Већ се беше сасвим смркло. Светитељ је тек завршио своју редовну ноћну молитву. Пружио се преко камења, како је имао обичај, да одспава. Али сан му није долазио на очи. Време је пролазило. Дошла је поноћ, а очима још отвореним он је посматрао бескрајно небо са звездама и месецом.

Тако, сасвим сам, он помисли на страшни час суда, сети се својих грехова и поче да рида.

Наједном, он види како се свод небески повлачи као завеса, а иза њега се појављује Господ Исус Христос! Беше огроман и лебдијаше у ваздуху. Око Њега беху се постројили све небески чинови, ангели, архангели и остали, посматрајући Га са страхом и трепетом, са много поштовања и побожности.

Господ даде знак заповеднику једнога чина и тај Му приђе, сав обневидео од светлости и страха.

- Михаиле, кнеже Завета - рече му. - Подигни са својим чином огњенообразни престо славе Моје и пођи у долину Јосафатову. Постави га тамо да буде спреман за Мој долазак. Да, јер неће окаснити час суда, када свако буде примио плату за дела своја. Похитај, приближио се тај дан. Платиће сви који су се поклонили идолима и одрекли се Мене, свога саздатеља, који су боговима назвати камење и дрвеће што им дадох за потребе њихове. Сви ће се они разбити као крчази грнчарски. (Пс. 2, 9) Тако ће бити и са непријатељима Мојим и са јеретицима, онима који су се усудили да ме одвоје од Оца Мојега и онима који су се усудили да понизе у твар Утешитеља Мога, Духа. Авај њима, какве муке их чекају!

- Објавићу се сада и Јудејима који не повероваше и распеше Ме. Када бејах на Крсту, говораху: Уа, ти који разваљујеш храм... спаси себе самога! (Мк. 15, 29-30) Сада ћу применити Своју власт и судићу праведно. Моја је освета, ја ћу вратити! (Рим.12, 19; Јевр. 10,30) Судићу, разобличићу, осудићу и казнићу строго развраћени и лукави род, јер му дадох прилике да се покаје, а он је не искористи. И сада ћу се осветити.

- И содомите, који су оскврнили ваздух и земљу смрадом својим, Ја Који их спалих поново ћу спалити, јер одвратише се од сладости Духа светога и узљубише насладу ђаволову.

- Сада ће платити и прељубочинци, неразумни и помрачени. Не беше им довољна њихова сопствена жена, него су као коњи помамљени за женком, сваки за женом ближњега свога рже. (Јер. 5, 8)Тако, због безумља свога, послани су у амбис огњени, где их је сатана везао. Зар нису чули да је страшно пасти у руке Бога живога? (Јевр. 10, 31) Али ипак се не уплашише. Зато ћу их сада казнити строго. Понудио сам им покајање, а они се не покајаше. Дао сам им као пример блуднога сина, али и многе друге, да не би пали у очајање. Али они пренебрегоше заповести Моје. Мене омрзнуше, а блуд заволеше. Мене се одрекоше, а постадоше робови греха. Нека падну онда у огањ који су сами распалили.

- Оне који су умрли у злопамћењу предаћу страшном немиру. Јер не заволеше мир Мој, него живљаху у гневу, љутњи и злоби.

- Учинићу да ишчезну и похлепни, зеленаши и среброљупци, ти идолопоклоници који положише своју наду на злато, а оставише Мене, као да се нисам о њима старао.

- Осудићу и оне наводне хришћане који кажу да нема васкрсења мртвих или да постоји сељење душа. Све њих истопићу као восак у геени и сажећи их у огњу у прах и пепео. Тада ћу им показати да ли има васкрсења душа или не.

- Врачеви, погађачи и звездозналци сасвим ће бити уништени, развејаће се по ветру и нестати.

- Пијанци и ветропири биће бачени у провалију. Јао њима који певају и плешу и сквернослове бестидно и гордо. Са сенком својом играју. Њима ћу праведно и беспристрасно судити. Позвао сам их, а они не само да Ме не послушаше него Ми се још и подсмехнуше. Свима сам понудио милост и покајање, али нико се на Мене није осврнуо. Сада ће им крв изјести срце.

- Оне који су презрели Божанствена писма, написана Духом Мојим рукама светих Мојих, бацићу у таму и невиделицу. А пошто не испунише Моје заповести, него им се наругаше, сада ћу се Ја њима наругати, осрамотити их и предати огњу.

- И оне који прибегавају заклињањима и врачању да би се исцелили, оне који верују да ће им помоћи ножеви, мотике, српови и друга магијска оруђа, строго ћу разобличити. Онда ће им бити јасно да је требало да се надају на Бога, а не на твар Његову. Они ће се, свакако, успротивити, побуниће се и тражиће оправдања, али ништа им неће помоћи, јер стигао је већ час наплате.

