Косара Гавриловић

„ИГРАЊЕ ЦРКВЕ“ И ИГРАЊЕ У ЦРКВИ

+++

Косово је за Србе којима је Србија једина мајка најскупља српска реч, за оне наклоњене Европи - камен спотицања на путу за евроинтеграције а онима који радо прихватају новонасталу ''реалност'' погрешно изговорено име нове државе на брдовитом Балкану. Нажалост овим нису исцрпљене све групе Срба нити сва значења Косова истим. Но оно што је заједничко за све Србе јесте једна посебна осетљивост  на ову реч. Некако као да се сва чула напрегну при помену ове заиста по свему јединствене речи која једина заслужује да се назове синонимом за речи ''Србин'' и ''Србија''. Самим тим све што се дешава на Косову и око Косова не оставља равнодушног ниједног Србина а и Србија увек сва уздрхти.

Тако је било одувек, тако ће остати и занавек. Тако је било и овог пута, када је уклоњен епископ Артемије чија епархија обухвата читаву област Косова и Метохије и један део рашке области. Свакако да ова смена не би изазвала толику буру у Србији и у Србима широм света да владика Артемије није на Косову. Да није  а можда до смене не би ни дошло, ко зна? Дакле, смена је изазвала буру, а начин на који је смена извршена довео је до тога да је бура примила облик цунамија, и сада нам остаје да чекамо да се вода повуче, и да онда на миру почнемо да пребрајамо жртве, и да утврђујемо колика је штета коме нанета. А оштећени су сви, почевши од Патријарха, преко епископа, директно или индиректно укључених у ово замешатељство, и сви манастири на Косову и Метохији '' – све  до последњег верника Српске православне цркве.

Овде би ваљало застати и рећи коју реч о начину смењивања. За почетак да  бар побројимо шта се све то дешавало. Кренимо редом.

Након непозивања на седницу Синода, гле чуда, владика Артемије се није одазвао. Тим поводом Синод шаље своје изасланике да испитају зашто незвани владика не долази на седницу Синода. Успут воде и трочлану комисију која би требало да испита пословање епархије. Трочлана комисија уз надзор двојице епископа за само пар сати  успева да пронађе довољно доказа о злоупотреби силног новца и враћа се за Београд. Иако је претходног дана путовала више од 8 сати и стигла у Београд касно у ноћ уложивши надчовечанске напоре комисија доставља Синоду извештај који истог дана на хитној седници бива усвојен и доноси се одлука о смени епископа Артемија а истовремено се одређује и администратор епархије. Званичних саопштења за јавност са ове седнице није било – а и како би било кад седнице није ни било, бар је тако речено новинарима. А Свети Синод не лаже.  Или је можда Синод ''побожно слагао'' угледавши се на свештеника који је за време Другог светског рата да би спасио неке српске војнике преварио немачке војнике упутивши их на супротну страну, а онда се прекрстио и обратио се својој крсној слави: ''Опрости, Свети Архангеле, ја ти побожно слагах.''

Било како било одлуке су донете и чекала се субота када је на седници Синода од епископа Артемија тражено да прихвати пресуду, што је исти и учинио, иако суђења није ни било. Иако су многи мислили да у Српској православној цркви постоји само један Устав, онај објављен и за сада, како смо мислили, важећи по коме ''Синод суди у првој инстанци''. Међутим, изгледа да постоји нов устав у коме је овај члан промењен да гласи ''Синод без суђења изриче пресуде у првој инстанци''. Да је бар суђење спроведено по принципу ''судите му поштено па да га стрељамо'' лакше би се прихватила пресуда. Прихватању пресуде следи експресно ''заузимање''  Грачанице иако је примопредаја заказана за сутрашњи дан. Вече је најавило да та недеља неће бити обичан дан. Промењене браве, одузете келије, спискови прихватљивих и неприхватљивих људи, узавреле емоције - све је говорило да ће се сутра нешто важно десити. И десило се.

Ујутру у храму чудо невиђено. Људи до тада у цркви невиђени, окупљени око ''свог'' епископа, али по наредби и по позиву, изражавају једну нову реалност на Косову и Метохији испољавајући експресно насталу литургијску обнову своје евхаристијске ипостаси. Једно чудо прође, кад ево иду још два.

