header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: За кога раде екуменисти? Штампај Е-пошта
среда, 19 мај 2010

Владимир Димитријевић

ЗА КОГА РАДЕ ЕКУМЕНИСТИ?

Хришћанска есхатологија на крају земаљске историје, а пре Другог и славног Христовог Доласка, сагледава глобално царство зла – царство антихриста. Антихрист ће бити месија човечанства уједињеног у сатани. Њему ће се поклонити не само пагани, него и хришћани који су одступили од Христа. Екуменизам, који говори о јединству без Истине, је идеологија и пракса која припрема пут антихристу.

Уосталом, то се види и из најновијих истраживања црквене историје 20. века. Ево једне вести која говори о изворима архивски јасно:

>> Светски савет цркава – веза са КГБ

07. april, 2010 by svetosavlje-info

''Ако би, према савременим схватањима, безбедоносна структура једне државе била описана као држава у држави, онда би се и екуменистичка активност (којом су управљали представници совјетског блока) могла описати и као црква унутар цркве'', пише бугарски историчар Момчил Методијев Методијев

Током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, Светски савет цркава (ССЦ), у којем се налазе стотине протестантских и православних заједница, из свог седишта у Женеви је рутински износио своје просовјетске а антизападне ставове. Чак је и финансирао групе марксистичких герилаца. Критичари сматрају да је ССЦ једноставно био наивно опчињен ''Теологијом ослобођења'' која је покушала да замени спасење класном борбом и револуцијом.

Ипак, нова књига бугарског аутора открива да су КГБ и његова бугарска филијала користила Бугарску Православну Цркву (БПЦ) за директан утицај на ССЦ и на Конференцију европских цркава. У својој књизи ''Између вере и компромиса'', бугарски историчар Момчил Методијев описује како су Совјети и њихови бугарски сарадници врбовали БПЦ и ССЦ за промовисање стратешких совјетских циљева широм света.

''Учешће Бугарске Цркве у екуменистичким организацијама није било надахнуто идејом међуконфесионалног дијалога и сарадње''', саопштава Методијев поводом изласка његове књиге овог месеца. ''Ако би, према савременим схватањима, безбедоносна структура једне државе била описана као држава у држави, онда би се и екуменистичка активност (којом су управљали представници совјетског блока) могла описати и као црква унутар цркве'', пише Методијев који је истражио архиве бугарских комуниста за потребе међународног историјског пројекта о ''Хладном рату'' при Вудро Вилсон Институту (Woodrow Wilson Institute) из Вашингтона.

Према Методијеву, бугарска обавештајна служба је већ била идентификовала ССЦ као ''објекат обраде и продирања'' чак и пре него ли што су се Бугарска и друге Цркве из земаља Источног блока прикључиле ССЦ 1961. године. Он такође у својој књизи објашњава како су обавештајне службе земаља Источног блока и њихови комунистички комитети за црквене послове сарађивали да би утицали на екуменистичке групације попут ССЦ. Методијев пише да је током седамдесетих година руски православни Митрополит лењинградски Никодим, по наређењу КГБ-а, предводио ту сарадњу, док је у Бугарској свој улогу обавио Митрополит Старе Загоре Панкратије. Никодим, који је блиско сарађивао са про-совјетском Хришћанском мировном конференцијом са седиштем у Прагу, постао је председник ССЦ 1975. године, након силеџијских претњи упућених делегатима земаља Трећег света да ће им бити обустављена совјетска помоћ ако не буду сарађивали.

