header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Казивања оца Симеона о новотаријама у Цркви Штампај Е-пошта
четвртак, 11 септембар 2008

  НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ МАНАСТИРА РУКУМИЈА!

КАЗИВАЊА ОЦА СИМЕОНА О НОВОТАРИЈАМА У ЦРКВИ

Image

 

Image
јеромонах Симеон, игуман манастира Рукумија

Шта је то екуменизам?

О свејереси екуменизма, ја ћу да вам читам. Ово је чланак владике Артемија, објављен својевремено у „Православљу“. („Православље“, 15.12.1996. год.)

„То је измишљотина исте оне исконске змије (која је “ђаво и сатана“, Откр. 12,9) која је нашим прародитељима у рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти желе да остваре јединство хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн. 17,21), али не на истину и на истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима оставио за спасење у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили протестанти, а прихватили сви, на жалост и многи “православни“ пастири (епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог са неправославним) увелико прешли на практичан екуменизам, изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима, па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља-уједињења "свих цркава", него до небивале саблазни смутњи и деоба у једној и јединој Цркви Христовој, Цркви православној. 

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). И заиста, у свакој Помесној православној Цркви има оних (међу клером и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма, ма у каквим облицима се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15). Ту Цркву заиста никад врата пакла неће надвладати, јер је истинит Онај који је то обећао онима који га љубе.

Ко има власт у Православној Цркви да мења црквени поредак. Да ли то сме да чини један епископ?

У власти Васељенског сабора је мењање црквеног поретка – Литургије. Један епископ нема ту власт; неколико епископа немају ту власт; једна Помесна Црква нема ту власт да мења поредак Свете Литургије.

Она инстанца која нешто доноси, она то и  разрешава. Васељенски сабори су донели свете Догмате наше вере, свете Истине, утврдили су их  на седам Васељенских сабора и на десет Помесних. Ту су правила Светих отаца, ту нам је Свето Јеванђеље потврђено крвљу мученика. Тако исто и са поретком црквеним. Не може неко да мења нешто у Светој литургији, осим оне инстанце која је то благословила и утврдила, а то је Васељенски сабор. Нема власт ни један епископ, нити неколико њих, нити епископат једне Помесне Цркве, да мења нешто на служби. Онај који то ради, он себе доводи у једну тешку ситуацију, зато што ће одговарати и за себе и за све оне људе које води у пропаст. Зато не треба никада пристајати у такве ствари -  новотарије. Зато су епископи наши, који су за исправан литургиргијски поредак, и донели такве одлуке. Ми треба да поштујемо њихове одлуке, зато што су њихове одлуке сагласне црквеном предању. И то је aмин! Ако неко неће да слуша Цркву, он треба да нам буде као незнабожац, како пише у Светом Јеванђељу. Видите колико је важна послушност Цркви. Знате ли шта каже наш патријарх Павле, он каже да се ми не заклињемо епископу, већ да се заклињемо његовој послушности Цркви. То пише у његовој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Дакле, ми се не заклињемо њему као човеку, као непослушном епископу, него његовој послушности Цркви. Тако ми је мирна савест. Ја слушам Цркву, а не слушам некога ко не слуша Цркву! Нека браћа и сестре, који иду на службе где се служи по „новом“, размисле добро о овоме што говорим. Разговарајте са њима, будите упорни, немојте да пристајете на новотарије. Цркве су наше, односно ваше. Свештеници долазе и пролазе, а цркве остају. Зашто да остане неко смеће за њима. Нека се то благовремено почисти из Цркве. Нека се служи онако како је вековима служено. Зашто да иду иконостаси на непотребне рестаурације, преке рестаурације. Иконостаси се носе на рестаурације да би се народ навикао да нема иконостаса као код Латина. Ако нека црква има иконостас за рестаурацију, све се то може урадити на лицу места и да се служба служи како треба. Има један владика који је у чак проклео двери.

Да ли у Православној Цркви сме да буде разнообразности по питању вере и поретка који у њој влада?

Ми знамо како се служи по Типику. Наш Типик је од Светог Саве Освештаног – то је шести век. Са њиме нас веже име нашег Светог Саве и икона Тројеручица и много шта. Ко Типик мења, он ставља себе изнад Типика. Служи се по Типику, да би свуда служба била иста, у свим Православним црквама. Треба да имамо једнаку службу, да бисмо се осећали као своји код својих када одемо негде у иностранство, а не да се мислимо: шта је сад ово. Шта је у Студеници, и шта се то тамо дешава, или шта је у Пожаревцу. Зашто се по нашим светињама - црквама и манастирима уводе нове службе? Чему све то? Зашто је потребно додворавање епископату? Зашто? Зато што ће ваљда да нас побију ако их не слушамо. Па нека нас побију, ако им то Бог допусти! Али, бранићемо се ако треба! Морамо прво духовно да се обновимо да бисмо имали силу да се бранимо од насилника!

Видите, браћо и сестре, ко је Црква и где је Црква. Наши су храмови сви православни. Владике и попови се мењају, а храм остаје онакакав какав јесте. Храм је освештан православним молитвама, православним епископима, православним свештеницима и они ће трајати, неки краће, неки дуже. Међутим, они који се у тим храмовима Богу моле, они морају бити исте вере са оним људима који су те храмове освештавали. То морате знати! Мора да буде иста вера и иста служба мора да буде! Ако људи, који промене веру, иду у те храмове, љутиће се на њих они који су те храмове градили и освештавали. Тако је исто и са поретком. Иста вера и исти поредак морају бити у нашим црквама. Онима који би да мењају веру и поредак у Цркви, нека им Бог запрети! Нека им Христос запрети да то никада не могу да учине! Нека остану беспомоћни! Нека им се руке укоче да не могу да се прекрсте, ако су некрсти! Дотле је то дошло! Нека зидају себи нове цркве, ако неће да се покају! Можда ће им бити додељена средства са Запада да зидају себи нове цркве. Да Бог да да Сабор своје одлуке (да се служи како се вековима служило) спроведе у дело. Вера православна треба да се држи према Символу вере, према читавом нашем духовном наслеђу – према светим Догматима и светим Канонима. Зашто се сада то не чини? Вероватно су се та господа оснажила на неки начин, нечијим благословима са стране, и онда се осећају куражним да не испуњавају одлуке Сабора. Али видите, драги моји, како ствари стоје. Непослушност Сабору је непослушност Цркви, а непослушност Цркви је непослушност Богу. Видећемо како ће да прођу, а наше је да се боримо за истину Православља.

Оче, епископи који уводе новотарије у литургијски поредак  говоре да је то, у ствари, враћање првобитној литургијској пракси. Шта Ви о томе кажете?

Свети Апостоли, наши Свети Оци, наши Свети Сабори доносили су све одлуке у вези наше Свете Православне вере, а такође и њеног поретка, Духом Светим. Значи, како је Свети Сава преузео од Светих Отаца и Светих Апостола, он је то нама тако предао .

Истина се предаје, а не да се нешто додаје или одузима. Ако то неко хоће, ако хоће неко добронамерно  да нас врати у неке векове пре десетог века, он за то треба да пита свој Сабор. Ја могу да сумњам у њихову новаторску добронамерност, али оно што је важно, ако је он видео плодове враћања у неку старију праксу, рецимо код Грка, он не може на своју руку да уведе то у своју епархију, него треба да се обрати своме Сабору, па да се то питање размотри  и да се донесе одлука. Али, кажем, питање Литургије је питање за Васељенски Сабор. Значи, свако ко је нешто тамо почео да петља по своме, он се противи Духу Светоме! Зато и настаје та ситуација, јер када је присутан неки други дух у нечијим душама, онда долази до узнемиравања стада, долази до неких тешких ситуација. И кажем, оно што нама остаје је да се држимо онога што нам Свети Оци наши лепо саветују, кратко и јасно: да се држимо наше Свете православне вере.

Одакле происходе ове новотарије у Цркви? Шта је њихово право извориште?

