Ранко Гојковић, дописник Руске Линије из Србије:

 КОНФЕРЕНЦИЈА

 У четвртак, 04. фебруара 2010 године, на историјском факултету Санкт-Петербургшког државног универзитета, одржана је међународно-практична конференција "Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?" Пре него што нешто напишем о том важном догађајају, хтео бих прво да заблагодарим Господу што је мене грешног удостојио да се поклоним великим руским светињама, од Свето-Троицко-Сергијевске лавре до многих московских и петроградских светиња. Хтео бих да заблагодарим и о. Симеону и о. Стефану са чијим сам благословом путовао у Русију и чију сам молитвену подршку осећао цело време пута и боравка у Русији.

Пред почетак конференције и црквена и политичка власт у Русији је приметно активизирала своје контакте са Ватиканом. Медведев је био у Ватикану и наговестио успостављање дипломатских односа између Ватикана и Москве а више пута је тамо боравио митрополит Иларион (Алфејев) који је нека врста министра иностраних послова Московске патријаршије. Како је у једном тексту на Руској Линији, уочи почетка конференције објаснио главни уредник Руске Линије Анатолиј Степанов, ти контакти су у дисонанси са потпуним одсуством у научним и друштвеним круговима, проблематике односа РПЦ и Римокатоличке цркве, Русије и Ватикана. Ова конференција, по замисли организатора, треба да попуни тај вакуум и помогне политичком руководству Русије и свештеноначалницима, да боље и јасније увиде проблематику односа Русије и Ватикана. "Зато је организациони комитет послао позиве и владици Илариону и Руском институту за стратешка истраживања при председнику Русије (РИСИ) који се бави разрадом стратегијских питања безбедности наше земље" -навео је А.Степанов.

Пошто се под руском цивилизацијом подразумева шири појам од Руске федерације (пре свега велика православна цивилизација), у центру пажње учесника нису били само процеси који се одвијају у Русији, него и у другим православним земљама па и у Србији. Конференција је у потпуности испунила очекивања и дала је низ озбиљних и интересантних дискусија. Конференција је имала међународни карактер и у њеном раду поред московских и петроградских научника узели су учешће и многа позната имена православне друштвено-политичке и религиозне мисли изван саме Русије. То су: проф. Харковског универзитета др. Александар Каплин; проф. Белоруског државног универзитета, познати филолог и српски академик из иностранства, др. Иван Чарота из Минска; православни научник из Казахстана др. Игор Непомињачиј.

   Србија је била представљена са два реферата. Један је био реферат професора Института за политичка истраживања из Београда, др. Зорана Милошевића који није био присутан на конференцији али је његов реферат прочитао и образложио велики српски пријатељ, књижевник и публициста Павел Тихомиров. Други реферат из Србије био је реферат игумана манастира Рукумија о. Симеона (Станчетића) "Конкордат и његове последице" који сам ја прочитао на конференцији, на руском језику.

Од руских учесника конференције издвојио бих пре свега сјајне реферате др. Владимира Семенка, мр.Олге Четверикове, др. Анастасије Митрофанове, Василија Бидолаха (нашег дивног домаћина у Петрограду код кога су били смештени учесници из иностранства) као и реферат главног уредника Руске Линије Анатолија Степанова и др. Владимира Василика, ђакона, специјалисту за средњи век и копредседавајућег конференције (заједно са А.Степановим).

После конференције је одржан округли сто на тему "Ватикан у систему међународних односа" где је такође било врло занимљивих дискусија. На позив руског председника комисије за односе са Ватиканом да се Ватикан треба упознати пре критике и да са Ватиканом треба водити дијалог ја сам реаговао кратком репликом од две реченице: "За сваког православног Србина позив на "дијалог" са Ватиканом је лицемеран после проглашења Алојзија Степинца (од стране папе Јована Павла II) за блаженог. Алојзије Степинац је био духовни отац хрватских нациста који су током II светског рата побили око милион православних Срба".

Поред Руске Линије, организатори ове значајне манифестације су били и Историјски факултет С.Петербургшког државног универзитета и друштвена организација Сабор Православне интелигенције. Руска Линија ће штампати посебну књигу-зборник посвећену проблематици односа Руске цивилизације и Ватикана, у коју ће, поред реферата који су се чули на самој конференцији, ући и текстови експерата који нису могли узети учешће у расправи. Сви реферати са конференције су објављени на сајту Руске Православне Информативне Агенције "Руска Линија"(www.rusk.ru).

