header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow „Печат“: Разговор са Косаром Гавриловић
„Печат“: Разговор са Косаром Гавриловић Штампај Е-пошта
петак, 07 мај 2010

О ЛУТАЊИМА ПОЛИТИЧКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

            Косара Гавриловић, ћерка предратног министра и дипломате, добровољца из 1912. године Милана Гавриловића прича за „Печат" о политичкој емиграцији, годинама лутања, раду у Светској банци, Стејт департменту и, Србији, српству те времену проведеном у Епархији-рашко призренској, одакле је истерана указом администратора Атанасија

+++

Могу да кажем да је једини успешни избеглица онај који схвати да овде није оно што јесу остали нити ћете икада то бити. Ја сам имала срећу да будем са породицом, али временом осетите ту пустош. Сазнање да сте сачували своје вредности и идеале онеспокојава када постанете свесни да којим случајем нисте отишли да би се исти ти идеали неминовно променили, као и све око вас", каже у разговору за „Печат", Косара Гавриловић.

Кроз судбину ваше породице догодиле су се разне политичке и друштвене метаморфозе. Као последица тога десило се да живите на два континента. Каква све значења носи термин политичке емиграције?

Волим да кажем нешто што јесте егзактно, али можда не и медицински тачно да све избеглице, са изузетком мог оца који je могао да живи и под мостом и у двору, јесу посебан феномен. Ако сте избеглица на путу трбуха за крухом можда донекле можете да се примирите, али и они који су пустили на туђем тлу корење, дошавши до новца, прво што би започели јесте градња цркви. То значи да нису оставили завичај за собом. Тако су настали моји стихови: „Ми избеглице, ми издајице, ми убице..." Ми смо убице онога што смо хтели да сачувамо, јер то је престало да буде живот.

Као ћерка Милана Гавриловића, Београд сте напустили 1941. године. Шта сте понели са собом, а шта бесповратно изгубили?

Излазимо из винограда верујући да идемо код тате у Москву, а не знајући да одлазимо заувек. Једино што је указивало да није све у реду јесте мајчина опаска да понесемо само неопходне ствари. Како је нама читав живот био процедура и правило, а наша путовања на Хвар или у Дубровник била праћена церемонијама којс су трајале више недеља, ово је било изненађујуће. Оставила сам отаџбину, имовину, држављанство и „грађанску част", а понела једну врло глупу ствар - шлафрок (кућна хаљина) од плетива који сам много волела. Помислила сам да би требало да понесем нешто што је припадало мојој баби, која се звала Косара, пришла фотељи и узела шкотски плед (шал или покривач који се носи нарамену) који сам јој донела када сам била у пансиону у Швајцарској. У таксију на путу ка Солуну схватам да у руци, уместо пледа држим парче хлеба и путера. Отварам прозор, бацам хлеб и понављам себи: запамтићу бабу. На неком нивоу свести очито да сам знала да се овде више никада нећу вратити. Ноћимо у Скопљу и рано ујутру видим фантастичне формације авиона на небу. Био је то 6. април 1941. године. Авиони су кретали ка Београду. Много касније тај пут ми се учинио као природан след лутања које је постало генетско обележје моје породице, мога народа. За време Првог светског рата мој отац, Милан Гавриловић повлачио се са Владом у Ниш, касније преко Албаније у Грчку. Мој најстарији брат који је рођен у Нишу, умро је на Крфу. Из татиних прича остала ми је урезана епизода када је за време седнице Владе у Нишу куцао извештај о уједињењу Јужних Словена. Како је приметио да се у извештају помињу само Срби и Хрвати, упао је на заседање и шапнуо Николи Пашићу да се нигде не помињу Словенци. Извештај је био сходно томе измењен. На мом путу стајале су Грчка, Лондон, Америка...

Какви су били односи ваше породице са Михаиловићем?