Узрок овим променама у Цркви, јесте неправославно учење  догматике на Богословском факултету у Београду и неким Богословијама наше Цркве. У вези тог узрока новачења на Светој Литургији – по питању догматског учења на Богословсном факултету, није скоро ништа учињено. По питању тог учења, које је искривљено и није православно, Сабору се обратио владика Артемије и донета је одлука да то испита једна комисија. Када ће се то питање разрешити то не може, можда, нико за сада да каже, али наша срца и наши умови треба што више да стреме разрешавању тога питања – питања догматике која се предаје на Богословском факултету у Београду. Ми требамо да се молимо Богу да се то питање што пре разреши. Моје је мишљење да то питање није требало да се прослеђује некој комисији, јер је то питање могао и Сабор да разреши. Можда је ово учињено да би се решавање овог питања померило за неко друго време. Али Сабор једне Помесне Цркве се зато најпре и састаје, да би се чувала Вера и црквени поредак, а све друго је у другом плану. Зашто тако на овоме Сабору није било, то питање треба поставити надлежним епископима који доносе такве одлуке. Ми треба да чинимо оно што је у нашим моћима, а то је да се молимо нашима светитељима, нарочито ревнитељима Православља, као што је Свети Никола, да се то питање што пре разреши. Ако Бог да да се то питање разреши на јесењем Сабору, а не да се бежи од тог Сабора (као што је учињено у октобру прошле године), него да се тај Сабор одржи, и да се то питање разреши. Било би добро да се испита који су епископи  чланови тe комисијe, којa треба да да суд о догматици на Богословсном факултету, па да се и за њих молимо Богу, и да са њима, ако је могуће, разговарамо да се та комисија што пре састане и разреши то питање. Јер се то учење страшно разликује од учења црквенога; то учење излаже (да не кажем: лаже) да је душа створена смртном; да је све што је створено – смртно. Ствар је врло једноставна, и лако се то може побити, јер анђели Божији су бесмртни; анђели Божији нису пали, они нису злоупотребили своју слободну вољу (као зли духови) и нису отпали од Бога, него славе Бога. Тако је исто и са људима: човек може да слави Бога, да буде Божији, као анђео Божији, а може да отпадне од Бога па да буде другар злим духовима; да ратује против Бога, да има завист према Богу и према људима и да тако трује своју душу и буде мртав духовно.

Господ свима жели покајање: и злим силама и злим људима. Али Бог је људима дао слободну вољу да чине по њој. Ми православни се држимо своје вере, држимо се православне вере која нам је дата кроз Свето Писмо и Свето Предање. Кроз Свето Предања изложена нам је истина Православља, а то је оно учење и поредак црквени, које су држали сви православни хришћани  одувек и свуда. Значи, сви, свагда и свуда! То је истина Светог Православља. Ко то не држи, он отпада од Истине, и није више у Истини; он губи Духа Истине, губи Благодат Светога Духа. Ствар је врло озбиљна, јер тако се трују генерације - кроз лажно учење и лажну праксу. То лажно учење изазвало је, значи, и промене у Светој Литургији и све друге промене. Једна лаж усвојена у човековом животу одводи човека у многе друге лажи; један грех непокајан, одводи нас у друге грехе, у мноштво грехова, и тако губимо живот – губимо вечни живот. И зато је потребно покајање онима који су преварени злом силом, да се врате на оно учење, које су учили док су били у школским клупама на том истом Теолошком факултету. Јер то зло није из Србије потекло; није потекло из наше Цркве, то зло је потекло негде на Западу, код протестаната, односно секташа. То учење да је душа смртна, то је секташко учење; то је суботарско учење и учење Јеховиних сведока. Бог је човека створио као анђела, и више, можда, него анђела; створио га је према својој слици и прилици. Бог је човека створио безгрешним; створио га је бесмртним; јер све што Господ створи беше веома добро. Тако нас учи Свето Писмо. И зато, браћо и сестре, да Бог да, молитвама Светог Николе,  да се покају они који су скренули из истините Вере у погрешну веру, у јеретичко учење; да Бог да да им се просветле умови да схвате у чему су, у каквом су греху; да се покају за то и да се држе онога Који јесте, да се држе Бога живога, да се држимо, и они и ми, Његове благодати и тако наследимо живот вечни. И ми да славимо са Светим Николајем и Пресветом Богородицом, Онога Који јесте, Бога у Тројици, Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у све векове. Амин.

Како су успели новотарци да у многим храмовима наметну свој наопаки начин служења?

То је право питање. Рећи ћу вам како је до тога дошло. У питању је био наш немар. Требало је одмах рећи свештеницима: или ћеш служити како треба, или никако! Није се смело допустити увођење било каквих новотарија. Ако свештеник служи наопако, онда треба тражити од њега написмено да потврди да је епископ њему тако наредио. Ако написмено наређење епископово има свештеник, онда је крив епископ. У том случају треба разговарати са епископом. Ако свештеник нема написмено, онда је он тај који самовољно уноси промене у поредак богослужења и то му се не сме допустити да чини.

Можемо ли констатовати да је један од узрока попуштања пред  новотаријама, и њиховом ширењу у нашој Цркви, слабо познавање вере и црквеног поретка од стране верника наше Цркве?

Све ово што се дешава, све ове промене у поретку Црквеном, браћо и сестре, имају за нас значење утолико што нам показују да се што боље морамо учврстити у Православној вери  и у црквеном поретку. Узмимо из искуства Цркве оно што се десило на Првом васељенском сабору, када је Свети Никола ударио јеретика Арија по устима која су хулила Сина Божијег. Тада су верни где год би се срели говорили о правоверју, односно о кривоверју аријанства. Верни су у то време добро познавали јетичко учење Аријево, али су, такође, добро познавали и своју Православну веру. Међутим, данас су наше црквене службе за наш народ готово права непознаница, и зато ове измене у поретку црквених богослужења могу утицати да наш народ упозна поредак свих богослужења, а нарочито Свете Литургије. И овај је Сабор (одржан у мају 2008.) потврдио да се треба служити по вековном поретку наше Цркве.

Да ли ићи у цркве где се служи по „новом“?

 Не би требало присуствовати службама које се служе по „новом“! Јер ако не присуствујете таквим Литургијама ви слушате Цркву, ви слушате Сабор црквени, а не епископа који не слуша свој Сабор. Ако присуствујете, ви слушате епископа и свештенике који не слушају црквени Сабор. То морате разумети! А ако се на таквим службама причешћујете, ви идете онда и корак даље. Пазите, молим вас, то није лако. То је једно тешко питање које мора да се разреши. Али управо оваквим ставом, тврдим ставом, ми њима помажемо да добро размисле шта раде. Имате, рецимо, ситуацију када је неко болестан и нема ко други да га причести. Онда он мора да зове тог новотарца да га исповеди и причести. Исто тако и по питању опела. Али тврдим ставом ми њих притискамо да они буду послушни својој Цркви. Адам и Ева су показали непослушност Господу и остали су без Благодати Светога Духа, остали су тада голи. И овде је у питању непослушност; овде је у питању непослушност Сабору, а то значи непослушност Цркви. Не може један владика да каже: нека служи ко како хоће, ко како жели. Не може тако да се каже, већ се мора спровести одлука Сабора! Све мора да буде онако како је и било, а то се односи како на литургијски поредак у Цркви, тако и на сав поредак. Ми имамо искуство таквог поретка. Код нас у Цркви није било свађа, оговарања, рђавих речи; све је било у поретку, а ови (који су Сабору непослушни) су донели овај беспоредак увођењем новотарија. Увођењем новотарија долази до велике забуне у народу, а то и јести циљ: да буде свађа, да буде завада, да буде препирка, а све то није дело Божије, већ дело ђавоље. И зато, ко буде остао у својој непослушности Сабору и учи  народ томе беспоретку, он је проклет! Ја стално понављам: како слушати непослушног, то је сулудо! Узмите једну кућу: ако син не слуша оца, како ће унуци слушати свога оца? И деца ће онда рећи: па ни ти тата не слушаш свога оца, што да ја онда слушам тебе! Али кад дете види да отац слуша свога оца, оно ће да каже: видиш како он слуша. И ја морам онда да слушам, иако му се то, можда, не свиђа. То је проста ствар.

Уочава се велика недоумица код многих свештеника у погледу тога шта да чине. Велики број њих налази се у недоумици кога да слуша: свог надлежног епископа, који уводи новотарије противно одлукама свог Сабора, или Сабор своје Цркве, чиме се излаже опасности кажњавања од стране епископа.

