ПИТАЊЕ 10

"Познато је да је владика Артемије покренуо систематску акцију за обнављање свете Тајне брака у српском народу. Објасните ми каква је разлика између брачног живота благословеног светом Тајном у Цркви и онога који са Црквом нема никакве везе. Зашто је ова Тајна код нас запостављена"?

ОДГОВОР:

Ово питање је индентично питању: Каква је разлика између крштеног и некрштеног  човека; између хришћанина и незнабошца; између верника и атеисте, и тд. Таквих питања би се могло постављати у недоглед. А одговор на све њих може бити само један, и то кратак.   Разлика је као између живорођеног и мртворођеног детета. Живорођено дете има могућности и услова да расте и да се развија у потпуног и зрелог човека, а мртворођено - то не може. Исто тако, брачни живот у Црквом благословеном браку омогућава супружницима да, живећи свој брачни живот по учењу и упуствима своје вере и Цркве, узрастају духовно и морално у праве хришћане, "док не достигну у човека савршена, у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4, 13), а они који живе у "браку" који "са Црквом нема никакве везе", то не могу да постигну, јер ти и такви "супружници" или нису духовно ни рођени, или, ако то већ јесу, будући да не користе благодатна средства за нормалан духовни живот и развој, закржљавају и духовно умиру. Њихов "брак" постоји и опстаје само на телесној вези, без контакта са извором благодати Духом Светим, који је могућ једино у Цркви и кроз Цркву.              

Да би нам све ово било мало јасније, погледајмо (укратко) учење Цркве о браку по Светом Писму, светим Канонима и светим Оцима Цркве Православне.              Брак је заједница мужа и жене. Заједница у којој се огледа да је Бог створивши човека, створио га као човека и жену, створио га по обличју своме и по подобију (Пост. 1,27), да би човек, као муж и жена, имао у себи саборност љубави. Због тога ће "човек оставити оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело" (Пост. 2,24).                                                         Заједница живота мужа и жене само је онда брачна заједница када је Богом благословена, и тада она јесте света и саборна заједница, коју може само смрт да прекине (и оно што се смртиуподобљава, тј. прељуба, неверство). Овако посматран, брак се може уподобити са Црквом, као што о томе сведочи апостол Павле (Еф. 5,32). И сам Господ Исус Христос, својим присуством на свадби у Кани Галилејској, благословио је брак, те је тиме и тај вид човекова живота привео к себи и Телу своме - Цркви.

 Брак има два аспекта. Један је видиви, и састоји се у стварном, конкретном, животу мужа и жене у заједници. Овај аспект има своје моралне, материјалне, правне и друге норме. Стога, поред Цркве брак потпада и под јурисдикцију државе.

Други аспект се састоји у невидивом, у благослову Божјем. Отуда, није свака заједница мужа и жене, макар била призната и од државе, брачна заједница. Тек дар благослова Речи Божје чини да "видиво природно" постане истински природно, тј. облагодаћено и чисто у Цркви. Само благослов Божји може воду телесног сједињења да претвори у вино духовне повезаности (Види: Јн. 2,1 -11).

Државни брак, када је без благослова Божјег, није благословен, није свет и заснован је само на телесној жељи, људским учењима и моралу. Света Тајна брака узноси везу мужа и жене изнад телесног, изнад блуда, који је учењем светих Отаца осуђен као противприродан чин. Бог, Света Тројица, јесте Бог заједнице, Он хоће да присуствује благословом у свим доменима људског живота, па и у браку. Тиме се показује да је брак део Цркве, јер је једино она у овом свету ризница благослова Божјег.

 Ко се, дакле, здружује брачно, а избегава благослов Цркве, тај држи свој "брак" у тајности од Цркве и живи несаборно. Такву заједницу мужа и жене Црква не назива браком, него конкубинатом. Конкубинат је управо заједница живота два православна лица (мужа и жене), која ужива државну заштиту, али којој недостаје црквено венчање, недостаје духовна садржина.