Тата га је познавао и пре рата и истицао да је реч о паметном и образованом човеку. Дража је знао да ми не можемо да се боримо против Немаца и сматрао је да једино што можемо јесте да повучемо и материјал и оружје и војску у центар, у Босну, у планине и да водимо герилски рат. Генералштаб га је одмах сменио и послао у Софију. То је била велика демоција која га је навела да исти план изнесе грађанима. Први је са планом био, као вођа опозиције и један од оснивача Земљорадничке странке, упознат мој отац. Као његов ватрени бранилац, тата је учествовао на свим прославама које је организовао Дража Михаиловић, а касније оних приређених њему у част.

Како је емиграција дочекала позив краља Петра који ју је преко Радио Лондона позвао да се стави под Титову команду?

Та емиграција није била оно што је дијаспора у Америци данас. Њу су у Енглеској чинили Влада, амбасадор и посланици и то је била врло хомогена група. Проглас краља Петра дочекали смо са ужасом, али не могу да кажем и изненађени, јер нисмо били очарани краљем ни до тог тренутка, посебно његовом жељом да ожени младу Гркињу у време рата. Проглас је био као смрт драге особе, за коју знате да ће умрети, али вас ипак њена смрт погоди. Пре самог прогласа тата је отишао да види краља, у то време строго чуваног од стране Британаца, и то тајно, уз помоћ једног младог официра-капетана Војислава Јовановића Циге. Договорили су се да он остави отворена задња врата, а тата кроз подрум и сутерен прође до врата краљеве собе. То се и десило. Изненађеног краља сачекао је захтев оца да мора директно да успостави контакт са Дражом, без мешања Енглеза. Следеће што се дешава јесте да генерал Лукачевић одлази са Дражиним писмом на свадбу краља Петра, али мимо свих договора Енглези га предају партизанима, одузимају му краљев поклон-сат, а писмо пада у руке Титовим снагама. Исте реченице из писма касније ће се појавити у једном документу АВНОЈ-а. Мој отац је водио дневник ратних година у Лондону којим је покушао да објасни самом себи зашто Британци напуштају Дражу, када смо бар ми били упознати са чињеницом да су сви извештаји у то време који су се на њега односили били лажни. У то време ја завршавам француски и руски на Кембриџу.

Занимљиво је да је Ребека Вест, једна од најзначајнијих писаца Енглеске 20. века, последњи роман посветила вашим родитељима. Какве су везе између ваше две породице?

Ребека Вест је имала нос за политичку стварност и храброст у борби за истину и истрајност да се цела истина изнесе на видело, то је уједно и био основ на коме се пријатељство између мојих родитеља и њене породице развијало и јачало. Она је сматрала да је распад Аустро-Угарске пожељан, као и да је оправдано подржавати Дражу Михаиловића. Када је 1943. године став британске владе према Дражи почео да се мења, Ребека је скупо платила своје ставове јер је до 1946. године изгубила могућност да објављује своје радове. Последњи пут сам је видела пред смрт, у њеном стану у Кингстон хаусу, где су тридесет година раније налазиле просторије Југословенске краљевске владе у изгнанству. Тада је мени и брату поклонила фотографију Драже Михаиловића, снимљену у Совјетском Савезу. Дража је фотографисан за време шишања, огрнут белим чаршавом који је мучно подсећао на лудачку кошуљу. Преписку са Ребеком објавила сам у књизи „Ребека Вест и Гавриловићи".

Дуго сте боравили у Америци. Чињеница је да је ова земља на антикомунизму градила симпатије савезника, супремацију и предност. Како видите Америку у коју сте дошли и ону коју сте напустили?

Ја нисам никада била превише на америчкој страни, чак ни онда када се она борила против комунизма. Зашто? Па тешко ми је да гласам за странку која је основана од стране богатих људи којима је циљ да стекну још више, док народ бива све сиромашнији. У тада владајућој странци видела сам пропаст америчке демократије и успоставило се да сам била у праву. Они су упропастили оно што је Америка некад створила, зато и говоримо о две Америке, једној која нуди остварење идеала, и другој, којој мањка демократија.

Како је српска емиграција дочекала пад комунизма?