- Казнићу, разуме се, и цареве и кнежеве који су Ме стално огорчавали неправдама својим. Одлуке њихове биле су безаконе, нечасне, горде и погубне за људе. Узимали су дарове и судили пристрасно, користећи право да би покрили неправду. А Мој суд не зависи од дарова. Као Господ и Бог, дакле, учинићу да нестану у складу са  њиховим лукавством. И онда ће разумети да сам Ја страшан и онај који узима дух кнежевима, страшани мимо царева земних. (Пс. 75, 13) Несреће њихове! Какве их муке чекају! Јер шкргутаху зубима својим (Пс. 34, 16) и изливаху крв невину, крв синова својих и кћери! (Пс. 105, 38)

- Каквом ћу само гневу предати и оне свештенике који не беху истински пастири, него најамници! Оне који расточише виноград мој, (Јер. 12, 10) који расејаше овце моје, (Јер. 23, 2) који су јурили за златом и сребром, који недостојно примише свештенство... Колико ће страшна бити њихова казна! Колика мука њихова! У гневу свом и љутњи својој потрешћу их! (Уп. Пс. 2, 5) Овце и говеда пропадљива гледали су да стекну, а за Мојим словесним овцама није их заболела душа. Зато ћу посетити палицом безакоња њихова и бичем неправде њихове. (Пс. 88, 33) Што се тиче свештеника који се шале или се свађају у светим црквама Мојим, у огњу ћу их спалити, у тартар ћу их ринути и као опеку ћу их разбити!

- Ја сам Онај Који ће доћи. Дошао сам и поново ћу доћи. А ко нађе снаге, нека стане пред Мене!

- Авај безаконицима који падну у руке Моје! Јер стаће пред Мене наги и откривени. (Уп. Јевр. 4, 13) Где ће тада бити њихова бесмртност? Како ће погледати у лице Моје? Куда ће открити свој стид када буду осрамоћени пред свим ангелима Мојим?

- Осудићу и монахе који живљаху небрижно и тако не сачуваше обећања која дадоше пред Богом, ангелима и људима, оне који су једно одређивали, а друго чинили. Њих ћу, дакле, зграбити и бацити у амбис, јер не беше им довољна само њихова погибао, него су саблазнили и навели на грех и друге. Боље би им било да се нису одрекли свега, него штосу га се одрекли, а проживели грешно и блудно.

- Ја сам, дакле, Онај Који ће казнити, Ја сам Онај Који ће вратити, Ја ћу судити као праведни Судија свима који не  хтедоше да се покају!

Са трепетом саслушаше небројене силе ангела громогласне речи Господње чиноначалнику Михаилу.

- Донеси ми седам векова стварања света! - заповеди сада Он архангелу.

Михаил сместа отиде у дом Завета и донесе их. Они беху као велике књиге. Положи их пред Господа и склони се на страну, пратећи са страхом како Он окреће странице историје и чита све што се догодило кроз векове.

Тако Судија узе књигу првога века, отвори је и рече:

- Овде најпре пише: Отац, Син и Свети Дух, један Бог у трима лицима. Од Оца се роди Син, творац векова. Јер од Логоса Очевога постадоше векови, од Логоса Очевога настадоше небеске силе, од Логоса Очевога утврдише се небеса и земља и све што је у њима и духом уста Његових сва сила њихова. (Пс. 32, 6)

Затим пође мало даље у књизи и каза:

- Овде пише: образ невидљивога Бога је први човек Адам, са женом својом Евом. Адаму сведржитељ Бог, творац свега видљивог и невидљивог, даде заповест, један закон. Држање тога закона биће јемство блаженога живота човековог, јер ће га увек подсећати да је Бог изнад њега.

Поглед му пође даље.

- Овде пише о преступу који почини образ Божији, човек. Он беше обманут и паде. Или, боље рећи, паде због сопственога немара и непажње. Зато беше прогнан из раја по праведном суду и одлуци Божијој, јер, као бесрамном преступнику, није му доликовало да живи у таквом добру.

Поново пође мало даље.

- Каин је - рече - послушао савет ђаволов и убио Авеља. Он ће свакако изгорети у огњу геенском, јер остао је непокајан. А Авељ ће живети вечно. Мало ниже Он прочита:

-  Образ благослова је Сит. Икона освећења је Енос. А праобраз Мога вазнесења је вазнесење Енохово. (Уп. Пост. 4 , 25-26; 5, 24; Сир. 49, 14)

Окрећући тако страницу по страницу, Он стиже до краја књиге и каза:

-  Књига првога века: овде су записани живот и смрт, правда и безакоње, смирење и преузношење људи који су се родили тих година. Свакоме ће бити суђено по делима његовим.

На исти начин Он прелиста и књиге потоњих пет векова. Затим узе у руке последњу и рече:

- Почетак седмога века: то је конац векова и почетак злобе, лукавства, среброљубља и немилостивости. Људи сада постају лукавији него икада, завидљиви, лажљиви, лицемерни, славољубиви, сластољубиви и свим гресима потчињени.

