У тешким временима у којима се нашла наша Црква и наш народ, остаје нам да се сетимо Светог Јована Златоустог кога је безакона царица у сарадњи са уплашеним архијерејима прогнала са епископске катедре из Цариграда. У то време Св. Јован Златоусти писао је писма ђакониси Олимпијади, својој верној ученици, тешећи је да не тугује због онога што се у Цркви дешава, јер Бог све окреће на добро. На утеху нашим посетиоцима доносимо неколико писама Св. Златоуста која као да су упућена нама данас.

 + + +

Свети Јован Златоусти

ПИСМА ОЛИМПИЈАДИ

Писмо шесто (1)

Писано у Кукузу, септембра 404.

Скоро тридесет дана, а можда и више, борио сам сс са жестоким грозницама и у таквом стању путовах тим тешким, дугим путем, бивајући при том морен и другим тегобним болестима проистеклим из болесног желуца. Покушај само замислити колико је непријатности призлазило из тог пута на којем смо лишени били и лекова и хигијене, неопходних потрепштина и било какве удобности, док нас је са свих страна опкољавао страх од Исавријанаца (2) и других невоља, које се обично рађају из неудобности путовања, из брига и неспокојства, жалости и одсутности оних који би нам били од помоћи.

Но, сада је свему томе крај. Дошавши у Кукуз, збацили смо са себе остатке сваке болести, баш као што смо се и страха од Исавријанаца ослободили, јер овде је много војника спремних на борбу са њима. Са свих нам страна у обиљу пристижу неопходне потрепштинс, баш као што нас сви примају са потпуном љубављу, мада је овај крај непрегледна пустиња. Овде се неочекивано обрео и кир мој Диоскор, који је због доласка нашег послао свог слугу у Кесарију, молећи нас да гостопримству његовог дома не претпоставимо неки други; то су, додуше, учинили и толики други, но ја сам за неопходно нашао да његову молбу испред осталих ставим и ми се задржасмо у његовом дому. Потпуно се посветио нама, толико чак да га ми непрекидно коримо због толике његове дарежљивости и великог изобиља којим нас окружује. Он се чак и сам преселио на посед, не би ли на сваки начин био нама на услузи, уступивши нам врло удобну кућу у којој ћемо презимити, чинећи и делајући све то добра нашег ради; и уопште, у услужности којом ме окружују не могу пронаћи нити једну ману. И многи други поверенеци и икономи (3), примивши писмена наређења од својих господара, непрекидно се јављају спремни да нам се на сваки начин нађу на услузи. О свему ти сада казујем, ожаливши већ оне најраније непријатности, указујући на садашње пријатне догађаје, да нас не би неко, у заблуди и непромишљености својој, преместио одавде. Уколико [они што већ прогнаше нас] желе да нам укажу милост остављајући нама на вољу одлуку о томе где желимо да останемо и не намеравају да нам поново одреде друго место [прогонства], ту милост прими. А уколико нас насилно буду преселили одавде, с намером да нас на друго пошаљу место, и пред нама поново буде пут и поново путовање, то ће за мене бити веома тешко: као прво, страхујем да би нас тада послали у још даље и неприступачније место, а затим, као што ти је и познато, и само је путовање за мене тегобније од безбројних изгнанстава. Тежина претходног путовања довела нас је пред сама врата смрти. Боравећи сада у Кукузу, потпуно смо снагу повратили, благодарећи непрекидном одмору и мировању; у миру видамо ране од несрећа које нам се већ толико дуго дешавају, исцељујемо поломљене нам кости и измучена тела.

Готово истог оног дана када смо стигли [у Кукуз], дошла је и ђакониса Савинијана (4), измучена и напаћена тим више што је већ у таквом старосном добу у којем је и само кретање за њу напорно. Али, она је крепкога духа и нимало се на то не жали. Рекла нам је да је спремна путовати чак у Скитију [јер, такве су гласине о нашем новом прогонству сасвим раширене], уколико ми тамо будемо. Спремна је, каже, да се не врати никада више, већ да живи тамо где и ми будемо. Синови цркве дочекали су је са радошћу и љубављу. И кир мој Констанције, богобојазни пресвитер, одавно би већ и радо са нама био; писао ми је молећи ме да му дозволим да нам се придружи јер се без мог сагласја не би осмелио да допутује, мада то силно жели. Каже да кије му више могућно да остане тамо и зато иште уточиште, скривајући се; толико је велика, вели, тескоба његова и несрећа.