Размишљајући о конференцији са мале временске дистанце, у контексту ових тужних догађаја око епархије Рашко-Призренске, види се колико је далековида била идеја о њеном организовању. Колико је нама Србима била насушно потребна једна оваква озбиљна и аргументована расправа о Ватикану. Да је до ње којим случајем дошло, вероватно не би било оваквог развоја ситуације. Али, можда је то, по Божијем Промислу, још једно упозорење из Србије братској Русији, да се и код њих не деси нешто слично и да неке владике, под плаштом новотарија, не гурну цркву у јерес. Јако ми је тешко док ово пишем. Огроман део своје младости, тражећи духовно уточиште у православљу, гледао сам на владику Атанасија, што се каже као на Бога. Био бих спреман да урадим све, ако би то којим случајем тражио од мене владика Атанасије. Међутим, полагано је долазило до освешћења. Поред костију придворичких мученика, које смо ископавали други дан Госпојине 2008. године да би их преместили у крипту обновљене цркве, пострадалих само зато што су били православни Срби, на Божић 1942. године,  чуо сам нешто што ме дубоко коснуло у срце. Тада је велики херцеговачки Божији угодник нашега времена, Драган Уљар, Бог нека му душу прости, који је неколико година  окајавао у суровим планинским условима своје грехе попут великих подвижника Божијих, на помен владике Атанасија скочио као да се брани од некога говорећи: ћути, ћути брате, не знаш ти ко је Атанасије. Ја сам се још увек надао да брат Драган греши... И када ми је на Благовести 2009. године у Ћелијама, када сам рекао да сам из Херцеговине, владика Атанасије рекао да ми у Херцеговини имамо мудрог човека који се подвизава, ја још нисам могао веровати да је покојни Драган у праву. (узгред да приметим да се и на тој свечаности током свог говора за време св. Литургије владика свађао са народом и викао на народ да га не снимају). Питао сам тада владику да ли зна Драгана и он је одговорио да га на жалост не зна. Ја сам се потајно надао да је Драган у заблуди. После освајања манастира Косовских уз шиптарску и пратњу Кфора од стране владике Атанасија, после логистичке подршке рушења свих сајтова који пишу шта се стварно дешава, а који су регистровани у Србији, ја верујем Драгану. Колико је вреднија дубока вера и чиста молитва једног Божијег угодника од мноштва мојих прочитаних књига. Колико је знање без дубоке вере и искрене молитве нестабилно. Међутим, маске су пале. Наши новотарци НЕ НУДЕ НИШТА НОВО. Све је то већ виђено и све се то ради по протестантско-масонском калупу, где либерална мањина заузима власт у цркви над конзервативном већином (види реферат Владимира Семенка са конференције). Резултат је страшан. Резултат таквог заузимања црквене власти од стране либерала (новотараца) је стање да данас католичка црква започиње рехабилитацију Јуде Искариотског!!! (види реферат Олге Четверикове). О каквом богословском дијалогу са Ватиканом данас може бити речи када се пред нашим очима полако остварују пророчке речи великог Достојевског, речене устима кнеза Мишкина, да ће Римски папа ставити круну на главу антихристу.

Како се могу називати ученицима о.Јустина Поповића оне владике које су допринеле и ни једном речју се нису успротивиле избацивању учења Догматике од аве Јустина и увођењу учења Догматике по екуменисти Јовану Зизијуласу на београдском Богословском факултету? Како се могу ученици аве Јустина залагати за екуменизам а сам ава Јустин Поповић је написао вероватно најоштрију књигу против екуменизма у целом православљу? А немилосрдно су се обрачунали са четвртим учеником аве Јустина, са владиком Артемијем, који је устао против новотарија у цркви и против избацивања учења Догматике по ави Јустину са богословског факултета.

Када су ме у Русији током, конференције, питали о новопројављеним нетрулежним моштима Леонтија Радуловића у Херцеговини, рекао сам да је то био први владика Србин после периода епископовања фанариота у Херцеговини и да је био велики борац за очување вере православне против покушаја унијаћења и прихватања католичке јереси. Због тога је био и хапшен и прогањан од стране католичке Аустро-Угарске монархије, много пострадавши због своје непоколебљиве вере у православље. Рекао сам да је пуних 17 година од рушења саборног храма у Мостару од стране нових хрватских нациста, у овом скорашњем рату, тело митрополита Леонтија било изложено директним атмосферским утицајима и да је остало нетрулежно. На то је један добар познавалац српских црквених прилика рекао: "То је директна порука садашњим херцеговачким владикама новотарцима од Господа. Господ прославља великог православног борца за свету веру православну против католицизма и опомиње владике екуменисте". Ја бих додао и не само херцеговачке. Опомиње и оне који (први пут у историји Цетињске богословије) зову на предавање католичког бискупа Винка Пуљића из Мостара а Господ у том истом Мостару прославља неустрашивог борца против тог истог католицизма.