Обавештајне службе Источног блока, које су деловале преко Цркава Источног блока које су биле чланице ССЦ, такође су помогле и да се ССЦ фокусира на критику САД и њихових савезника док су истовремено успешно одстрањивале сваки покушај интересовања за кршење људских права у Источном блоку. Методијев наводи као изузетак дебату у ССЦ на скупштини у Најробију 1975. године, када су неки делегати покушали да укажу на совјетске репресалије према религији. На том скупу, делегат из Швајцарске по имену Жак Росел (Jacques Rossel) предложио је да се усвоји ова кратка изјава: ''ССЦ је забринут због нарушавања религијске слободе, нарочито у Совјетском Савезу. Генерална Скупштина са пуно уважавања тражи од владе СССР да поштује Члан. 7 Завршног акта из Хелсинкија''.

Чак и овакве, у благом облику предложене критике изазвале су праву олују контраверзи у прилично левичарски настројеном ССЦ и нису успеле да обезбеде двотрећинску већину гласова њених делегата. Сатира је настављена у изложбеној сали ССЦ приликом конференције на тему ''Христ ослобађа и уједињује'' једним поспрдним питањем: ''Ако је Христ ослободио Жака Росела да отпочне акцију којом је ујединио делегате из Источне Европе – хоће ли тиме и да подели сами ССЦ?''

Због ових претурања обично мирних про-совјетских подржавалаца унутар ССЦ, делегати су следећег дана усвојили нову, компромисну, резолуцију, која је ноншалантно тврдила да је, ''након довољно утрошеног времена у разматрању оптужбе о непоштовању религијских слобода у СССР'' установила да ''цркве у различитим деловима Европе живе и раде у веома различитим условима''. Чак је и овај непримерено мали критицизам био превише за руске православне делегате, који су, у знак протеста због овакве ''непримерене атмосфере'' и дискусије која се непријатно разбуктала, напустили седницу. Након тог догађаја из 1975, ССЦ је углавном избегавала сваки покушај да макар и прећутно укаже на било какав недостатак религијских права у Источном блоку.

Методијева књига упућује на инцидент из 1975. године а такође открива и да је совјетска и бугарска обавештајна служба обезбедила избор бугарина Тодора Сабева за генералног секретара ССЦ.

Сабев је био професор семинарије у Софији и оснивач Института за црквену историју и Архиве Бугарске патријаршије БПЦ. Он је постао готово одмах повезан са ССЦ након што му се Бугарска прикључила, служећи у централним и извршним комитетима ССЦ током шездесетих и седамдесетих година. Године 1979. постао је заменик генералног секретара ССЦ, фокусирајући се на везе ССЦ са Православним Црквама и римокатолицима све до свог повлачења 1993. године. ''Посвећени пријатељ и колега, он је задобио поверење и подршку свих оних са којима је радио, '' присећао се поводом Сабевљеве смрти 2008. године, тадашњи генерални секретар ССЦ Самјуел Кобија (Samuel Kobia). ''Остаће запамћен по својој доброти и отворености, по својој спремности да служи у сваком тренутку и под свим околностима. Због тога што је у својој личности спојио морални ауторитет и људску топлину, одиграо је и улогу мостоградитеља између Истока и Запада, између Православља и осталих чланица цркава у ССЦ, између свих чланица цркава и Римокатоличке цркве''. Наравно, Кобија није поменуо Сабевљеву дуготрајну службу агента источно-европског комунизма.

У извештају за Екуменских интернационалних новости - EIN (Ecumenical News International), званичници ССЦ су покушали да минимизују ова открића, али их нису ни изричито оповргнули. ''Такве оптужбе нису нешто ново'', наглашавао је Мартин Робра (Martin Robra) програмски директор у ССЦ. ''Чак и током година Хладног рата, било је познато да црквени представници који долазе из комунистичких земаља имају обавезу да подносе извештаје одређеним државним службама о својим активностима ван земље''. Наравно, током трајања Хладног рата ССЦ није никада обзнанио такву ситуацију већ се радије претварао да су цркве из источног блока слободне од манипулација служби својих влада колико и цркве са запада. ''Процедуре и политика ССЦ су биле јавне - исто као и данас. Нису постојале некакве ''тајне'' које је требало чувати'' тврдио је Робра за EIN. ''Било је много важније успоставити везе са црквама са оне стране ''гвоздене завесе'' која је поделила нације и подржати их што је више било могуће''.