Молим те следеће: не залажи се превише око места мог изгнанства. Уколико поново покушаш да испиташ намере оних што прогнаше нас, сама никакав разговор о томе не започињи, већ саобразно благоразумљу твојем, испитај куда су намерили даље прогнати ме; знам да то можеш учинити. И сазнаш ли да је то било где у близини каквог приморског града или у Кизику или недалеко од Никомидије, прихвати то. Уколико је то даље од ових места или од места нашег садашњег боравка, или макар и исто толико далеко колико и само ово место, не саглашавај се са тим и не прихватај, јер би за мене то било оптерећујуће веома и тескобно.

За сада овде уживамо у добром одмору, тако да би се за [још] два дана [оваквог одмора] могли потпуно опоравити од свих непријатности које нам је тешки пут донео.

Писмо седмо (5)

Кукуз, крај 404.

Желим извидати рану твоје  туге и разведрити мисли твоје, тај збијени облак жалости. Зашто ли се твоја душа тако узнемири, чему се жалостиш и патиш? Зар зато што сурова је и мрачна бура којом и црква је захваћена? Зар зато што претворила је све у мрклу ноћ и дан за даном све више распламсава се, чинећи страшан бродолом? Зар зато што нараста изопаченост света? То знам и сам и нико томе не може противсловити. Желиш ли, могу ти чак и представити слику онога што догађа се, не би ли ти јасније предочио ову жалосну садашњост. Видимо да море се силно и од дна самога узбуркало; неки од бродоломника мртви по површини плутају, други већ на дну су самом. Брод распада се, једра су растргана, јарболи сломљени, весла поиспадала из руку морнара; кормилари, уместо да бродом управљају, на палуби седе обгрливши рукама колена и само ридају и гласно јече, плачу и уздишу над безнадежним положајем својим. Ни небо ни море не виде, свуда је само тако дубока и непрозирна тама да чак ни један другог видети не могу и из које се откида тек бучно ваљање таласа и крици морских животиња што са свих се страна устремљују на путнике. Но, докле и зашто морамо увек трагати за недостижним? Са чиме бих и могао упоредити данашњи јад када и реч пред њим слаби и малакше? Но ипак, чак и ако знам све то, не одричем се наде у боља времена, мислећи на Онога Којег ради је све то, Који не само да власт над буром има, већ једним покретом и таласе морске кроти. А ако Он и не помаже одмах, истог часа, то је само зато што је таква воља Његова; не отклања опасност одмах, већ онда када све је напустила готово свака нада. Тада тек он чини чудесна, неочекивана дела, наговештавајући своју помоћ и привикавајући стрпљењу оне којима опасност прети. И зато, не клони духом.

Само је једно, драга Олимпијадо, страшно, само једно искушење које грехом зовемо и ја никада нећу престати на њега да те упозоравам. Све је остало тек наша, људска измишљотина; навикнеш ли на подвале и на мржњу, лукавство и лажна испитивања, на погрдне речи и оптужбе, на одузету имовину и изгнанства, на оштар мач или морски бездан, на рат читавог света. Али, и то је све тек времешно и пролазно и толико сличи односу према смртноме телу, да ништа не значи разборитој души. Зато је и блажени Павле, желећи да укаже на ништавност људске радости и патње, присутних у садашњем животу, објаснио све једном реченицом: "Јер је ово што се види за време, а оно што се не види вечно" [2 Кор. IV, 18]. Дакле, зашто се плашиш времешног што протећи ће попут потока? Зато што је то тек садашњост, свеједно је - је ли она радосна или тужна. Други је један пророк сву људску срећу поистоветио чак не ни са травом, већ са другом, ништавнијом твари, назвавши је прецвалом травом, сматрајући њоме не само ону срећу коју чини, на пример, богатство или раскош сама, власт или почаст, већ све оно што људи славом сматрају, познајући гa под именом "славе". Са таквом ју је травом упоредио, рекавши: "да је свака слава човечја попут [прецвале] траве" (6). [Ис. XL, 6].

2. Страшна је и тешка, кажеш, људска несрећа. Али, погледај како је и она, у свој својој очигледности, окренула пророке ка другој страни, и са презиром односе се они према њој. Наиме, поредећи погрдне речи, увреде, хуљења и зле осмехе ђавољске са мољцима што славну су одежду напали, пророк је говорио: "Не бојте се ружења људског и од хуљења њихова не плашите сe", зато што застаревају као и одежда и биће изједени као вуна од мољаца.

