Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ВИЗАНТИЈСКИ МОНАСИ У АМЕРИЦИ ХИЉАДУ ГОДИНА ПРЕ КОЛУМБУСА

   Не знамо тачно када су и да ли су групе или појединци  долазили у  Америку пре Колумбуса, или се чак и усељавали у њу, али о томе нису остали трагови. Изузетак чини долазак  у Америку и насељавање  Америке од стране једне групе византијских  монаха из Северне Африке, Они су били настањени код садашњег града Гилфорда (Guilford) на територији савремене америчке државње Конетикат (Connecticut).

   Појединости о томе открива Џан Галагер (John Gallager) у свом чланку Хришћанска црква из 5ог века у Конетикату (Connecticut’s 5th century church) објављеном у часопису Древности Америке (Ancient American) број 54.

Галагеру је научник Фредерик Ј. Пол (Frederick J. Pohl) рекао да је чуо да у шумама Конетиката постоје неки чудни знаци урезани у камену. До места где се ти знаци налазе Пола је одвео неки лекар. Пол, који је објавио неколико књига о путовању Скандинаваца у Америку, очекивао је да су ти знаци пореклом од Викинга. Брзо је увидео да ти знаци нису из 10-ог века, него су много старији.

Када је Галагер срео Пола 1976. године,  овај му је предложио да оде и види те знаке.  После тога Галагер је у току од две и по године проучавао, сликао и прецртавао те знаке.

Сем тих знакова на том месту се налазе и остатак светог престола са остатком стуба у грчком дорском стилу, једна крстионица у облику пламена и једна правоугаона.  Ту су у камену угравирани  свећњак за 14 свећа, затим један извор из кога се излива вода а у њој  удубљења у облику риба. Поред тога, у стени поред крстионице има већи број  удубљења у облику риба. Ту се налази и један натис, грчка реч ιχτυσ што ѕначи риба. То је древни символ-криптограм који садржи почетна слова грчких речи ΙΣΟΥΣ  ΧΡΙΣΤΟΣ ΥΙΟΣ ΘΕΟΥ ΣΟΤΙΡΟΣ, што на српском значи Исус Христос Син Божији Спаситељ. Taj символ-криптограм се користио код хришћана још  у најранијим вековима хришћанства.  Осим тога, на том простору се налазе у  камену урезани  монограми ИС ХС Исус Христос,  као и монограм  МР Марија Богородица.

   Галагер и Пол су питали за мишљење и друге стручњаке о овом налазу код Гилфорда. На основи исцрпног истраживања и студирања Пола и Галагера и мишљења стручњака, Пол и Галагер су закључили да је оно што се налази код Гилфорда остатак древене хришћанске цркве и крстионице византијско-грчког и северно-афричког порекла.

   Галагер пише да су насељеници код Гилфорда били хришћани, византијски монаси, а при крају чланка пише да су то били православни монаси из Северне Африке. Да су православни, односно византијски монаси закључује се по томе што су монограми за Христа и Богородицу били од слова из грчке азбуке а и натписи су  били на грчком.

Један натпис је на два језика. Један анонимни научник је за један од та два језика тврдио да је то Мик-Мек, језик Индијанаца у Новој Шкотској, а други је грчки како се говорио  у Либији. У преводу на српски текст гласи: Господ је вечни Отац Његове деце - човечанства. Избавитељ који се узнео на небо и седи са десне стране Оца. У том тексту се појављује и символ-криптограм  на грчком који је на српском Исус Христос Син Божији Спаситељ.

   Један римокатолички свештеник је  натпис код Гилфорда препознао као парафразу стихова 14-17 и 34 из осме главе Посланице Римљанима. Стил натписа одговара стилу грчког језика како се говорио у Киринеји у Либији у петом веку, у доба  када су је Вандали заузели.  Киринеја је била једна од  најстаријих хришћанских епархија. Сто миља даље према истоку налазио се град Аримахида из кога су монаси дошли у Гилфорд.

   Као разлог зашто је група православних монаха напустила Либију и дошла у Гилфорд, наводи се прогон хришћана који нису били Аријевци, од стране Вандала који су били следбеници Аријеве јереси. Вандали су источно-Германско племе познато по  разарањима која су чинили и по  њима је остао израз вандали. Године 406 су упали на територију источно-римског, односно Византијског царства.  На територији Северне Африке основали су своје краљевство чија је престоница била Картагина. Вандалска краљевина се одржала у Северној Африци до 534. године.