Тако је. Ту се свештеници нарочито доводе у тешку ситуацију. Пазите, један прота ми каже: Ја сам четрдесет година научио народ да треба да пости, да се каје за своје грехе, да се Богу моли, да опрости свима, а онда да приступи Светом Причешћу. Ако ја сада усвојим ову нову науку, онда испада да сам ја људе четрдесет година лагао и онда ће људи да ме испљују у тој ситуацији. Један други, који служи двадесет година, говори исто тако. Ако је неко имао два епископа, рецимо, који су се држали строго Црквеног поретка, односно Православне вере, па је дошао неки трећи који сада то не признаје, који се исмејава  Светом Владики Николају и неким другима, онда, како ми можемо таквога да слушамо. Слуша се онај епископ, који је послушан своме Сабору. Свако ко има расуђивање и мало, он то треба да схвати. Трпети се мора, али слушати послушнога! Како можете слушати непослушнога!? А коме је онда непослушни послушан!? Ако не слуша свој Сабор, који онда он сабор слуша!? То су питања! То су питања на која ми треба да добијемо одговор! То су та питања веома значајна и треба да кажу кога то они слушају, ако не слушају свој Сабор. Љубав према Богу о којој се стално много прича код њих, и која се толико хвали, тако да она код њих брише сва правила, поклапа све то. Али, љубав која је по Богу потврђује се послушношћу. Јер ко слуша своју Цркву, он слуша њену главу. Глава је Господ Христос а Дух Свети је у њој. И то су чињенице.

Ја сам питао свештеника, зашто не врати службу на старо правило, макар док не добије неку писмену заповест владикину да треба службу да промени. Он ми је одговорио: „Ко не присуствује тој Литургији (по „новом“) четрдесет колена ће му бити проклето“.

 Па то он самог себе проклиње! Зашто придавати пажњу проклетству непослушнога? Јер је он, у ствари, проклет! Морате знати једну ствар: ако он не слуша Сабор своје Цркве, и упоран је у томе, и још он вас проклиње, очигледно је онда да је он проклет. Зато тој његовој клетви немојте придавати никакву пажњу. Тај човек очигледно има зорт. А знате зашто? Зато што он нема више Светог Духа у себи, него је неко други заузео место у њему, и зато он има зорт. Тамо где је Бог – нема зорта! Тамо где је благодат Светога Духа, ту су благе речи, ту је поштовање свагога човека, јер је сваки човек створен по лику Божијем. Веома је важно да ти никакву пажњу не придајеш тој његовој глупости, јер је то велика глупост да те неко проклиње до четрдесетог колена. И то ко?! Онај ко свој Сабор не слуша! Ја питам: ако он не слуша Сабор, кога он онда слуша? Ако не слуша Сабор, он не слуша Цркву, а ако не слуша Цркву, онда не слуша ни њену главу Господа Христа. И шта је онда него проклет! Ако је упоран у томе и проклиње другога, он је проклет!

Другачије ствар стоји са онима који су мекши по том питању, па из страха спроводе одлуке таквих епископа. То је мало другачија ситуација. Имате плашљиваца који не смеју другачије, који немају храбрости да му кажу: не! Тамо где је Бог, ту је храброст, ту је сила и та сила доводи у ред све оне који су скренули са правога пута. Ја кажем само: дај Боже да се они покају.

Oче Симеоне, једна од новина у нашој Цркви је и причешћивање без припреме. Да ли се човек сме причестити без прописане припреме?

Свети Владика Николај нас учи, кроз она Четири завета Светог Наума, којим путем човек мора да прође, да би могао да се причести: За Христа, за Бога, за Цркву, најпре треба неко да се пробуди, па да се каје за своје грехе, па да се очисти кроз епитимију, да опрости свима, па тек онда да се причести. Покајање и исповест, епитимија - очишћење, па тек онда да идемо на причешће. То је пут спасења. И то не може нико да мења. Они који приступају а да се нису пробудили, нису почели да се кају, ако такви приступају Светом Причешћу сигурно ће им бити на суд и осуду.

Ми знамо још од детињства како човек треба да се припреми за Причешће и не може сада доћи неко да нам соли памет, да нас учи некој другој науци. Ми имамо наших калуђера и свештеника који су по четрдесет и више година у служби Богу и своме роду, који су народ учили да пред Причест треба да пости, да се каје, да свима опрашта, да се исповеда, да дугове раздужује, да буде марљив у молитви, да у животу има ред и поредак, а не да узалудно губи време, да  тако, значи, са страхом Божијим, вером и љубављу приступи да се сједини са Господом Христом, односно да узме Тело Његово и Крв Његово и буде тако причасник Његових благодатних сила. Ми се, дакле, причешћујемо видљиво и невидљиво. Ми смо причасници оних Божијих благодатних сила које нису створене, и то нема ниједан други народ (такво Причешће), осим православног народа. Сви други који се „причешћују“ у ствари немају Причешће; то чиме се они „причешћују“ је нешто што само личи на Причешће. Као што једна лажна новчаница личи на праву, тако њихово „причешће“ само личи на Причешће. Они, у ствари, и немају Причест.

И за малу децу важи извесна припрема за Причешће. По канонима деца не подлежу посту, али да би се дете привикавало на пост, треба да пости неки дан пред свето Причешће. Увек је то у српскоме роду тако било. Никада се наша деца нису причешћивала без поста; у Српској Цркви је тако одувек било, како је било за старије, тако је било и за децу. То се може образложити чињеницом да смо ми прва линија одбране према Западу и ми треба да дајемо најжешћи отпор јеретицима, који хоће да нас пошто-пото покатоличе. Они имају овде испоставе у Српској Цркви у личностима појединих епископа, свештеника и њихових присталица – љубитеља новца. Због тога треба да пазимо шта радимо. Морамо се припремати за Причешће да би нам оно било на спасење, а не на суд или на осуду. Свети апостол Павле је још у првом веку рекао: зашто су многи болесни међу вама, зашто су раслабљени а многи и умиру? И одговара: зато што се недостојно причешћују. Зато имајмо то у виду да се марљиво припремамо за свето Причешће. Свети Владика Николај говори да не треба само да пости тело у погледу хране, већ треба да пости читаво тело: и око и ухо, и нога и рука; уста више да ћуте, а не као ова моја оволико да говоре. Треба да пазимо шта чинимо; да укоравамо себе и да се тако, са страхом Божијим и вером причешћујемо. Морамо се пре Причешћа питати и колико имамо љубави према Богу и својим ближњима, и да се онда тек причестимо оним Који је сав Љубав, јер је Бог љубав.

Причасници Божији су само православни људи, они који православно мисле, који православно говоре, који православно верују. Црква и јесте тамо где је права вера. Где је вера искривљена, ту нема Цркве, то се само зове црквом, а то је у ствари само јеретичка или расколничка заједница. Када се, рецимо, говори о римокатолицима као цркви, онда се црква пише малим словом; када се говори о Православној Цркви, Црква се пише великим словом да би тако разликовали праву Цркву од неке јеретичке заједнице. Само њихова земаљска моћ, њихово лукавство и њихово насиље притискају неке наше оце, па их они унеколико и признају као некакву „цркву“.

Наша света Вера је потврђена чудесима. Наше свето Причешће је чудо над чудима; јер се причешћују болни, причешћују се  разни болесници, а свештеник употреби на крају Литургије све што остане у светом Путиру, и то је јединствена потврда да се ту ради о Причешћу, о оном огњу који не гори, али сагорева онога ко се није припремио за то; то је Живи Огањ, Бог, Огањ Духа Светога. Причешће је Тело и Крв Господња, она благодатна сила која делује на наше биће, која нас обогаћује и држи да будемо живи људи и да ту живу реч увек преносимо нашим ближњима.

Познате су њихове намере у вези нашега – Српскога народа и зато ми треба да се припремамо (кад знамо те њихове намере) да не примамо њихову лажну веру.

Питао сам покојног игумана нашег, оца Саву, зашто су Латини пали у јерес. Одговор је био кратак: - Због стомака.

Зато, драга браћо и сестре, ко хоће да се причести треба да се на прописан начин за то припреми.

Да ли можемо да се причешћујемо где су отворене двери? Јер ја сам  имала горко искушење...причестила сам се први пут где су биле отворене двери и   било ми је због тога тешко.  Реците ми ваше мишљење о томе.

