„Геополитика“ ексклузивно доноси до сада необјављени пронађени рукопис из заоштавштине србског емигранта Јована Николића из Швајцарске, лета Господњег 1986, у коме oн оживљава најлепше успомене на највећег Србина после Светога Саве, Србског Златоусту, светог владике Николаја.  

 +++

ПОНИЗНОШЋУ ЧИНИТЕ ЈЕДАН ДРУГОГА ВЕЋИМ ОД СЕБЕ

Још као студент Париског универзитета био сам почаствован срећом да се дописујем са блаженоупокојеним епископом др. Николајем Велимировићем, који ме је још као омладинца био уврстио у ред поштовалаца и претплатника његових мисионарских писама и молитава над таласима вода охридског језера, које сам идеје међу омладинцима ширио...

Случај је хтео, да сам концем 1944 и почетком 1945, био секретар владике Николаја у Бечу. То беше оно страшно доба патње и страдања, када безбројни синови мајке Србије скоро без ишта, голи и боси напуштаху поробљену, уплакану и окрвљављену мајку Србију, остављајући своје гробове и миле изнемогле мајке, да цвиле, а оци одлазећи у хладну туђину, у неизвесност, без средстава и без имовине.

У хотелској соби владике Николаја имали смо скоро свакодневно госте. Владика је био намучен и заморен, али је увек радо волео да дочека посетиоце и госте; да их благослови, да их бодри и охрабрује топлим речима, уливајући им наде за боље дане и срећнију будућност.

Као тешки камен притискала је срце честитог владике једна врло мучна и страшна појава. Владика је имао обичај, када нам дође на пример гост Марко, да га лепо благослови, упита за здравље, и у даљем разговору, обично би упитао:

- Господине Марко, познајете ли Јанка из Вашег места? - Ух, ух, Ваше Преосвештенство! Тај Јанко је врло рђав човек, - покварио се! - Како то, господине Марко? Па то је немогуће. Јер Јанко баш јуче беше код мене. Ја га упитах за Ваше здравље и он ми, човек, са највећом љубављу говораше о Вама...

И тако редом, један велики број гостију и посетилаца увек је врло рђаво говорио о својим познаницима. То је честитог владику страшно љутило.

Дође и наш гост Петар. Владика га благосиља, поздравља и поведе се разговор о разним стварима. Одједном владика упита: - Господине Петре, познајете ли Павла?- Ух, ух! Ваше Преосвештенство, тај је Павле један врло опасан и гадан човек! - То ме страшно изненађује, баш ових дана беше Павле код мене и ја упитах за Вас, и питах га за Ваше здравље, и он ми, човек, све најлепше и најљубазније говораше о Вама. - Па јест, па јест, Ваше Пресвештенство, ја сам добар, али он је покварен човек.

И опет после подужих разговора, владика испраћујући госта рече: - Немојте заборавити да дођете на Светог Саву.

Опет, куца неко или звони на врата, а честити владика, смешкајући се, лагано говораше: - Ето и сада сигурно долази неки наш гост. Боже, да ли ће и овај да оговара свога брата и најближег свога. Да ли ће и овај да оговара сина настрадале мајке и уцвељене и поробљене тужне мајке и земље Србинове!

Сада долази Никола. – Добар дан и љубим руке! Владика и сада благосиља нашег драгог госта. И између разговора упита владика: - Господине Ниџо, овај, познајете ли Ђуру из Вашег комшилука? – Хи, хи! Ух, ух!... Ваше Преосвештенство! Тај Ђура је паметан, писмен, интелигентан човек. Али знате, ја не бих желео да се оно из мојих уста чује, али велика је бараба! – Од куда Вам сада то паде на памет, брате Ниџо. Па баш ту скоро беше Ђура од мене и ја упитах за Вас, а он ми човек са најлепшим поштовањем говораше о Вама. Него да не заборавим, дођите у цркву на Светог Саву.

На Светог Саву 1945. године: Служба Божја у Српској цркви у Бечу. Молећи Бога, владика Николај почиње овим речима: - Ко може нека клекне, а ко не може нека сагне главу! И настављајући у заносу, клечећи на коленима узвикује: - Свети Саво, племићу српски и анђеле Христов, Ти си најближи Господу од свију нас. Клекни Свети Саво пред Богом... И замоли га анђелском молитвом твојом... Свети Саво, анђеле Христов! Моли Господа Бога. Свети Саво, утичи са топлим молитвама твојим и објасни Богу наше патње и наша страдања. Плачи и клекни Свети Саво пред Господом Богом, Царем небеским. И плачући замоли га, и објасни му наше јаде, на страдања и наше неслоге. Плачи Свети Саво пред Господом Богом; нека Свевишњи Бог и твоје сузе осети. И замоли Господа Бога: да се Срби измире, сложе, обоже и умноже.

Али то не беше крај. После службе Божје владика Николај одржа у цркви још и следећи говор: - Кажу ми да се српски народ покварио. Причају ми да је српски народ посрнуо и пропао. Говоре ми да је српски народ пропалица и бараба. И пуно других злих речи говоре о српском народу. И чује се свакодневно гласови, који шире злобу и неслогу, и говоре овако: - Море, не знаш ти њега! – Мени ти питај ко је он!? А ја им кажем, да то није истина! Није истина да је српски народ покварен; нити је пропао. Није српски народ пропао, није српски народ бараба, нити је рђав. Сваки је Србин добар, па био он сиромах или богат. Јер, да би се један народ покварио, и да би један народ био покварен, он за то мора да има услова. А српски народ није покварен, он је сав добар. И српски народ нема ни тих услова да буде покварен. А камоли да буде тако рђав као што неконтролисани и непроверени зли језици злурадо и злонамерно говоре. Српски народ нема ни тих школа које би га училе да буде покварен. Већ је српски народ цвеће Божије у башти Цара небеског. Добар је српски народ и немојте се међусобно оговарати и клеветати. Ружно је то.

Па узвикну: - Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномишљени; ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већим од себе.

И онда у запламтелом одушевљењу додаде: - Чувајте се! Aко ти сагреши брат твој, покарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, - опрости му!

СЛАВА ЕПИСКОПУ НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ!

„Геополитика“, број 33, април Л. Г. 2010.

Приредио за „Борбу за веру“: Милан Старчевић