   За  време владавине краља Гејсериха (438-472), вршен је немилосрдан прогон хришћана који нису били аријевци. Он је многе монахе свирепим прогонима истерао из њихових обитавалишта  по планинама и пустињама.  Тада је група православних монаха кренула у избеглиштво  и године 480 стигла у Гилфорд. Да је та група била православна може се закључити по монограму за Мајку Божију  који је  МР Марија Богородица. Аријевци нису признавали божанство Исуса Христа  и Његову Мајку нису називали Богородица  већ Христородица.

   Податке о групи монаха који су из Северне Африке дошли у Америку садржи један докуменат који је 1926. године пронађен у  Hoguigu (Tax-Mimoum) у једној пустињи у Мароку.

   Галагер на два места помиње сасвим кратко докуменат из Хигуига, али о њему наводи  веома оскудне податке. Докуменат је нађен 1926. године у источном Мароку. Тај докуменат је проучавао Фредерик Пол током 1960их година. Аутор документа је монах који се вратио из избеглиштва после 534. године, када су император Јустинијан и његов војсковођа Валтазар потукли Вандале.

   У документу нађеном у Хигуигу налази се детаљан и живописан опис разарања која су вршили Вандали. Осим тога, текст у том документу садржи и извештај о путовању групе Северно-Афричких монаха који су отпловили  према заласку сунца у Аsq-Shamal,  то јест у Северну земљу, што напомиње Северну  Америку.  Да ли се ради о групи монаха који су се населили код садашњег  Гилфорда, или некој другој, није сигурно. Део текста који говори о тој  групи гласи:

У име братства  сада расељеног у туђини,  под заклетвом Христу Господу, сведочанство очевидца који се вратио у отаџбину бродом, који се укотвио у морском пристаништу сада  у његовој отаџбини по други пут. Свршиле су се невоље које су наносили људи у панталонама (Вандали, ММ)

   Фредерик Пол сматра да су монаси из Северне Африке стигли у савремени Гилфорд 480. године.  Шта је било са њима не зна се. Ако су се у Глфорд населили само монаси, онда је та група морала изумрети до 534 године, јер није било  жена, ни бракова, ни рађања деце.

   Писац ових редова није квалификован да оцењује тачност навода у Галагеровом чланку што се тиче групе досељеника код Гилфорда. Међутим има неколико места у Гилфордовом чланку  за које  је квалификован да  изнесе неке коментаре.

   Галагер наводи да су Вандали вршили прогоне у римокаоличкој цркви. У веменском периоду о коме Галагер пише, хришћанска Црква није била подељена. Постојала су пет патријархата од којих је један био римски, али римокатоличка црква није постојала. Осим тога, Вандали су могли вршити прогоне хришћана на територији римског патријархата само пре него што су прешли у Северну Африку. После тога су прогоне вршили у Цриградској патријаршији  или Византији јер је Северна  Африка припадала тој патријаршији.

   Када помиње Јустинијана, Галагер га назива римским императором. Римска империја је у то време  већ била подељна на Западну и Источну и Јустинијан је био император Источне римске империје или Византије.

   Правоугаона крстионица коју Галагер помиње је била крстионица за крштавање деце. Ово би требало да знају баптисти и други секташи који не дозвољавају крштавање деце.

   Галагер помиње да се крштавање вршило трикратним погружавањем у води, у име Свете Тројце. Касније тумачи да се погружавање вршило три пута зато што је Христос провео три дана у гробу. То није тачно, бар што се тиче нас православних, јер ми верујемо да се трикратно погружавање врши зато што се крштење врши у име Оца, и Сина, и Светога Духа.

   Помињући објекат који идентификје евентуално као трон епископа, Галагер пише да је епископ присуствовао крштењу  и конфирмацији. Ако  су досељеници код Гилфорда дошли из Византије, а Либија је била у Византији, онда се радило о мирпопомазању, а не о конфирмацији, која код православних хришћана није постојала и не постоји. Код православних хришћана света тајна миропомазања врши се одмах после крштења, истом приликом.  Код римокатолика  конфирмацију врши искључиво бискуп, када дете наврши 12 година, а не заједно са крштењем  Да ли је и сада тако, не знам, и да ли је конфирмација код римокатолика постојала већ у петом веку или не, није ми познато.