И зато, не дозволи да те растужи ништа од онога што догодиће се. Не тражи помоћ од једног до другог, не јури за сенком [јер, таква је људска помоћ], већ призивај непрестано Исуса, Којему служиш, не би ли те Он удостојио и сву несрећу однео једним покретом својим. А ако и призиваш Га и молиш се, а несрећа не престаје, то Божја је воља: не одмах [нонављам оно што рекох ти више пута] уклонити несрећу, већ кад највиша је, када осили се, када ђаво испољи скоро сву своју злоћу; тада, на самом крају, све се потпуно и у тишини промени и неочекиван догоди се преокрет. Јер, Он може створити не само блага којима се надамо и која као добит очекујемо, већ много више и бесконачно вредније. Зато је и Павле говорио:"... Ономе Који може још изобилније чинити све што иштемо или мислимо" [Еф. III, 20]. Зар Он није могао, у крајњем случају, већ из почетка не дозволити онако страшно искушење за оно троје деце? (7) Могао је али није желео, не би ли им за то бољу прилику указао. С тим је циљем и допустио да падну у руке туђинцима, и то да пећ буде распаљена до највише могуће температуре и да се царски бес разбукти више но и сама та пећ и да су руке и ноге дечије биле онако чврсто свезане и да их, коначно, у саму ватру гурну. А онда, када су всћ сви над њима очајавали, лишени сваке наде у њихово спасење, изненада је, мимо сваког очскивања уследило чудотворно делање Свеприсутног Творца - Бога и засветлело свом својом јачином. Ватра је устукнула, конци се развезаше; пећ је постала храм молитве, источник и роса, узвисиле се [достојанством] одаје царске, и над ватром, том свепрождирућом силом која не штеди ни гвожђе, ни камен и која господари над сваком твари, извојевана је победа. И стајао је ту складни хор светих што призивао је све створено, и небеско и земаљско, у дивној химни: певали су, славећи Бога својим химнама, захваљујући Му благодарно и због тога што су били везани и због тога што су, док је то зависило од непријатеља, били спаљивани, и због тога што су били изгнани из отаџбине, што су, као заробљеници, лишени слободе, лутали од града до града, без уточишта и дома, и због тога што су морали живети у туђинској земљи - за све је то Њему захваљивала њихова благодарна душа. А затим, када су и злодела непријатеља свршена била [а шта су им још могли они и учинити након њихове природне смрти] и када су све врлине њихове блеснуле пуним сјајем, када је због њих исплетен венац победе и није било готово ничег више што се није прослављало везано за њих - тек тада су се све несреће повукле. И када је онај који је разбуктао огањ пећи и гурнуо децу у тако страшне муке, почео и сам прослављати врлине тих светих хероја, чинећи се весником тог необичног чуда Божијег и шаљући на све стране света поруке пуне слављења Господа, обавештавајући све о ономе што се догодило и постајући, на тај начин, достојан гласник чудеса Дивнотворца Бога - тек тада у чудесност свега нису више сумњали ни непријатељи.

3. Видиш ли присутност Божију? Видиш ли премудрост Његову? Видиш ли како Он не чини тек оно што је у складу са обичним мишљењем и очекивањем? Видиш ли Његово човекољубље и брижност? Због свега тога не тугуј и не буди забринута, но спокојна буди. Благодарећи Богу за све, хвали Га и моли Му се, чак и ако би настале небројене смутње и неспокојства или би се пред твојим очима буре дешавале; ти ипак не дозволи да те збуни ишта од свега тога. Па, Господ је изнад тегобних околности наших, чак и када све западне у стање крајње пропасти, јер Њему је могуће пале дићи, на пут извести заблуделе, избавити од искушења оне што у њега су пали, испуњене небројеним греховима ослободити од њих [грехова] и учинити их праведнима, оживети мртве, обновити са још већим сјајем оно што уништено је до темеља и истрошено. Јер, ако Он чини да се створи оно чега пре није било и дарује живот ономе што се никада раније као биће појављивало није, тим више Он може утицати на оно што већ постоји и што из њега се рађа. Али, кажеш ти, много је настрадалих, много оних што су искушењу подлегли? Та много се сличнога већ догађало, но ипак је на крају све доживело потребно исправљење, осим оних који су, упркос благодати, упорно остајали у неисцељивој болести. Зашто се збуњујеш и жалостиш ако је неко изгнан а други, опет, враћен? Христа су распели и захтевали ослобођење разбојника. Вараве, развратни је народ кликтао да је боље да спасен буде убица него Спаситељ и Доброчинитељ. Колико ли се мислиш људи тада над тиме саблазнило? Колико ли је људи тиме било скрхано? И зато је чак боље говорити о тим ранијим догађајима.