Он прође мало даље кроз књигу, нешто прочита, а потом подиже очи увис, удари руком о чело, покри дланом очи и накратко остаде тако непомичан. Наједном, као да се поврати.

- Одиста - као да рече самом Себи - седми овај век превазишао је неправдом и лукавством претходних шест!

Погледа поново даље у књизи и каза:

-  Незнабошци и идоли њихови оборени су Крстом Мојим и сатрвени су копљем и клиновима који прободоше живоносно Тело Моје. Накратко ућута, а затим се поново наднесе над књигу.

- Дванаест кнежева Великога Цара - рече - бели као светлост потресоше море, уништише звери, подавише змије, дадоше вид слепима, наситише гладне, осиромашише богате и, пре свега, уловише многе људе, давши им нови живот. Велика је плата њихова!

Мало даље Он прочита:

- Ја, Љубљени Син, изабрах за Себе и мученике. Приврженост њихова узнела се до неба. Љубав њихова стиже до престола Мојега. Чежња њихова уђе у срце Моје. Горим од њихове љубави. Слава Моја и сила Моја је са њима!

Затим окрену много страница и осмехну се.

-  Човек који је са побожношћу сачувао владање Седмобрежјем (= град Константинопољ, јер се простире на седам брежуљака) и примио царевање над њим постао је служитељем Моје љубави и Мојим ревнитељем и подражаваоцем. Зато му доликује Царство небеско.

Потом брзо прође и друге странице. А на једној стаде и ускликну:

- Невесто Моја прекрасна и многодрагоцена! Колике варалице покушаше да те понизе и обешчасте! Али ти Ме ниси издала, Мене, свога једином Љубљеника! Небројене јереси те нападоше, али стена на којој си основана не поколеба се, јер врата адова неће је надвладати. (Мт. 16, 18)

Прешавши на следеће странице, Господ рече:

- Овде су записане све речи људске, и добре, као а оне лоше које је смрт успела да предухитри, а да нису биле избрисане покајањем.

Даље беху записана и сва друга људска сагрешења - многа, безбројна, као песак морски! Господ их прочита, сваки час одмахујући главом и тешко уздишући, док мноштво ангела стајаху ван себе и у трепету од страшнога читања.

Он већ дође до средине седмога века, када пусти глас негодовања.

- Доста је више! Ова последња књига препуна је злосмрадија греха. Какве лажи, каква зла, каква непријатељства, каква убиства, смрад и нечистота! Доста је! Пресећи ћу то напола, да се грех једном заувек уништи! Он одмах чиноначалнику Михаилу даде знак за Суд.

Михаил истога часа приђе својој војсци - толико оројној, да им је и земља била мала! Они подигоше неописиви престо Господњи и удаљише се. А одлазећи, појаху.

- Свет, свет, свет је Господ, страшан, велик, висок, чудесан и прослављен у векове векова.

Затим се удаљи и чиноначалник Гаврил са својом војском, гласно појући победничку химну:

- Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је сва земља славе Његове. (Ис. 6, 3)

Од страшнога тог славопоја из небројених уста ангеоских потресаху се небо и земља.

Трећи беше отпуштен чиноначалник Рафаил са војском који појаше:

- Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин."

Најзад отиде и четврта војска. Њихов вођа Уриил беше бео попут снега, сав од светлости и потресно леп. Одлазећи, и он појаше одушевљено:

- Бог богова Господ проговори и позва земљу од истока сунца до запада. "Са Сиона је благодоличност красоте Његове, Бог ће видно доћи, Бог наш, и неће прећутати. Огањ ће се пред Њим разгорети и око Њега бура силна..." и остале стихове Псалма. (Пс. 49)

Војници његови, опет, клицаху:

- Устани, Боже, и суди земљи, јер Ти ћеш наследити све народе. (Пс. 81, 8) Благословен је који ће доћи, јер долази да суди земљи и васељени у истини и правди. (Уп. Пс. 95, 13)

Затим пред Господа донесоше прослављени Његов крст који је сијао попут муње и неизрециво мирисао. Држале су га са много благоверја и поштовања две војске, Власти и Силе. Призор беше страшан и потресан.

Док су полако прилазиле, Силе су појале:

- Узносићу Те, Боже мој, царе мој, и благосиљаћу име Твоје у век и у век века. (Пс. 144, 1)

А Власти антифоно појаху:

-  Узносите Господа Бога нашега и клањајте се подножју ногу Његових, јер је свет. (Пс. 98, 5) Алилуја, алилуја, алилуја.