Ја ћу одговор на Ваше питање започети једним малим уводом. Када се антихрист буде зацарио, у последње време, он ће своје печате давати људима на чела и десне руке. На чела ће добијати печате његови истомишљеници, а на десне руке његови послушници. Погубно је и једно и друго.

Данас имате свештенике - истомишљенике оних епископа који су упорни у новачењу, и имате оне који су послушници и који под присилом чине то што чине. Они не чине све што чине истомишљеници, него држе само, рецимо, отворене двери да не би били гоњени. Све друго раде онако како је прописано. Њихова је вера здрава, они имају здраву веру, и певница им одговара, и ту је благодат Светога Духа. Ту су свете Тајне. На то питање, које Ви сада постављате мени, на то питање треба да одговори Свети архијерејски Сабор.

Оче, ако се зна да је неки од епископа, или свештеника, отворени екумениста, да постоје подаци да је чак салуживао са Латинима, а држи се исправног поретка Свете Литургије, да ли се код таквог епископа, или свештеника, може причешћивати?

 Ако се епископ или свештеник јавно моли са римокатолицима, шта ћеш код њега, човече?! Нема шта да тражиш тамо! Ако, рецимо, свештеник мрси средом и петком, или мрси у пост, можеш слободно да се не причешћујеш са њим. Одлуке о томе ко је јеретик или расколник, такве одлуке доноси Сабор. Док се та одлука не донесе њему се признају свештенодејства, зато што их не врши он, већ Дух Свети. Али видите, драги моји, ако човек види да се у путир сипају честице, оне честице којима су поменути живи и упокојени (за здравље, односно покој душа), па вас неко причешћује тиме; ако видите да долива вино у путир, ја са таквима никада не бих служио, а камо ли да се причестим код њега. Зашто после освећивања Дарова доливају вино у путир? - Зато што свештеник не може да предвиди колико ће свештеника, који нису служили, да окачи епитрахиље и да се причесте; они употребе свето Причешће, а народу сипају после „Ројал“. Зар тиме да се причестиш? Атанасије томе учи - да је то Причешће. Ми имамо књигу Учитељноје известије на крају Служебника из 1962. године, у коме се каже: ко причешћује честицама народ, честицама извађеним за живе и упокојене, ко долива вино у путир па причешћује народ, он смртно греши. Ако он смртно греши, шта ја онда тражим код њега? Зар треба да се поистоветим са њим. Ту нема шта да тражимо. Они говоре о лажној љубави, јер ко није у истини, тај нема ни љубави. Ти имаш срце; Бог ти је дао памет, ум и срце; осећаш ти где је живот а где је смрт, јел тако? Иди, значи, тамо где је живот!

Прети ли опасност, ако се непослушни епископи не покају, да дође до раскола у нашој Цркви?

Раскол је тешка и опасна ствар, јер нема ништа теже од раскола. Погледајмо у Грчкој шта се догодило. Све је то раслабљено, све је издељено, то је ђавоља воља. Сваки од Синода код Старокалендараца у Грчкој, тврди да је он Црква. Код Новокалендараца постоје три струје и свака мисли да је паметнија од друге. Видите ли како то иде. А да није било увођења новог календара, свега овога не би било. То је папско масло. Тај Нови календар је папско зло. Нови календар је проклет. Њега је проклео Патријар цариградски Јеремија у оно време када је он уведен, а ако читате анатеме тога календара од стране Кирила патријарха цариградског, видећете колико је то страшно и како он њих проклиње страшно. И зато никада у мој олтар Нови календар не улази! Ја када уписујем за помињање живе и упокојене, ја све уписујем по Старом календару и то искључиво ћирилицом. Јер чим пустиш нешто у кућу, може да ти се ту залеже. Зато је важно да ништа што није православно у наше цркве и олтаре да не улази. Тако се чува Вера, тако се чува писмо, тако се чува календар као израз наше Вере. Јер, календар је израз наше Вере! Као што једна обична даска после њене обраде и сликања и освештавања на њој иноне, више није даска, већ икона, тако је наш календар икона времена. Када су у Јулијански календар уписани наши празници -   Господњи, Богородичини  и Светитељски, он више није био обичан календар, већ је постао икона времена. И не сме он да се мења, јер Православни никада не славе Васкрс кад и Јевреји Пасху. Онај ко слави заједно са Јеврејима или пре Јевреја, он је под анатемом Првог васељенског сабора и свих других сабора. А Латини су много пута славили Васкрс кад и Јевреји Пасху или пре него Јевреји Пасху. А Господ Исус Христос је распет уочи Пасхе, а васкрсао после Пасхе. И зато ми вазда славимо после њих. Да ли приличи Православнима да славе заједно са онима који су разапели њиховог Бога­? Таман посла! А Латини то раде, и зато су, и по том питању, проклети. Причешће је потврда наше вере, а Благодатник огањ је потврда и Вере и календара. Ми, значи, имамо и видљиве доказе истинитости наше вере и календара, и да је то Богом благословено и то је тврда стена, а ми треба само да се припремимо и то да држимо. Ми морамо да се припремамо да бранимо своју Веру, да будемо чврсти у њој, да иповедамо свете Догмате и свете Каноне наше Вере, и тако ћемо добити од Бога силу и укрепљење да можемо то да држимо. И кога онда да се ми плашимо? Човек је почаствован, ако му Бог да ту моћ да пролије крв своју за Бога. Бити мученик је почаст! Крв пере све грехе! И зато је Бог, молитвама Небеске Србије, почаствовао Србе да имамо толике мученике у Јасеновцу.

Свети Владика Николај каже:

„Кратовац у огњу, Авакум на коцу

Победу однеше над полумесецом.

Страдалници нови под хумкама влажним,

Победа је ваша над хришћанством лажним!

Амин.

Нама су сви људи браћа, по Адаму и Еви – по Творцу, а браћа у Христу су нам они који су православни. То што неки кажу: брат је мио, ма које вере био – та је тврдња потпуно неправославна и то је, у ствари,  екуменизам. Или, што је онај рекао: звезду носим, крстом се поносим! И тај је исто, тај поп Смиљанић, екумениста био. То су најстарији екуменисти у нашој Цркви.

У Равени су двојица српских епископа (Игњатије Мидић и Иринеј Буловић) потписали докуменат којим се признаје папи примат међу православним патријарсима. Шта ви, оче, кажете о томе?

Говорити о папском примату јесте једна велика глупост. Јер ако се неко каје, он мора најпре да прокуне све своје јереси и све своје заблуде, да се одрекне свих својих заблуда, па онда да прихвати свету Православну веру, Веру апостолску и Веру наших, али и њихових Светих Отаца – Отаца који су живели пре раскола 1054. године. Дакле, сви јеретици треба да се најпре врате Вери, па да се покају за сва своја сагрешења, да се покају за сву крв православних Срба коју су пролили. Ми знамо колико је жртава било само у Првом и у Другом светском рату. Свети Владика Николај помиње нашу ћеле кулу из два светска рата која броји четири милиона српских глава и са сваке стране нас гледа по четири милиона српских очију. Неко је ту крв морао да пролије и ми знамо ко је то учинио. Највише српске крви су пролили Латини, односно усташе. Тај народ који је некада већином био српски на разне начине је покатоличен – поунијаћен. Вазда је тај народ био у ситуацији да када дође нека заповест из Ватикана, да се доказују као одани поданици римскога папе. Зато они нас и кољу и пуштају нашу крв да тече потоцима. Али тако се, оци и браћо моја, пуни Небеска Србија нашим мученицима, који молитвено заступају нас, и зато ми и опстајемо као народ. Опстајемо, дакле, њиховим светим молитвама: молитвама Светог Симеона Мироточивог, Светог Саве, наши Светих Мученика, наших Преподобних; њиховим светим молитвама ми опстајемо овде, а не по неким нашим заслугама. Ми треба да чувамо нашу Веру као зеницу ока и да не помишљамо да уђемо у неку унију са римокатолицима.