Није ли Распети готово одмах по свом рођењу постао изгнаник и бегунац и са целокупним домом својим, који је још у колиби био, побегао у туђинску земљу, међу странце, земљу одвојену од Његовог завичаја тако огромним пространством. И то је био разлог потока крви, безаконитих убистава и покоља. Само зато што је на свет дошло када и Он читаво је једно поколење поубијано, баш као на бојном пољу: деца, отргнута од мајчинских груди, носила су се на клање и док им је мајчинско млеко још бивало у грлу нож је крвника прелазио преко њега. Има ли ичег тежег од тако стравичног догађаја? А све се то дешавало због убиства Христовог. Дуготрпљиви је Бог трпео док се изопачено смишљало тако ужасно дело, док се лило толико крви - трпео је, мада је могао то спречити, показујући тако Своју велику дуготрпљивост због тајних и премудрих својих планова. Када се затим Христос вратио из туђинске земље и одрастао, на Њега су почела да се устремљују зла са свих страна. У почетку су злонамерни и завидни били ученици Јованови, иако се сам Јован са поштовањем ка Његовом делу односио, говорећи да "Онај што беше с тобом преко Јордана, за кога си ти сведочио, ено крштава и сви иду Њему" [Јован, III, 26]. Биле су то речи раздражених људи, које је болест зависти напала и које је та болест већ изнурила. И онај се од Јованових ученика, који изговорио је ове речи спорио затим са некаквим Јудејцем, расправљајући са њим о очишћењу, супротстављајући крштавање Јованово са крштавањем Христових ученика. "Настаде", каже се, "распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења" [Јован III, 25]. Када је Христос затим почео чинити чуда, колико је само било злословља? Једни су га називали Самарјанином и бесомучним, говорећи: "не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин и да је бес у теби" [Јован VIII, 48]. Други га називаше варалицом, говорећи да није Он од Бога, већ да "народ вара" [Јован VII, 12]. Остали га пак називаше самим ђаволом говорећи му да "помоћу кнеза демонског", Велсевува, "изгони демоне" [Мат. IX, 34]. Сви су они та хуљена упорно понављали, називајући Бога ђаволом, оним који воли јести и свом стомаку угађати, који воли пити вино попут људи порочних и развратних: "дође", говораше они, "син човечји који једе и пије"; и још говораше: "гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима" [Лука, VII, 34]. А када је са блудницом беседио називали су Га лажним пророком, јер, да је Он пророк, говораху, "знао би ко и каква је жена која говори са Њим" [Лука VII, 39]; и говорећи све то свакога су дана кезили своје зубе ка Њему. И нису само Јудеји толико сплеткарили против Њега, него су се чак и они који су, чинило се били браћа Његова, неискрено опходили са Њим; и међу Њему блискима разбуктавало се непријатељство против Њега. Колика је поквареност и изопаченост њихова била сведоче нам речи које изговорио је јеванђелист: „ни браћа Његова не вероваху у Њега" [Јован VII, 5].

