КАКО ЈЕ ГОСПА СРУШИЛА СФРЈ

***

У недјељу 9. септембра 1984. - прије 24 годиие - у Марији Бистрици је одржана, како се тада говорило у црквеној јавности, „највећа хрватска миса у повијести". Био је то Национални еухаристијски конгрес којем је присуствовало, по службеним подацима хрватске Католичке цркве, око 400.000 вјерника, 1.100 свећеника концелебраната, 35 бискупа и надбискупа, те пет кардинала.

Славље је, у име папе Ивана Павла II, предводио бечки надбискуп, кардинал Франц Кениг. На челу домаће, каптолске елите био је, наравно, загребачки надбискуп, кардинал Фрањо Кухарић. Свечаност је почела претходне вечери, 8. септембра, у Загребачкој катедрали, гдје се окупио рекордан број католика. Та се вечерња миса спонтано претворила у ноћно бдијење, а већ у раним јутарњим сатима непрегледне колоне вјерника упутиле су се, из свих могућих праваца, у „хрватско национално маријанско светиште", какав су статус хрватски бискупи додијелили Марији Бистрици још 1971, на XIII међународном маријанском конгресу који је предводио изасланик   папе   Павла   VI,   хрватски кардинал Фрањо Шепер (на свечаној миси, служеној послије тог конгреса, окупило се око 150.000 вјерника; значи, сада, 1984. било их је двоструко толико плус још сто тисућа!).

Живко Кустић, католички свећеник, новинар и главни и одговорни уредник Гласа Концила, у репортажи објављеној 16. септембра, није скривао одушевљење национално-политичким набојем свечаности. О миси у Загребачкој катедрали писао је: „Велико повијесно бдијење, кратки јединствени течај повијести спасења у патничкој повијести народа. И које чудо ако узбуђење провали сузама и пљеском у часу кад Матошеви стихови управо усред ноћи пред Бакачевим гробом проговорише о 'тешком крижу цијеле једне нације'?..." А сам завршетак славља у Марији Бистрици Кустић је овако доживио: „И опет никад толико стотина тисућа грла није заједно пјевало 'Лијепу нашу'. Тога се часа зауставио сваки покрет и на тргу и у улицама, и у свим трговинама и гостионицама, јер је јаче него из којих звучника силна пјесма испунила цијели крај... Био је то незаборавни дан, 9. рујна 1984. Црква у Хрвата снажно је и одговорно  закорачила у будућа стољећа."

Тих дана - у ствари, недељама и мјесецима прије почетка црквене манифестације у Марији Бистрици - комплетно државно и партијско водство Хрватске било је у паници. Служби државне сигурностп РСУП-а СPX (колоквијално: хрватској Удби) наређено је да покрене дотад невиђену оперативну акцију покривања, „Берба '84". Попис католичких свећеника, високих         дужносннка         хрватске Католичке цркве, које је Служба пратила и „покривала", био је бројан, а на њему су се, међу осталима, налазили: Фрањо Кухарић, Владимир Станковић, Живко Кустић, Маријан Облак, Јосип Лрнерић, Ћирил Кос, Ћуро Кокша... Према повјерљивим подацима којима располажем, укупно је у Хрватској из католичког клера у задњој декади постојања Југославије (дакле 80-их) праћено 100 до 120 особа.

И ова је, највећа икад одржана миса у Марији Бистрици протекла, по много чему, у знаку Алојзија Степинца. Високи дужносници хрватске Католичке цркве и сви свећеници нису пропуштали прилику а да не нагласе континуитет Цркве с покојним надбискупом. Тим су, наравно, већа била и очекивања уочи те вјерске манифестације, у Бистрици. Али, истодобно, и страх ондашњега режима.

Моје истраживање је показало да су органи полиције или Службе државне сигурности у Загребу разматрали, уочи католичкога „дана Д", приједлоге да се скуп у Марији Бистрици осујети. Физички, дакле - репресивно. Спомињала се, наиме, опција да се затворе сви прилази народу у Марију Бистрицу, како би се блокирало одржавање те манифестације. Наравно, технички би то било врло тешко провести, јер тих прилаза има подоста: један преко Кашине, други преко Сљемена, трећи преко Запрешића итд... Служба се, практички, подијелила; једни су били за репресивну акцију, други против. Превагнула је „демократичнија", „реформистичка" (данас бисмо рекли: „национално свјеснија") струја, тако да је „грађански рат" у Хрватској (или барем у околици Загреба), срећом, ипак избјегнут.

На крају је све завршило наизглед идилично. Вјерници и Црква на сва су уста хвалили милицију, аутопријевознике итд. -који су несебично помагали мирном и организираном одвијању скупа. Али била је то лажна идила. Сваком упућеном било је јасно да је Католичка црква побиједила. И то супериорно. Режим је био поражен, у повијесном смислу поражен; слично (само у нешто мањем опсегу и интензитету) као и комунистички режим у Пољској у априлу 1979, кад је управо изабрани папа Војтила отишао на прву велику турнеју по родној Пољској.

Хрватска Католичка црква је скупом у Марији Бистрици испунила зацртани циљ, ставивши уједно „точку на и" на свој  најамбициозннји, а по посљедицама, засигурно, и најдалекосежнији пројект у другој половици XX стољећа, дакле за читавог постојања СР Хрватске, од 1945. до 1990. - пројект чији је службени назив „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата". Мало је таквих концептуално осмишљених потхвата у повијести хрватске Католичке цркве, а овај је доиста нешто посебно. А и дуго је потрајао. Пуних девет година - зато су га неки и прозвали Великом Деветницом. Реализација је започела још средином претходног десетљећа -1975. на 1976, на Госнином отоку у Солину - и до 1984. је, у поступној градацији, имала неколико међустепеница и засебних врхунаца, тако да је Национални еухаристијски конгрес у Марији Бистрици, пред 400.000 људи, био само дуго очекивани и једва дочекани гранд финале.

У монографији „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата", коју је 1986. уредио данашњи пожешки бискуп др. Антун Шкворчевић, та је, деветогодишња обљетница дефинирана: „То није случајно гомилање различитих садржаја, него је ријеч о провидносном слагању елемената битних за повијесно-спасењски ход Божјега народа."

Но, како је до те обљетнице дошло, тко ју је предложио, тко ју је, и зашто, осмислио, како су се уопће одмотавали догађаји везани за њезино стављање „на дневни ред" у најужем врху хрватске Католичке цркве, а потом и за њезину операционализацију и реализацију; како је, заправо, текла та кронологија, од средине 70-их до средине 80-их, и у чему се састојала   скривена логика -   све је, до дана данашњега, остало неразјашњеном тајном. На "Тринаест стољећа кршћанства" многи су и заборавили - толико се тога одонда до данас одиграло - а нитко није ни покушао испитати што је стајало у позадини.