Глупо је, значи, говорити о папском примату ако се римски епископ – папа  не покаје за све оно што је било; треба да се покаје и за себе и за све своје претходнике. Ви се сећате да је претходни папа говорио за Православну Цркву да је она сестринска римској цркви. Садашњи папа – Немац, који нас „много воли“, он говори за римску цркву да она нема сестру, да је она мајка, што, вероватно, значи да бисмо требали да пожуримо мајци у загрљај. Али, њему на жалост, неће се он обрадовати нашој журби у његов загрљај. Мада му је патријарх цариградски итекако пожурио у загрљај још пре више година. И не само он, него и његови претходници. Али су зато и прошли како су прошли. Они се сахрањују у седећем положају; Атинагора и Димитрије су сахрањени у седећем положају у херметички затвореним сандуцима. Треба знати зашто је то тако учињено и потражити одговоре на та питања, јер није ништа случајно. Тако и овај Немац који се сада труди да преведе православне у своју јерес, и он ће добити плату према својој вери и према тој својој злој намери. Али то је његова ствар. Оно што је за нас већа мука, то су они православни епископи који њему верују, и који се труде да њега и православни признају као некаквог епископа који има примат. Како може јеретик да има примат над православнима?! То човек не може никако да схвати. Ту причу о неком примату не би требало уопште ни говорити. Може неко да буде први по части, неко кога ми уздижемо из љубави, неко ко је смирен међу нама и ко има љубав према нама, он може да буде први међу нама по части; да га ставимо на чело софре, ако је он сео негде ниже. Али да неки јеретик има примат, о томе нема говора! О томе не би уопште требало да се прича, а камоли да се потписују неки документи, а да Црква, односно Свети архијерејски Сабор наше Цркве, нема појма о томе. Чак не знам да ли и Синод зна за ту двојицу епископа Српске Цркве да су у Равени потписали да признају примат папе над православним епископима. Својим потписима, ова двојица српских епископа, признали су латинску јерес као цркву, и тако дали за право овом папи који говори да је римска црква – мајка црква. Тако онда испада. Ми то као народ не треба да прихватимо, ту њихову заблуду. То је једна велика заблуда, и такву заблуду не треба прихватати никада!

Покојни брат Милетић је рекао за ту цркву: „То је споља црква, а унутра банка“. Па сада, ако хоћете у банку, изволите. Тако су нам крштавали децу у нашим крајинама, у Далмацији и другим српским земљама. Они су плаћали да би се дете крстило у њиховој јеретичкој цркви. Можда то раде и данас, не знам, јер и данас имамо немаштине и пуно незнања. Но, њихова јерес, њихов пут у погибао, то је њихов избор. Ми треба да им говоримо истину, да би они схватили да су на странпутици. Према томе, сви јеретици – римокатолици, протестанти и други, требало би да се врате истини Православља, јер, иако им је она данас туђа, некада им није била туђа. Треба се вратити да би имали живот. А да би се вратили морали би прво да се пробуде. Како пробудити духовно заспалог човека? Свети владика Николај нам каже да наш пут до освећења, до јединства са Богом живим, мора да протекне кроз четири фазе: прва фаза је пробуђење, друга – покајање, трећа - очишћење, а четврта - причешћивање. А не да јуримо народ кроз цркву, па да га причешћујемо непробуђеног, непокајаног, неисповеђеног и неочишћеног.

Можете ли нам рећи нашто о тајном скупу владике Игњатија у хотелу „Плана“ код манастира Покајнице, у октобру прошле (2007.) године?

Свако зло се, пре или касније, обелодани.  У нашој епархији је био један тајни скуп по питању папског примата у хотелу „Плана“ код манастира Покајнице. Тамо су неки опет, назови православни, разговарали са римокатолицима о примату папе и опет је све то тајно било. Зашто се крију? Ко се у ствари крије? – Па ђаво се крије! Зло се крије! Чим се зло обелодани, ту за њега више нема места. Чим се човек исповеди, злој сили нема више места у тој души. Зато су и потребни покајање и исповест. Зато се то ради. Кад се човек покаје и исповеди, више ђаво не може да буде у њему, него мора да изађе из њега. Али се после труди да поново буде ту.

Ово шуровање са римокатолицима, оно је свесно чињено од ових који су за то. Они то свесно раде, а плодови тога могли би да буду тешки и катастрофални за наш народ и нашу Свету Цркву. Из тог разлога ја вам препоручујем неколико текстова за читање. Ја то не кријем. Код нас се то јавно дели у цркви – о латиској јереси, што пише Свети Теодосије Печерски у време великог раскола, када се тадашњи папа трудио да Русе преведе у римокатолицизам. На другој страни листа имамо један текст из Руске заграничне цркве који нам говори о томе шта чинити ако би нам неки римокатолик дошао у посету у погледу добросуседских односа. На трећој и четвртој страни су учења наших Светих Отаца о римокатоличкој вери. Тако да имамо документовано од наших светитеља о каквој се ту вери заиста ради, према томе, и о каквој се цркви ради.

Препоручујем вам, такође, оно друго писмо нашег владике Јефрема по питању ових новотарија у Црви, по питању тог богослужења на „нови начин“. То је исто нешто изванредно речено, сами Дух Свети говори кроз њега и то треба пажљиво да читамо и да ту науку усвајамо.

Трећи листић је оно што је штампано у манастиру Липовцу: „Како да сачувамо Свето Предање“. То је, заиста, један вредан текст. Све ово што сам набројао човек треба да чита што чешће да би се то урезало у наше биће и да би тако могли да имамо више храбрости у срцу да чувамо нашу Свету Веру, јер су се на њу подигли многи вуци и лисице, многи уљези како би нас преварили и превели у криве вере. Плаше нас прогонима и гоњењима, али то је њихова ствар. Ја сам потпуно уверен да све што се дешава на овој планети и ван ње, у космосу, све је у власти Божијој. Онај Који Јесте је Бог коме ми служимо, и трудимо се да вршимо Његово дело у овоме свету. А ако вршимо Његово дело на овоме свету, међу нашом браћом, онда нам је Он помоћник. У Његовој је руци све, а Он је наш помоћник, јер Његово дело, Његову мисију вршимо у овоме свету. Када би, недај Боже, престали да вршимо Његову мисију, онда би вршили сатанску мисију у овоме свету, а то би била пропаст за нас. И зато човек треба да зна да постоје само два пута: пут живота и пут смрти. Наш избор треба да увек буде пут живота, пут према животу вечноме.

Оче, неки епископи уче да је владика Христос на Литургији, и да Христос не постоји изван Литургије.

То су глупости! и то је једно ново аријанство које је присутно у Српској Цркви. Aли, даће Бог да се подигну они који су за истину Православља, па, или ће они који у нашу Цркву уносе јерес да се покају, или ће да буду одсечени и одстрањени као загнојени удови од Цркве да се више не би тровале душе, нарочито душе студената на Богословском факултету. Међутим, мора време за то да сазри, јер не може то да се напреко чини. Даће Бог да то сазри све, да Бог да њима да се покају; а ако неће, нека путују оним учитељима од којих су научени,  нека им је срећан пут! Могу да обријају своје браде и главе  ошишају, па нека ставе оно кече на главу, па нека служе мисе, ако им нису наше Свете Литургије добре.

Ја сам прочитао једној особи, која није много верна, резиме уводног предавања из догматике на Богословском факултету владике Игњатија, и та особа је рекла: „Зашто њега нико не рашчини? Да ли је нормалан човек који ово пише? И моје друго питање: зашто на трибинама, на којима се говори о новотаријама у Цркви, нема више свештеника? Да ли је то страх јачи од вере?

Ми видимо колико су наши свештеници устрашени. Према томе можемо да проценимо колика је тамо црквеност изражена, код тих новатора, колико је та „љубав“ истинита. Ускраћује се свештеницима и монасима слобода да не смеју да пођу на скупове које он (владика Игњатије) није благословио. А зашто то не благосиља? Зато што се плаши говорења истине о ономе што се дешава!

Оче, интересује ме Ваш лични став... Игњатија је, колико ја знам, поставио Сабор и Игњатије је, тако да кажемо, саставни део Цркве, и сада када Ви иступате против њега, нећете ли изазвати реакцију саме Цркве против Вас, јер Ви сте део Цркве? Чини ми се да је јако незгодан тренутак да Црква почне да се цепа. То је јако лош сигнал околини и свим људима који верују у Христа.

Разумео сам питање. Ја немам ништа против владике Игњатија, да се разумемо. Ја против њега лично ништа немам, али имам против тог учења на Богословском факултету. Имам против тог програма догматике на Богословском факултету. Ја сам против тог учења, које сам прочитао, зато што је то јерес!