Затим би дата божанска заповест да поново дође чиноначалник Михаил. Он се сместа појави пред Господом заједно са још једним ангелом који је држао нешто налик луку бледоружичасте боје, на чијем крају је висила велика труба. Та труба споља беше пресвучена баршуном, а изнутра беше прекривена нечим налик праху. На спољашњој површини писало је "ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ", а на унутрашњој "ЖИВОТ У БЛАГОВЕРЈУ УПОКОЈЕНИХ". Господ је узе у руке, дуну три пута и изговори три тајне речи. Затим је предаде архангелу Михаилу и каза му:

- Узми ову трубу и пођи на Голготу, где Ја испружих на Крсту непорочне руке Своје. Тамо дуни три пута и чекај.

Потом позва другу војску, Началства, и рече њиховом заповеднику:

- Узми свештену чету своју и расејте се по целоме свету. Уздигните на облаке светитеље од истока и запада, севера и југа, и доведите их Мени у сусрет чим се зачује труба.

Једном другом ангелу Он заповеди да се преметну небо и земља од трулежности у нетрулежност, да се помраче сунце и месец, да падну звезде, да се осуше реке и мора, да се све умртви...

Потом праведни Судија пажљиво погледа на земљу и виде: магла и мрак свугде, ридање и силни науци, људска вика и уздисање од тешке тираније сатанине. Змија је беснела и махнитала. Све је уништавала и газила као траву, док је гледала ангеле Божије како јој спремају вечни огањ.

Посматрајући све то зло, Исус позва једног огњеног ангела, чији лик беше строг, поглед суров, а израз немилосрдан. То беше заповедник ангела који надзиру огањ паклени. И каза му:

- Пођи и узми Моју палицу која ломи и везује. Узми и миријаду ангела из своје чете, оне најспособније и најодабраније који су одређени да кажњавају. Отићи ћете на умно море, наћи ћете трагове Змијине, власно ћете је зграбити и избити штапом Мојим без милости, све док вам се не преда војска њених нечистих духова. А тада ћете их све чврсто свезати силом палице Моје и бацити их у најгора мучилишта!

Када ангеоска чета отиде да ухвати кнеза таме, беше дата божанска заповест архангелу који држаше трубу да затруби.

Свугде завлада потпуна тишина, као да се све умртвило.

Зачу се прва труба и тела мртвих се обновише. Огласи се друга труба и као да из ње изађе Дух Господњи и поново врати сваку душу у њено мртво тело. Страх и трепет обузеше свако биће. Језа и ужас простреше се небом и земљом.

Чу се и трећа труба, још страшнија, и потресе све. Мртви сместа устадоше из гробова. Страшнога ли призора! Сви стадоше право - а бејаху небројени и беше их више од зрневља на свој земљи. Наједном као густа киша стадоше да силазе ангеоски небески чинови ка Престолу Припреме, појући гласно:

- Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је земља страха и трепета. (Уп. Ис. 6, 3)

Сав народ и небројена ангеоска војска стадоше и погледаше увис, очекујући са ужасом и страхом да на земљу сиђе страшна божанствена власт.

Али одједном громови и муње поцепаше ваздух, док страшан трус потресе долину Суда. Сметоше се сви и почеше да дрхте.

Утврда небеска повуче се као завеса.

И гле! Иза ње појави се Часни Крст, блистајући попут сунца и расипајући божанствене зраке. Држаху га свети ангели, отварајући пут Господу нашем Исусу Христу, Судији васељене.

Убрзо се зачу нечувено славословље из небројених уста:

- Благословен је који долази у име Господње. (Пс. 117, 26)  Бог Господ и јави нам се, (Пс. 117, 27)  Бог силан, властан, кнез мира, отац будућега века. (Ис. 9, 6)  

Када се завршила та жива химна, појави се Судија на облацима, седећи на престолу високом и огњеном, који је пресветлим пламенима својим опаљивао небо и земљу.

Наједном, између мноштва васкрслих мртваца, неки почеше да сијају као сунце и да се узносе у висине, иа облацима, да се сретну са Господом својим. Али већина, авај, остаде доле. Они горко ридаху што не беху удостојени да и њих понесу облаци и душе им беху ојађене од туге и бола. Падоше на колена пред Господом, али беше им узалуд, те поново устадоше.

Укруг престола Припреме, на ком је засео Велики Судија, постројише се све небеске силе са страхом и трепетом. Здесна Њему стадоше сви који беху понесени на облацима. Остали беху одведени слева Њему, а међу њима беху Јудеји, владари, архијереји, јереји, цареви и мноштво монаха и мирјана. Они стајаху осрамоћени, оплакујући себе саме и ридајући због своје погибије. На лицима им беху осликани стид, скрушеност, очајање, ужас... Тешка туга их сколи. Неки су дубоко уздисали. Други су роптали са муком. Трећи су се погрузили у очајничко, мртвачко ћутање. Ниоткуда није било утехе, ниоткуда наде...

Напротив, они који стајаху здесна Судији сви беху ведри и блистави попут сунца, сви свечано озбиљни, прослављени и сјајни као светлост, сви огњени, као да је некаква богосветла муња учинила да зраче заиста - ако није смело рећи - као Господ и Бог њихов.