Ако бисмо „јавну" (познату из медија, књига, часописа итд.) повијест питали како су се заплитале и расплитале ствари у Хрватској и Југославији у задња два десетљећа прије распада СФРЈ, добили бисмо, отприлике, овакав схематизирани приказ: био је „Маспок" (тј. „Хрватско прољеће"), онда је Тито тај покрет насилно угушио, услиједило дуго раздобље репресије и „хрватске шутње"; онда се, такорећи ниоткуда, а на валовима заоштравања кризе на Косову, појавио Милошевић, и на крају се, као одговор на Милошевића, појавио и Туђман. И то би, отприлике, било то. Не бих се чудпо да оваква, до крајње баналности упрошћена и у основи погрешна интерпретација за коју годину уђе и у школске уџбенике (ако већ није, нисам провјеравао).

Из разних разлога, од којих су неки, вјеројатно, објективне, а неки ипак само субјективне природе, у нашој се  публицистици  и  хисториографији дјеловање Католичке цркве у Југославији - у том најкритичнијем периоду хрватске послијератне повијести: у 70-има и 80- има - систематски баца у запећак. Па, неријетко, много важнијом испадне нека сједница Централног комитета СКХ или Централног комитета СКЈ (или што друго из сфере владајућег, комунистичког естаблишмента) него, примјерице, ово или оно засједање Бискупске конференције Југославије (БКЈ) на Каптолу. Као оно пријеломно, али заиста пријеломно, у октобру 1975. Каква заблуда, каква игноранција!

Дакле: „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата". Можда се тиме и не бих требао хвалити, али искрен: прве шире информације о том „потхвату стољећа" Католичке цркве добио сам, у протекле двије године, у Београду. Али кад не може друкчије, зашто не и овако? Тамо та тема, за разлику од овдје, није багателизирана, још мање прешућивана. Највише ми је о њој говорио умировљени професор повијести умјетности на Београдском универзитету и редовити члан Српске академије наука и уметности др. Дејан Медаковић (од 1999. до 2003. и предсједник САНУ), који је, нажалост, умро 2. јула ове године, само неколико дана прије 86. рођендана (истога је годишта као и Фрањо Туђман). Срећа је у несрећи да смо се од јесени 2006. па све до његове смрти састали 30-40 пута и темељито претресли баш све теме које су ме, у вези с мојом студијом о распаду Југославије, занимале (и, наравно, све то забиљежили на магнетофонске врпце). Дејан Медаковић, своједобно један од водећих припадника Симине 9а (изузетно утјецајан неформални клан у Београду настао непосредно након свршетка Другог свјетског рата из којега се касније развила комплетна српска политичка опозицијска сцена; шеф клана био је Добрица Ћосић), рођени је Загрепчанин. Рођен је у богатој и отмјеној кући на Зрињевцу 15; његов дјед, др. Богдан Медаковић, био је задњи предсједник Хрватског сабора пред уједињење 1918. (с краћим прекидима чак пуних десетак година), а он сам школовао се код далматинских фратара на оточићу Бадији крај Корчуле, тако да је и након пресељења, односно бијега у Београд (у септембру 1941, за постојања НДХ) остао заувијек сензибилизираним за хрватске и католичке теме. У Београду се послије спријатељио с католичким свећеником, исусовцем, који је тамо живио и радио (патером Полгаром), и од њега набављао најсвјежије примјерке Гласа Концила из Загреба, из којих је изрезивао чланке што би му се учинили најинтригантнијима и марљиво их лијепио у дневник, који је почео водити 1976. - практички, исте године кад је стартао и мегапројект хрватске Католичке цркве „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата".

Медаковићеви дневници, с бројним изресцима из Гласа Концила - који је, као што знамо, још од почетка 70-их уређивао Живко Кустић - умногоме су и кронологија збивања у хрватској Католичкој цркви, од 1976. надаље. Уз дужну напомену да су сви Медаковићеви коментари и примједбе на рачун Католичке цркве махом - негативни. Јер, Медаковић је (то ми је повјерио пред смрт) био не само доста великим истомишљеником и сљедбеником професора латинске палеографије, иначе радикалног критичара Католичке цркве, Виктора Новака, аутора у Хрватској врло непопуларне мамут-књиге „Magnum Crimen (први пут објављене 1948, а други пут 1986.), него и интимним пријатељем цијеле његове обитељи, па се, можда, једним дијелом и тиме може објаснити зашто је, не само у дневницима, тако оштро и немилосрдно критизирао лик и дјело особито Алојзија Степинца, Фрање Кухарића и Живка Кустића (опћенито се у Београду, кад се говори о хрватској Католичкој цркви, спомињу, углавном, само та три имена).

Тако је за „Бранимирову годину" 1979. - што је био један од врхунаца „Тринаест стољећа кршћанства" - а у поводу израде „јубиларног" или „Бранимировог крижа", и претпремијерне презентације на насловници Гласа Концила, записао у дневник, с доста цинизма: „Прави тријумф историзма". А хрватско ходочашће у Рим, к новоизабраном папи Војтили, који је том пригодом, 30. априла 1979, одржао прву мису на хрватском у Ватикану, прокоментирао: „Потресли су ме ти извештаји и све оно што се десило пред папом, а нарочито оно што сам предвиђао, да ће хрватски епископат искористити ову прилику да у спектакуларној форми изврши својеврсни плебисцит на тему припадности хрватског народа западњачкој култури..."

Све је ово важно из још једнога разлога: поједине теме из дневника Медаковић је с времена на вријеме, у разним неформалним приликама (славе, рођендани, православни Божићи итд.),   темпераментно   расправљао   са пријатељима и колегама проистеклима из Симине 9а (Борислав Михајловић Михиз, Живорад Жика Стојковић итд.), као и с још некима, из чега су се затим, у редовима српске политичке опозиције, већ поткрај 70-их стварале и развијале одређене стратегије према Хрватској.

Али, упоредо са београдским суговорницима, разговарао сам, и разговарам и даље, и то дуго, и с водећим представницима Католичке цркве у Хрватској. Особито с онима који су били у жижи догађања која ме највише занимају (тијеком 70-их и 80-их). Један од тих врло значајних људи је и Владимир Станковић, равнатељ душобрижништва за Хрвате у иноземству (Director nationalis ореrum pro migrationibus croatis) 1969-99. Kao таквога, звали су га и „шеф друге (тј. исељене) Хрватске". Тијеком 70-их и 80-их, кад се ломила судбина Хрватске у Југославији, Станковић је био један од тројице чланова хрватског/католичког „дримтима"; преостала два били су загребачки надбискуп Кухарић и Живко Кустић.