 Ја и људи мени блиски нисмо имали утисак да је комунизам пао. И нисмо се, чини ми се, преварили, јер та религија још увек траје. Била је једна комунистичка песма: „Саградићемо новог човека". Мислим да су у томе успели, променивши начин мишљења, ушавши у срж, ћелију човекове душе. Отуда су свуда око нас његови рецидиви.

Како сте доспели у Светску банку?

Био је Вијетнам. Убили су Кенедија. Биле су велике демонстрације, праћене нередима и пожарима. Радила сам као професор на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону. Моји студенти којима је Вијетнам био далеко, а глад и сиромаштво близу, као и подела између белаца и црнаца, богатих и сиромашних, нису схватали рат. Имали су моју пуну подршку, а мене је водила моја вера: нахрани гладног, напоји жедног, што је било супротно идеологији ројалиста. Тако сам остала без посла на универзитету, а моја ћерка као учесник у демонстрацијама била је ухапшена. Ја вечито остајем без посла и таман када сам очекивала смрт у шипражју, сачекао ме је рај. Почињем да радим у Светској банци за десет пута већу плату. Радећи за Светску банку имала сам прилике да се упознам са Слободаном Милошевићем и Борком Вучић. Била је то жена змај. Сећам се је дном приликом сам је замолила да ми понесе новац за рођаке у Србији, упозоривши је да је цифра велика. Колико је то, питала ме је. Када је чула да је реч о 3.000 долара, рекла је: Косара помислила сам да вам треба 300.000, а три је ништа, то ћу вам свакако учинити. После очеве смрти, будући да сам тек тада могла да се вратим у земљу, пословно сам отишла у Југославију. То је био мој први сусрет са Косовом и тада се десила моја љубав према Грачаници.

Познато је да сте после сазнања да је генерални секретар УН есесовац, послали писма свим члановима Светске банке да му се ускрати право на пензију. То вас је коштало још једног отказа?

Када сам отишла у пензију 1962. године банка ме је поново запослила као консултанта са већом платом. Међутим, у то време добила сам информацију да је мој генерални секретар УН био есесовац, нарочито познат по крволочним убиствима у Босни, Херцеговини, Србији и Грчкој. Помисао да и један динар или педесет пара српског новца одлази за његову пензију било је довољно да ми падне мрак на очи. Тада сам пресавила табак и написала писмо свим члановима Светске банке и ММФ-а подсећајући их како се од свих нас тражило да приложимо биографију у којој се види да нисмо осуђени, а сада се суочавамо да се исто није тражило од генералног секретара УН. Предложила сам да му се стопира пензију која се плаћа из фонда наше банке и земаља чланица, укључујући и Југославију. Наравно, сутра су ми саопштили да им је јако жао, али да укидају место консултанта.

Радили сте и као хонорарни преводилац за Стејт департмент и тако присуствовали разговорима између наших и америчких политичара. Које разговоре можете издвојити као посебно занимљиве?

Најзанимљивији је био долазак Месића и Туђмана. Слутећи оно што ће се десити, а десило се да Туђман није желео да му преводи четничка ћерка, упозорила сам Стејт департмент да би требало да размисли о могућности да ангажују другог преводиоца. Како Стејт департмент није уважио мој савет, рекла сам: „Знате правило. Ако дођем и само кажем 'добро дошли у Стејт Департмент', зарадила сам 400 долара." Пристали су. Долазим из Њујорка и на вратима сазнајем да је Туђман отишао да се нађе са хрватским лобијем и схватам да ћу прво морати да се суочим са Месићем. Бејкер, министар спољних послова, Месић и ја. На питање да ли Југославија мора да се распадне, Месић, који одбија преводиоца правдајући то одличним познавањем језика, потврђује, али на тако лошем и погрешном енглеском да Бејкер схвата да не мора. У том моменту упадам у разговор и кажем: „Господине Месићу ваш енглески није довољно добар, па уколико желите да вас домаћин разуме, мислим да ћете морати да примите моје услуге". Забезекнуо се, али је пристао. Туђман који је желео да се слика са Бушом, није прошао ништа боље, јер је преко секретара добио обавештење да шеф државе може да се слика само са шефом друге државе, а да ће разговор с њим препустити важном човеку из Беле куће, задуженим за безбедност. Тај важан човек је, пак, пренео поруку Туђману да ће приликом уласка у једну просторију моћи да прође кроз ходник, где ће имати прилике да се рукује са Бушом. И док чекамо Буша, Туђман ме пита где сам рођена, инсистирајући на адреси и демонстративно одбијајући моју помоћ, речима: „Неће мени преводити четничка ћерка". Улази Буш, рукује се са свима, а мене загрли, пољуби и обрати се Туђману: „Не брините, остављам вас у сигурним рукама госпође Гавриловић". Окренула сам се ка Туђману: „Немојте заиста бринути, ја сам једини бирач у овој соби који може да гласа. Зато сам добила пољубац".