4. Подсетиш ли ме да толики многи и сада падају у искушења и блуде, поставићу ти питање: колико ли је само Његових ученика пало у искушење за време Крста? Један Га је издао, други Га се одрекао, остали су побегли, а када се све стишало - остао је један свезан. Колико ли их се, шта мислиш, саблазнило над тим од оних који су, до само тренутак раније, веровали у Његова знамења, у васкрсавање мртвих, очишћење прокажених, истеривање демона, умножавање хлебова и чињење толиких других чудеса. Колико ли је, мислиш, оних који су се саблазнили видећи како Га воде свезаног, окруженог нишчим војницима, док за њим иду свештеници јудејски, производећи буку и сметеност, охрабрени тиме што је Он, свезан од безбожника и немоћан, међу њима и што и сам судија то не само посматра већ и са њима тај догађај слави. И шта би док су Га бичевали? А вероватно је томе небројено много људи присуствовало, јер беше подне дана који је био познати празник и за који се окупљају сви, а град у којем се тај призор безакоња одвијао беше сама престоница. Шта мислиш колико се њих, међу људима који су то посматрали, саблазнило гледајући Га везаног, бичеваног и обливеног крвљу, очекујући пресуду поглавара а да при том међу њима није било нити једног од Његових ученика? И шта би када су завршили своја иживљавања која су следила мучитељски једко за другим; када су Га крунисали трњем, обукли Га у прње стављајући Му штап у руке, чинећи све то из исмејавања и понижавања? Шта мислиш колико се људи саблазнило, колико растужило и узбунило док су Га ударали по лицу говорећи: "прореци нам Христе, ко те удара?" [Мат. XXVI, 68]. И шта би док су га водили овуда-онуда, потрошивши читав један дан на хуљење и ругање, исмејавање и понижавање, и све то насред јудејскога трга? И шта би када Га је архијерејски роб ударио? И шта би када су војници међу собом разделили Његову ноцепану одећу? А када је Он, обнажен, на крст био постављен, бичеван по леђима и на крају распет? Чак се ни тада те дивље звери не умилостивише него се разбеснеше још више, злодела своја повећаше и издајство ојачаше. Једни су говорили: "ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе" [Мат. XXVII, 40]. Други се подсмеваху: "друге снасе а себе не може да спасе" [Мат. XXVII, 42], док су остали викали: "Ако си Син Божији, сиђи са крста и повероваћемо у Тебе" [Мат. XXVII, 40]. И шта би када су Га појили сирћетом у који су натопили сунђер, натакнут на трску? Шта када су га разбојници псовали и вређали? И шта (о томе сам ти већ и раније говорио - о том страшном и безаконитом делу) када су викали да је достојније захтевати ослобођење не Његово већ тог разбојника, лупежа и починитеља гнусних убистава; изнудивши од суда право избора више су волели ослободити Вараву, желећи не толико распети Христа, колико обешчастити Његову славу? Мислили су да је из такве њихове одлуке за све могућ само један закључак: да је Он најгори међу разбојницима и толико "безаконит" да Га не може спасти никакво човекољубље, па ни достојанство празника. Све су они то чинили не би ли мишљење о Њему на злу окренули страну: зато су Га и распели са двојицом разбојника. Али истина се није могла сакрити већ је још блиставијим просијала сјајем. Оптуживали су Га за побуну против царске власти, говорећи: "сваки који себе царем гради противи се ћесару" [Јован, XIX, 12], оптуживши Онога Који није имао где наслонити главу да жели да домогне се царске власти. И за богохулство су Га лажно оптуживали: "Хули на Бога! Шта нам Више требају сведоци?" [Мат. XXVI, 65]. А каква му је тек смрт била? Зар није била насилна? Није ли то била смрт проклетог, због злочина осуђеног? Није ли сама таква смрт стида достојна? Није ли то била смрт најгорег разбојника, недостојног да чак и дах на земљи испусти? Зар се сам чин сахрањивања не обавља са осећањем милосрђа? Ипак, неко је пришао и замолио за Његово тело. Тако чак ни онај који Га је сахранио није био неко од Њему тако блиских, нико од оних који су се Његовим постојањем и учењем непосредно напајали, нико из редова Његових ученика којима је открио тајну cпасењa, јер сви су се они дали у бег. А та одвратна гласина коју раширише након Његовог васкрсења, говорећи да су Га ученици Његови "украли" [Мат. XXVIII, 13], колико ли је њих саблазнила својом лажи а колико је њих у њу поверовало? Та гласина, иако лажна и за новац купљена, ипак је нашла оне који су у њу поверовали, испунила сазнање многих, чак и после објаве, чак и након што је очевидна истина засјала. Народ чак и није знао учење о васкрсењу. Није то ни чудно када већ ни сами ученици нису веровали: каже се да тада ни они нису знали "да Он треба да васкрсне из мртвих" [Јов. XX, 9]. И тако, шта мислиш, колико ли се њих потресло догађајима из тих дана? Али, дуготрпљиви је Бог подносио муке, чинећи све по својој неизмерној премудрости.