Била је јесен 2007. кад ми је у разговору са Станковићем, данас каноником Првостолног Каптола загребачког, у његову стану на Каптолу 1, ваљда као успутна асоцијација на Медаковићеве дневнике (управо смо били разговарали о хрватском ходочашћу у Рим 1979.), синуло на памет питање: „Добро, реците ми тко је, заправо, тај геније, ако такав уопће постоји, који је тако лијепо посложио све те датуме и сва та јубилејска славља у заједничку, тако заокружену и високосистематизирану цјелину 'Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата', што је онда дизало хрватски идентитет у годинама кад је Хрватској то било најпотребније?"

Станковић се насмијао и одговорио (дословно га цитирам из транскрипта нашег разговора): „Не бих могао потписати и рећи да је постојао неки декрет или неко именовање, али сви су знали и свима је било јасно, у црквеној јавности, да је иза свега стајао надбискуп кардинал Кухарић. Али главни покретач свега тога, spiritus movens свих тих јубилејских славља, био је - Живко Кустић."

„Ма немојте ми рећи!?"

Станковић се није дао смести: „Да, Живко Кустић и екипа у Гласу Концила. А заједно с Кустићем, и главни уредник Малог   Концила,   Лука   Деполо.   Али највише Живко Кустић. Он је све то смишљао... Наравно, не само он. Важну је улогу у тим  збивањима имало и тзв.   'велико   тројство'  у   Кршћанској садашњости   (Томислав   Шаги-Бунић, Јосип Турчиновић, Вјекослав Бајсић), а око конкретне проведбе иницијатива ангажирао се и велик број људи у другим бискупијама -  професора и заузетих свећеника. Посебно ту треба споменути професора Антуна Шкворчевића, данас бискупа у Пожеги... Међутим, мотор свега тога, штовише и 'мозак', главни идеолог,  био је,  кажем вам, Живко Кустић."

Првом приликом кад сам ступио у Дом умировљеника Центар у Клаићевој, гдје већ дужи низ година умировљени свећеник дон Живко Кустић, заједно са супругом Марицом, чека да га Господин напокон позове у Чистилиште, рекао сам, мало се и шалећи: „Дон Живко, све знам и нема више скривача. Нема 'мрдања'! На вама је сад само да потврдите што вам кажем..."

И тако сам започео са Живком Кустићем посебни блок ретроспективних разговора посвећен искључиво теми „Тринаест стољећа кршћанства". Готово да је постајао напоран кад ми је говорио: „Сматрао сам да то није акција Живка Кустића него акција Цркве у Хрвата... Није важан Живко Кустић него је важан посао!... Боље да се не зна да сам ја то потакнуо... Направио сам то, и то је Цркви сигурно користило. Али не желим да људи мене славе, и то не зато што сам понизан него што се бојим Бога... Разумите ме!"

Прилике у СР Хрватској на почетку 70-их, након сламања „Маспока", биле су такве какве су биле, о томе не треба трошити ријечи. Неприлика је имао и сам Кустић, као глодур и коментатор Гласа Концила. Због текстова у тим католичким новинама, а посебице због чланка поводом прославе Св. Полиона у Винковцима, и њему је приређено политичко суђење у Загребу. Судило му се и - пресудило: двије године затвора увјетно, плус забрану писања у Гласу Концила читаво то вријеме. Казну је одслужио дјеломице: „дон Јуре" привремено није излазио, али све остало је и даље писао, само се није потписивао.

У  међувремену, отпочеле су припреме за прилично важан јубилеј хрватске Католичке цркве у Сплитско-макарској надбискупији: прослава 1000. обљетнице првог хрватског маријанског светишта („Госпе од Отока") у Солину, у некадашњем сједишту старохрватских краљева, гдје је 976. (или 975.) покопана краљица Јелена. Припремама је руководио сплитски надбискуп мсгр. др. Фране Франић (1912-2007), угледни свећеник, професор и теолог, али и страстан заљубљеник у ногомет, који је и сам радо играо. Славље је у почетку требало имати локални оквир, али је у међувремену уздигнуто на националну разину. О томе се одлучивало на два састанка, одржана у жупском стану у Солину: 5. просинца 1973. основан је Радни одбор за организацију прославе јубилеја солинског светишта, а 26. септембра 1974, на већ нешто вишој разини, Вијеће за прославу тисућуобљетнице првог хрватског Госпина светишта краљице Јелене. У исто је Вијеће, у јесен 1974, ушао и главни уредник Гласа Концила Живко Кустић, с још неколицином значајних интелектуалаца из Католичке цркве, међу којима је био и директор Кршћанске садашњости Јосип Турчиновић.

Напосљетку је, према утврђеном плану, надбискуп Франић свечано отворио 8. септембра 1975., на благдан Мале Госпе, тзв. Хрватску маријанску годину (илити „Јеленину годину", тј. годину краљице Јелене Добре, жене краља Михајла Крешимира II. и мајке краља Стјепана Држислава), која је требала потрајати -   као што се и догодило - до Мале Госпе идуће, 1976. године, точније до 12. септембра 1976., кад је на Госпину Отоку у Солину одржана импозантна, ријетко виђена вјерска манифестација, предвођена кардиналом Фрањом Шепером (1905-1981), тадашњим предстојником Збора за наук вјере у Ватикану, и то пред стотињак тисућа људи.

Али   већ   почетком   октобра   1975. -    таман што се "Јеленина година" захуктала - дошло је, наједанпут, до великог и драматичног преокрета. За преокрет не само да се не зна у широј хрватској јавности него је он (увјерио сам се у то) тотална непознаница и за велику већину садашње каптолске елите. Све се одиграло брзо и тајновито, у уском, затвореном кругу. Готово као у напетом трилеру, или шпијунском филму.

За 7. октобар 1975. (уторак) био је заказан почетак јесенског засједања Бискупске конференције Југославије, чији је предсједник био загребачки надбискуп и метрополита др. Фрањо Кухарић (1919 - 2002.). Очекивало се рутинско засједање. Међутим, неколико дана уочи Конференције Живко Кустић је, у једноме, ваљда само њему својственом, налету инспирације, колеги и пријатељу Фрањи Кухарићу („Према њему сам се односио као према старијем брату" - рекао ми је), с којим се зближио још у давнашња времена кад је он, Кустић, био сеоски жупник у Мрзлом Пољу на Жумберку, а Кухарић жупник у Самобору, предложио неке прилично радикалне новине, које ће даљњи ток догађања у Хрватској пребацити на посве други колосјек.