Није тајна да је и владика Атанасије био гост Америчког конгреса. Којим послом?

Владику Атанасија сам упознала првог, још 1976. године приликом првог доласка у Београд и јако га заволела. Његове посете Америци, отуда, увек смо пратили сестра, ја или зет за сваку врсту помоћи која би му затребала. Десило се да сам ја била и званични преводилац владици Атанасију када је непосредно после рата у Босни био позван да дође у Амерички конгрес. Он је био оптужен за етничко чишћење. Био је то тежак, мучан разговор у коме је владика описивао место у Херцеговини где су у центру града били оружани муслимани док је место било опкољено српском војском. У муслиманском обручу налазили су се стари људи, деца и жене. Атанасије је дошао са празним аутобусима, успевши да убеди и српску и муслиманску страну да спусте оружје, како би народ изашао из обруча. Рекао је: Право за Црну Гору. Амнестил интернешенел га је оптужио да је то етничко чишћење, јер није питао људе да ли хоће да изађу. Касније сам се увидом у документа Стејт департмента уверила да су они овај чин сматрали делом ратних злочина. Нико нормалан није могао сматрати његова дела - која, узгред, никада није порицао - ничим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио - осим, наравно, суда у Хагу. Од тога тренутка он није желео да дође у Америку нити му је Америка била отворена. И одједанпут владике које су биле непожељне на Западу постале су особе нон грата, најомиљенији клирици на Западу. Тај преображај је у тесној вези са похрањеном осудом Конгреса. Морала сам да се запитам да ли и зашто човек који је био стуб православља покушава да се придружи секуларној власти у потрази за европским вредностима и глобализацијом. Ово моје питање касније је био један од разлога због којих ме је администратор Атанасије истерао из Епархије рашко-призренске.

Вашем доласку на Косово претходило је пријатељство са владиком Артемијем.

Владику Артемија упознала сам 1978. године приликом моје посете манастиру Грачаници. Игуманија Татјана са којом сам била врло блиска знала је да му треба помоћ у вези са Светском банком како би утицала на Албанце да дозволе изградњу моста преко Ибра који је пресекао село Рибарићи. Деца су тада преко сплава прелазила реку да би стигла до школе. Када је чуо за моје порекло и веру владика је рекао: „Значи ти си дете расколника", алудирајући на прилике у СПЦ-у, у Америци. Морала сам да одговорим: „Владико нисмо расколници ми, него ви, односно патријарх Герман. Моја породица и српска емиграција тражила је као верна чеда српске цркве од патријарха три ствари: да нам не тражи да не помињемо краља Петра, да нам не брани да се молимо за равногорце и да нам дозволи да не помињемо Тита у литургији. Одговор је био да нас искључују из Цркве и да смо расколници". За време ратова Артемије је почео да долази у Америку.

Због чега је долазио?

Обично су то били разговори са Владом или српском дијаспором, али и они у Белој кући, Стејт департменту и различитим институтима кроз које је владика покушавао да се избори за разумевање положаја Косова и Метохије. Једном приликом када је Буш млађи дошао у Владу рекли су му да Америка никада не би иницирала овакву политику према Косову, али да немају намеру да мењају политику њиховог претходника. Очито да је Буш старији склопио уговор са Саудијском Арабијом да се у Европи створи независна муслиманска република Босна у замену за јефтину нафту и да је у тај план било укључено и Косово.