Данас, нажалост, постоји не мали број људи који су по свему осталом у Цркви (крштавају се, славе славу, похађају храм и тд), само што живе у конкубинату (такозваном грађанском браку). Заједница живота човека и жене (грађански брак) по спољашности изгледа као и црквени брак. То је послужило као повод Оцима Цркве да у Канонима понекад назову браком и оно што у суштини није законити - Богом благословени брак, и венчањем оно што није венчање. Ово је створило недоумицу у погледу појединих односа, да ли су они брак, или блуд.

Највеће недоумице изазвале су управо заједнице живота човека и жене (грађански брак).        Да би разрешио ово питање свети Василије Велики својим 26-им каноном именује правим именима (црквени) брак и блуд (грађански брак), не обраћајући пажњу на оно што се показује споља, него судећи управо по духовној суштини.

"Блуд није брак, пак ни почетак брака; зато, ако је могуће, нека се разлуче они који су се кроз блуд саставили, и то би било најбоље. Али ако они на сваки начин хоће да заједно живе, нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле, да се што горега не догоди" (26. канон Вас. Вел).

"Блуд није брак". Грађански брак није црквени брак, зато му је духовна суштина да је он блуд, тј. безаконита, безблагодатна заједница живота човека и жене.

То што грађански брак споља изгледа као црквени не сме да омете наше старање за истином. Грађански брак, будући блудом, не само да није брак него није ни почетак брака, те, по св. Василију, такву везу треба разлучити. Али не по сваку цену. Упорност човека и жене да живе заједно може довести до тога да Црква, у страху "од чега горега", одобри и благослови тајном брака ту заједницу, независно колико је дуго она трајала.

Речи пак: "нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле", означавају допуштење брака од стране Цркве за таква лица која се већ налазе у грађанском браку. Дотични морају ступити у брак (тј. венчати се у цркви).

Погрешно је тумачити да речи: "Нека се већ не дијеле", значи оставити их да живе и даље у блуду, тј. без црквеног брака, а да опет уживају пуну литургијску заједницу, односно, Свето Причешће. Јер за оне који живе у блуду (грађанском браку), у прелазној заједници, 22. канон Вас. Вел. каже: "... не треба их дотле примати док се исте (сметње) не дигну од њих". Црква не прима у литургијску заједницу (Тела и Крви Господње) никога док је у блудном живљењу, осуђеном Црквом.

И најзад, последње питање у "питању": "Зашто је ова Тајна код нас запостављена"?

Најкраћи одговор: Због маловерја нашег. И још? Због неактивности многих свештеника. И још? Због саображавања духу овога века, а не Духу Божјем.¹

Покушавамо да разумемо људе који из бојазни од терора безбожног режима у задњих педесет година нису склапали црквени брак, а сад може бити да сматрају (наравно погрешно) да су, будући одмаклих година, закаснили за то, или да им то не приличи.

Међутим, Црква не може да остави по страни такво стање, нити да га сматра црквеним, јер грађански (државни) брак православних лица (човека и жене) није црквени брак.

 Стога постоји само један закључак: Ко се год од православних хришћана налази у стању безблагодатног и неблагословеног (грађанског) брака да одбаци сваку заблуду, сујету и лажни стид ("где у овим годинама, срамота ме од деце", и тд), па да приступи Цркви и затражи да његов досадашњи "брачни" живот добије Божји и црквени благослов.

Никад није касно док смо у овоме телу и у овоме свету. Не закаснимо.

Мир ти и благослов од Господа.

Извор: АРТЕМИЈЕ, рашко-призренски и косовско-метохијски спископ, Практична веронаука/ [епископ рашко-призренски Артемије]. - [4. изд.] - Бањска : Манастир Бањска, 2007, стр. 67-73.

Приредио за «Борбу за веру»: Михаило Перовић

 +++

КОМЕНТАР

Приложени текст Владике Артемија, укратко сведочи о томе какав став Он има о Светој тајни брака.

У свом «братском» писму пензионисани епископ Атанасије оптужује Владику Артемија да је сејао семе месалијанизма, овај текст указује да је таква оптужба безтемељна.

Јеретици месалијани су негирали брак. Проповедали су екстремни аскетизам који је брак сматрао сметњом за спасење човека од греха и смрти.

 Они су учили, као гностици, о дуализму и за њих је материја (а тиме и тело човеково) било принцип зла.