Прво, зашто да се унутар Католичке цркве слави само један јубилеј -прослава „Јеленине године" у Солину - кад се може нанизати неколико таквих јубилеја узастопце и држати у мобилном стању цјелокупну црквену, па и ширу јавност у Хрватској?

Друго, зашто постојећи, тј. актуални јубилеј, „Јеленину годину", не повезати с много већим и значајнијим јубилејем, који је своједобно најавио, па и започео надбискуп Алојзије Степинац, још у предвечерје Другог свјетског рата? Требала је то бити прослава „Хрватске свете (јубилејске) године", коју је Степинац и отворио на Петрово, 29. априла 1940, али је није стигао затворити на Петрово, 29. априла 1941, јер је у међувремену и у Хрватској, односно Југославији, почео рат. Славила се, конкретно, 1300. обљетница првих веза Хрвата са Светом Столицом и почетка покрштавања (у вези с познатом акцијом папе Ивана IV. Далматинца из 641, која је описана у папинском љетопису „Liber Pontificalis"). Према томе - предложио је Кустић Кухарићу - мање славље ваља сада уклопити у оно веће, некадашње Степинчево, надовезати се тиме и на самог Степинца, којега су комунистичке власти у СФРЈ проскрибирале и од њега, хапсећи га, направиле мученика, ухватити тај континуитет с њиме и тиме, заправо, снажно радикализирати цијелу причу.

Приједлог је наишао на плодно тло, јер је Кухарић још 1969. - али тада у најстрожој тајности - као апостолски администратор Загребачке надбискупије већ одшкринуо врата за будућу беатификацију надбискупа Степинца, затраживши од Конгрегације за каузе светаца у Ватикану мишљење о прикладности тога поступка.

Tpeћe, сваки јубилеј у склопу „Тринаест стољећа кршћанства", ма о коме се радило, треба уско повезати с потенцијалним другим, трећим или четвртим јубилејем - нека све буде једна, заокружена и конзистентна цјелина. И нека се све то провлачи кроз цијелу Хрватску маријанску годину (од септембра 1975. до септембра 1976.), а, по могућности, и даље. Примјерице, краљицу Јелену треба повезати с краљем Звонимиром, иако их дијели читаво стољеће. Јелена је дала саградити прво познато хрватско маријанско светиште (у X стољећу), а у базилици св. Марије у Бискупији крај Книна, коју је довршио Звонимир (1078. године), пронађен је најстарији Маријин лик у хрватској умјетности. Према томе, зашто сада тај најстарији Госпин рељеф - наново прекован у сребру и злату - не пренијети у најстарију Госпину цркву, и најдиректније упознати хрватски католички пук с извориштима његове повијести, његова вишестољетнога, дапаче 1300 година дугог опстанка?

Повијест - ту славну хрватску повијест из ранога средњег вијека - треба транспонирати у садашњост, да би се онда, једнога дана, из тога испројектирала хрватска будућност. А код сваког јубилеја из циклуса "Тринаест стољећа кршћанства" ваља, али на врло софистицирани начин, истицати аналогије у вези с тренутачном политичком ситуацијом у Југославији. Односно, с положајем Хрватске у СФРЈ. Кад се спомиње угрожавање хрватске слободе и независности од стране Бизанта или Франачког царства - бит ће свакоме јасне алузије на Београд. Истицање веза Хрвата с било којим папом, односно Светом Столицом, у било којој години било којега стољећа -бит ће у функцији истицања и садашње чврсте опредијељености Хрвата за Рим, за Запад, за западну културу и цивилизацију, припадност Хрвата „кругу западних културних народа". А свако истицање међународног признања хрватске државности и независности у раном средњем вијеку (нпр. 879. од стране папе Ивана VIII, 1075. од стране папе Гргура VII итд.) бит ће, само по себи, и антиципација (или барем алузија на то) можебитног међународног признања самосталне Хрватске једнога дана у догледној будућности.

Другим ријечима, оно што је, по првотним замислима, требала бити црквено-вјерска манифестација, ограниченог карактера, бит ће неколико манифестација у низу, али не само с црквено-вјерским него, индиректно, и национално-политичким предзнаком. Онолико, наравно, колико то објективне околности буду допуштале. Хрватски народни покрет јест насилно утушен, алн хрватска ће га Католичка црква сада, кроз сва та јубилејска славља и друге пратеће манифестације, наставити промицати и гурати „на мала врата". Бит ће то наставак „Маспока" другим средствима...

Као и све друго што је долазило из уста или пера Живка Кустића, надбискуп Кухарић је прихватио. Њих су двојица ионако били једна душа у два тијела. А како то да је баш њему, Кустићу, пала на памет таква смјела, ледоломачка идеја - посебна је прича. Да бисмо на то питање одговорили, морали бисмо пуно тога рећи о њему самоме као личности. Он дефинитивно није био попут других свећеника. Нити попут осталих људи. Ево, примјерице, што ми је 21. августа ове године рекао о себи: „Прва књига на којој сам, практички, учио читати била је 'Гибања и силе' великог загребачког природословца и астронома Отона Кучере (1857-1931). Захваљујући њој, моја примарна писмена наобразба била је физика и астрономија. Ни сам не знам како се та Кучерина књига нашла код моје маме, у Пагу, али ја сам је као дјечак - још од првог разреда основне школе -листао као луд. И на њој учио читати... И сад памтим многе слике и цртеже из ње, нпр. приказ Галилеја како проматра свјетионик који се наводно њише... Моја је слика свијета, дакле, настала преко тог Кучере, и ја сам од почетка, од дјетињства, мислио астрономско-козмолошки (касније је, неко вријеме, и студирао математику и физику - оп. аут.). Точно сам знао гдје је који планет, и ту сам онда смјестио и себе и вјеру и Бога. Математнка је послије дошла само као додатак, у нижим разредима средње школе. А кад се касније појавио мислилац, иначе исусовац, Пјер Тељард де Шарден (Pierre Teilhard de Chardin) (1881-1955), ca еволуционистичким и прогресистичким погледом на свијет, схватио сам да Шарден говори оно што бих, заправо, ја желио да се каже. И кад сам почео листати Шардена, знао сам да је то то. Шарденовска се логика у мени повезала с физиком, с астрономијом, све до интегралне спознаје свијета, при чему је особито важан појам напретка, прогреса. Пазите, кршћанство је за мене од почетка наговјештај онога што се још није догодило. Бити кршћанин значи живјети од сутра; из онога што знаш - живјети сутра. Јучер више не постоји осим као база за одскок. Тако сам ја читав свој духовии живот, колико сам могао, увијек постављао на ту континуирану промјену према напријед, гдје је Крист врхунац човјечности.«

С оваквим, шарденовским поимањем времена, на којем је, заправо, засновано функционирање западне цивилизације, и с осјећајем готово неограничене, „дивље" слободе, проузрокованим чињеницом да је, 12. просинца 1930. дошао на свијет као изванбрачно дијете (биолошки отац Винко Ружић никада га није јавно признао за сина), па је замјену за оца још у дјетињству нашао у Кристу, Богу и Католичкој цркви - Живко Кустић је заиста имао све предувјете да брже и боље од других проникне у бит "повијеснога тренутка" и сналазећи се у координатама времена као риба у води, праводобно реагира. Кустић: »Једнога дана, рече мени Кухарић: 'Сутра ће те бискупи назвати да онај свој пројект, о којем си мени говорио, изложиш на Бискупској конференцији!' Он је то, дакле, и формално ставио на дневни ред БКЈ, најавивши ми да ће ме бискупи позвати да им то приопћим. Али ја сам закључио да је боље да то учини неки бискуп, а не ја..."