Ту страшни Судија погледа и на једну и на другу страну. Надесно погледа са задовољством и нежни осмех појави Му се на уснама. Затим се окрену онима који стајаху слева, али одмах се узнемири и хитро склони поглед са њих.

Сада се зачу Његов моћан и величанствен глас како говори првима:

- Ходите, благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте Ми да једем, ожеднех и написте Ме, странац бејах и примисте Ме, наг бејах и обукосте Ме, разболех се и посетисте Ме, у тамници бејах и доћосте Ми. (Мт. 25, 34-36)

Они Га тада у недоумици упиташе:

- Господе, када Те видесмо гладнога и нахранисмо Те, или жеднога и написмо Те? Када Те видесмо као странца и примисмо Те, или нагога и оденусмо Те? Када Те видесмо болеснога или у тамници, и дођосмо Ти? (Мт. 25, 37-39)

А Он им одговори:

- Заиста вам кажем, ако учинисте једном од ове браће Моје најмање, Мени учинисте. (Мт. 25, 40)

Затим се гневан окрену другима, онима слева Себи, и рече им строго и са гнушањем:

-  Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и ангелима његовим. Јер огладнех и не дадосте Ми да једем, ожеднех и на напојисте Ме, странац бејах и не примисте Ме, наг бејах и не оденусте Ме, болестан и у тамници бејах и не посетисте Ме. (Мт. 25, 41-43)

У чуду, они га упиташе:

- Господе, када Те видесмо гладнога, или жедно-га, или као странца, или нагога, или болеснога или у тамници, и не послужисмо Ти? (Мт. 25, 44)

-  Заиста вам кажем, ако не учинисте једном од ових најмањих, ни Мени не учинисте. (Мт. 25, 45) Нестаните пспред Мене, становници тамних места земље! (Пс. 73, 20) У тартар! Тамо где је плач и шкргут зуба, (Мт. 25, 30; Лк. 13, 28) тамо ћете се мучити и плакати у векове!

Чим је Судија објавио велику одлуку Своју, изли се, наједном, од истока једна огромна огњена река која се са силом ваљала ка западу. Она беше широ-ка као море. Видевши је, сви грешници слева наје-жише се и побледеше од страха.

Ту Господ заповеди да кроз ту реку прођу сви, и праведни и грешни, да их огањ искуша.

Најпре уђоше они који стајаху здесна. Прођоше сви, беху искушани и изађоше као чисто злато кроз огањ. Њихова дела не само да не сагореше него се кроз искушање показаше и сјајнијим и чистијим. Са неописивим весељем видеше праведници да се у њиховим добрим делима не нађе никаква мрља.

Затим и они који стајаху слева дођоше на ред, како би се искушала и њихова дела. Али док су пролазили кроз огањ, пламенови су их пржили, јер они беху грешни, и заробише их посред реке. Дела њихова сместа плануше као слама. Али тела им остадоше нетакнута, да би горела вечно са ђаволом и демонима. Нико од њих није успео да изађе из те огњене реке. Као достојни осуде и казне, сви беху огњем заробљени.

Пошто грешници беху ринути у пакао и пламени језици их бацише на разна места казне, страшни Судија устаде са престола и пође Својој небеској ложници. За Њим пођоше сви небески светитељи Његови. И окружише га силе небеске са страхом и трепетом, појући:

- Подигните врата, кнежеви наши, и узвисите се, врата вечна, и ући ће Цар Славе, (Пс. 23, 7) Господ и Бог, заједно са светима Својим којима дарује вечно наследство! Други чин одговараше:

- Благословен је онај који долази у име Господње! Бог је Господ и јави нам се, (Пс. 117, 26-27) заједно са синовима Новога Сиона, онима који се удостојише да постану деца Божија по благодати!

А архангели, који су ступали пред Господом, појали су и сами антифоно небеску мелодију:

- Ходите, обрадујмо се Господу, ускликнимо Богу, спаситељу нашем; станимо пред лик Његов у исповедању и у псалмима ускликнимо Њему. (Пс. 94, 1-2)

А друга војска одговараше, слатко појући:

- Јер Бог је велик Господ и цар велики на целој земљи; јер у руци Његовој су крајеви земље и висине горске Његове су! (Пс. 94, 3-4)

Ове и друге чудесне славопоје певали су свети ангели, доносећи неизрециву радост онима који су их слушали.

Појући тако, они уђоше са Господом и светима Његовим у небеске одаје божанствене ложнице, поскакујући од радости. А врата се одмах затворише.

Тада Исус позва чиноначалнике ангеоских војски. Први се појавише Михаил, Гаврил, Рафаил, Уриил, а потом и други.