Свети апостол Павле каже да наша борба није против крви и меса, него против злих духова у поднебесју. Према томе, ми се не боримо против владике и свештеника, против њихових истомишљеника. Али, оно што је важно, важно је да се зна истина. Зато што истина спасава. Ко је у истини, он је жив човек; ко је у лажи, он је мртав човек. Зато сам ја његов пријатељ, јер му говорим истину. А оне улизице око њега, оне су му највећи непријатељи, јер га они уљушкавају у свему томе!

Вас прозивају, оче Симеоне, за непослушност  надлежном епископу.

 Знате шта: ја нећу никада док сам жив слушати непослушнога владику! Када он буде слушао Цркву, када он буде слушао свој Сабор, када буде слушао свога патријарха, свога старијега, значи, ја ћу га слушати као Господа Христа! Али је услов и вера! Он је професор који предаје догматику и та догматика треба да буде православна. Питање је за Сабор српске Цркве, зашто је уклоњена са факултета догматика оца Јустина Поповића?! Зашто су његове књиге склоњене и не може више да се учи догматика из њих?! Зашто је уклоњена догматика оца Димитрија Станилоа – Румуна? Зашто се сада нова догматика предаје, и да ли је та догматика православна, да није можда јеретичка? Сабор мора да донесе одлуку о томе.

 Ви отворено и јавно говорите истину о новотаријама у нашој Цркви. Можете ли због тога бити кажњени од свог надлежног епископа?

 Ја сам свестан да ме говорење истине може  коштати гоњења. Ја сам већ био гоњен од надлежног епископа, због тога што сам био у Сопоћанима на оном скупу, а пре тога сам био оптужен од једнога свештенике како ја, тобоже, преводим вернике у грчке Старокалендарце. Но, та је прича била и завршена је. Али када човек има било какав проблем треба да чини оно што је Богом благословено, да ступи у молитву и пост, да се Богу моли у тим неприликама, и онда се зна ко тада завршава посао за њега. Нико није, браћо и сестре, од нас свештенослужитеља негде случајно постављен; све је то по Божијем распореду, а како ћемо ми служити на том месту, то до нас стоји како ћемо се ми потрудити на томе месту, на томе задатку који нам је од Бога поверен. Ја живот схватам војнички, као Војвода Мишић. Када су Војводу Мишића питали шта је за њега живот, одговорио је: „Децо моја драга, живот је дуга и тешка борба“. Е тако треба живот схватити, па се борити до краја на том повереном положају. Свети синаити, од којих је у Рукумији Свети Мартирије, били су позвани од Светог Кнеза Лазара да дођу у Србију да би народ охрабрили, да би га утврдили и што више научили у нашој Светој Вери и животу по њој. Гледајући од Београда па на исток, низводно Дунава, имамо такав распоред манастира и синаите у њима, да су они представљали одбрану наше северне границе према Угрима, односно римокатолицима. После Боја на Косову ударили су и Мађари са севера, а за њима увек иде и католичка мисија – њихови мисионари. Тако су они мачем, значи, и њиховим крстом вршили своју мисију, а то је превођење православних у њихову заблуду, у њихову криву веру. Синаити су тако добро обавили свој посао да је наш народ сачуван од тих римокатоличких утицаја. Ми не знамо где су мошти Светог Мартирија, оне су сакривене да он не би прошао као Свети  Сава. Јер то је било време Банатског устанка који је угушен, и у то време је Свети Теодор Вршачки жив одеран. Дакле, манастир Рукумија је у то време био један од многих манастира у том делу Србије, чија је улога била одбрана Православља од продирања римокатолицизма.

Желим још и ово да вам кажем: ако дође до ситуације да вам неко каже како не мари ако се крсти и шаком, морамо сваком одговорити да нема крста без три приста. А који се крсте целом шаком, нека би Господ и њима дао разумевања и вере да се врете Православљу и да се крсте са три прста као што су њихови преци чинили. Свети папа Лав упокојио се са три састављена прста. Када је Светом Мелентију његов ђакон, аријанац, ставио шаку на уста да не говори о Светој Тројици, односно да не говори о Сину Божијем да је Син Божији, већ створење Божије, Свети Мелетије је саставио три прста и тиме показао да када ми то чинимо, ми исповедамо Бога који је Тројица: Оца, Сина и Духа Светога, коме нека је слава сада, увек и у све векове. Амин.

 Шта ће се десити ако Сабор донесе одлуку да се пређе на нови календар и ако Сабор донесе одлуку да се служи по „новом“?

Сабор Српске православне цркве неће никада донети одлуку о увођењу новог календара. Ако би је и донео, ја ту одлуку, наравно, не бих поштовао! Увођење новог календара било би свесно цепање Цркве Божије, народа Божијег.

Што се тиче „нове праксе“ у богослужењу, Сабор је три пута донео одлуку да се служи по вековној пракси. Пропустио сам да вам кажем... мати Јефимија, савременица наше царице Милице, извезла је ону чувену завесу за царске двери. Значи, тада су постојале и двери и завеса на дверима. То значи да наша вековна пракса није 200 – 300 година, како то екуменисти уче, него видите колико. Од светог Саве је све то дошло нама! Нека докажу да то није тако. Ја знам да овде има њихових присталица, али такво је дошло време да морамо да причамо јавно о свему томе. Ја немам своје мишљење. Ја мислим, и говорим, живим и учим онако како наша Црква учи. Што каже отац Жарко, ми ум Христов имамо. Дај Боже да увек ум Христов имамо, да се не гневимо на наше владике, да их не псујемо, да им не спремамо неку освету. Све то може да буде. Човек може да буде под утицајем некога зла па да некога избије, а то не би било добро. Могао би да га удари, да га јако повреди, па шта би онда било. Не ваља то. Требало би да се покајемо, да следимо пут светосавски.

 Који је крајњи циљ увођењу ових новотарија у нашу Цркву?

Оно што се сада дешава, по моме скромном расуђивању, је уношење сумње у оно што смо ми до сада непоколебљиво веровали. А веровали смо у Свето Предање, у Свето Писмо, веровали смо у предати нам поредак служења Свете Литургије и других Светих тајни и обреда у нашој Светој Цркви. Значи, онај који нешто на своју руку  новачи и уводи, он тиме чини велико зло, зато што уноси сумњу у оно наше тврдо веровање и гледа да сумњом нашу веру нагризе. Зато таквима не треба ништа веровати. Ако пођемо од почетка, Господ наш Исус Христос прву службу није служио из неког служебника, него је служио тако како је служио. И апостоли су вероватно на почетку одмах служили без служебника, да би касније били написани и служебници. Дух Свети је вазда руководио своју Цркву. Он је вазда у њој од Свете педесетнице, па до дана данашњег. Он је у Цркви и није ван цркве. До нас су дошли служебници. Ми имамо служебнике који садрже Свете службе Литургије, Светог оца нашег Јована Златоустог и Светог Василија Великог, имамо службу Пређеосвећених дарова Светог Григорија Двојеслова. Ја служим, рецимо, из служебника који је штампан 1962. године, и у њему имамо оно чувено Учитељно известије, које је недавно, да не кажем, попљувано од једног нашег владике, односно критиковано, на неки начин. Значи, опет уношење сумње. Неком другом не ваља Типик, па уводи неки свој типик у Богослужење.  Оно што је важно за нас је да не прихватамо новотарије, да не би прихватили сумњу. Не сме човек да посумња у нешто, што је утврђено вековном праксом, а та пракса је потврђена крвљу. Оно како је служено у првим вековима, то је потврђено крвљу мученика. Ко зна  колико мученика. Али, ово данас, ово што се критикује, у задњих триста година, такође је потврђено мученичком крвљу, страшним бројем мученика. Каже се да је пострадало милион и по Срба у Јасеновцу, а у служби, која се служи нашим новомученицима, тамо је наведен број од седамсто хиљада. Видите колики је то број мученика! А где су јаме, где први светски рат, где је сад овај рат последњи, а где је руско страдање; где је страдање руског народа, где је страдање осталих православних народа. То су милиони и милиони мученика. Значи, крвљу је запечаћена и вера и поредак! И зато нема одступања!!! За то се умире!!! Треба да схватимо да човек треба да свој живот положи за веру и отачаство своје. Јер они не ударају само на веру, удара се и на отачаство.