 Шта вас доводи у Епархију рашко-призренску?

Један мој пријатељ који је имао дужност да води епархијски сајт на енглеском језику у Вашингтону рекао ми је једном приликом: Владика нема преводиоца, нико неће да дође на Косово да преводи. Без размишљања сам рекла: Он зна колико сам стара и да сам глува. Ако ме такву прима, долазим. Напуштам одлично организован живот, кућу са базеном и четири пса, пакујем ствари и одлазим у Грачаницу. Добијам келију, манастирску храну, а заузврат преводим и уређујем башту и са медицинским тимом сестре Ирине обилазим наше енклаве.

Тада шаљете и прве поруке америчкој јавности о Косову као заборављеном свету?

Косово је за Србе којима је Србија једина мајка најскупља српска реч, за оне наклоњене Европи - камен спотицања на путу за евроинтеграције, а онима који радо прихватају новонасталу „реалност" погрешно изговорено име нове државе на брдовитом Балкану. Од 1976. говорим о Косову, али сада огорчена схватам какав је живот Србима на Косову. Слушам приче о људима који су нестали, о убиствима, силовањима и државу која им поручује да остану ту где јесу. Слала сам поруку дијаспори: побогу, купујте земљиште на Косову, хајде да сви имамо парче свете земље... С друге стране, званични Београд није ништа предузео, а институције за КиМ ћуте пред проблемима народа. Када сам покушала да дођем до некога ко би ми пронашао дом за десеторо хендикепиране деце који је на манастирском земљишту, али под албанском управом, секретар Горан Богдановић ми је одговорио: „Обратите се надлежнима". Ко купује пелене за ту децу, ко набавља млеко - дијаспора. Када је једна жена отишла, иначе из Крајине, да се пожали на услове, у наше министарство, добила је одговор: „Вратите се у Крајину".То је наша влада коју плаћамо.

У земљи великих раскола, рекли сте да је и недељива Црква постала поприште заваде. Како то објашњавате?

И Црква као и Влада подељена је око питања да ли ући у ЕУ. Али Црква таква питања не може да разматра са чисто економске или геополитичке тачке гледишта. Што се ње тиче та питања воде читавом низу других која су моралне, духовне, или чисто црквене природе. Подела је настала када се нова јерес појавила у Србији, а литургија одједном почела да се мења. И када се испоставило да исповест више није нужна. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. То је корен поделе, а Артемије је пензионисан због његове антиекуменистичке доследности и чврстог става да Косово остане саставни део Србије. Екуменизам има велику привлачност поготово када сте млади. И епископ Николај је био један од њих који је у почетку веровао у екуменизам, да би се касније повукао и покајао. Страшно када помислите да се ми одричемо свега што јесмо и прихватамо чак и у Цркви глобализацију. Најбољи пример глобализације је када путујете од једног краја Америке до другог и свугде видите исте ресторане са идентичном понудом јела у истом сосу. Сада чујем да су једно време на Каленић пијаци, по препоруци ЕУ тражили само праве шаргарепе. Зар није страшно изгубити свој идентитет, печат, шарм. Када је један владика рекао Владици Атанасију: „То што чиниш је против канона", овај је одговорио: „У новој стварности, каноне само мачку о реп". То су речи човека који је донедавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право. Друго, владика је уклоњен јер његова епархија обухвата читаву област Косова и Метохије и један део рашке области. Владика је уклоњен јер није желео да потпише Меморандум којим Албанци обнављају светиње које су срушили, јер није дао благослов Бајдену да дође на Косово... Ова смена не би изазвала толику буру међу Србима широм света да владика Артемије није на Косову. Да није можда до смене не би ни дошло? А оштећени су сви, почевши од Патријарха, преко епископа, директно или индиректно укључених у ово замешатељство, и сви манастири на Косову и Метохији - све до последњег верника СПЦ.

На предавању у парохијском дому Руске цркве у Вашингтону ставили сте владику Артемија пред дилему шта да чини.