5. Након су се трећег дана ученици опет почели скривати, лутати попут изгнаника, живећи у страху и непрекидно путујући из места у место, не би ли свој траг заварали, да би, после педесет дана почели и сами чинити чуда, бивајући и тада у опасности. Но, чак су се и најслабији верници запањили над бичевањима ученика Христових, над њиховим изгоном, над силним пустошењима цркава које су безбожници у многим местима спроводили, производећи смутњу. А онда, када су ученици, благодарећи чудима својим већу смелост за себе стекли, тада је смрт Стефанова опет тешко искушење учинила, растерала народ и поново цркву довела у смутњу: ученици су поново у страху, поново у бекству, поново у неспокојству. Но, ипак је слава цркве непрекидно расла, процветавајући кроз њена чуда, просијавајући светлост начела положених у њене темеље. Један је од ученика спуштен кроз прозор [у котарици], побегавши на тај начин из руку главешина, друге је анђео повео ослободивши их из окова, остали, прогоњени од оних који имали су моћ, који су се зеленашењем сумњивим и обртништвом бавили, тргујући женским дрангулијама, препродајући шаторе и кожу, ти су, остали ученици, живели на самим крајевима градова, на обалама самог мора. Често се ученици Христови нису ни усуђивали појавити се у граду; а уколико су се на тако нешто и одважили, нису наилазили на гостопримство. Тако су дела своја чинили окружени искушењима али и спокојем, стишавајући постепено раније смутње, заблуделе изводивши поново на пут, и разрушено до темеља би обновљено, још лепше и боље. Зато, када је Свети Павле молио да се проповед обавља само у миру, Свемудри Бог, прекрасног Створитељ, није поступио по вољи свог ученика, није га послушао, већ је не обазирући се на молбе његове, рекао: "Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена" [2 Кор. XII, 9].

Желиш ли управо сада упоредити у мислима тужна и радосна догађања, увидећеш многа, ако не чудеса, оно бар, слично по смислу, неизрециво мноштво доказа великог промисла Божјег и помоћи Његове.

Но, да од мене не би дознала баш све, без сопственог труда, то ти у задатак остављам да брижно прикупиш све радости животне и супротставиш их тужноме не би ли се, занета тим дивним задатком, отргла од туге и тиме испунила великом утехом.

Утеши цео твој благословени дом великим поздравом од нас. Буди ми јака и радосна, цењена моја и богољубива госпо!

Желиш ли ми о свему опширно писати, пиши ми тада о томе како си, не обмањујући ме ни мало, победила сваку тугу и како у спокојству живиш. У том је случају остварено лековито дејство мојих писама [да она буду за тебе извором велике радости], и тада ћеш писма моја примати често. Но, не пиши ми поново: "твоја су писма за мене велика утеха", јер то знам и сам, већ пиши ми да је та утеха онаква каквом је ја желим: да се не жалостиш и не плачеш, већ да ти живот тече у спокојству и у радости.

НАПОМЕНЕ

(1) Писмо које је у критичком издању (Sources Chretienns, No 13 bis, Jean Chrysostome, Lettres a OIympias, Paris 1968) објављено као шесто, у руском је издању, по којем је превод и рађен, тринаесто.

(2)    Провинција Исаврија налазила се у подножју планине Таврос. Исавријанци су били на злу гласу као пљачкаши околних села као и путника који су пролазили кроз ову област (према поменутом критичком издању, стр. 127).

(3)   Мисли се на надгледнике имања.

(4) Претпоставља се да је реч о тетки Јовановој, Савинијани, ђакониси антиохијској (SC, стр. 130).

(5)  У руском издању - прво.

(6)    (SC, стр. 136).

(7)   Ради се о црквеној песми о три младенца, коју св. Јован Златоусти, очигледно њоме фасциниран, често помиње у својим беседама и проповедима ("О статуама", 1,11; IV, 3; VI, 5; PG 49,31, 63, 88, "Против Јелина и Јудеја - да Христос је Бог" 17, PG 48,835, 836). Он за њу каже да је "то удивљујућа и чудесна песма која je од онда све до данас бивала певана посвуда широм света и која ће [бити певана] у будућим поколењима" (Nicene and post-nicene fathers, volume IX, New Jork 1889, репр. 1983, стр. 367).

[Превела c руског и напомене написала Весна Јевремовић]

 Извор: "Источник", 1993.

Приређивач: „Борба за веру“