ИСТРИЈЕБИЋЕ ГОСПОД СВА УСТА ЛАЖЉИВА, ЈЕЗИК ВЕЛИЧАВИ (Псал. 12, 3) Христос васкрсе, драга браћо и сестре у свагдаживоме Господу Иусу, Који и нас саваскрсава Собом, осмишљујући и испуњујући Својим Васкрсењем ове голготске дане кроз које, опет и опет, пролази распето Косово и цела наша епархија на челу са нашим канонским епископом Артемијем.
Славећи ових васкршњих попразничних дана Христово Васкрсење, као у неверици око себе, у „Дому Господњем“ тј. У Цркви, у лику оних који себе често и називају Црквом, са чуђењем гледамо како поред Распетог Христа васкрсавају (а ипак не васкрсавају, него се само, за кратко време, беживотно повампирише) и Његови распинатељи. Устале су Ане и Кајафе из реда првосвештеничког, Пилати и Ироди из реда властодржачког, са свом својом ситнодушном војском поткупљеном чиновима, влашћу, новцем, лажним спокојством и свим оним за чим жуде и њихови претпостављени (а давно су рекли мудри људи: Слично се сличном радује!). Но за све њих заједно апостол народа рече да су то они „који хоће да се допадну по телу“ (Гал. 6,12) тј. лажном и искривљеном побожношћу, замаскираном помпезним богословским велеречијем. „А ово говорим да вас ко не превари заводљивим речима“ (Кол.2,4) додаје на другом месту исти Апостол. Поменути најзнавенији научењаци „неприкосновени“ су у свом надутом и надменом познавању и теологије и канона, и човека, и Неба, и Земље, и свега видљивог и невидљивог. Управо они и сви њихови верни пратиоци, следбеници и подражаваоци све што чине, чине „само да не буду гоњени за Христа“ (Гал. 6,13). Са друге стране, сва јеванђелска историја и историја Цркве Христове, од оних речи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“, (Мт. 3,2) па до данас, препознаје само две групе људи, оне који гоне Христа и оне који су гоњени за Христа. Но, питаће се неко, ко то данас гони Христа? – Свако ко прогони истину , тај прогони и Христа, будући да је сам Господ за себе посведочио рекавши: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. За Њега, на другом месту, апостол љубави Јован рече: „Беше светлост истинита, која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 1,9). Свако ко прећуткује истину прогони Истину, а они који говоре и пишу отворене лажи најотвореније прогоне Истину. Не желећи да се уврстимо у прве а још мање у друге и, послушавши добар савет светог апостола Павла: „одбацивши лаж, говорите истину“ (Еф.4,25), ево, одговарамо на неодговорно написан коментар, упућен „парасинагоги Артемијевој“ од оних који Цркву Христову, „стуб и тврђаву Истине“, својим неделима и неистинама покушавају да претворе, ако не у парасинагогу њихову, а оно засигурно у синагогу јудејску, својим фарисејским законичким менталитетом. Чине они то већ годинама, цепајући катапетазму наше Цркве на два дела, стварајући прави, видљиви и пагубни раскол у Цркви, уношењем својих антисаборских новачења у богословље и литургијско, црквено-предањско благочешће правоживља, као и кривотворењем и силогистичким, најјефтинијим схоластичким досеткама и тумачењима јасних и недвосмислених саборских одлука о начину служења Свете Литургије. Управо поменуто антисаборско настројење у поступцима „премудрих“ списатеља овог чланка са сајта епархије Рашко-призренске на који и пишемо наш одговор и коментар, јесте право, суштинско, разједињујуће, недобронамерно и истинско „забијање клина“ између САСабора са једне стране и САСинода са друге. Овим је у нашој намученој, а увек богоспасаваној, Епархији направљен још један од многих преседана, где видимо како администратора невероветна „ревност изједа“ у спровођењу одлука САСинода, док годинама са још већом ревношћу најотвореније крши одлуке САСабора о служењу Свете Литургије, здружен са још шачицом једнодушних му епископа, који су нечијим „праведним“ избором запосели САСинод, узурпирајући га као једну од виших, али не и највиших црквено-управних инстанци, што годинама иста та шачица епископа покушава