„ГОВОРЕЋИ ДА СУ МУДРИ, ПОЛУДЕШЕ“ (Рим. 1, 22).

          Када је Господ у Гадари исцелио бесомучника, легион је побегао у суноврат, а он (бесомучник) одахнуо. Јер Богу је све могуће (види: Мк. 5, 1-20). И као што је у оно време Господ чинио чуда, по молитвама Својих верних угодника и данас их чини.

Није било тако давно када је умировљени епископ Атанасије Јевтић ширио забуну и саблазан Епархијом жичком, вадећи ексере по олтарима за време Свете Литургије, ударајући песницом у плећа младића, сасипајући му притом кочијашке погрде за време Свете Литургије, да би га на истој тој Литургији рукоположио; премештајући намештај по црквама, склањајући целивајуће иконе са места где су вековима стајале... Уз то је чинио још којекакве саблазни представљајући их као оригиналну мудрост...

Није било тако давно када је он погазио закон Божји појавивши се као крунски сведок догађаја у Душковцима, иако је тога дана од Душковаца био удаљен неколико стотина километара.

Није било тако давно када је он верни народ чашћавао човекомржњом и изразима повађеним из антихристовске ризнице.

Сада видимо како косовске монахе, који својим животима сведоче истину Јеванђеља, каља погрдама које је поново позајмио из ризнице непомјаника називајући ове свете људе: „...распуштеном бандом, зилотима-зурлотима, монасима-немонасима, Апачима и бандитима , отвореним лудацима и несрећницима...

Дакле, опет је бес ударио на Атанасија Јевтића, па из његових уста изађе уместо пене отров једа.

Помолимо се за њега да га Бог спасе од беса, да не саблажњава верни народ Христов у ове светле дане Часнога Поста. Јер Богу је све могуће. Он је то показао својим чудотворством у Гадари, као и у безброј других прилика.

Са друге стране, пак, видимо да је епископ бачки Иринеј Буловић изгрдио представнике косовског народа који су дошли на разговор са Патријархом српским. Није јасно откуд њему право да буде мирођија у свакој чорби. И бесловесна бића не долазе тамо где нису вабљена, а словесна знају где ће отићи они који се самозвано гурају у зачеља: „А гостима каза причу, кад опази како изабираху зачеља, и рече им: Кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији од тебе; И да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: подај место овоме: и онда ћеш са стидом сести на ниже место. Него кад те ко позове, дошавши сједи на последње место, да ти рече кад дође онај који те позва: пријатељу! помакни се више; тада ће теби бити част пред онима који сједе с тобом за трпезом. Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се“ (Лк. 7-11).

Иринеју Буливићу би боље било да се не узвисује него да чита Јеванђеље и живи по њему, уместо што се удвара и љуби скуте архијеретику папи:

1. „...Надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања јединствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене“.

2. „Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове“.

3. „...Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса“.

4. „...Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство љубави, хришћански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на катедру Петрову у Риму, у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас, носећи крст, како је овде лепо речено пре мене, тога служења, такођер, на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.“

5. „...Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости (папе – прим.прир.) да прати до у појединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане“.

6. „То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: "Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.“

7. „Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност (папина – прим.прир.) делује са изузетном снагом... Не знам колико сам у стању да то искажем.“

8. „...Главно је да се нађе времена и могућности за братски разговор са двојицом блиских сарадника Његове Светости Јована Павла Другог. Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштву послова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита: "Где су они весцови Серби - српски епископи који су били код њега"... То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене“.

9. „...Тако, дакле желим, да молитвама од Господа који је глава своје Цркве да му подари боље здравље, да му да снагу и довољно дуговечности да изврши своју мисију и службу на начин како најбоље сам жели кад је насамо у молитви са Господом.“

Ми, верни народ земље Србије, нећемо дозволити да нам соли памет онај који је примио крст и прстен од папе.

Одлучни смо да обелоданимо да су наше доскорашње сумње прерасле у најдубље уверење: Иринеј Буловић је издао Веру Православну и народ Божији. И зато желимо да му поручимо: наше молитве очигледно не успевају да Вас одврате од погибељног пута којим сте кренули папи у загрљај. Али ми тим путем нећемо ићи!

Надамо се да ће сахрана Патријарха Павла Иринеја Буловића подсетити да српски народ зна да разлучи кукољ од пшенице. Тај народ сигурно неће поћи у амбис у који би хтео да нас поведе као умишљени вођа Иринеј Буловић.

Ако се Иринеј Буловић не покаје и не врати на пут наших богоносних Светих Отаца, ми ћемо тражити од СА Сабора да му скине митру епископа Светосавске Цркве, јер је она неспојива и непомирљива са папским крстом и папским прстеном.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У Иринеју Буловићу и Атанасију Јевтићу ми, доле потписани, распознајемо самозване вође које би да нас заведу у унијатско море, у загрљај папе, у духовну пропаст и погибао. Ми њихов пут презиремо и њиме ићи нећемо!

На Младенце 2010. године

Напомена приређивача: Са текстом аутора својим потписима сагласило се неколико десетина верника