Радоман Светковић

НОВО СТРАДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ

(II део)

  „И свијет пролази и похота његова;

а онај који твори вољу Божију

остаје вавијек“ (1.Јн.2,17)

Ми који живимо ван КиМ, иако физички удаљени од Косовског Авве, осећамо га као свога, као што Србија цела доживљава Косово као своје срце. Осећамо га као свога, јер је и он нас увек осећао као своје. Као, пре свега, хришћанин, али и као архијереј Цркве Христове, он никада није имао ни трунчицу мржње према припадницима других народа, али као истински родољуб попут најбољих синова рода нашега, Св. Саве и Симеона, Св. Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког и Петра Цетињског, све до Св. Николаја и Јустина Новог, свога духовног оца и учитеља, и он се борио и страдао за оне које је волео, за многонапаћени народ свој српски. И као што „пастир добри живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11), тако се и преосвећени владика Артемије, храбро се борећи као ретко ко у новијој историји Србаља, ризикујући и сопствени живот, жртвовао за своју многострадалну паству. Увек је Владика имао на уму да је епископска служба мученичка и да се од овога света који „...сав у злу лежи“ (1.Јн.5,19) не може очекивати ништа друго до прогон и страдање.

Поука Господња је јасна: „Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн.15,20). Другим речима: ако смо истински следбеници Христови, бићемо гоњени. Овај свет грешни и прељуботворни не може у својој средини поднети нити једног праведника који се труди да угоди Богу. Ето зашто Срби страдају кроз сву своју крштену историју.

У својој студији: „Тајна и смисао страдања у православној теологији“ вл. Артемије је записао: „Насупрот старозаветној логици Јовљевих пријатеља, по којој је грешник увек кажњен, а праведник награђен, стоји новозаветна Богочовечанска логика по којој, напротив, 'сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу биће гоњени' (2. Тим.3,12), а то значи: страдаће овде на земљи. Ово је несместиво у главу такозваних логичара, јер се не слаже са Божијом правдом. Међутим, Богочовек Христос Који се не руководи људском логиком, осветљава овај проблем новом божанском светлошћу и изјављује: 'Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско' (Мт. 5,12).“ („Са Христом кроз живот“, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, Београд, 2005.).

Када су се иследници УДБЕ чудили смирењу и дуготрпљењу свога заточеника, Преп. авве Јустина, од Светог Божјег човека добили су изненађујући одговор да је то зато што он зна да они немају ништа против њега, него да онај што је у њима не може да поднесе Онога Који је у њему. Савршено сагласно речима Господа нашег Исуса Христа: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15,18-19).

Под светом се не подразумева само народ који живи у незнању и неверју, безверју и кривоверју, не познавајући Створитеља и Спаситеља свога, већ, и још у већој мери, сами грех и ђаво који насрћу на душу човекову не би ли је поразили, поробили и у вечни огањ вргли. Зато нас Господ опомиње: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета“ (1. Јн. 2,15-16). Само не саображавајући се овоме веку (уп. Рим.12,2) може се достићи „у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13), када човек осећа да „тама пролази и свјетлост истинита већ сија“ (1. Јн. 2,8) у души његовој. Злоба демонска ово не може поднети и онај чији је дух већ сада у овоме свету неминовно устаје на следбенике Христове. Чини се да у новијој српској историји ово нико није искусио на својој кожи у толикој мери као владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије.

Највећи је благослов за једну помесну Цркву да има у свом окриљу исповеднике и мученике, сведоке Христове. То је знак да она непоколебљиво одстојава на ветрометини овога света и не одступа од Истине – Христа Богочовека. И Српску Светосавску Цркву Господ је благословио светим мученицима и исповедницима током целог 20. века, па, ево, и на почетку 21. у лику преосвећеног косовског владике и његовог монаштва, свештенства и пастве која с Божјом помоћу још увек остаје на КиМ у скоро потпуно немогућим условима за живот. Приликом посете овој намученој епархији крајем октобра прошле године, архиепископ (сада митрополит) Иларион (Алфејев) из Московске Патријаршије јасно је потврдио обраћајући се владики Артемију у манастиру Грачаници речима: „Вама, драги Владико, желим помоћ Божју у Вашем исповедничком служењу на овој многострадалној земљи. И вама, драга браћо и сестре, ове обитељи, желим да узрастете у православној вери. Не напуштајте ову земљу, не напуштајте ове храмове, јер све док сте ви овде – чуваће се овде и православна вера.“ Сутрадан у својој литургијској беседи је додао: „Вас је Господ овде сачувао да бисте носили подвиг исповедништва, да бисте ви усред велике буре и великих таласа овога света били сачувани у спасоносној барци Божијој, у оном чамцу у коме не спава, него је будан Сам Господ... А за сва ваша страдања и за подвиг исповедништва Господ ће вас наградити као што је награђивао многе мученике, преподобне и исповеднике који су током векова носили јеванђелску реч и живели јеванђелским животом, без обзира на све буре и конфликте који су постојали око њих.“ (стари епархијски сајт: www. eparhija-prizren.com).