да у управљању Црквом пренебрегне. Права антицрквеност, многопомињана у редовима писаним руком администратора и одистински расколнички менталитет, чија је основа и полазиште увек била најдрскија самовоља, потпуно страна Цркви, подупирана гордошћу потхрањиваном и настањеном на гомилама и брдима схоластичког, лажно називаног знања, огледа се управо у тоталитарном, инфалибилитетском, утопистичком наметању сопствених теолошких замисли и идеја, тј. крајњем саборнорушитељском упорствовању у наметању сопствених богословских ставова остатку Црквене пуноте. По принципу, људи такве феле, побуђивани својом немирном савешћу следе опробани принцип „држ'те лопова“. Понекад се приупитамо, овако млади и помало неискусни са екстремним примерима из редова овог нашег адамовског рода, откуда администратору таква лакоћа у неодговорном и суштински неоснованом дељењу страшне за сваку хришћанску савест етикета: расколници, парасинагоге и низа сличних израза. Не треба залазити дубоко у историју његове хроничне скрибоманије како бисмо то схватили, но још од 2004, када је издао своју књигу „Заблуде расколника и тзв. „Старокалендараца““, он не престаје да упиње сва своја интелектуална оружја ка рашко-призренском монаштву, не штедећи своју уобичајену муницију са дуплим пуњењем јарости и гнева, као главних стилских фигура већине његових текстова и саопштења. У тој књизи „Црноречки зилотизам“ помиње стављајући те речи под наводнике, које је недуго затим скинуо, а испред речи зилотизам додао префикс „псевдо“, као и испред многих других погрдних речи радо нам и често упућиваних. На овај начин, спуштајући своју властољубиву руку на монаштво наше Епархије, по утврђеној култној пракси жртвоприношења у јудејској синагоги, свој грех уношења раскола у Цркву управо покушава да свали на нас, као на жртвеног јарца. Овим само потврђује свој расколнички менталитет, сваљујући за Цркву горке плодове својих теолошких и пастирских странпутица на нас. Подсетимо само на Жичку Епархију, у којој је такође својим „пастирствовањем“ изазвао исте поделе које покушава да прави управо сада и у нашој Епархији. Кроз Шумадијску је само прошетао уз пратњу полиције, покушавајући да објасни „дубоке“, али ипак искуством Цркве непотврђене, разлоге свог реформистичко-новотарског деловања. С обзиром да се тамо није дуго задржао, поделе су тамо сведене на минимум, али трају и данас. Да је властољубље, поред горепоменуте самовоље, најчешћи узрок раскола у Цркви говори нам и св. Златоуст, цитирајући св. Кипријана Картагинског: „Ништа тако не може цепати (раздвајати) Цркву као властољубље. Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве“ (Омилија 11,4 на Посланицу Јеврејима (Мigne, РG 62,85). Сетимо се само јадног администраторовог повика из олтара оца Јустина у Ћелијама на Благовести: „Само Артемије!“, упућеног ђакону који је изговарао пуну титулу нашег канонског епископа. Тај повик јесте глас властољубља које је немогуће ни задовољити, ни ућуткати. О томе да се у према целој нашој Епархији ствара фронт као према „расколничкој грађевини“, како „мудро“ примети епископ Григорије, пратећи у неодмерености изјава свог духовног оца (колико му његове интелектуалне снаге то допуштају), сведочи и његов интервју, недавно објављен у „Вечерњим Новостима“. Наиме, у поменутом интервјуу јасно је речено оно што смо ми од самог почетка знали и говорили, а то је да читава диверзија (а пре тога годинама, што тајно, што јавно, вршена добро увежбана и планирана субверзија) извршена у нашој Епархији од стране специјалних редова у нашем епископату (стручних за „решавање“ свих могућих проблема), није покренута зарад утврђивања одговорности епархијске управе по питању финансијских малверзација (што је усред ове економске кризе врло прорачунат изговор пред народом за ово недело) већ због, како стоји у поменутом тексту „канонског и еклисиолошког“ учења у нашој Епархији. Ова изјава не само да показује