Тек после пада комунизма у Источном блоку ипак су неки од званичника ССЦ срамежљиво признавали да је требало рећи мало више о религиозним гоњењима под комунизмом. Али су зато и прорачунато тврдили да је њихова сарадња са црквама унутар Источног блока па чак и владама тих земаља, отворила врата која су омогућила мирно окончање Хладног рата. ''Ставови које је истицао ССЦ у циљу остваривања правде и мира нису следили никакава упутства КГБ-а већ Јеванђеље Христово, кнеза мира кога срећемо међу најрањивијим и најнапаћенијим људима'' уверавао је Робра EIN.

Књиге попут Методијевљеве, засноване на истраживању у комунистичким архивама, са све већом сигурношћу потврђују да су ССЦ и остале религиозне групације ипак следиле упутства КГБ-а током већег дела Хладног рата. Питање је, пошто ССЦ наставља да пропагира крајње левичарске идеје, по чијим упутствима то чини сада?

Извор: http://frontpagemag.com/2010/03/31/world-council-of-churches-the-kgb-connection/<<

Одговор на питање с краја ове вести је прост: Светски савет цркава је послушан окултним елитама глобализма, које уништавају традиционална друштва и стварају нововавилонску кулу на чијем трону треба да седи антихрист.

Наравно, реторика је ружичаста, слаткаста: „Да сви једно буду“, „да сведочимо Христа“... Али, пракса... Пракса уме да буди и тоталитарна...

 

Зашто екуменисти тврде да су легитимни?

После апела против екуменизма, који су, 2009. године, потписали угледни грчки јерарси, теолози и духовници (а и наш владика Артемије), СА Синоду Грчке Цркве стигла су писма цариградског патријарха Вартоломеја и митрополита Јована (Зизјуласа) где се, у скоро претећем тону, нападају потписници апела, који, наводно, уносе дух раскола и немира у Православну Цркву, док, по патријарху цариградском, екуменисте подржавају све помесне Цркве.

Том приликом, реакцију на ове тврдње архијерејима своје помесне Цркве упутило је неколико уважених духовних лица. Оно гласи:

>> ПИСМО СВЕШТЕНСТВА ГРЧКЕ ЦРКВЕ ЊИХОВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА

8. октобар 2009. год.

Многопоштованој јерархији Грчке Цркве

Ваше Блаженство,

Преосвећени свети Архијереји,

Последњих неколико дана, у вези са предстојећим пленарним заседањем Мешовите комисије за богословски дијалог између православних и римокатолика, Васељенска Патријаршија је покушала да укаља, оклевеће, застраши и ућутка све оне који су у последње време изражавали своје неслагање са најновијим екуменистичким збивањима и правцем у којем се теолошки дијалог креће.

Овај покушај је исказан званично, и то у два писма: једно је Његове Светости, Васељенског Патријарха Вартоломеја, упућено Његовом Блаженству, Архиепископу Атинском и целе Грчке Јерониму, а друго је писмо Високопреосвећеног Митрополита Пергамског Јована (Зизиуласа), упућено свим Преосвећеним Митрополитима Грчке Цркве.

У оба писма може се уочити тактика мешања у послове Грчке Цркве, дезоријетисања и селективног позивања на одређене активности и одлуке, као и потпуно одсуство аргумената и доказа за изнете тврдње.

У тону и садржају ових писама може се уочити прикривени презир према Грчкој Цркви, њеним Преосвећеним Митрополитима, њеном свештенству и монаштву, њеним професорима теологије и верном народу. Сви они се прекоревају за "зилотске тенденције", шизматичко настројење, незнавеност, "индолентност", "непоштовање саборских одлука", злонамерност, фанатизам или болесну тежњу за самоистицањем"...