И Живко Кустић, привидно потпуно неочекивано, чини салто мортале. Добио је прилику, од надбискупа и предсједника БКЈ, да пред свим бискупима, на најмериторнијем мјесту (Каптол) и у најмериторнијој пригоди (редовно засједање БКЈ) каже што је наумио. Али он од тога бјежи и тражи посве нову, алтернативну варијанту!

А све се то догађало у трку; засједање Бискупске конференције требало је, како ми је рекао, почети већ за дан, два. „Сјео сам у авион и одлетио у Сплит. Зашто нисам ишао аутом? Могао сам, али мени се јако журило. Било је врло хитно..."

Из зрачне луке у Сплиту, Кустић је најприје похитао у Солин, к солинском жупнику и управитељу светишта Госпе од Отока Мири Јовановићу (неки мисле да је тај свећеник био Србин, али није; Хрват је из Боке Которске, а у изговарању његовог презимена нагласак је на првом, а не на другом слогу; дакле, на "Јо" - а не на "ва"). Данас је жупник у тој истој солинској цркви брат актуалног хрватског премијера, дон     Винко Санадер.

Након што је Кустић Јовановићу изнио план, обојица су одмах отишли у Трогир, гдје је столовао помоћни бискуп Сплитско-макарске надбискупије, Иво Гугић. Кустић је и њему (у вечерњим или чак ноћним сатима) приопћио што је рекао Јовановићу. А Гугић је без противљења пристао да он, умјесто Кустића, изложи Кустићев план на предстојећем засједању БКЈ. Кустић: „Гугић се иначе није у том смислу истицао, али је врло брзо схватио о чему је ријеч. Припремао сам га цијелу ту ноћ..."

Операција је успјела. Али што је то требало Живку Кустићу? И зашто Гугић, а не он? А ако не он, зашто не Фране Франић, надбискуп (Сплитске надбискупије), и то угледан и каризматичан? Уосталом, управо је он, др. Фране Франић, први у Хрватској почео објављивати дјела Шардена, преко сплитске црквене издавачке куће „Црква у свијету", коју је сам основао, и то још у вријеме кад је Шарден унутар Католичке цркве у свијету био навелико проскрибиран и прогањан...

Ова питања задиру у подручје "више математике" и дотичу проблем тадашњих, врло комплицираних, међуљудских односа у врху хрватске Католичке цркве. „Видите, Франић је према својој савјести поштен, али често контрадикторан. Такав је био тип: добар, сјајан, али чудан. И зато ја с њим нисам хтио ићи у тај договор, јер би ме он могао из пуког ината изневјерити, и све би пропало! Било је паметније овако, с Гугићем. Напросто нисам вјеровао у стабилност Франићева става."

Франић је, иначе, Кустићу јако замјерао што је, као свећеник, био ожењен. То му никако није могао опростити (а тко зна, можда му је мало на томе и завидио). А нарочито га је сметало што се Кустић, као ожењен човјек, толико истиче у црквеној јавности, што је толико утјецајан и популаран међу бискупима и другим свећеницима, да би нетко са стране то могао доживјети и као својеврсну пропаганду ожењености међу свећеницима. Кустић о томе има властито мишљење: „Мислим да је он био један од оних који су доста тешко подносили целибат. Био је чисто мушко па се мучио човјек с тиме... И онда, замислите, ја наједанпут држим духовне вјежбе свећеницима у Градишћу, у Аустрији, што је Франића силно разљутило. Послије ми је главни жупник у Градишћу признао да им је Франић особно поручио да није згодно да ожењен човјек, попут мене, учи свећенике духовности! Свеједно, према мени је ипак био коректан. Кад бих дошао са супругом у Сплит, знао нас је обоје извести на ручак у Надбискупију."

Задатак на Бискупској конференцији Југославнје, која је потрајала три дана (од уторка до четвртка, 7-9. октобра 1975.), Гугић је обавио перфектно. Кустић: „Атмосфера на Конференцији била је лагано ускомешана. Бискупи су наслућивали да ће се нешто важно догодити. Сјећам се, био је тамо и покојни Смиљан Чекада, надбискуп врхбосански (тадашњи предсједиик Вијећа Бпскупске конференције за мисије - оп. аут.). Рекли бисмо данас: 'луда десница'. Погледао ме и рекао: 'Добро, домине Кустић, а што сте то наканили?' А ја кажем: 'Ако се не варам, бискуп Гугић је о томе јако информиран па мислим да је најбоље да вас он извијести о свему.' Хтио сам да бискупи схвате да је то пуно шире од мене. Управо сам зато мислио да је боље да то буде бискупска иницијатива, а не моја. И - Гугић је као магнетофон поновио цијелу причу од прошле ноћи у Трогиру! Био је јако солидан. Бискупима је изложио све што сам му ја преко ноћи говорио. И бискупи су то схватили. Прво што су прихватили било је то да се не одржава, како је претходно било планирано, само манифестација у Солину, у септембру 1976, него да се започне низ, вишегодишње слављење под именом 'Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата'."

(Помоћни бискуп Сплитско-макарске надбискупије, мсгр. Иво Гугић, беспријекорно је одрадио повјерену му мисију, али, нажалост, није имао среће у даљњем животу. Франић га није волио па га је потјерао „Богу иза леђа", у далеки Котор, у Црној Гори, гдје је обављао дужност которског бискупа од 1983. Послао га је јужније од родног му Дубровника, само да буде што даље од Сплита и не смета. А у Црној Гори скончао је на трагичан, заправо врло ружан начин: у мају 1996, неколико мјесеци након што је отишао у мировину, убио га је, под мрачним околностима, неки Албанац.)