још упорније настојање приказивања нас и нашег канонског епископа Артемија, као окорелих расколника (па чак и неморалних пробисвета којима нити једно средство није страно у остваривању циљева), већ све досадашње изјаве синодалних Епископа, у којима се тврди да је једини разлог ове њихове акције у нашој епархији некоректно управљање финансијама, чини лажнима. Направисмо подужи, опширан увод, јер је тешко показати ширину и дубину језичких лавирината у свим саопштењима и изјавама, у којима писци истих пливају као „рибе у води“, покушавајући својом слаткоречивошћу да дезинформишу и преваре „ако је могуће и изабране“ тј. прост Народ Божији, ради којега и пишемо овај одговор. На самом почетку њиховог свезналачког коментарисања наше молбе упућене Патријарху и архијерејима наше Цркве сам администратор, или његове продужене дактилографске руке из далеко чувеног дечанског братства, оптужују „лажни сајт епархије Рашко-призренске“ а по ко зна који пут хвалећи се својом званичношћу, док својим саопштењима препуним неистина сами показују који је сајт заправо лажни сајт, а који објективни и истинити. Велеречиви чланкописци-памфлетисти њиховог званичног сајта неретко својим пером пребирају и по редовима дневних листова у нашој земљи познатих по отвореном рушењу свега србског и православног. Будући истог духа са њима и уређивачка политика им је иста, јер се на овом „званичном епархијском сајту“ такође пројављује њихова цркворушилачка и србоистребљујућа идеологија тих црквених модератора и шиптарских колаборациониста. Будући да ситничавом свевидећем оку актуелне управе у нашој епархији не промиче ниједна ситница, па ни то зашто је после петиције написана и ова молба нашим архијерејима, одговор је врло једноставан: петиција је написана за ширу Црквену јавност, док је молба написана само за чланове САСабора наше Свете Цркве. Оно што у овој ситничавости највише чуди јесте чињеница да су и петиција и наша „ублажена“ молба, подједнако привукле пажњу и уредника сајта СПЦ-ве и по сто пута званичног сајта Епархије Рашко-призренске што показује да и петиција и молба нису баш тако „неуспеле“ како их они представљају, јер у противном не би ни привлачиле њихову пажњу. Такође и папагајски понављана тврдња да су оба наша текста антицрквена тачна је само у смислу ствари којима се оне баве, тј. једино што је у њима антицрквено јесу небројана недела и непочинстава наметнуте нам епархијске управе, која у том смислу даје довољно антицрквеног материјала не само за једну петицију и једну молбу, већ и за томове књига, којих ће, ако Бог да, о овом преседану у нашој Цркви и бити, а биће исписане на црним страницама историје Српске Православе Цркве. У свом низању премудрих досетки, помињу „наводне потписе“ монаха, монахиња“ а у самој ствари понајвише искушеника и искушеница“. Сваки елементарно писмен човек једноставним и непристрасним пребројавањем потписане браће и сестара, увидеће да на нашем списку најмањи део заправо заузимају искушеници и искушенице. Уосталом зашто са таквим презиром и ниподаштавањем писати о њима, који упркос њиховој евентуалној духовној незрелости јасно виде после два месеца несрећног и мучног администрирања нашом епархијом са кавим „пастирима“ имају посла, који се својом осионошћу и неделима својски труде да их у таквом ставу још више утврде. Уосталом сваком честитом и бар оквирно упућеном човеку, јасна је слика стања у нашој епархији под јармом наметнуте нам власти, слика насликана живим бојама безакоња, а недвосмислено показује ко су прави кршитељи Црквеног поретка и канона и прави узурпатори Црквене власти. У том смислу још је природније и схватљивије поступање протосинђела оца Стефана, кога озлојеђено помињу премудри списатељи неодговорног и нетраженог одговора, а који није ни искушеник ни мирјанин већ настојатељ једног од наших манастира. Наиме по подразумеваној монашкој кротости и послушљивости један део нашег монаштва имало је