Са те литургије, озарени небивалом љубављу, дечански монаси затварају све манастирске капије, а на главну и сами излазе и бране монасима из осталих манастира да дођу до свог духовника (за кога се тврди да није затворен), да узму благослов и питају за савет како даље. Да би били што сигурнији у извршење свог узвишеног циља дечански монаси у помоћ позивају и додатне снаге КФОР-а и припаднике КПС. Долази до кошкања међу монасима-поштоваоцима и монасима-непоштоваоцима Синодских одлука (Ова подела сервирана је за народне масе зарад лакшег остварења давнашњих жеља носиоца нове власти у епархији. Наравно нико од медија не жели да провери да ли је подела ваљана.) Пукла је брука али и споредна капија. Но то није последња баријера јер улазак у епархијски двор бране три до зуба наоружана шведска војника, свом српском народу позната као заклети поштоваоци синодских одлука. Храбрима и Бог помаже, дођоше верна чеда до свог оца који им поврати мир у душе и они се у миру и разиђоше. Прође недеља. Дође крај том дану али не и овлашћеном безакоњу.

Оно што су некада говорили из прикрајка, заузевши трон, преко својих телала говоре на сав глас: непоштоваоце би требало казнити, јер чак и онај који се повиновао нашем безакоњу ствара раскол. Чуда се настављају. Прихватање привремене казне се узима за отежавајућу околност на будућем великом суду. Кажем велики, а не страшни, јер страшнији од оног који изриче казну без суђења не могу да замислим. Стално се наглашава да све што се ради ради се за добро епископа Артемија. Уз то се стално додаје да владика Артемије није затворен иако му се забрањује да иде по манастирима да исповеда или  да служи за манастирску славу. Дакле, слобода кретања да, али само по својој келији.

За то време администратор креће у обилазак цркава. Цркве су пуне и то: свештеника који се плаше да не изгубе своје парохије, вероучитеља које неодазивање може да кошта губитка посла, милиционера у цивилу који су позвани због спречавања могућих инцидената, народа који не зна шта га је снашло и наравно деце да би се драги епископ с неким поиграо те са таквог сабрања отишао добре воље.

Телали врше свој посао те обзнањују који су монаси и манастири непослушни. Једино што може да заустави праведан гнев нове власти је да исти своје довратке ''помажу крвљу'' свог духовника. Под помазивањем подразумевам прихватање давно исковане приче о немоћи, застрањености, застарелости и о још много тога лошег о свом духовнику, иако проповедници те приче тврде да је исти добар човек. Обележени су лаке мете. Чека се на њихову грешку или на нечију грешку која може да се доведе са њима у везу и следи одстрел. И први на ред долази манастир Кончул. Иако се знање о настојатељици манастира своди на то што је чуо њено име и оно што су му други рекли (далеко било да се у то посумња), администратор по ''утврђивању'' кривице саопштава пресуду без суда. Још једна у низу. Преседан који се понавља постаје правило. За нову в. д. настојатељицу поставља монахињу о којој зна исто колико и о оној коју смењује, с том разликом што је ова позитивно окарактерисана од ''проверених'' људи. У стару напрслину гурнут је клин и сестринство је подељено. Што би рекао блаженопочивши владика Данило ''там-там'' и манастир је уништен. И пошто негде горе у тексту застадосмо, дође ред и да се запитамо: ко то уради? Коме је дата та власт? И да ли је баш та власт дата?

