чини, што ће, нећемо прејудицирати ствари, утврдити поступак. А осим тога, на првом рочишту и тужилац и тужена биће позвани на измирење. Тако, видећемо шта ће донети прво рочиште, па оставимо судском поступку то.

                  А што се тиче чланова Устава, Устав онако како је објављен, дакле промене које нису објављене правнички не постоје. По Уставу СПЦ, члан 111 је јасан. Било којим тумачењем да приђемо том члану, епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор, дакле Свети Архијерејски Сабор, са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, што је и у цивилном, државном праву јасно, то је одузимање пословне способности услед физичке немоћи, која мора да буде константована; или по установљеном престанку једног од услова из чл. 104. Престанак тих услова мора да се констатује, а и услови су вам дати: држављанство, итд. Дакле, чл. 111 је јасан. Одлуку о уклањању може да донесе само Сабор. Тиме се не спори чл. 74 Устава*, где се каже да Синод суди у првој инстанци. Синод покреће поступак у првој инстанци, али не може уклонити архијереја. Потом, од Устава је старије канонско право, дакле правила васељенских и помесних сабора. 19. правило помесног картагинског Сабора је јасно: епископ против кога се води поступак остаје у свим правима и обавезама, осим ако се после трократног позива не одазове црквеној власти, значи, не прими тужбу, и не одазове се црквеној власти која покреће поступак. Јасно је да се владика Артемије одазвао црквеној власти. Ви у јавности имате писмо које је он упутио тим поводом патријарху Иринеју. Осим тога, ово правило предвиђа да епископ који опрвдано не може да прими тужбу, дакле, оправдано не може да почне поступак, даје му се рок од месец дана да се не појави на суд, да би у том року могао да изради жалбу. Даје му се, дакле, право, разумнан рок на одбрану. Овде су сва та права јасно прекршена. Но, ми у то нећемо залазити, то је ствар канониста. Ми вас само обавештавамо, као чланови верујућег нрода Божијег, а тело Цркве представљају не само клирици, већ и мирјани, и по окружној посланици источних патријараха из 1848, каже се, да је „чувар павоверја и благочешћа верујући народ“. И као глас тога верујућег народа, ми овде окупљени, али и многи други, као што рекосмо, указују на кршење канона. А остављамо црквеној власти да у законитом канонском поступку о томе одлучи. И јасан је чл. 112. Он говори о удовама, тзв. „удовама епархијама“. То су епархије где се архијереј упокојио. Чак и за такве епархије стоји, да „док је епископска столица упражњена не може се започињати никакав посао који би се тицао епархијске организације, нити се могу изводити какве важне промене у пословима који су за време управљања бившег епархијског архијереја били започети.“ И то је јасно правно правило. Да је немогуће у једном року, у времену промена, када није изабран нови епископ, да привремени администратор, а име му то и каже – привремени, започиње послове који ће оставити трајне правне последице. Ја мислим да сам био јасан.

Адвокат Слободан Драгутиновић: Ако дозволите, само једно мало разјашњење. Мислим да је питање било на месту и ради разјашњења. Што је колега Зоран читао и што сте ви добили информације. Али тамо се каже: суди. И то сте лепо поставили: суди. Није тешко закључити да ли је овде било суђења. Ако имате суђење, морате утврђивати нечију кривицу. Значи, није било суђења, није било утврђивања кривице. Била је једна октроисана, то слободно могу да кажем – одлука. Значи, суђење, без утврђивања нечије кривице, без давања права и могућности некоме да изнесе аргументе, без једног ваљаног позивања, с остављањем рока да припремите документацију, није никакво суђење, ни утврђивање кривице. Значи, то је нешто што је наметнуто и у овом случају се не може ни рећи да је Синод то испоштовао. Ето, то је то.

Водитељка: Хвала вам. Идемо даље на питања новинара. Изволите. Може наравно, изволите.

Јелена Тасић (Данас): Ако, како бих рекла, верници и грађани тврде, па и ви као правници тврдите, да је прекршено канонско право, које су правне могућности да се на то укаже, значи, и Синоду, за који тврдите да је направио грешку, и предстоји нам седница Светог Архијерејског Сабора, на коме ће се о свему томе разговарати, да се и Сабору предоче ставови верника, грђана и правних стручњака. Хвала.