Затим беху позвани дванаест светилника света, свети Апостоли. Господ им дарова светлу славу, даде им дванаест огњеобразних и звездама украшених престола и посади их да седну крај Њега, Учитеља свога, са много почасти. Слава њихова беше једна непролазна светлост, неописива и неприступна. Хаљине им беху златножуте и блистаху као јантар. Чак су их и архангели посматрали са дивљењем. Најзад, Христос им даде и дванаест кристалних венаца, украшених драгим камењем које је заслепљујуће сијало док су их анђели носили у рукама и полагали на главе њихове.

Затим они доведоше пред небескога Цара свога седамдесет ученика и апостола Његових. И њима беху дароване сличне почасти и слава, једино што њихови венци беху мање светли од оних који припадоше дванаесторици.

Потом се појавише и свети мученици, читава војска мученика. Њима беше дато достојанство и место великога ангеоскога чина који беше пао заједно са Денницом. Одмах им донесоше и небројене венце који су сијали попут сунца и њима украсише њихове освештане главе. А они су се неизрециво обрадовали и развеселили.

Уследи потом свештени лик светих јерараха, јереја и ђакона. И они беху овенчани венцима вечним и неувењивим, али другачијега сјаја и славе - сваки према своме делу, ревности, трпљењу и љубави. Тако се могло видети да су многи свештеници славнији од архијереја, али и многи ђакони да су сјајнији и од јереја, и од архијереја. А лица свих њих сијаху од радости, весеља и среће. Њима, уз то, беше предат и умни небески жртвеник, како би на њему, сада већ вечно, приносили савршену и Богу угодну жртву своју.

Тада доће ред на благочастиве монахе. Од преподобног збора њиховог изливао се духовни миомирис, а њихова прослављена лица сијаху попут сунца, расипајући богосветле зраке. Свакоме од њих беше дато по шест крила и тако, силом Светога Духа, сви постадоше као страшни херувими и серафими. Онда они почеше гласно да поју:

- Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је земља славе Његове. (Ис. 6, 3)

Слава њихова била је силна, а украшене венце сваки од њих добио је по мери свога подвига и зноја.

После преподобних монаха уђе лик светих пророка. Њима беше дата песма над песмама, псалмопој Давидов са тимпанима и хоровима, светлост пресјајна, лепота небеска, весеље бескрајно и славословље Светога Духа. Њихови венци беху сви од злата и блистави. Владика божанске ложнице затражи им да нешто отпоју, а они Га прославише песмом толико радосном, да су сви окупљени светитељи од радости поскакивали.

Пошто су сви примили своје дарове из непорочне руке Спаситељеве, остадоше да сачекају и она добра која око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дођоше. (1Кор. 2, 9)

А тада уђе лик људи који су се спасили у свету - сиромаси и богати, владари и послушници, слуге и слободни. Сви стадоше пред божанственога Женика, Господа.

Најпре, Он раздвоји оне који беху милостиви (Мт. 5, 7) и дарова им сладост рајскога Едема, небеске скиније свесветле, многодрагоцене венце, радост освећења, престоле, жезла и ангеле светле да их служе.

Уследише сви који Христа ради постадоше сиромашни духом. (Мт. 5, 3)  Они се сада силно узвисише, примише из руке Господње прекрасне венце и наследише Царство небеско.

Затим дођоше они који плачу, (Мт. 5, 4)  они који су се исплакали због грехова својих у топлом покајању, те им беше дата велика утеха Свете Тројице и сверадосна радост рајска.

Ево их сада и кротки (Мт. 5, 5)  и незлобиви који наследише земљу обећану, где Дух Свети лије Своју сладост и миомирис. Колику су насладу и весеље они окушали, када су видели како стекоше блаженство! И како задрхта од сладости душа њихова, када их Господ украси венцима ружичастозлатним, красним и блиставим!

После њих дођоше гладни и жедни правде. (Мт. 5, 6)  Њима беше дата богата плата правде да се насите. А они се од срца развеселише, када видеше Цара Христа како Му славопоју и указују Му почаст свети ангели. Њихови венци беху пресветли и дивни, израђени са много вештине.

Затим Господ издвоји чисте срцем. (Мт. 5, 8)  Њима даде свемоћне тајне очи и вид духовни, силнији и од светлости, да јасно виде лице Божије у векове векова. Даде им и својеобразне венце на којима су се напред и назад налазили кристални крстови, док здесна и слева беху насликане херувимске очи.

Потом се наједно сабраше и миротворци. (Мт. 5, 9)  Њима беху дати мир, и мудрост, и Дух Божији, и благовољење, и милост и просветљење светлошћу Христовом. Једна невидљива рука, која је држала небески крст, приближила им се и написала им на чели-ма речи "ИСУС ХРИСТОС, СИН БОГА ЖИВОГА". Најзад, дати им беху и венци блистави на којима беху исписана имена Оца и Сина и Светога Духа.

Затим дођоше гоњени правде ради. (Мт. 5, 10)  Њима беше дата божанска похвала, великога дивљења достојан живот и неисказиви престоли Царства небеског. Венци њихови били су од божанственог, невештаственог злата, чије сијање је радовало ликове ангеоске.