Рекла сам да ми не знамо шта ће се сада десити и да се владика суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Након тога наступио је тајац без иједног питања. Преводећи текст са руског на енглески, схватила сам његов значај и згрозила се. Накнадно се то предавање појавило на једном српском сајту и подршка нашег монаштва на Косову дала ми је неку наду. Када је Синод послао своје изасланике да испитају зашто незвани владика не долази на седницу Синода и успут повео и трочлану комисију која би требало да испита пословање епархије, било ми је јасно да се нешто из тог предавања обистињује. Комисија је за само неколико сати успела да пронађе довољно доказа о злоупотреби силног новца, па иако је претходног дана путовала више од 8 сати и стигла у Београд касно у ноћ, уложила је натчовечанске напоре да извештај достави Синоду, који, пак, истог дана на хитној седници бива усвојен и доноси се одлука о смени епископа Артемија.

Под којим околностима напуштате Грачаницу?

Када сам чула да долази администратор Атанасије који ме је звао: хеј мутава или хеј смотана, ни у ком случају нисам желела да останем. Први сусрет са Атанасијем био је у ходнику манастира. Будући да нисам тражила благослов, притиснуо ми је песницу на уста. Помислила сам да ће ме ударити. Монаси су почели да га избегавају, монахиње да не долазе на вечеру. Када се десила дечанска окупација приликом које су ови монаси тражили заштиту КФОРА и косовске полиције како би спречили улаз монаха верних Артемију у манастир, написала сам и послала на сајт дневнички запис о дешавањима у Грачаници. Затекло ме је Атанасијево писмо да одмах напустим манастир, јер се нећемо играти Цркве. Срећем га у ходнику. „Одлазиш?" гракће као промукли гавран. „Одлазим", вероватно звучим као промукла врана. Чујем како каже да је то срамота за моју породицу. Тада сам викнула: „Владико, баш зато што сам из те породице, нећу вам дозволити да се играте Бога."

Како тумачите то што је велики део монаштва на Космету стало на страну владике Артемија?

Монаси на Космету проживели су са владиком Артемијем најтеже године. Он је њихов духовник и њима је јасно шта значи чисто православље. Када су им забранили да му се обраћају као духовном оцу, рекла сам да тако није било ни за време окупације, ни маршала ни усташа. Када ми је брат који живи у Енглеској послао поруку да Тадић све више личи на члана Синода, одговорила сам му да Црква све више подсећа на министарство Тадићеве владе. Епископ Атанасије коме су одбили послушност један је од предводника нове теологије: Црква то сам ја и оно што ја кажем. Тако на пример, за владику Атанасија није важан типик, јер се типици појављују тек у 10. или 12. веку, ко би га знао, али је врло важно да се на служби понашате баш онако како он каже. Оспоравање новог типика је излишно јер ће вас епископ Атанасије упитати: Чему једноликост у служењу којег толико дуго није било у Цркви? Али ће вас исти епископ натерати да повратите мајчино млеко док не научите да служите како вам он каже тј. док не научите његов типик. По новом типику монасима се препоручује да у току Светле седмице једу месо.

Артемију су у више наврата замерали непослушност. Колико је чином канонизације Ава Јустина, у своје време најнепослушнијег монаха, Црква порекла саму себе?

Када је патријарх Герман дошао да посети манастир Ћелије, Ава Јустин је рекао да ће он тада изаћи из манастира, јер се није слагао са избором патријарха Германа. Тако је говорио највећи српски теолошки ум 20. века. Ником тада није пало на памет да казни Аву Јустина или да га назове рушитељем Цркве, а сам патријарх је одустао од посете манастиру. Сведоци смо да за један такав сличан поступак у наше време бива кажњено читаво братство, а сам поступак је наравно означен као црквено-рушилачки. Ужасан цинизам је што су са Богословског факултета повучене књиге Аве Јустина, чувара православља, да би се уместо њих увели други екуменистички аутори.

Извор: „Печат“ бр. 113, 7. мај 2010, стр. 30-34.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 09 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 72 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 Душекорисна поука из Оптинске пустиње:
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.