О духовном очинству

 Духовно очинство је Сам Господ установио Својом бригом о Светим Апостолима. Он им је рекао да оставе све и пођу за Њим. Апостоли су следовали свом Учитељу, и ишли где год их Он пошаље. У великом поверењу, љубави, нелицемерном односу, потпуно отворене душе, спремни на свагдашњу послушност, осећајући Духа Истине.

У Пресветој Тројици нису Брат и Брат, него су Отац и Син, то је најблагословенији однос за спасење, најсличнији односу какав је у Самом Богу. И тај и такав однос најбоље и најбрже приводи Богу. То је најбољи пут за оног ко се решио да се без окретања упути стазама спасења и преда подвигу безрезервне послушности. Који жели да се одрекне себе то најбоље може учинити преко предавања себе у руке свог духовника у потпуном поверењу.

Нема ту никаквог култа личности, него велика љубав, каква влада и у породицама где су добри и побожни односи. Где има смирења, кротости, и великог поверења.

Нормално је да духовни отац и духовно чедо буду истомишљени и једнодушни, да чедо духовно поприми духовни лик свог оца, дух свог оца, да буду као једно.

Да може да каже чедо: „Ко је видео мене видео је оца.“

Нормално је, јер Господ и приводи духовнику чеда која су му слична, која слично мисле и која имају слично настројење душе. Нормално је да духовно чедо дели ставове свога оца. Нормално је да се угледа на оца. Нормално је да га слуша и да му буде верно и одано.

Онако како би самоме Богу био послушан да је Телом ту. И пред Богом то се узима као послушност Самоме Богу. То је Светоотачко учење.

Духовно чедо не доживљава свог духовног оца као неког идола, коме се бесловесно клања, већ се духовно чедо радује своме оцу и воли и слуша свога оца јер осећа и види у њему присуство Духа Светога. Ради Самога Господа  оно је одано свом оцу.

Сви смо ми свесни да смо само људи, и да смо прах и земља. И нек је неко најсветији на земљи, ми смо (поготово Срби, код којих је доминантан ум и воља), свесни да испред себе имамо човека који је као и ми, али смо исто тако свесни велике присутности силе Божије у њему, због светости његовог живота, дубоке вере, и верности Господу. Свесни смо истинитости његовог живота пред Богом, и то нам отвара душе да у поверењу предамо себе у руке свом оцу.

Свети Оци су саветовали да се сваке негативне мисли о свом духовном оцу бојимо као од змије, и да одмах одскачемо од ње, као од најгорег смртоносног отрова, који може да убије духовну везу поверења.

Поготову ако она није истинита.

То је нормално.

Нормално је да овце иду за пастиром у ког имају поверења. И ако пастир није физички с њима присутан, он јесте духовно. Њему Бог даје силу да може да прати духом сва своја чеда, која су у свези Духа са њим. То је једна велика духовна породица, која се наставља и на Небу, наравно ако се својим покајањем, смирењем, послушношћу, удостојимо бити у Рају. И тамо постоје обитељи одређених Светих, око којих се радују у Вечности њихова духовна деца и они који су заједно са њима пострадали.

Духовни отац је одговоран за своје чедо, а чедо из љубави  пред Богом послушно оцу, уколико жели да сачува духовну свезу и да остане у сталној духовној заједници, која га непрестано, молитвама духовног оца, испуњава благодаћу Божијом, и доводи у стање сталног стајања пред Богом и сталног осећања свудаприсутности Божије.

Богдан Ђорђевић