Трагови о свему томе могу се, ипак, наћи у Гласу Концила. Први број који је изашао након засједања Бискупске конференције био је онај од 12. октобра. У њему нема ни ријечи о тим догађајима. Вјеројатно је већ био у тиску прије него што је засједање БКЈ завршило. Зато је све пролонгирано за број од 26. октобра 1975. Е, тај је већ крцат прилозима о надолазећем мегапројекту хрватске Католичке цркве - „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата".

Преокрет у писању Гласа Концила напросто је парао очи. Док су се у ранијим бројевима, прије споменуте Бискупске конференције, спомињали само термини „Хрватска маријанска година", „Јеленина година" и сл. – а  у   функцији   припрема   за  јубилејско славље  у  Солину у  септембру   1976. - од сада па надаље све he бити у знаку пароле „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата". И површни је читатељ могао осјетити да је, одједанпут,  наступило ново вријеме. Већ је на насловници, готово у таблоидном стилу (Кустић је био врхунски новинар и уредник!), објављен „Јубиларни проглас католичких бискупа хрватског језичног  подручја",  чија је главна порука да је све што се дотад направило око обиљежавања "Јеленине године" "уједно прилика да прославимо што нам још није било могуће достојно прославити: тисућљеће нашега кршћанства и тринаест стољећа наших веза  са Светом столицом".  Најављен је,   нови,   много   шири   и   значајнији јубилеј, који је још 1940. на 1941. хтио прославити надбискуп Степинац.

Била је то, наравно, операционализација Кустићеве идеје.

А у истоме броју Гласа Концила објављене су и „Упуте наших бискупа за прославу тисуће обљетнице светишта Госпе од Отока", у којима се посебно истиче: „За Благдан Безгрешног Зачећа бискупи ће упутити вјерницима посебну посланицу у којој ће се осврнути на 1300. обљетницу наших првих веза са Св. столицом и на тисућиту обљетницу нашег покрштења, које нисмо до сада могли достојно прославити, те ће вјерницима дати поруку за садашњи час (сиц! - оп. аут.)... Очекујемо да ће прослава овог јубилеја ојачати вјеру нашег народа на темељима наше тисућгодишње вјерности римској Цркви..."

Бискупска је посланица, као што је и најављено, угледала свјетло дана у једном од предускршњих бројева Гласа Концила идуће године -конкретно, 21. марта 1976. И то у облику сепарата, с посебним пријеломом. Датирана је „на прву коризмену недјељу 1976.", а потписали су је, међу осталима: загребачки надбискуп метрополита и предсједник БКЈ Фрањо Кухарић, сплитски надбискуп метрополита Фране Франић, задарски надбискуп Маријан Облак, шибенски бискуп Јосип Арнерић, београдски римокатолички надбискуп и крижевачки гркокатолички бискуп Габријел Букатко, трогирски помоћни бискуп Иво Гугић итд. Није објављено тко је Посланицу написао, али дознао сам, из најпоузданијих извора, да је њезин аутор, од прве до посљедње реченице, католички теолог и један од велике тројице из Кршћанске садашњости, др. Томислав Шаги-Бунић.

У Посланици су нанизани сви датуми и јубилеји из хрватске црквене и народне повијести који су се требали прославити - као што се и догодило - у склопу вишегодишњега скупног јубилеја „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата". У Закључку Посланице, под точком 31, посебно је наглашено да је „папа Иван VIII. (872-882) служио... на благдан Спасова, 21. свибња 879. на гробу св. Петра свету мису за Хрвате, те је том пригодом благословио хрватског кнеза Бранимира и хрватски народ" - чиме је, имплпцитно, већ тада најављена и „Бранимирова година" 1979, када се, као саставни дно пројекта „Тринаест стољећа кршћанства", славио и тај велики јубилеј.

На самом крају Посланице, међутим, истакнуто је још нешто, чиме се сваком читатељу, односно сваком хрватском католику, хтјело дати до знања да се сви ти јубилеји не славе толико због прошлости, колико због - наступајуће будућности: „Ми овом ириликом желимо самој свој хрватској католичкој заједници сасвим посебно ставити на срце да будемо вјерни садашњем папи Павлу VI, који тако мудро равна Петровом лађом у ова одлучна времена, да усрдно молимо за њ и за његове племените накане и да корачамо по смјерницама које нам он зацртава у ово преломно доба (sic! - оп. аут.), кад треба стару баштину неокрњену и живу пренијети у нови свијет који настаје..."

Сам је надбискуп Кухарић у уводнику том броју Гласа Концила, од 21. марта 1976., подвукао: „Та бискупска посланица води нас трагом сачуваних споменика кроз сву повијест Цркве међу Хрватима, да на темељу тисућљетне баштине и тисућљетних искустава зацрта данашње наше бриге, могућности, задатке, ставове и перспективе. Формално је посланица коризмено-ускрсна, али се њезино значење не може исцрпсти у самој коризми..."

Тиме је Кухарић, заправо, задро у саму бит пројекта „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата", коју ми је Владимир Станковић овако описао: „Комунисти су успјели сломити Хрватско прољеће или 'Маспок', међутим ми смо увидјели да се и на мала врата може нешто направити. И то на сасвим религијском подручју, али је, будући да је ту била ријеч о сјећању на 13 стољећа кршћанства у Хрвата, то нужно дотицало и не само културне, повијесне теме него, индиректно, и национално - политичке."

Даље се све одвијало како је, начелно, било предвиђено и најављено у Бискупској посланици „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата" из марта 1976.

На јубилејском слављу у Солину, у рујну 1976. окупило се око 100.000 вјерника. У зраку се могло напипати да се догађа нешто врло важно и велико. Чак су, тих дана, и хрватски отмичари америчког зракоплова TWA, на челу са Звонком Бушићем, фиксирали Солин као један од стратешких циљева: било је испланирано да се њихови леци, осим на велике еуропске градове, баце и на Госпин Оток, крцат хрватским католицима! О томе пише Julienne Еден Бушић у својој књизи „Љубавници и  луђаци": „у ово се вријеме одржава велика   вјерска   прослава   на   једном хрватском отоку, каже ми Таик (3. Бушић - оп. аут.). Подигли бисмо морал хрватскоме народу кад бисмо бацили летке на оток..." Тај им се план, међутим, изјаловио.

Јубилејском слављу у Бискупији крај Книна, у септембру 1978. присуствовало је нешто мање вјерника - између 25 и 40 тисућа - но више се није ни очекивало, будући да је одржано изван било којега градског средшита. Пројект „Бискупија код Книна" био је, заправо, додатак или прирепак пројекту „Солин", а у функцији „повезивања краљице Јелене и краља Звонимира".