Очигледна је ствар да ово што се данас чини, чини се са некима циљем. Владика Никанор је рекао да неко жели да нам разори Цркву. И потпуно је у праву по том питању. Али зато има бораца за нашу веру, за нашу свету Цркву, који су спремни, ако Бог да, да своју крв пролију за њу; да своје животе положе за веру Православну. Ја сам грешан човек, много грешан човек, и знам да бих тако опрао мноштво својих грехова. Али, то је достојанство, то је награда. Мученике је Бог удостојио страдања. Мученик Вукашин је удостојен страдања. Када га је усташа мучио, секао му уши и нос, вадио му очи, унаказио лице, мученик је говорио: „Синко, само ти ради свој посао“! И хтели би да мученик Вукашин заједно слави Бога са Степинцем, односно папом Пијем, који је благословио све то, јел да?! Драги моји, видите докле је то дошло! Иду да се поклоне Степинцу - крвнику! Не би никада тај народ то чинио да није имао благослов од својих духовника, никада. Ја сам у то уверен. Нису то људи толико рђави да би такве ствари радили. Али, кад му неко обећа да ће му опростити то, онда иживљавање иде онако како то зли дух хоће. Размислите својим главама о свему томе!  Донесите закључке па тврдо држите то! То све треба да запечатимо покајањем, опраштањем свима, постом, молитвом, Светим Причешћем и онда се тешко померамо. Овако зевамо у телевизор и ко зна како све време не губимо и они онда лако манипулишу са нама. То је проблем!

 Да ли ове новотарије у Цркви имају за циљ покатоличавање Српског народа?

 Наравно, то и јесте смисао ових новотарија у нашој Цркви.

Ми имамо данас непослушних владика, а њихова непослушност је у томе што не слушају свој Сабор, а ако се не слуша Сабор, онда се ни Црква не слуша. Ови непослушни епископи јесу мањина и у нашој Помесној Цркви, а гледано у односу на читаву Васељенску Цркву они су, заиста, незнатна мањина. Њихов број је, такорећи, ништа. Али се они труде да привуку што већи број верника на пут којим они иду, а то је пут који води према риском папи. Они желе да се ми папи поклонимо, да се он помиње на Литургијама, и то би њима било довољно; да се ништа друго не мења, само да се папа помиње. Ово снижавање иконостаса, уклањање иконостаса под изговором рестаурације, служење са отвореним дверима, причешћивање без прописане припреме, све су то захвати који нас приближавају Ватикану. То им је, дакле, циљ. Циљ свих тих промена је приближавање Ватикану. Имамо чак случајева да секу дрвеће по црквеним портама, да секу липе по двеста година старе, а то чине само са једним циљем: само да се човек навикне на промену!

Када смо ми у манастиру радили рестаурацију иконостаса, нама је надлежни епископ предлагао да буду само две иконе на иконостасу: Господа Христа и Мајке Божије. На моје питање: шта ћемо са другим иконама, добио сам одговор: То не треба! Пошто смо ми били упорни да се задржи како је било, речено нам је: Па добро, нека буде. Значи пробамо да променимо, па ако не можемо, нека буде како је било.

Имамо случај у једноме граду да је свештеник уклонио све двети са иконостаса. Онда, рецимо, жена иде на пијацу да пазари, па сврати у храм да целива Часну Трпезу. Видите ли докле то зло иде! У увођењу новотарија користе се разна лукавства. Рецимо, иноконостас се скине под изговором намештања новога, а више се никада не намести ни стари ни нови.. Зашто се то тако чини? Ако хоћете да ставите нови иконостас, не треба се скидати стари док нови није завршен. Али треба привикавати народ на храмове без иконостаса (као код Латина). Зато се мора говорити истина, да бисмо знали шта се дешава у нашој Цркви.

 Шта је то што за нас православне претставља мерило несумњиве, непогрешиве истине? Како са потпуном сигурношћу можемо утврдити да ли је неко учење православно или није, да не бисмо скренули са пута Православља и изгубили се у лавиринту многих лажних учења?

 Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велики углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које припада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из V века (упокојио се око 450. године).

Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим ''златним'' догматско – апологетским делом, познатим под заједничким насловом ''Подсетник'', а написано је око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу. Ево шта у том делу каже Свети Викентије о томе шта је непогрешиви критеријум за разликовање истине православне вере од  јеретичких лажи:

"Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово од речи до речи овакав одговор: ако неко ја, или други или било ко хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру као прво, ауторитетом Светог Писма, а друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но, питаће можда неко, ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другим, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер свето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који тумаче. Зато  је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања.

У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште.  А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост, старину, сагласност. Следити свеопштост значи признавати за истину само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност  значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.

То је истина Православља - оно што су сви Православни Хришћани, свагда, свуда и једнодушно веровали. Значи сви, свагда и свуда. За то се умирало! Ако неко одступа од те истине, он није у њој. Ако није човек у истини, онда је у лажи. Зависи колико. Ко хоће да се упрља може да упрља само табане, може до чланака, може до колена, може до појаса да се упрља, а може да се упрља до гуше. Може да се потопи потпуно у јереси, да пукне као безбожни Арије. Сетимо се догађаја када је Свети Петар Александријски  видео Господа Христа са подераном ризом, када га је питао: “Ко ти је подерао ризу Спасе?” каже: ''Арије безумни''! Ето, тај безумни Арије, он је направио такав хаос и неред у Цркви, да је то трајало неколико векова. И све ово данас личи помало на неко ново аријанство.

 Имају ли јеретици Благодат Светога Духа?

 Ако неко усвоји јеретичко учење у Цркви, он духовно отпада од Бога, отпада од Цркве, он практично није више у Цркви.

Свети Серафим Саровски, кога смо јуче славили, он каже да Благодат  Светога Духа не одступа потпуно ни од јеретика, али та Благодат није спасавајућа. Зато што им та Благодат служи (Господ им је оставио ту Благодат) да би се вратили истини, да би се вратили Цркви. И тако исто са поретком.

 Како човек у данашње време да се избори са мноштвом ђаволских замки?

Ми требамо да се трудимо у животу овде да радимо... неко ради у фабрици,  неко је домаћин, неко је најамник, како ко, али човек би требао марљиво да ради и као газда и као слуга; да марљиво ради; да употребљава своје време, да тако има ред и поредак, да би му Бог дао своју силу и своју енергију да буде жив човек. Тако требамо да се боримо, уз помоћ Божију, против свих тих замки које нам се данас постављају, које нам данас нарочито постављају „учени“, односно „преучене“ владике и неки њихови симпатизери. То су људи „преучени“, мисле да много знају, а у ствари не знају још да ништа не знају. Човек треба најпре да схвати да не зна, па тек онда да почне да учи да би заиста знао. Увек човек треба да сматра себе незналицом да би се тако читавог свога живота учио. Ако мислимо да нешто знамо, онда, у ствари, не знамо да не знамо. Знање је Божије и ако ми желимо да следимо тај пут спасења, онда треба да се смиримо и Господ нам може онда дати и неку реч поучну да кажемо и да то буде на изградњу наших душа, односно оних који слушају.

Сетимо се једне приче, мислим да је то из Пролога, када је Свети Василије Велики, наш велики Свети Отац, беседио једном приликом у цркви, неко је видео како огањ и светлост излазе из његових уста. Свака душа која је примила његову реч отишла је из цркве просветљена и богатија него кад је дошла. А она душа која није примила његову реч, она је отишла из цркве лошија него кад је дошла, отишла је потамњена. Тако је са нама увек у животу. Ако нешто читамо душекорисно или слушамо, трудимо се да макар нешто од тога спроведемо у своме животу. То је преко потребно. Зато се и пишу књиге, зато се речи говоре, зато се материјали снимају, да би смо нешто, дакле, сазнали, нешто видели, да се поучимо и да то практикујемо у животу. Ми имамо веру, али је потребно да имамо и добра дела; јер Свети Апостол каже: Вера без дела је мртва, а дела без вере ништа не вреде. Значи, да би се спасавали, потребно нам је и једно и друго. Као деца ми на крштењу добијамо Благодат Светога Духа, добијамо ту божанску енергију, и када би се ми васпитавали у побожности, ми би њу користили на добро и тако би се Богом богатили. Ако није тако, а ко се супротно дешава, потребно је да се кајемо за своје грехе, и опет ће нам Бог дати благодат покајања да је употребљавамо. Mи смо, по светом апостолу Павлу, благодаћу спасени. Али исти апостол каже да само подвижници задобијају Царство Божије. Према томе, ономе коме је дата сила Божија у његово биће, потребно је да ту силу употребљава да задобије Царство Божије, и тако се човек спасава. Дакле, човек се спасава Благодаћу Божијом, али и својим трудовима; а не да Благодат Божију, да тако кажемо, проспе тамо негде, на неку другу страну или на неке своје прљаве жеље.