Ово је добро позната тактика екскомуницирања и генералне осуде, која не трпи било какво опонирање, којa не може чак ни да размотри другачије мишљење, и хоће да згроми свакога ко се усуди да га изнесе. Ово је добро позната тактика која се ослања на принуду, на дриловање, на позицију апсолутне надређености, на слепу послушност клирика.

Очигледно је настојање обојице високодостојника да се мешају у унутрашње ствари Грчке Цркве: неумесним квалификацијама и сугестијама, посредним уценама и претњама покушали су да руководе свим Јерарсима, да им буду пастири, и да на вештачки начин издејствују њихове одлуке.

На овај начин је Грчкој Цркви упућен позив да суштински осуди своје властите епископе, свештенике, монахе и верни народ који су потписали - и настављају да потписују - "Исповедање вере против екуменизма" зато што, према Васељенском Патријарху "тиме што не осуђују него прећутно оправдавају (исповедање вере) изазивају забринутост не само у погледу своје пастве, него и у погледу заједништва са осталим Православним Црквама". Да Цариградска Црква има паству која је осетљивија на екуменистичко деловање, и сама би се суочила са истом таквом узнемиреношћу и добронамерном забринутошћу. Традиционална Грчка Црква не само да не ствара никакве проблеме у свом заједништву са другим Православним Црквама него се наша истоверна браћа увек ослањају на њу и њене чврсте, здраве и виталне богословске снаге, што се јасно види по широком, међуправославном прихватању "Исповедања вере".

А питамо се, с болом у срцу, да ли је Васељенски Патријарх икада поразмислио не само о забринутости, него и о дубокој тузи, разочарењу и жестокој саблазни које он и његово дружење са јеретицима изазивају код Православних верника.

Он износи оптужбу да текст "Исповедања вере", наводно, "садржи у себи семе схизме". Питамо се: како очигледне и несумњиве истине наше Вере могу са таквом лакоћом бити проглашене схизматичним? Да ли су Светитељи и Оци наше Цркве, који су установили и као догме утврдили истину наше беспрекорне вере, и сачували њену тачност, да ли су они схизматици? Да ли је ово потврда старијег, неприхватљивог патријарховог становишта, по којем су "наши претходници, који су нам поделу оставили у наследство, били несретне жртве старе змије, и већ се налазе у рукама праведног Судије, Бога." (Епискепсис, 30.11.1998.).

У оба горе поменута писма стално се помињу свеправославне одлуке које се односе на наставак теолошког дијалога са инославнима. Критичари екуменизма никада нису оспоравали ове одлуке, мада оне нису божански закони нити су изнад одлука Васељенских Сабора, догматског учења и савести Цркве.

Изнете критике односе се углавном на покушај измирења, на активности и документа који нису засновани на било којој свеправославној одлуци и никад нису били потврђени у сабору, него су, напротив, дочекани с неодобравањем од стране православних, јер се ту ради о примењивању и прихватању праксе свејереси екуменизма.

У свом писму Његовом Блаженству Архиепископу Јерониму Васељенски Патријарх тврди да су "све Православне Цркве, кроз саборне одлуке, одобриле контакте са инославнима".

Питамо:

Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је дозвољено учешће Васељенског Патријарха на папистичким мисама у Ватикану?

Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је допуштено да папа, први међу јеретицима, учествује на православној Божанској Литургији и размењује литургијски целив мира са Васељенским Патријархом?

Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је одобрено да православни учествују у заједничким молитвама и богослужењима са инославнима?

Којом саборном одлуком свих Православних Цркава се сматра да су за православне прихватљиви "теорија гранa", теорија о "сестринским црквама" и о "два плућна крила" као и инославно крштење (само по себи)?

Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је Ватикан признат за Цркву а папа за канонског епископа који је саодговоран за пастирску бригу о Христовом стаду?