Баш смо били дрски

„Баш су нас надзирали, а ја сам ту Комисију назвао „Удбом за попове"... Једном ми је тајник Вјерске комисије Иван Лазић, иначе Хрват из Костајнице, приговорио: 'Ви сте преузели барјак пораженога Хрватског прољећа!' Искрено, није био далеко од истине...", прича Живко Кустић. „У једноме интервјуу тих дана политичар Јаков Блажевић је изјавио: 'Онај Кустић једва чека да га ухапсимо, а ми баш нећемо!' А мени онда уопће не би било жао да су ме ухапсили. Зашто? Већина мојих вршњака свећеника била је у затвору, зашто да ја не будем? Али они су тада закључили да је боље да ме не хапсе... А доиста смо били јако дрски. На миси у Бискупији крај Книна, 17. рујна 1978, изабрали смо Псалме, библијске текстове из Старог завјета. Пјевало их је неколико младих свећеника: 'Погледај, Господине, што нас је снашло, слуге нам постадоше господари, воду своју за новац пијемо...' Био је то, заправо, Псалам о нашој ситуацији, како је хрватски народ понижен у Југославији, иако се у Псалму изворно говорило о израелском народу. Народ је осјећао ту аналогију, људи су плакали. И то је јако дизало националну свијест."

Након Бискупије код Книна постојале су, у врху хрватске Католичке цркве, становите двојбе којим путем даље наставити започету „духовну обнову", но на крају је изабран пут који је већ био трасиран у Шаги-Бунићевој Посланици из 1976. Година 1979. проглашена је „Бранимировом годином", у част хрватском кнезу Бранимиру који је 879, дакле прије 1100 година, одлучно окренуо леђа Бизанту, тј. Истоку, и једном заувијек преусмјерпо Хрвате и Хрватску према Риму, тј. Западу, размијенивши с папом Иваном VIII. она гласовита писма о којима се учи и у школским уџбеницпма. А Марија Бистрица је, како и доликује националном маријанском светишту, остављена за сам крај Велике Деветнице.

На манифестацији у Нину, на пропланку Гргур, у септембру 1979., окупило се око 200.000 вјерника. А Националном еухаристијском конгресу у Марији Бистрици, у септембру 1984., присуствовало је око 400.000 вјерника (по процјени Цркве; процјене тадашњих власти и тајне полиције биле су, разумљиво, нешто скромније), што ће рећи -двоструко више него у Нину 1979.

Број вјерника на јубилејским црквеним слављима растао је, из године у годину, геометријском прогресијом.

Хрватска Католичка црква успјела је и након сламања „Маспока" створити нови народни покрет. Дух 1971. успио је тако преживјети све репресије и потрајати све до зрелих 80-их...

Хрватска каква је била 1984, након Марије Бистрице, није била она Хрватска из 1976, прије Солина. Биле су то, дубински гледано, двије различите Хрватске. На површини се то можда и није толико примјећивало, али суптилна духовна струјања у најширим слојевима пучанства, у хрватскоме католичком пуку, јасно су указивала на право стање ствари.

Само тако можемо разумјети како је то предсједнику ХДЗ-а Фрањи Туђману могло поћи за руком да само неколико година послије Марије Бистрице изведе на митинге десетке, па и стотине тисућа људи. И то у средини, односно у народу, који, по свом менталитету, није особито склон масовним јавним окупљањима, тј. митинговањима.

Можда нећемо претјерати ако кажемо да је Фрањо Туђман, заправо, преузео већ готову „инфраструктуру", коју је низ година стрпљиво стварала и на крају створила хрватска Католичка црква. У томе је можда и, повијесно проматрано, највећи значај деветогодишњег циклуса „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата".

Парадокс је што се Фрањо Туђман с једне, а Живко Кустић и Владимир Станковић с друге стране (за Фрању Кухарића је то већ нешто теже устврдити), нису превише вољели. Али то је већ тема за једну другу причу...

***

Хрватска Католичка црква и разбијање СФРЈ

јун 1940 - јун 1941. загребачки надбискуп Алојзије Степинац прогласио «хрватску свету годину»: обележавање 13 векова првих веза Хрвата и Свете столице, почетка покрштавања Хрвата; због рата свечаности нису окончане;

1969. Фрањо Кухарић у најстрожој тајности - као апостолски администратор Загребачке надбискупије, затражио од Конгрегације за каузе светаца у Ватикану мишљење о прикладности поступка беатификације надбискупа Степинца;

1970. по налогу Свете столице уведено да се за годишњу прославу Исељеничког дана, прва недеља после Божића, свим жупама у домовини и мисијзма у иностранству пошаље бискупска порука у име БКЈ;

1971.  у јеку Хрватског прољећа, одржан Међународни мариолошки и маријански конгрес у Загребу и Марији Бистрици (посебно заслужан хрватски теолог фра Карло Балић); вођство хрватске Католичке цркве тада се уверило да је способно организовати манифестације на националном, па и на међунзродном нивоу;

септембар 1975. почетак Хрватске маријанске године, тзв. Јеленине гoдине; обележава се 1000. годишњица смрти краљице Јелене Добре, тј. њене сахране на Госпину Отоку у Солину;

октобар 1975. јесење заседање Бискупске конференције Југославије у Загребу на којем је званично усвојен предлог за организовање вишегодишњег низа прослава «Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата«; оживљена Степинчева замисао из 1940. и наглашена Кухарићева замисао  o континуитету црквеног деловања;

септембар 1976. на завршној свечаности «Јеленине године» у Солину, »колијевци хрватскога краљевства«, окупља се 100.000 људи; обележава се и 900. годишњица крунисања краља Звонимира у Шупљој цркви у Солину, кога крунише изасланик папе Гргура VII, опат Гебизон;

септембар 1978. у Бискупији крај Книна обележена 900.  годишњица довршења и освећењз базилике св. Марије, коју је краљ Дмитар Звонимир (1075-1089) обновио за „хрватског бискупа"; у рушевинама те цркве многo је столећа касније пронађен најстарији познати Маријин лик у хрватској уметности; скупу присуствује 40.000 људи; са олтара се упозорава на тежак положај Хрвата у Југославији;

октобар 1978. Војтила постаје папа Јован Павле II 1979. проглашена „Бранимирова година"

30. априла 1979. у оквиру„Римских свечаности", народног ходочашћа у Рим које предводи надбискуп Кухарић, новоизабрани папа Јован Пзвле II држи прву мису у историји на хрватском језику у базилици св. Петра у Ватикану; миса је сећање на мису за Хрвате коју је, у доба кнеза Бранимира (на Спасово, 21. маја 879), на истоме месту служио папа Јован VIII; обе су мисе, осим благосиљања хрватске Католичке цркве и хрватског народа, имале као подтекст и специфично признање хрватске државности; у случају папа Војтилине мисе може се говорити само о антиципацији признања, јер је Хрватска тад у саставу СФРЈ;