Мр Зоран Чворовић: Овако, владика Артемије је и у изјави РТС-у рекао да поштује одлуке црквене власти, и да поштује поступак који се спроводи. Тако да и ми, верујући народ, чекамо одлуку самих црквених власти, односно Сабора као највише инстанце, која је једина могућа да суди, надајући се, пре свега, као представници верујућег народа Божијег, у вољу Божију, да ће се канони испоштовати, јер канони нису норме које су обична творевина људског интелекта. Потом, наш прилог томе јесте ова конференција за штампу, да јавност буде информисана, а и ви, као новинари, да добијете информације и могућност, не да се нама  верује на реч, управо томе служе ови материјали. Да из правних докумената и тумачења најауторитативнијих црквено-правних стручњака, да сами утврдите, као што рекосмо, по принципима истраживачког новинарства, шта је истина, а шта не.

Миленко Пешић (Политика): Миленко Пешић из „Политике“. Ја бих поставио питање, да ми дате ваше размишљање. Свако ко је гледао Упитник, прошлог-претпрошлог понедељка, у коме је гостовао преосвећени владика Иринеј бачки, који је заступао као члан црквене Владе – Цркву, као портпарол Цркве. На, да тако кажемо, поновљено питање, није оставио никакву могућност да владика Артемије неће бити, ајде да тако кажемо, осуђен на Сабору. Узимајући све оно што се дешавало, по њима, овај, са случајем о. Симеона Виловског, просто ме занима, како ви то видите, да практично пре него што је канонски поступак утврђивања кривице завршен, практично у јавности је створен утисак да ће преосвећени владика Артемије бити осуђен, а не знамо како, додуше, сад. Па ме занима, како просто видите све то?

 Проф. др Драгиша Бојовић: Најједноставније речено, и најкраће речено, то видим као једну девијантну појаву, где у Цркви не одлучује Сабор, него појединци.

Водитељка: Можемо даље...

Адвокат Слободан Драгутиновић: Ја бих само додао да је господин из „Политике“ веома лепо овај проблем поставио. То је мени, исто, као верујућем човеку сметало, да практично се сада поставља питање шта онда Сабор треба да ради даље? Ако смо ми већ пре Светог Архијерејског Сабора, и то на једном врло одговорном месту, пред практично целим српским аудиторијумом, чули да је то неко изјавио, а тај неко није тек ко, него, значи, портпарол Синода, дугогодишњи члан Синода, онда ту постоји једна велика повреда презумције невиности свакога. Значи, ми смо тиме погазили да нико није крив док се у неком поступку то не утврди. На једној страни Синод каже да се води поступак, и исти тај Синод говори о епископу Артемију као о свом брату, па каже „наш брат Артемије“. И то сте вероватно исто зпазили. Ако се тако неко понаша према брату, онда се поставља питање како ће се понашати прем некоме ко му није брат?! Значи, од давних дана то је нека тековина целе модерне цивилизације, значи, нико није крив, за оне најокорелије криминалце, где смо сведоци да сви знамо шта је, па не можете да кажете – криви су. Ви овде на пар месеци пре заседања Светог Архијерејског Сабора, нема шта ту Синод, овај Сабор, да ради. Баш тако! Сабора ту нема, једноставно то ће да се аминује. А водите поступак. Значи, ми имамо једну ситуацију доведену до апсурда. Нашли смо кривца, а кривицу ћемо већ да утврдимо. Видећемо, како шта, наћи ћемо и неку кривицу ту у међувремену. Значи, да ли је то у складу са тим неким тежњама, јер и Црква мора да буде у оквиру, да живи живот као и сви ми, а са друге стране читав низ кривичних норми је повређен. Значи у овом новелираном Кривичном законику постоји одредба где је кажњиво, значи, да нико не сме да коментарише ток судског поступка, ток неког поступка. Друга ствар постоји уважавање равноправности. Ви морате да штитите у току поступка равноправност, потпун углед сваког и интегритет и ауторитет свакога. Почев од свакога, а поготову кад се ради о јеном овако осетљивом питању. Значи, све ово се по мени, по мени ово што сте ви сада навели, и чега смо ми сви сведоци наравно, говори о томе, да практично је текст неке одлуке већ написан, треба само неко ту да стави печат, што се каже, и да то буде тако. Чему онда сав овај поступак?! Ја постављам овде једно питање, врло практично, везано за ово што сте ви сада рекли. Како је извршена примопредаја дужност? Да ли постоји у одлуци Синода, да ли сте ви то видели, ми то нисмо видели. Када се најобичнија примопредаја врши у некој сеоској месној канцеларији, оформи се комисија, која записнички констатује шта ко предаје коме. И да ли је могуће, ја се стварно питам, и као човек и као верник, да се примопредаја једне епархије СПЦ спроведе на један заиста невероватан начин. Синод је у својој одлуци морао да каже ко је тај који ће бити ту да спроведе ту примопредају, кад ће се примопредаја десити, време, место. Пазите, овај проблем по Синоду траје годинама. Тако смо сви слушали, јел тако? Ако то траје годинама, па зашто је то сада битно да се за пар сати све уради. Значи, морате одредити време, место, и наравно ред је био да неки члан Синода буде присутан приоликом примопредаје. Па кад се врши примопредаја морате пописати личне ствари, документа, шта се коме предаје, у ком стању? Питање једно, како ће сада истражни органи да поступају? Како ћете сада утврдити истину, када ви имате пресек стања. Ви не знате ни ко је шта ту затекао. Свако сада може да каже: „Молим вас, ту је сада било маса ствари и докумената којих сада нема“. Како ћете то да утврдите? Тиме, на овај начин је отежан посао и утврђивање и кривично-правне одговорности. Ја као правник, са неким искуством, могу да вам кажем биће веома тешко и истражним органима на овакав начин да утврђују стање у Епархији. А зато није ни трунак кривице на епископу Артемију, који је онемогућен практично да дође, и да на један, као што видите и сами из свих његових поступака да он ништа није ни одбијао, ни спречавао, значи зашто се та приморпедаја није заказала у неком термину и пред неким неутралним, било којим лицима из Патријаршије спровела. Поставља се сада питање и видећете у току поступка, ви новинари то свакако боље знате, као што и ми знамо са наше стране, колико је поступка поведено и колико је пресуда после донето. Држава наша плаћа све и свашта, неосновна лишавања слободе, итд, а овде у овом случају ће државни органи имати велики проблем да дођу до истине.