Упорно позивање на саборне одлуке и ушанчивање у њих учинило је да се аргументацији оба писма може још мање веровати, јер је очито да је већина њихових поступака реализована или у супротности са саборним одлукама, или без њих, или тако што су оне прекорачене.

Указаћемо и на добро познату тактику коју они примењују, а то је - кретање у два правца истовремено: један је чисто православни правац, којег се држе током Свеправославих саветовања и док обилазе Грчке митрополије и Свету Гору, а други је екуменистички, којег се држе у контактима са инославнима. А ово значи да њихово "да" није "да" и "не" - "не", него да је понекад да, а понекад не.

На пример, одлуке Треће Свеправославне предсаборске конференције (1986), коју је Васељенски Патријарх сазвао, често се крше, тако да оне сада представљају мртво слово на папиру.

Навешћемо, као карактеристичан пример, завршни текст IX Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане у Порто Алегреу, који текст су потписали и представници Православних Цркава, где се (заједно са инославнима) каже: "Ми исповедамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, како је изражена у Никео-цариградском Символу вере. Свака црква (која је чланица Светског савета цркава) је католичанска Црква, али није целосна. Свака црква остварује своју католичност када је у заједници са другим црквама". (Порто Алегре, фебруар 2006).

А што се тиче теолошког дијалога са римокатолицима у оквиру Мешовите комисије за теолошки дијалог, одступања од свеправославних одлука очигледна су свакоме. Треба запазити да је Меморандум Православних Првојерараха, на који се Високопреосвећени Митрополит пергамски селективно позива, предвидео да је осуда унијатства предуслов за наставак дијалога и за промену тема у оквиру тог дијалога.

Наравно, питање уније није разматрано на претходна два састанка Мешовите комисије за теолошки дијалог, у Београду 2006. и у Равени 2007. године. У ствари, документ из Равене на индиректан, али јасан начин отклања, из ове фазе дијалога, питање уније као тему о којој се разговара. У документу из Равене пише: "Од 1990. до 2000. године главни предмет разговора у Комисији је била унија (Баламандски документ, 1993; Балтимор, 2000), и ову тему ћемо наставити да разматрамо у скорој будућности. Сада започињемо тему која је поменута на крају документа из Валаама, и проучавамо питања црквеног заједништва, саборности и власти".

Вредно пажње је, такође, и неприхватљиво и провокативно прећуткивање и забашуривање одлуке Пленарне седнице одржане 1990. године у Фрајзингу, Минхен, којом је осуђено унијатство. Ово показује колико су представници Ватикана неодговорни у овом Дијалогу, јер су неке одлуке прихватили, а неке одбацили, показујући тиме крајње непоштовање према нама. Очито је, такође, да је пуки изговор и изврдавање изјава Митрополита пергамског да ће тема уније бити разматрана у скорој будућности, у оквиру дискусије о папском примату. Питање уније је требало да буде решено одлуком из Фрајзинга, када су и православни и римокатолици потписали осуду уније. Они који су понизили Православље у Баламанду, Либан, (1993) требало би да се стиде, а не да и даље подстичу ствари, имајући у виду да смо, упркос одсуству шест аутокефалних Цркава (Јерусалимске, Српске, Бугарске, Грузијске, Грчке и Чехословачке) били увучени у нову, излишну дискусију о унији. Попуштајући захтевима Ватикана, ми смо поништили одлуку из Минхена (1990) и ослободили унијатство од свих оптужби. Да ствар буде још гора, ми смо (у Баламанду) прихватили озбиљна одступања у стварима вере: еклисиолошки смо изједначили Римокатоличку "цркву" са Православном Црквом, поричући на тај начин да је Православна Црква - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. И само ово би требало да буде довољан разлог да воде рачуна шта причају и пишу они који се усуђују да говоре о поштовању саборних одлуке, а сами их потпуно ниподаштавају. У ствари, ми настављамо да прихварамо унијате као сабеседнике у Дијалогу (као чланове римокатоличке делегације).