Надам се да ће материјал и изузетни аналитчки радови са ове конференције освестити многе да увиде да је враг однео шалу. У питању су озбиљне ствари, угрожен је сам темељ јединог што нам је преостало у овом страшном времену свеопштег распада српске државе и друштва, а то је света вера православна и мајка свих нас, Светосавска Српска Православна Црква. Надам се у Бога да ће српски архијереји наћи снаге да превазиђу ову страшну ситуацију на ползу свога народа, на ползу свете вере православне. Вера је важнија и од државе. Да то није схватио свети Александар Невски (чијим сам се моштима поклонио током свог боравка у Русији) као млади кнез Новгородски, не бисмо имали после тога велику православну цивилизацију Свете Русије. Њега су саветовали и племићи и сам отац, да се спрема за рат са Монголима и да прихвати унију са Швеђанима, под изговором да су они ипак хришћани. Александар говори да су Монголи као елементарна непогода, да ће доћи и проћи, али ако Руси продају своју веру изгубили су све. Одлази у цркву свете Софије у Новгороду где се дуго и усрдно моли Господу који му указује једини исправан пут. Излазећи из цркве Свете Софије, свети благоверни кнез Александар Невски изговара чувене речи: "Није Бог у сили, већ у истини" које су се дубоко урезале у саме темеље велике православне руске цивилизације и које и дан данас опомињу сваког православног Руса на духовну стражу. Богонадахнути кнез је већ тада увидео својим духовним очима да у католицизму нема Истине и да је најважније борити се за Истину Божију.  Он се са много мањим снагама, уздајући се у Бога, храбро упушта у бој са дотад непобедивим папиним војсковођом Биргером, кога у директном окршају и рањава остављајући му до краја живота посекотину на лицу и уз Божију помоћ односи једну од најславнијих победа у Руској историји, победу у чувеној Невској бици. Тако је благоверни кнез сачувао свету веру православну у Русији, утрвши тако пут многим великим благоверним кнезовима и војсковођама руским.

И ми Срби имамо светлих и благоверних кнезова на које се могу угледати и државни и црквени великодостојници и нека би Господ умудрио српске и световне и духовне владаре да чувају највредније што имамо остављено од предака, свету веру православну и свету цркву светосавску и да не хрле у загрљај апокалиптичкој звери. На овој конференцији је указано на стравичне штете које је руски народ и држава имао при малтене сваком контакту са Ватиканом. Ми Срби смо, због саме близине, имали још страшнија искуства са Ватиканом, што илуструје и    крај реферата о.Симеона (Конкордат и његове последице): "Прозелитизам Ватикана је српски народ коштао више од 5 милиона жртава кроз време, што у Првом светском рату, што у Другом, што под Титом, затим у крвожедној агресији 19 западних држава на Србске земље и српски народ, агресији која је потпиривана из Ватикана (који је помогао свим злочинцима да утекну од земаљског суда правде)".

За сам крај овог извештаја са конференције о Ватикану, мислим да би било умесно цитирати нека размишљања светог владике Николаја, која су увек актуелна, као што је увек актуелно и све оно што је написано од стране људи прожетих Духом Светим. А о  актуелности оних других нека нам каже пример руских обновљенаца. Да ли данас неко памти неку реч руских обновљенаца (новотараца), који су се у оно, страшно по руску цркву време (после крвавог октобра) приклонили тадашњој црвеној безбожној масонској власти и радили на разбијању руске цркве?

Свети Николај Српски:

"Али јеретици, као и безбожници, не узимају људе богове за мерило, него људе црве. И онда овако резонују, што није могуће једноме човеку, није ни другоме. То јест што није могуће човеку црву није могуће ни човеку богу и Сину Божијем. Уједначење свих људи по телесном мудровању, на материјалном плану, то је њихово занимање. Уједначење људи, уједначење вера, уједначење народа, уједначење свега, у име Дарвиновог праоца гориле. Међутим од стварања васионе никад нико није поставио тако велике и страшне разлике између човека и човека као Јеванђеље. Једни су људи названи синови светлости а други синови таме. Једни су обележени као синови царства а други као синови пакла. Једни су уз Христа, други уз антихриста. Кроз једне дејствује Дух Истине а кроз друге духови лажи. Као што је рекао Бог Син: Духа Истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје, јер у вама стоји и у вама ће бити. Европски јеретици, исто као и безумни атеисти, траже да виде па да верују. Због тога они нити знају Духа Истине нити га познају по неком дејству у себи. А када и виде чудо Божије, кроз сина или кђери светлости, они ипак не верују него се муче да то објасне психопатијом или неуростенијом"!

   Нека Господ подари дејство Духа Истине српским владикама а не дејство најамничког духа који би нас увукао у погубни загрљај европских јеретика.

   Извор: Нови број часописа "Збиља"