Мр Зоран Чворовић: Само да саборно, како већ о свему, па и ја да додам, на питање колеге новинара о томе. Ми, верујући народ СПЦ, том изјавом смо били саблажњени. И, мислим да делим мишљење великог броја, ми данас имамо неверицу што се те изјаве тиче. Ја у њу не могу да поверујем, иако сам је чуо својим ушима. Али, та изјава пре свега није упућена нама. Ту изјаву требају, она је пре свега упућена нашим оцима, архијерејима. Оној четрдесетотројици која ће доћи у Сабор. То је порука њима. Дакле, порука изречена те вечери на телевизији је порука њима. Она личи на ону стару римску изреку, која се налази код Улпијана: „Воља владарева, то је закон!“. Па нека размисле и они о томе. Хвала.

Водитељка: Можемо даље. Да ли колеге новинари имају још неко питање за наше госте? Ако питања нема, ја се гостима захваљујем срдачно, и захваљујем свима вама који сте се одазвали позиву Медија Центра, а можете наставити разговор у клубу Медија Центра, уз мали коктел. Изволите.

                _________

               *Напомена: Исправка једног од учесника Конференције за новинаре од 11. 03. 2010.

          Поштовани,

у жељи да транскрипт (што му и само име каже: trans-scriptio) буде веран препис аудио-визуелног записа Конференције, аутори текст нису ни стилски, ни садржински редиговали. Због тога се у одговору који сам дао новинарки листа «Danas», налази очигледна омашка у говору (lapsus linguae), а у вези са нумерацијом члана Устава СПЦ. Реч је о члану 70. ст. 35 б Устава, који утврђује право Синода да у првој инстанци суди за канонске преступе архијереја, али је у говору, уз тачно навођење садржаја правне норме, погрешно речено да се ради о члану 74. Устава. Не сврставам се у правнике који мисли да је нумерација члана важнија од садржине, али сам свестан чињенице да и у овој струци нажалост има много оних који лаике засењују бројевима, а не садржином. Зато Вас молим да објавите ову ауторску исправку, да не би касније губили време и простор за одговоре на такве безначајности.

                                                                                  С поштовањем Зоран Чворовић