За све што се догађа у епархији крив је епископ. Ако не непосредно а оно посредно зато што није спречио. Тако и гласи неиспитана кривица епископа Артемија због које је он смењен а за привременог администратора епархије постављен умировљени, али не и миран, а камоли смирен, епископ Атанасије. Дакле, сву кривицу за дешавања у епархији рашко-призренској од 13. фебруара ове године до Сабора (кад год он био) сноси епископ Атанасије. Синодска одлука каже да ће се даљи статус епископа Артемија дефинисати на Сабору тј. да ће Сабор утврдити канонску кривицу овог епископа. Стиче се утисак да је привремени администратор унапред амнестиран тј. да он неће сносити никакву канонску кривицу за овакво управљање епархијом. Јер иако му име каже да је привремен и да је администратор његова дела говоре да је он много више од тога. Његов рад је по најмање администрација. Пријем објеката обновљених по меморандуму није администрирање, а давање епитимија дужих од свог мандата доводи у сумњу привременост његовог боравка. ''Јеретичка'' помисао, како човек који се при чистој свести и здравој памети одрекао управљања епархијом због доказане физичке неспособности да управља истом, што је усвојено на СА Сабору, од Синода сматра и те како способним за управљањем епархијом која живи већ једанаесту годину у најтежим околностима, од свих верника СПЦ мора у корену бити сасечена и окарактерисана као она која долази са леве стране тј. од нечастивога. Дакле, Синод на делу показује да је епископ, који је по мишљењу Сабора неспособан, у ствари  способан. И изгледа да је Синод у праву јер епископ Атанасије јесте врло способан али не да управља епархијом већ да уништи све оно што је с муком и под веома тешким околностима грађено у овој епархији. Тешко је поверовати да је жеља Синода да упропасти двадесетогодишњи рад епископа Артемија, али ако не буде реакције на све ово што се чини сада у епархији то ће управо то и значити. Све своје поступке епископ Атанасије правда својој савести  речима: ''Нећемо се играти Цркве''.

Епископ Атанасије један је од предводника нове теологије у којој Црква = Епископ = Ја, односно Црква то сам ја и оно што ја кажем. Тако на пример, за владику Атанасија није важан типик, јер се типици појављују тек у 10. или 12. веку, ко би га знао, али је врло важно да се на служби понашате баш онако како он каже. Дакле, треба поштовати оно што вам каже епископ Атанасије а не типик. Тиме постојање типика није доведено у питање, типик постоји, али не онај по којем се служило до сада у Епархији него Атанасијев, који је нов а самим тим, по мишљењу аутора, и бољи. Оспоравање новог типика је излишно јер ће вас епископ Атанасије упитати: Чему једноликост у служењу којег толико дуго није било у Цркви? али ће вас исти епископ натерати да повратите мајчино млеко док не научите да служите како вам он каже тј. док не научите његов типик.

По новом типику монасима се препоручује да у току Светле седмице једу месо. То што им је на монашењу прва жеља била испоснички живот и то што се монаси уздржавају од једења а не гаде се меса за епископа Атанасије је сасвим безначајна чињеница. Ако имамо у виду да исти владика гледа на монахе као на неправилне глаголе онда је јасно да је творцу новог типика у нашој Цркви потребно што мање ''неправилних'' и ако се већ не може без њих нека се та њихова ''неправилост'' што више умањи и сведе на прихватљив ниво. Монаси су увек били кост у грлу оних који су ако не рушили, или урушавали, а оно бар не надзидавали Цркву. Све у свему треба Цркву прилагодити човеку а не човека преобразити и уградити у тело Цркве чија је глава Христос, а не неки епископ. Епископ је само предводник ка Христу, а не неки његов заменик. Прилагођавање Цркве човеку, на жалост је врло честа појава, али док се год то дешава на појединачном нивоу то не може у некој значајнијој мери оштетити Цркву. Несрећа настаје када неко коме је дата власт у Цркви почне да ту власт користи, да то прилагођавање чини званичним учењем Цркве. Тако за епископа Атанасија су превише и две литургије Пређеосвећених дарова недељно, зато је и забранио да се у шестој недељи Великог Поста служе литургије у понедељак (на Младенце, како то типик прописује), среду и петак већ је дозволио, по свом крајњем снисхођењу, служење у понедељак и петак. Питање је шта ће бити после Васкрса. У већини манастира на Косову и Метохији, ван Великог поста, литургије су служене свакодневно. Ако су много и две литургије од понедељка до петка које прописује типик, колико ли ће се служити у времену кад типик дозвољава свакодневне литургије.