истог дана, 30. aприлa 1979. у вечерњим сатима, амбасадор СФРЈ при Светој столици Зденко Свете, сз супругом, приредио свечани пријем, у хотелу „Columbus", за угледнике из Римске курије, дипломатског кора при Ватикану и водитеље ходочашћа фрању Кухарића, Владимира Станковића, Живка Кустића и друге; то је први пут да нека југославенска политичка институција Директно учествује на значајном црквеном (католичком) догађају; крајем лета 1979. у Нину за најшире народне масе свечано је обележена »1100. обљетница обнављања савеза Хрвата а Светом столицом«, везано за познату размену писама кнеза Бранимира с папом Јованом VIII. 879. године; окупило се 200.000 људи; кардинал Фрањо Шепер, предстојник Збора за наук вјере у Ватикану, говори о хрватској државности;

1980.  организована је прослава Бенедиктове године, поводом 1500. годишњице рођења св. Бенедикта

1981.  прослава Фрањине године, поводом 800. годишњице рођења св. Фрање Асишког јуна 1981. у Међугорју се »појављује« Госпа; видиоци су били под заштитом фрањеваца, док је црквена хијерархија од Загреба до Ватикана углавном заузимала став званичног неодобравања;

септембар 1984. око 400.000 људи на Националном еухаристијском конгресу у Марији Бистрици; обележавана 300. годишњица налажења чудотворног кипа Мајке Божје Бистричке с Дететом, тзв. Црне Госпе, направљене почетком XV века, али двапут скриване због страха да је не оскрнаве турски освајачи; коначно је пронађена 1684; пут за појаву Туђманове Хрватске демократске заједнице практично је био отворен.

***

ИНТЕРВЈУ ЖИВКО КУСТИЋ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК „ГЛАСА КОНЦИЛА“ И ВОДЕЋИ ОПЕРАТИВАЦ У ПЛАНИРАЊУ НАЦИОНАЛНОГ ОСВЕШЋИВАЊА ХРВАТА ПОСЛЕ „ХРВАТСКОГ ПРОЛЕЋА“

ХДЗ је имао нашу подршку

Јесте ли свјесни да сте, с овиме што сте радили, били нека врста претече Туђманове Хрватске демократске заједнице?

-  Свјестан сам да смо радили да се подигне у народу вјерска свијест и национални понос. То јест нека претеча препорода Хрватске, хрватске слободе и хрватске повијести.

Питао сам вас за ХДЗ?

-  Дај Боже. Ја онда нисам мислио на странку него на цјелину, на народну свијест. Али... Потцијенили су нас, и Туђман и његово друштво, јер нису никад вољели да се превише истиче улога Цркве у свему томе...

Љубомора?

- То исто може бити: „А кај сам онда ја?" Знате оно Титово:„А кај сам онда ја?" Кажу да је у једноме од кључних тренутака за вријеме Хрватскога прољећа Тито устао против »Хрватског тједника« након што су му показали велики наслов у тим новинама поводом стоте обљетнице рођења Стјепана Радића. Наслов је говорио да је Стјепан Радић највећи син хрватског народа. А Тито је рекао: „А кај сам онда ја?" Кад смо људи, слабашни...

Туђман је касније неке ствари копирао од вас: оне његове посланице...

- Али је он послије на мене биојако алергичан. Мислим да су га против мене нахушкали неки ултрадесни католици, који мене не подносе. Неко вријеме је та католичка десница, назовимо је тако, која је посвојила и национализам, мислила да сам ја заправо нешто друго... И то је један од разлога зашто нисам себе никад хтио превише гурати напријед, јер сам знао да ме они оптерећују. А мени није било до тога да себе доказујем него да ствар иде. Да се посао направи. А то што ће они мене олајавати - то је њихов проблем.

Чуо сам да је, након једнога од својих повратака из Канаде, поткрај 80-их, Туђман с вама нешто врло озбиљно разговарао...

- Туђман је био незадовољан са мном, зато што нисам прихватио његове потицаје да се отворено, у јавности, сврстам на његову страну. Очекивао је да бисмо се ми (Црква - оп. аут.) морали политички ставити на његову страну, а ја сам се ту направио бедак и нисам могао на то пристати.

Како се то догодило, и гдје?

- Како? Рецимо, позове мене наш угледни лијечник к себи на вечеру, останемо сами Туђман и ја, и причамо дуго у соби... Разговарали смо о ситуацији. Туђмана је занимао став Цркве, однос политичких снага и Цркве, политичко расположење у Цркви...

Што је од вас очекивао?

- Очекивао је да ће Глас Концила стати на његову страну. На страну ХДЗ-а. Ја то нисам сматрао ни корисним ни паметним.

Како се тај ваш разговор точно одвијао?

-  Он је причао, излагао своју ситуацију, а ја сам настојао што мање говорити, што ми иначе није својствено... Дао сам му до знања да га разумијем, али да нећемо моћи баш тако... Он је знао што ја знам, ја сам знао што он зна. Али је чињеница да је он од мене тражио да преко Гласа Концила покренем црквену јавност њему у корист. Ја сам сматрао да то не може.

Није ли и на надбискупа Кухарића покушао направити сличан притисак?

- Колико знам, не. Кухарић ми није говорио о томе. Да ли је био код Кухарића, не знам, али Кухарић ми о томе није говорио. Но, није ми морао све рећи...

Је ли точно да су 1990. католички свећеници отворено поручивали вјерницима да гласају за ХДЗ?

- То не могу доказати, али мислим да је народ у многим крајевима могао схватити да их Црква упућује на то. Свећеници су сигурно жељели да побиједи ХДЗ. Али ми тада ХДЗ нисмо доживљавали као једну од странака него као народни покрет. Ја то увијек успоређујем с 1935. годином, кад је још постојала Хрватска пучка странка, католичка, и кад су неки врло истакнути католички интелектуалци хтјели да се покренејаки католички поли-тички покрет. Имам поуздане информације да је надбискуп Степинац то спријечио. Он је схватио да не смијемо сметати Мачеку. Јер, народ се сврстао уз Мачека и било би погубно да је Црква ишла другим путем... Слично је било и сада, 1990...

Је ли се Кухарић икада изјаснио о томе да треба отворено подржати ХДЗ и Фрању Туђмана?

- Не знам да ли се изјаснио, али је сигурно желио побједу ХДЗ-а, и то није крио. Тог часа није било друге него жељети да побиједи ХДЗ, не као Туђманова странка, него као покрет народа за ослобођење.

Д. Худелист

Извор: „НИН“, 25.09.2008.

Приређивач: „Борба за веру“