O борби против зла

 Не знам шта се то дешава са Црквом, зашто се у задње време пропагира став непротивљења злу, неборења против зла. Православни Хришћани су војници Христови, борци против зла у овоме свету. Они су као анђели Божији. Анђели само служе Господу и људима, и ништа зло не раде, а они су војници, Небеска Војска. Они су војска која се бори против зла – Божијим методама. И ми треба да се уподобимо анђелима. Анђели нису само кротки, слатки, они су и борци, огњени, ревносни.

Некада, пре двадесетак година, у Цркви је била нормална борба против зла, зло се у почетку сасецало - из корена. Није се чекало да дрво зла нарасте, и да обмане многе својим лажним хладом. Колико пре 20 година било је нормално да људи у Цркви, било свештеници или монаси или верници у својим породицама, да се боре у својим срединама. Борба против зла у самоме себи, али и борба против зла у својој средини. Наравно, Православним, Божијим методама. Али се борило.

Нормално је било да се укаже на нешто што није по Богу, и да они који су опоменути стану и замисле се, и покају се (да ме неко не схвати погрешно, овим не мислим на Вл. Артемија, ни на његово монаштво). Да буду опоменути и кажњени из васпитних разлога. Дакле, са жељом да се неко поправи, а не да би кажњавали неистомишљенике, да неко неког опомене, да старији уче млађе, да млађи слушају са поштовањем старије, уважавају их.

Било је нормално да неко неког опомене, ако види да тај греши, и тај би то смирено примао. Доживљавали би то као помоћ, као нешто што је на корист за спасење, као добру жељу некога да га приближи Христу, да му помогне.

Сада се нешто друго дешава. Као да се пушта злу да ради шта хоће. Као да људи стоје спуштених руку и слежу раменима,  као да је немогуће ишта довести у ред, а онима који хоће да се боре против зла завезују се руке и запушавају се уста. Наводно благословима.

Какав је то благослов који допушта зло, а спречава борбу против зла?

Онима који греше пушта се да раде све што хоће, и на своју и на туђу штету, те се тако допушта демону да влада ситуацијама, уместо да крштене Православне личности узму оружије Божије у своје руке (ср. Еф. 6, 11-17), и као сведоци Божији победе зло.

Зашто је то тако? Каква је то сад логика пацифистичка?! Наше учење није нирвана!

Зашто је постало нормално да се дешава зло у парохијама, црквама, манастирима, породицама Православним, и да неко ко жели то да заустави постаје чудо, а да је постало нормално да се отворено зло пушта, и да сви као треба да се смиравају на то, да трпе зло, уместо да покушају да га спрече?

Шта је то што се променило? Зашто пустити да иде наопако, кад могу ствари с мало труда да се доведу у ред?

Ако млађи не слушају старије, зашто пустити то, кад такав поредак није Хришћански, зашто им не дати до знања ко је старији, зашто их корисном строгошћу не довести у ред, која би била и на њихово спасење? Зашто гледати у млађима, или у деци, идола, којима родитељ, или старији, претпостављени, треба да аминује и да испуњава све њихове прохтеве? Зашто у манастиру треба да се угађа свим греховним прохтевима новодошавших, или гостију, на штету монашког живота, уместо да их учимо побожном животу­? Зашто пустити да у Цркву улазе непристојно обучени, и да се ми стидимо уместо њих, уместо да изобличимо тај грех и отрезнимо их, да је то скрнављење светиње и грешење о туђе душе? Зашто пустити да људи пуше око цркве, кад је то штетно и за њих и за друге? Зашто пустити наопак непоредак, кад може благословени поредак?

Потребно је само да угађамо Богу, а не људима.

Да радимо по Богу, а не по бабу и по стричевима.

Што се тиче снисхођења слабостима слабих, то се односи на ситуацују кад човек не може да победи неку слабост, а ТО НЕ ЗНАЧИ ДА ОНАЈ КО МОЖЕ ДА ПОБЕДИ СВОЈЕ СЛАБОСТИ ДИГНЕ РУКЕ ОД БИЛО КАКВЕ БОРБЕ И ДА ОЧЕКУЈЕ ДА ЖИВИ КАО ДА НИЈЕ НИ СРЕО ХРИСТА, НИТИ СЕ У ЊЕГА ОБУКАО. Да снисходимо слабостима не значи да треба да пустимо здравим, правим, снажним људима да не посте само зато што хоћемо да га придобијемо да иде у Цркву. Уместо тога пробудити му здрав дух, борбен, дух подвига, дух ревности, да се он осећа радосно што се бори, да буде срећан што креће у борбу уздржања. Дати му смисао, а не - одузети му подвиг.

Зашто пустити да грех влада над атмосфером која треба да буде у Духу Светом? Не треба се смиравати на зло, него се треба борити против њега. Већи је пријатељ онај који те спречи у злу, него онај који те пушта да будеш у злу, не опомињући те да зло не чиниш. Зашто пустити да зло трује атмосферу наших домова, парохија, манастира? Зашто само спуштати поглед, дићи руке као да се ту ништа не може? Није тачно да се не може. Бог је дао Своју силу, дао је и молитву, дао је и Своје Заповести, дао је и поправне мере, и каноне... Дао нам је разум, дао расуђивање, дао савест. Ми смо одговорни за оно што се дешава.

Многи се плаше да ће отићи верници ако им кажеш да нешто не треба тако, да ће побећи искушеници ако их доведеш у ред.

Зашто пустити да Цркву трују јереси, ако може да се стане на  пут томе? Зашто се жртвују на хиљаде људи који су обманути тиме,  да би се сачувао лажни мир неком ко је заблудео?

Зашто узети Владику који служи исправно, по типику, и ставити га у Епархију где је двадесет година служено по новотарском беспоретку, а оног који служи неисправно, ставити где се увек служило исправно? Нормално да ће бити хаос. Коме је то до тога стало?

Зашто пуштати да неко пропагира да му је већи пријатељ римски папа, или кардинал, него Православни Владика са својим монаштвом?

И ко има право у Српској Православној Цркви да очекује да се народ с тим сложи, и да пристане на идолопоклонство? И ко има право да кажњава и прогања оне који хоће да сачувају чистом своју веру и свој образ, своју савест?

На сцени је јак клеветнички дух, дух обмане. Он оно што је добро представља као зло, а оно што је зло као добро.

Благо оном ко се не саблазни.

Иштите увек Духа Истине, и чувајте себе у покајању.

Богдан Ђорђевић