Што се тиче документа из Равене у целини - на који су од стране православних изнете изузетно оштре критике јер се одриче православне еклисиологије у корист јеретика - о њему до данас није било никаквог саопштења (епископa), никакве дискусије, никакве одлуке нити потврђивања на нивоу Сабора Грчке Цркве.

На које свеправославне одлуке се ова двојица високодостојника позивају, када ниједан од десет докумената које је сачинила Мешовита комисија није потврђен од Сабора Грчке Цркве?

Како да представник Светог Сабора Грчке Цркве представља своју Цркву у припремању новог документа Мешовите комисије, када и претходни текст, који чини основу следећег текста у предстојећем дијалогу, тек треба да буде одобрен у Сабору?

Какав кредибилитет овакав дијалог (где је сапредседавајући Његово Високопреосвештенство Јован Пергамски) може имати када се не сматра важним да се у погледу решења која он (дијалог) доноси прибави саборно одобрење Помесних Православних Цркава које у њему учествују?

Зашто њих двојица протестују против "Исповедања вере", које је пример саборног учествовања пуноте Цркве - нешто чему би они требало да теже, а не да одбацују? Ово није православна еклисиологија, него папска јерократија.

Да ли овакву јерократску "власт и углед саборских одлука" Митрополит пергамски брани? Није ли то она "еклисиолошка опасност" са којом се он толико мучи?

Питање које нас узнемирава стварно је незаобилазно. Међутим, оно не гласи онако како га је Митрополит пергамски на преокренут начин изразио, питајући се на крају свог писма: "Могу ли постојати Православље и догмати вере без саборских одлука?", него онако како је у стварности: могу ли постојати саборске одлуке без Православља и догмата вере?

Ово је оно што је збиља у опасности: очување истине и потпуне тачности наше беспрекорне Вере, саборно изражене од стране наше Најсветије Цркве, у оквиру њеног неометаног функционисања као Помесне Православне Цркве.

Благодаћу Божјом, ми нећемо престати да бранимо оно што је у опасности, и да га очувамо, остајући непоколебљиви и непопустљиви пред застрашивањима, претњама и уценама. Забринутост и спекулације двојице високодостојника су неосноване. Православна еклисиологија је нападнута јерократским тенденцијама које занемарују црквену пуноту тиме што игноришу свете каноне и светоотачко предање, изражене на Васељенским и Помесним Саборима у погледу нашег става према јеретицима, а такође и скорашњим интензивираним недопустивим мешањем у послове аутокефалне Грчке Цркве.

Изражавајући поверење у јерархију наше Цркве, ми синовски молимо Његово Блаженство Архиепископа и наше Преосвећене Архијереје да, просветљени Духом Светим, саборно изнесу своје мишљење и утврде своју паству која чека да чује глас Мајке Цркве.

С најдубљим поштовањем,

У име сабрања свештенства, монаштва и лаика, потписника "Исповедања вере против екуменизма":

Архимандрит Марко Манолис, духовни руководитељ "Свегрчког православног јединства"

Архимандрит Хризостом Пихос, игуман свештене обитељи Лонговарда

Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман свештене обитељи Велики Метеори

Архимандрит Максим Каравас, игуман свештене обитељи Свете Параскеве Милохориу, Птоломеидa

Архимандрит Теоклит Болкас, игуман свештене исихастирије св. Арсенија Кападокијског, Халкидики

Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман свештене обитељи Св. Тројице Ано Гацеи, Волос

Архимандрит Саранди Саранду, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусиу, Атина

Протопрезвитер Георгије Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета

Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Солунског универзитета

Старац јеромонах Евстратије Лавриот

Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма Св. Николе у Патри<<

 

Екуменизам је пука идеологија

То да је екуменизам политичка идеологија, јасно је свим озбиљним геополитичарима. Чувена руска историчарка, Наталија Нарочницка, у својој књизи „Русија и Словени у свијету промена“ (БФ СПЦ, Београд, 2003), коју је посветила „прошлим, садашњим и будућим браниоцима Косова Поља“, бавила се екуменизмом управо из геополитичке перспективе.