Ово је само кратак опис игара које се ''играју'' у епархији рашко-призрнској под влашћу  администратора, а сличне игре се играју и у свим осталим епархијама на чијем челу се налазе ''новотарци'' чију кривицу не може умањити ни то што су они тако господствени у свом опхођењу с људима. Да зло буде веће главни центар за обуку играча за ове игре су неке богословске школе и факултети. То што свршени студенти богословског факултета престају да иду у цркву, или у исту одлазе са децом да би се могли причестити, јер како да се причесте ако у цркви нема никог кога воле, никог не забрињава. Овде се ваљда подразумева да нема љубави према свештенику који служи и од кога треба да примите причешће или према брату који стоји до вас и моли се Богу. Неки од тих дипломираних теолога су под толиким набојем љубави да не могу а да не наруше пост једењем меса на испраћају свог пријатеља те тако посведочили своју љубав према истом. Све ово не брине никог у нашој Цркви, већ су сви срећни својим кадровима који сами сведоче да ће њихова струја на крају победити. Те нове играче нико не учи да у Цркви увек треба бранити Истину, а не неку струју, и да што једне струје данас донесу то друге сутра однесу а оно што остаје у цркви јесте Истина.

Овде да поменем и поступак аве Јустина који је епископу Јовану на вест да патријарх Герман жели да посети манастир Ћелије рекао да ће он тада изаћи из манастира. ''Кад он (патријарх) буде улазио на ову капију ја ћу изаћи на ону'', говорио је ава Јустин, јер се није слагао са избором патријарха Германа. Тако је говорио и расуђивао највећи српски теолошки ум двадесетог века. Ником у цркви није било ни на крај памети да казни аву Јустина због показивања свог става или да га назове рушитељем Цркве а сам патријарх је одустао од посете манастиру. Сведоци смо да за један такав сличан поступак у наше време бива кажњено читаво братство а сам поступак је наравно означен као црквенорушилачки. Јасно је по себи да монаси који су се одрекли свега Христа ради не желе да руше Цркву којој служе већ само изражавају неслагање са изрицањем пресуде од стране Синода без утврђивања кривице. Али ко удари на епископа ударио је на Цркву, јер као што нова наука каже: Епископ тј. Црква то сам ја.

Пре краја набрајања игара да поменем још једну важну игру око светиња Косова и Метохије.

Поменуто је раније у тексту да администратор прихвата ''обновљене'' храмове иако је, по свему судећи, највећи успех обнове то што се у тим црквама може служити литургија без раширених кишобрана. Неписано, а можда и писано, то не знам, правило је да ове објекте обезбеђују припадници КПС или неки изнајмљени чувар који ће своју приврженост српским светињама показивати лепљењем постера неког шиптарског терористе у својој кућици. Једна од оптужби којом се терети епископ Артемије за непослушање Сабору и Синоду је неприхватање ових објеката као и то што неће да одреди свештенике који ће у тим објектима вршити богослужења и живети са својим породицама. Какво недело. Неприхватити необновљено и не остављати читаве породице на милост и немилост оних који су те цркве и парохијске домове рушили и палили.  

Да у доброту вандала сумња и Синод најбоље показују активности које се предузимају у задње време. Наиме, обиласци синодског изасланика Рима и Брисела, а скорије Берлина и Париза, како би се издејствовало да манастире на Косову и Метохији и даље чувају припадници КФОР-а, а не КПС-а, најбоље потврђују речи епископа Артемија да наше светиње не могу чувати они који су их рушили.  

То доводи до једне чудне ситуације тј. да је Синоду важнији живот једног игумана него свештеника, или монаха него детета тј. братство од породице. Сва је прилика да Синод није знао, или није хтео да зна, на шта све пристаје прихватањем Меморандума, односно обновљених објеката. Све ово одаје утисак да је приступ обнови од почетка детињаст тј. као да је реч о некој игри.

Овим се не исцрпљује листа свих игара унутар СПЦ везаних за просторе Косова и Метохије што није ни био циљ овог писанија. Надам се да је навођење ових пар игара које се играју у СПЦ довољно да се схвати да су управо те игре оно за шта епископ Атанасије оптужује све који му се супроставе а то је ''играње Цркве''.

По себи је јасно (што би рекао администратор) да се играње челних људи у Цркви неминовно претвара у, толико пута понављано, Атанасијево ''играње Цркве'' што за последицу има урушавање исте на радост свих њених непријатеља међу којима свакако није епископ Артемије нити иједно верно му духовно чедо.