Још 2000. године умировљени еп. Атанасије (Јевтић) је на празник Успења Пресвете Богородице у манастиру Грачаници изговорио сличне речи: „...браћо  и сестре, немојмо бити нељуди несрби и нехришћани и неправославни. Има оних који за злодела Шиптара овде на Косову оптужују овога јаднога мученика Владику (још онда! – прим. Р. С.), а он се бори да спасава свој народ и Цркву. Они који су требали да спасавају свој народ овде, оставили су вас и препустили непријатељу, и сада само клеветају, као сваки злоделатељ што на другога клевета... Има овде и у Грачаници таквих људи, нажалост, који се спремају да Владици неко зло ураде, и протерају га... Такви су лажови и лицемери... Знам да је овде од раније до данас највеће страдање народа Божјег и Цркве Његове“. (Часопис епархије захумско-херцеговачке и приморске „Видослов“, бр. 21/2000). И ти неки, не само из Грачанице већ и шире, све ове године радили су против владике Артемија, али истина се није дала сакрити и његове су заслуге свима очигледне. На празник Св. краља – мученика Стефана Дечанског у манастиру Дечани, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у литургијској беседи је подсетио сабране на страдање српског краља: „Није пострадао од инородних, него је пострадао од својих. Опет због сплетки, опет због људских планова. Опет је ђаво мислио да побједи непобједивога, јер је он постао непобједив, зато што је био Божји човјек, зато што је Христа Господа настанио у срцу своме, Христа Распетога и Васкрслога, и испуњујући сва блаженства Христова отишао је ка Господу као мученик... Памтимо, није то давно било, када на његов свети помен овдје, није било ни половина, ни трећина народа, ни свештенства, сабрано као што је то данас овдје, на рањеном Косову и Метохији. И показује се и на нама данас на КиМ да се сила Божија у немоћи пројављује, јер су наше светиње благодарећи труду преосвећеног еп. Артемија и његових сарадника оживеле, обновиле се, пропојале, и све нас призивају, све нас сабирају, како се ово догодило што се догодило, али тамо гдје су наше светиње, ту смо и сви ми, ту је цио српски народ“ (стари епархијски сајт).

Само људи који неизмерно страдају знају како благотворно на душу и срце могу деловати братске речи утехе и разумевања.

Владика Артемије је у почетку своје борбе за КиМ и за своју паству добијао велику подршку са свих страна света, из свих крајева где Срби живе, али га је несумњиво највише морала радовати реч и гест помоћи од своје браће српских архијереја. Но, временом су се над душама појединих почели надвијати црни облаци и они су заменивши братску љубав за „надменост живота“, заволевши више овај пролазни живот и „што је у свијету“, ударили по брату своме као Каин на Авеља, који то учини „јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна“ (1.Јн. 3,12). Заборавили су поуку и опомену Премудрог Соломона да тако чинећи „безбожношћу душу своју одузимају“ (Приче 1,19) и Псалмопојца Давида да се такви „као трава брзо косе, и као зелено биље вену“ (Пс.36,2). О, да ли узалуд нас учи Св. Јован Богослов, Апостол Љубави: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јн. 4,7-8). „А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи“ (1. Јн. 2,11). „Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица... Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1.Јн.3,15и18). „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему... И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега“ (1. Јн.4, 16 и 21).

Али, зар је могуће да брат на брата удари? Зар је могуће да православни човек који се одвојио од света и бори се против светске таштине и светске похоте, против зла у себи и око себе, поклекне, преда се и постане део тог истог света који насрће на брата његовог? Нажалост, да. И то потврђују савремена збивања.

- наставиће се -

Крстопоклоне недеље

2010. л. Г.                                                                           Радоман Светковић