илузорна очекивања минимума људскости у поступању новопридошле епархијске управе. Није било потребно пуно времена да иста та управа, показујући у својој осионости своје право лице, кротке али не и глупе монахе избави од њихових илузија о добронамерности актуелне администрације у епархији. У том светлу треба посматрати слично поступање осталих монаха и монахиња, који су убрзо због свог „одметништва“ позивани на информативне разговоре (читај на покушаје поткупљивања и испирања мозга, а кад то не помогне, застрашивања и уцењивања). Клеветничко и озлобљено помињање имена ове братије у недобронамерном тексту о коме пишемо, само је још једна потврда у правилности спознаје правог духа који инсприше принудну управу у нашој Епархији. Уза све поменуто ваља додати да супроставити се безакоњу Епископа и јесте јунаштво, као у време фанариотских владика у Отоманској империји који су у народу буздованом скупљали мирију. Сада је случај да уместо пастирским жезлом кротког поучавања, грубим поступањем и неконтролисаним изјавама као буздованом заводи страховладу у Епархији, покушавајући да подјарми епархиоте свом „канонском“ виђењу поретка у нашој светој Цркви. Отуда и оправданост појединих анонимних саопштења нашег свештенства, јер баш та потреба за анонимношћу и говори о страху који заводи осиона епархијска управа. Сам администратор је најмање у прилици да говори о храбрости, јер да је имао храбрости и куражи не би чекао да приграби власт у нашој епархији како би нам „сасуо у лице“ све што је годинама созерцавао у својим небопарним теолошким мисаоним висинама о нама, већ то чини сада када у њој „ведри и облачи“. Заиста, велика је то храброст! Ту храброст видели смо и у Грачаници првог дана његовог „управљања“ нашом епархијом, када је на капију Грачаничког манастира посадио четири дечанска монаха да нам саопште администраторов благослов да не можемо ући у манастир, док сам администратор окружен Кфор војницима и оклопницима није смео ни главу да промоли из једне од епархијских канцеларија. Но и поред портирског и вратарског „монашког“ бонтона који су у његовој режији добро одиграла поменута четири дечанска монаха, он се усуђује да прогнане сестре из манастира на чијој капији је изведен овај „предањски монашки перформанс“ оптужи за немонашко понашање. Главни садржај наше молбе су уствари наши потписи, зато су они својим бројем највише и заболели администратора (који покушава и да оспори неке „цртане потписе“, мислећи ваљда да је један, веома мали број потписника, у немогућности да физички лично потпише, пренео своју молбу да неко у њихово име потпише, што ће посведочити сваки онај/она који се прозову да посведоче истинитост свога потписа). Тај број чак није ни коначан, будући да из дана у дан расте броја монаха који увиђају да су у нашу епархију „дошли дивљи и отерали питоме“. Укупан број потписаних је 108, од тога 83 монаха и монахиња и само 25 искушеника и искушеница. Ови подаци ће, надамо се, осујетити даља јефтина калкулисања и прерачунавања администратора. Посебно треба истаћи да је из Грачаничког сестринства потписало 18 сестара, а накнадно су се пријавиле још две, будући да оне најнепосредније осећају „благодети“ нове управе у Епархији, тако да потписивање скоро целог овог сестринства најбоље и описује ситуацију у Епархији. Што се тиче поменутих „најмногољуднијих манастира“, верност управе тих манастира администратору допринела је лишавању елементарне слободе размишљања и расуђивања, будући да због превелике ревности ових управа већина монаха „ослобођени терора владике Артемија“ није ни сазнала за текст молбе. Дакле „ослобођени“ смо „тираније“ правом тиранијом која, овај пут нажалост у Цркви, подсећа на војну диктатуру. И на крају, указаћемо на још једну нит испредену суптилним манипулисањем Патријарховим ауторитетом од стране администратора. Поменута нит провлачи се кроз сва саопштења писана руком или благословом нашег администратора, а