|
СИРОМАШТВО ВЛАДИКЕ ЖИЧКОГ ХРИЗОСТОМА Поштована редакцијо, Прочитавши текст који сте пренели „Ђакузи за владику“, осетио сам потребу да вам се и ја обратим са молбом да ми помогнете да из себе истиснем огорчење које сам осетио прочитавши тај текст.
Мени је познато да човека ђаво може да гурне у разноразна безумља, као што су немилосрђе, непослушност, самољубље, разврат, гордост, среброљубље, блуд... Ја се не бих бавио неким баналним питањима о којима се данас прича. На пример: да владика жички Хризостом потиче из Руме, из једне скромне породице (у имовинском смислу речи); да се он определио и заклео на драговољно сиромаштво приликом пријема монашког пострига; да је своје сиромаштво из ране младости, и одлуку да живи још сиромашније, у својој 71 години преиначио изградњом двора од неких тричавих 1400 метара квадратних, ђакузијем који себи приуштавају не баш тако сиромашни људи, позлаћеним стварима и тако то. Ја се у ове трице и кучине не бих упуштао, зато што свако, па и Владика жички, има слободу да живи скромно, као на пример владика Артемије (који је у Црној Реци имао пећину, а у древној Грачаници 2-3 собичка, па му је и њих развалио поганоусти и бездушни Атанасије с помоћу свог телохранитеља Теодосија), или пак онако како су живели његови благочестиви претходници – владика Василије и владика Стефан и многи други, па би тако себи зидао дворац на небесима, онако како је то једног цара на Далеком Истоку учио Апостол Тома. Међутим, он се човек определио за царство земаљско, вероватно рачунајући да ће од своје 71 године довољно да се наужива овде на земљи, тако да га Царство Небеско ни не занима. Али то је његов избор. Ми га због тог његовог избора можемо сажаљевати. Можемо се за њега молити да се мане тих тајкунских лакрдија и окрене се као пастир своме сиромашном стаду и својој изгубљеној души. Питаћете се зашто се онда упетљавам у избор владике жичког Хризостома, ако већ тврдим да је то његова ствар и његово право. Ево зашто. Није ме извео из такта луксуз Владике жичког, већ ме из равнотеже избацило то бедно лицемерство, то полтронство, то улизивање које је себи допустио старешина храма Миливоје Старовлах говорећи: „...Заиста не знам како ће изгледати унутрашњост, али сумњам да ће двор бити раскошно опремљен јер је владика познат по скромности и монашком животу“. Могу да разумем да отац Миливоје заиста незна како ће изгледати унутрашњост двора. Могао бих да разумем и да је рекао: „О томе не желим да говорим“. Али да каже да је владика познат по скромности и монашком животу – то је срамота и грехота. Због чега се улизујеш, оче Миливоје? Где ти је достојанство, оче? Не лежи ли у твом улизивању одговор на питање како си служио Свету Литургију толике године, а како је сад служиш? Зашто то чиниш, оче Миливоје? 8.април 2010. С поштвањем, Д.Ж.
|