Следили су они који су претрпели увреде и прогоне и злословљење Христа ради. (Мт. 5, 11)  Они су примили свештено блажење од Бога, похвалу ангела Његових и много части и славе. Беху им дати и престоли шарено украшени, жезли царски и венци прекрасни.

После свих њих, пред Господа беху доведени они који се, додуше, јесу покајали због својих грехова, али нису имали доследан духовни живот, са молитвама, постовима и осталим што наша Црква одређује. Они се беху удаљили од лукавих дела, али нису делали добро са ревношћу и тачношћу.

- И то што сте избегли пакао много вам је - рече им Женик и даде им само по једну грану, као знак да нису кажњени, да не би били бачени у огањ, него да буду сврстани на место несветло - ни светло ни мрачно.

После њих дођоше на ред други који су чинили многа добра дела и небројена милосрђа, али пошто су падали или у осуђивање и оговарање својих ближњих, или у плотске грехе, и они беху смештени у доњу таму, где је магла и влага и где једва допире понеки слабашан зрак светлости.

Након њих уђе велико мноштво идолопоклоника који нису познали закон Христов, него их је водила савест, те су га држали несвесно. То су били они који су имали да покажу да је дело закона написано у срцима њиховим, пошто им савест сведочи. (Рим. 2, 15)  Многи од њих сијали су попут сунца од невиности и чистоте. Они се удостојише да наследе Царство небеско и да се насладе Богом, те беху овенчани венцима чудесним, исплетеним од ружа и љиљана. Само су једно поднели тешко - то што су, будући некрштени, били слепи, јер свето крштење је светлост и око душе и ко га нема, ма колико добра чинио, наслеђује, додуше, рај и осећа донекле његов миомирис и сладост, али не види ништа.

Идолопоклонике је следила друга чета светих. То беху деца хришћана која су из живота отишли превремено. Сви су изгледали као да им је по тридесетак година. Женик их састрадално погледа и рече:

- Хаљина вашега крштења је беспрекорна, али дела нема нигде! Шта да сада радим са вама?

На то и они смело рекоше:

- Господе, ти си нас лишио земаљских Својих блага. Немој нас макар небеских лишити.

Женик се осмехну и дарова им вечна блага, даде им венце вере, чистоте, незлобивости и блаженства. Са много дивљења гледале су их небеске војске, али и они сами са радошћу су носили своје нетрулежне венце.

Било је чудесно слушати ангеле који су, посматрајући сабране чете свих светих, појали песме прерадосне, пуне весеља, славе и божанствене сладости.

Када су сви они, дакле, већ ушли у ложницу и били овенчани, виде праведни Судија како се Ложници приближава и богосветла Невеста. Сва беше блистава и страшна и уједно узвишена. Чим је видеше, свети ангели поскочише од радости и блаженства. Од ногу њених, како је ходала, блескали су зраци попут муње. Очи су јој сијале. Док је пролазила, ширила је небески миомирис, као од божанских аромата. Била је одевена у царске одеће, споља у јарко црвену порфиру, а изнутра у хаљину од белога лана. На својој прекрасној глави носила је божанску дијадему којој не беше равне по сјају и лепоти. Ангели задивљени, а светитељи обневидели гледали су божанске зраке како се расипају око те небеске дијадеме.

Док је Невеста улазила у ложницу, појави се иза ње неизбројно мноштво девственица које су је следиле појући и славословећи величанства Божија.

Када већ дође до Женика, она Му се поклони три пута заједно са свим оним светим девственицама. А Он, радосно се смешећи, приклони главу и указа јој почаст као пречистој Матери Својој. Тада Му се она, уздржано прекрстивши руке, приближи са много благоверја и љупкости и целива бесмртне и недремане очи Његове, као и милостиве руке Његове.

После тога божанског целива, Господ дарова девственицама блиставе хаљине и чисте венце. Затим дођоше умне силе и ликови светих и сви се, сверадосни, поклонише Богомајци и запеваше јој химне, блажења и величања, руку подигнутих у свештеном одушевљењу.

Затим Женик устаде са Свога престола и, док Му здесна беше свенепорочна Мати Његова, а слева велики и чудесни пророк и Претеча, прође кроз ложницу у божанствену одају, где се налазе незнана и нечувена и неисказива добра, припремљена онима који узљубише Бога. Са Њим у ту свесветлу и чудесну одају уђоше и сви свети које, како видеше та добра, обузе неизрецива радост и весеље. Тада почеше, као у бунилу од небеске радости, да играју и певају и славе...

Када је, дакле, Господ поделио светима Својим добра која тамо беху, Он заповеди херувимима да опколе вечну одају, као што зидине опкољују град. Затим даде налог да серафими опколе херувиме, престоли серафиме, поглаварства престоле, началства поглаварства, власти началства, а силе власти. Тако, као што зидине опкољују град, један чин опколио је други, образујући седам појасева.