то је врло провидан покушај вештачког изазивања нетрпељивости, потпуно несвојствене нашем садашњем Патријарху према нашем монаштву, и приказивање имагинарног сукоба Његове Светости и нас, који „реално“ постоји само у мислима адимнистратора, и у његовим прорачунима и намерама које се, даће Бог, неће остварити. Патријарх је свој став о нашем монаштву више показивао него казивао док је био епископ нишки. Наиме, Његовим благословом, па макар га звали „началним“, генералним, општим и како год, у три манастира обитавају монаси наше епархије, чији је духовник и надаље владика Артемије. То хушкање Његове светости на наше монаштво очигледно је показатељ да Патријарх није заражен необјашњивим гневом, који наш администратор и шачица њему једнодушних епископа показаше и показују у пучу на нашу епархију. Будући да се у епархијским саопштењима, а врло често се то чита и у саопштењима потписаним од Епископа Бачког, Иринеја, митраљеским рафалима непрестано понавља о потреби саборног и у љубави решавања проблема у Цркви, важно је напоменути да су тако проблеми у нашој Епархији, а и ван ње, решавани све до доласка наметнуте администрације, и то ће потврдити свако ко иоле познаје владику Артемија и његов очински и благи наступ према свештеницима, монасима и свеукупној пастви рашкопризренске Епархије. То је знао и Његова Светост, и сам тражећи од владике Артемија да у Нишку епархију пошаље монахе из свог рашкопризренског расадника монаштва. Зато и није било потребе за садукејско-законичким цепидлачењем, те је у договору са тадашњим Епископом нишким и помињани манастир Браина у духу праве љубави и саборности и канонски установљен. Нажалост, како рекосмо, сада се покушава и Његову Светост увући, и направити вештачки сукоб са Епархијом рашкопризренском, њеним Епископом и монаштвом, што је посебно илустративно показало писаније г.ђе Жељке Јевтић у дневним новинама Блиц. Мудроме доста да схвати одакле ветар дува. Нажалост, сада они којима љубав лежи у закону и топузу, највише о љубави и саборности пишу, али, не могоше избећи да им трагови смрде онако како то велики Његош непогрешиво и пише. Иначе, не би лажно представљали да је из Црне Реке попуњено само пар малих манастира, већ би написали истину да су од благослова црноречке пећине и моштију Св. Петра Коришког оживљени и пропојали манастири Епархије Рашко-призренске, трудом њеног канонског Епископа, Г. Артемија, од најмногољуднијих до најмањих манастира. Пошто у гневу, као и у свакој другој страсти, влада само беспоредак, то је тешко држати се неког поретка у разобличавању лажи и подметачина изнетих у администрторовом коментару на наше молбу. Зато ћемо још овде додати да је најнетачнија тврдња у поменитом коментару да су „водећи манастири“ у писању молбе Црна Река, Свети Архангели и Девине Воде у некаквом расколу. Раскол у правом смислу те речи може направити само епископ, док припадници нижих степена свештенства без епископа могу отићи само у непослушање. С обзиром да сва три поменута манастира савесно поштују администраторову забрану причешћивања, наметнуту канонском секиром и бритким пером нашег администратора, јасно је да овде нема говора о расколу. Речено је да се зло може победити само добрим, но познато је да је пуно молитава, бдења и смирења потребно да би се на најокорелији гнев и набезочније неистине одговорило кротошћу и трпљењем. С обзиром на ураган, који у лику принудне управе кружи нашом епархијом, у њој нема ни елементарног духовног мира и спокојства као предуслова за такво духовно делање. Зато молимо Бога да нам опрости ако се са наше стране подвукло макар и мало гнева, ма колико он људским очима гледано био оправден у тренутној ситуацији у којој смо, јер име „Светлости која светли свету и тама је не обузе“ (Јн.1,5) написасмо ове редове. Амин! Монаси рашкопризренске епархије, не Артемијевци и Артемити, него Православци и Светосавци, којима је истина дража од свега |