 Шта се тачно подразумева када кажемо да требамо ићи путем светосавским?

 Ми треба да следимо пут Православља, пут Светосавски, а то је узан пут, стрмен пут, трновит пут, али спасоносан пут. Тај пут је узан, али спасоносан, док широким путем многи ходе, али путују у пропаст. То је зато што путују тим путем својом вољом, да не кажем вољом ђавољом, и зато путују у пропаст, у беспокој, у вечну муку. Пут светосавски је узан и трновит, али нас води у живот вечни. Сетимо се житија Светог Саве, нашег духовног оца, како је он са 17 година почео монашки живот; како је босоног служио пустињаке, носио им топао хлеб - храну за њихове основне потребе; колико се Богу молио; колико је постио. То све треба да нам буде поука, када нам је тешко, и да се сетимо да је њему било далеко, далеко теже него нама. И сада је њему теже него свима нама Србима колико нас данас има. Њему је тешко зато што многи Срби нису више на његовоме путу: колико је абортуса, колико је псовки, колико је крађа да не помињемо то све. Али, све то није ништа ако се ми покајемо и вратимо се Богу и Светоме Сави. То ће онда да буде велика радост за Небеску Србију, али и за све нас овде.

Када се један грешник каје, онда се Небо радује, сви се радују. Зато је Свети Владика Николај и рекао: „Свештениче, ниједна твоја проповед да не прође, а да ниси говорио о покајању.“ И ми лично да се трудимо да своје недостатке и мане исправљамо уз помоћ Божију, а на наше лично спасење и спасење својих ближњих. Човек не треба себе да жали, већ треба да се труди да служи Богу и своме роду, и све ће онда лако бити, ако се човек на то реши. Ако се у томе нешто колебамо, и нешто нам је тешко, биће нам онда још и теже. Ко каже: не могу! онда сигурно неће ни моћи. А ко каже: ако Бог да, могу – онда ће и моћи да заврши све што почне у име Господње.

Ја вам посебно саветујем да свака кућа има Пролог Светог Владике Николаја, јер то је књига са много, много духовних поука за све могуће духовне узрасте. Њу могу да читају и деца и родитељи, и ђедови и бабе, и калуђери и свештеници и владике. Сви треба да читају ту књигу. Покојни владика наш Сава је сваког дана читао Пролог и тако се, једнога дана, и упокојио са Прологом испред себе. Значи, он се напајао речима и поукама нашег Светог Владике Николаја. Њега је Бог дао нашем народу у најтежа времена. Ми морамо схватити како је Свети Владика написао све оно што је написао. Покојни монах Калист, који је сахрањен у Жичи, говорио је да је Свети Владика Николај био по 36 дана у посту! Свети Владика је мало спавао. Ко почне да пости по типику, њему се сан скраћује. Не треба му више седам сати да спава, већ му је доста и пет сати да спава, ако пости по црквеном правилу. Видите какав је пост држао Свети Владика, потпуно се уздржавао, а то не може без Бога. Али је до њега стајало да употреби толике сате за писање, јер их није трошио у спавању, већ је спавао, можда, по сат – два времена, па је могао да напише толико кориснога за свој народ. Његова се дела толико данас штампају и читају као можда ничија друга у Православној Цркви. Код Руса се највише читају Свети Игњатије Брјанчанинов и Светог Теофан Затворник, а Свети Владика Николај је на трећем месту. Ја мислим да ће доћи на прво место и код њих. Такву реч нема нико, то је нови Златоусти. Свети Јован Златоусти је беседио прекрасно и зато је назван Златоустим, а Свети Владика Николај је нови Златоусти и зато се ми напајамо том науком његовом и речју; и да нам Бог да памети да никад са тог пута не одступимо. Није важно колико је Православних Срба на том светосавском, односно николајевском путу, већ је важно да се тај пут држи као оно семе које може увек да репродукује, а не да буде неки хибрид па да догодине немаш ништа од њега. Важно је да то буде домаће семе – наука која ће увек да рађа нове и нове душе, душе које се покајањем препорађају.

 Који је најмоћнији начин борбе против новотарија у Цркви?

Када су обновљенци дошли у Русију, када су се осилили помогнути бољшевицима по руским црквама, руске бабе су ишле на њихове службе и бивале до краја служби. Али, када су прилазиле да узимају нафору, целивале су крст у руци владике, а њему су пљувале у руку. Тако су поступале са обновљенцима, који су донели нову веру и нову праксу у Цркву. То је био њихов начин борбе. Како су потом пролазиле, да ли су мученички страдале, ја то не знам, али тако су се бориле.

Најмоћнији начин борбе јесте јачање у нашој Светој Вери. Држати веру чисту, а молитву честу. Унеколико, морамо све то и да трпимо, а своје светиње, своје цркве, морамо да чувамо. Да је среће било да су нам певнице биле пуне, не би то могло тако да иде. Да су се људи одупрли у почетку увођењу новотарија, не би тако било. Ја се сећам  како је све то у почетку ишло. Ја сам размишљао у то време да прекинем службу и да их избацим све напоље, да им затворим врата и да се вратим да наставим да служим службу. Али ми је било речено да „они тако раде“. И тако је то зло почело да се шири, да га нико не заустави до данашњег дана.

 Шта је најпотребније да ми, верници, чинимо у одбрани наше вере од напада јеретика?

 Важно је да сачувамо нашу Свету Веру, да сачувамо Свето Предање. За ову ситуацију која је у нашој Цркви, важно је да читамо Псалтир, макар једну катизму дневно. А ко то не може, нека окрене једну бројаницу са молитвом Господу Христу: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Коме је и то много, ко нема времена, нека прочита три пута молитву Оче наш ради мира у нашој Светосавској Цркви.

Значи, да се молимо да буде мир у нашој Цркви, да нам сам Бог да тај мир. Свако може неки труд да уложи да би било свима боље. Да се сви људи у Цркви смире, на неки начин, да их Господ смири, како то Он једини зна, да то више не буде као што је досад било.

Наш Свети Владика Николај, када су му деца богомољачка певала наше неке пристојне, народне песме, он им  је рекао: Децо моја, лепе су вам те песме ваше, али је боље да певате псалме. Псалми, псалми прожимају читаву нашу службу. Нема те службе где нису псалми присутни. А знате ко је био цар Давид - велики грешник, али и велики покајник. И зато му је од суза и јастук иструнуо. И све што је он испевао, Духом Светим је испевао. Ми се тиме хранимо и употрбљавамо у Цркви нашој. И зато је наш духовник Дионисије и рекао да читамо једну Катизму, а ко може и четири, пет... У испосници Светог Саве у Кареји чита се Псалтир, за спасење Србскога рода, свакодневно. Е, на те примере ми треба да се угледамо.  Све је то остављено да се наш народ спасава у Христу Богу. Да тако нешто и ми чинимо, бар да на нешто од тога личимо; наш живот макар мало да личи на живот наших Светих предака. Да се и ми удостојимо места где су они, “где нема бола, суза, ни уздисања.” То је циљ нашег живота. Значи, као што Свети Серафим каже да је циљ нашег живота да задобијемо Благодат Светога Духа. А та се Благодат даје смиреним душама. До смирења се долази трудом. У ствари, Господ нам даје Благодат своју, али исти Апостол каже да смо Благодаћу спасени. Каже: Подвижници задобијају Царство Божије. А шта је подвиг? - па употреба Благодати.  Подвиг је употреба оне енергије која нам је дата, не да је трошимо са блудницама и на неки други начин, него да је употребимо на спасење својих душа, а они који су у Цркви, који су поглавари Црквени, они том Благодаћу да руководе свој народ према оном пристаништу где нема суза, бола и уздисања - у Царство Небеско, Царство Свете Тројице, Оца, Сина и Светог Духа, Једнога Бога, коме нека је слава сада и увек и у све векове векова. Амин.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 март 2016 )
 
< Претходно

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.