Здесна од вечне одаје стаде, у савршеном строју, Михаил са својим чином. Слева се са много благоверја построји Гаврил са својим чином, Рафаил источно, а Уриил, са својима, западно. Своја су места заузели како им је Господ заповедио. Њихове војске беху огромне и скупа са чиновима непорочних сила они окружише одају Божију у великој слави.

После свега тога, и Господ, Син Божији, потчини се Оцу Своме Који је потчинио Њему све и предаде Му све царевање и поглаварство и власт коју Му је Он дао. (Уп. 1Кор 15, 24-28) Он сам, опет, уђе у божанску и неприступну одају, као наследник Оца Својега и Цар и Архијереј вечни, заједно са свим Својим светим санаследницима.

На концу тајни које се удостојио да види, праведни Нифонт доби и ово страшно откривење:

Сам Отац и Родитељ једнороднога Сина, Светлост неприступна и напојамна, засија наједном, блистајући изнад те бескрајне одаје божанске благодоличности и изнад кружно постављених стројева ангеоских чинова. Осветљавао је одају као што сунце обасјава свет, радујући неизрецивим Божанством Својим и слатком топлотом светлости Своје све свете. И као што сунђер упија и задржава воду, тако су и свети упијали Очево Божанство и сједињавали се са Њим, како би живели вечно са Богом у царству Његовом.

Отада за њих више није било ни ноћи, ни дана. Постојао је само Бог и Отац, Син и Дух, светлост и наслада, живот и слава, наслада и весеље.

Сада завлада потпуна тишина.

Очима блаженога Нифонта беше са неба дато да види крајње тајне.

Први чин који је окружио одају примио је у вечно наследство једну песму прерадосну, свесвештену и опојну. И тај божански и страшни чин сместа поче са неисказивим својим славословљем, док свети поскакиваху од радости, почињући и они да благодаре Господу и хвале Га.

Први чин неизрециви тај песмопој предао је другом, серафимима. И они почеше да поју свескладну и непојамну химну која је као преслатки мед веселила сва чула светитеља: они су очима гледали неприступну светлост, њухом су мирисали благоухање Божије, ушима су слушали божански славопој непорочних сила, устима су кушали ново Тело и Крв Господа Исуса Христа, (Уп. Мт. 26, 29; Мк. 14, 25) рукама су додиривали вечна блага, а ногама су плесали у неописивој лепоти небеске одаје. Превасходнога ли весеља! Непојамне сладости! Неисказане радости!

Затим други чин предаде ту божанску химну трећем чину, а трећи четвртом и даље редом, док се на крају она није орила из небројених уста. Али сладост, благи склад и веледоличност тога слаткопоја немогуће је речима описати. А најчудесније беше то што нису сви чинови појали исту химну, него многе и различите, непознате и до тада нечувене, химне небеске и богонадахнуте - сваки чин сопствену - а оне су се ипак савршено преплитале и међусобно спајале. Тако су се складно сједињавале ангеоске војске, славословећи Бога и доносећи радост светима Његовим.

Када армија бестелесних сила оконча своје небеско славословље, четири чина архангела започеше Трисвету Химну. Појао је чин Михаилов, а њему је антифоно појао чин Гаврилов. Затим је, слично тако, запевао други чин, Рафаилов, а завршио је Уриилов. Њихово псалмопојање беше чудесно и нечувено. Гласови четворице чиноначалника издвајали су се у небројеним другим гласовима њихових сила и били љупкији и величанственији.

Покренути бескрајном том радошћу и насладом, сви Свети тада почеше и сами да из небеске одаје поју и да славе величанства Божија.

Тако су химне одзвањале изнутра, ориле су се и напољу, појале су се свугде - химне који су разгоревале срца светих свечистом и преблаженом насладом. А те чудесне песме које су надилазиле разум изливале су се у небеским скинијама непрекидно, у бескрајне векове...

После свега што је видео, блажени Нифонт, павши у иступљење, зачу глас Бога да му говори:

- Нифонте, Нифонте! Дивно је било твоје пророчко виђење и сазрцање. Запиши, стога, са сваком тачношћу све што си видео и чуо, јер све ће се догодити тако чудесно. То Ја открих теби као верном пријатељу и љубљеном сину и наследнику Мога Царства, да би ти схватио колико те љубим. Увери се стога и сада, када си тачно познао како ће се ове страшне тајне остварити, у Моје велико човекољубље према теби и свима који се са смирењем поклањају Моме царству и власти. Јер Ја се свагда радујем да погледам на смернога и мирнога и онога који дрхти од речи Мојих. (Уп. Ис. 66, 2)

То рекавши, Господ му разреши то страшно и многочудесно вићење које је трајало читаве две недеље!

 Преузето из: Свети Нифонт, подвижник међу епископима; Мисионарски и духовни центар Атос, Београд, 2003.

Приређивач: "Борба за веру"