 «Наравно да је ''велика'' традиција хришћанске цркве одбацивала такав екстремизам, нарочито на Сабору у Гангри (око 340.год.). Сабор је одржан у Кападокији, где је традиција претераног аскетизма, која је долазила из суседне Сирије и Месопотамије, инспирисала секташе ''енкратите'', ''месалијане'' и, нешто касније, ''евстатијане''. Канон Сабора Гангри² специјално осуђује оне који сматрају да је брак сам по себи зло, и стога одбацују ожењено свештенство.»³

Поред овог текста Владика Артемије је о браку писао и у Питању бр.11, у истој Практичној веронауци од 75 до 80.странице. У књизи Владике Артемија, Са Христом кроз живот ( издање Епархије рашко-приренске,Грачаница, 2005, стр. 43-73) налази се текст под насловом: СВЕТА ТАЈНА БРАК У ДОГМАТСКОМ СВЕТЛУ⁴. Исти текст је Владика Артемије први пут објавио почетком седамдесетих година двадесетог века на грчком, затим је преведен и објављен у часопису Свети Кнез Лазар и на крају у наведеном зборнику радова Владике Артемија.

У својим ставовима о браку Владика Артемије не одступа од светоотачког односа према Светој тајни брака. Његови ставови се скоро у потпуности слажу са ставовима Светих Отаца које налазимо у књизи КРАСОТА ДЕВСТВЕНОСТИ, ( издање Манастира Хиландара, Хиландарски преводи кљига 9., Хиландар1998.год.).

Нека господин пензионисани епископ Атанасије докаже да су ставови Владике Артемија ближи месалијанима но Светим Оцима или нека ућути у свом модернизму који нема граница.

Оно што се тврди на почетку 10. Питања «да је владика Артемије покренуо систематску акцију за обнављање свете Тајне брака у српском народу» јесте тачно у потпуности. Ступивши на Епархију рашко-призренску прво што је урадио било је покретање ОБНОВЕ СВЕТОТАЈИНСКОГ ЖИВОТА ВЕРНИХ!

   Проповед у Цркви је била усмерена ка народу објашњавајући му неопходност стварног, а не виртуалног, светотајинског живота, јер без тога нема спасења.

Теме на којима је Владика инсистирао су биле,  поука и крштавање не крштених, покајање, ПРИЧЕШЋИВАЊЕ верних и са тиме у вези пост и молитва и ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ БРАКА.

Онима који су живели невенчано саветовано је да се венчају и да на тај начин прекину живот у греху. Организована су, после неопходне поуке, саборна венчања у многим градовима на Косову и Метохији. Венчања су била бесплатна за све који су хтели да се венчају, то је трајало неколико година. Све то зна и господин пензионисани епископ Атанасије, а овамо је Владика Артемије месалијанац.

Такође је саветовано да свештеници инсистирају да се верни код њих, својих парохијских свештеника, исповедају пре причешћа. Тачно је да су свештаници делили папириће са печатом ономе ко се исповеди да би тај са тим папиром као сведочанством исповести приступио Св. Причешћу. То је била нужност пастирског рада да би се васпоставила св. тајна исповести и у многоме вратило достојанство парохијских свештеника код верног народа, и да би се повећао осећај одговорности код свештенства.

 Када је Владика Артемије то чинио на Косову и Метохији господин  епископ браничевски Игњатије исмејавао је такав поступак тврдећи, пред студентима, да је то деградација Светог Причешћа. Борба против греха је за г.  Игњатија је била предмет исмејавања, добија се утисак да Владика Артемије и еп. Игњатије не пребивају истом духу.

Ко је ближи јереси месалијана и модернизма, Владика Артемије који се према моћима својим труди да буде на линији Св. Отаца или они који неаргуметовано оптужују или пак отворено исмејавају поједине Свете Тајне Цркве, просудите сами.

Михаило Перовић

_______

¹Подвлачење приређивача.

²Н. Милаш, Правила Православне Цркве, Нови Сад, 1896, 37-49.

³Џ. Мајендорф,Империјално јединство и хришћанске деобе (Црква од 450.до 680.године), Крагујевац, 1997,75.

⁴Нисам сада у могућности да наведени чланак поставим на увид због његове обимности, али да ће Бог у скорије време да и то урадим.