Владимир Димитријевић

ГРЧКА И РУСКА ЦРКВА БРАНЕ СВЕТО ПРЕДАЊЕ

Ми смо Срби народ најнесретњи

Његош

Први покушај превода Св. Литургије на савремени језик спровео је митрополит козански Дионисије, осамдесетих година 20. века. Деведесетих година на димотики је служио митрополит киликијски Апостол, због чега га је Синод два пута позивао на одговорност. Архиепископ атински Христодул почео је да уводи читање Апостола и Еванђеља на димотики 2000. године, у атинским храмовима, али је отпор народа и свештенства био велики, па је он од тога одустао.

Шта се дешава у Русији?

Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) дао је интервју порталу „Религија и средства масовног информисања“ (9. априла 2010.), у коме каже: „Ако се говори о богослужбеном језику, дубоко сам уверен да основни језик нашег богослужења мора да остане црквенословенски (о томе сам једном говорио у различитим контекстима). Мислим да су позиви да се цело богослужење преведе на руски језик неумесни и, штавише, опасни. Потпуна русификација богослужења разорила би вековима грађено богослужбено устројство, које је веома важна црта руске православне традиције.“

Митрополит Иларион сматра да би се могли превести канони који се у Цркви слушају једном годишње (током Педесетнице, Паримеје Великог Четвртка и Суботе, итд.), које људе тешко схватају. Али, додаје: „То ја само постављам као питање, а одговор на то треба да да Црква/.../ Веома је важно да се никакве новине не појаве у Цркви упркос воље народа. Иницијатива овде мора да крене одоздо. И ако те иницијативе нема, значи треба чекати док се не појави“.

Врхови Грчке и Руске Цркве тако брину о свом народу – то јест, о народу Божјем. А код нас?

У мају 2009, са скупа у манастиру Војловици, СА Сабору СПЦ је упућено писмо овакве садржене:

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

Оци наши свештеници и ђакони,

драга браћо и сестре хришћани,

као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка. Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику. На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода". Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви". А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):

„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи: ... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".

СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.

СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:

„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.

У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.

Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."

И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)

Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво (Д. Ап, глава 15).

Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере. Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)

Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.

У манастиру Војловици,

у дане Светог Николаја Српског

2009.“

И?

Шта се десило после овог писма?

Ништа.

Одлуке постоје, али – ко их поштује?

Да ли ико слуша глас народа Божјег? Да ли ико уопште размишља о народу Св. Саве који моли да се одлуке Сабора СПЦ поштују? И то кога моли – саме чланове Сабора СПЦ?!

И у другим Помесним Црквама мисли се на народ и његову веру, а код нас то као да није важно.

Хоће ли се Господ смиловати Србима, и повести у сигурну луку Предања наших Отаца?

Или смо толико грешни да ће анархија, као киселина, појести све због чега смо ушли у Цркву као стуб и тврђаву Истине, заштићену од хуманистичког релативизма и плурализма идолатризованих самовоља?

А грешни смо, грешни... Не би Господ анархију допустио да наши греси нису завапили на небо за правдом (200 хиљада абортуса годишње, рецимо!)

Кајмо се док има времена. Иначе, расејаће нас десница Свеца Израиљевог као што је расејала непослушни Израиљ Старог Завета.

„Друмови ће пожељет' Србаља /ал' Србаља ниђе бити неће“...