Пре свега, она је уочила непосредну зависност центра источног екуменизма – Цариградске патријаршије – од Ватикана и Вашингтона, који се њоме служе да се боре против утицаја руског православља у свету:

>>На своме путу РПЦ сукобљава се са отпорима и саблазнима у најразличитијим аспектима и областима свога живота. Не случајно интереси непријатељски препороду Русије као историјској и духовној појави усмјеравају своје напоре истовремено у свим правцима на проповијед иновјерних конфесија, раскол канонске територије РПЦ, уплитање РПЦ у контакте који је паралишу, најзад, на поткопавање пуноће светоотачкога Православља особито овога часа, кад је постала очигледном неодољива жудња руских људи према својима духовним изворима.

Сложена игра снага са стране у односу према РПЦ - представља један проблем, други је сложеност односа у породици православних цркава, а исто тако унутрашње трзавице и саблазни унутар саме Руске православне цркве. Уз то у двијема последњим областима такође се осјећа утицај и лукава улога сила са стране, заинтересованих за слабљење унутрашње духовне снаге, за нестабилност и окованост друштвене улоге православља.

Овдје је неопходно рећи понеку ријеч и о узајамним односима РПЦ и Константинопољске (васељенске) православне Цркве, која се не без љубоморе током последњих деценија односила према расту ауторитета и снаге рускога православља. Многи истраживачи историософских мотива лукаво смишљених замки 20. вијека за Русију и православље наглашавају да истовремено са концентрисањем антихришћанских снага у револуционарном дјеловању против Русије, у покушају да подвргну Руску православну цркву директноме чудовишном погрому, почев од двадесетих година, васељенско православље постаје објектом индиректнога дјеловања.

Као резултат овога, на крају XX вијека, Константинопољска Патријаршија и све фанариотске структуре налазе се у снажној зависности од свјетовних центара политичке власти и финансија, прије свега САД, а исто тако од Ватикана. То фактички условљава склоност фанариота да ћутањем избјегну одговор о свима животноважним питањима и изазовима савремене историје, не само њихову пасивност у односу на потпуно агресивни набој савременога протестантизма и философије либерализма, него и благонаклони однос према дјелатности свемогућих екуменских и масонских организација.

Очигледно да је циљ свјетских антихришћанских сила и антиправославних интереса потискивање православља као свједока истине из свјетског духовног процеса. Њима би било веома по жељи кад би васељенско православље у лицу прве у диптиху Цркве - Константинопољскога Патријархата - било фактички сведено на улогу музејско-етнографскога елемента у „јединственом свијету" и у „општечовјечанским вриједностима". Из те перспективе било би лакше парализовати моћни потенцијал бурно препорађајућега руског православља и жигосати Руску православну цркву у случају њене активне чврсте позиције у канонским и друштвеним питањима као упориште мрачњаштва и реакционарности. На Константинопољскога Патријарха није једном извршен притисак с циљем да се спријечи општеправославна солидарност, да се подстакне да ускрати подршку РПЦ.

Огромно разочарање за РПЦ и мирјане постала је готово издајничка улога Фанара у конфликту између РПЦ и естонске владе, која је без пардона почела да потискује РПЦ са њених многовјековних канонских територија и фактички одузела од ње све парохије и својину предавши их структури која тек што је регистрована у иностранству. На тој позицији уопште није тешко препознати притиске оних сила које стријеме да одстране Русију и Русе као субјект свјетске историје, сила које ометају све облике духовне и духовно-политичке консолидације раздијељенога рускога народа и раскомаданога геополитичкога ареала. Одбијање Константинопољскога Патријарха да потврди право РПЦ довело је до озбиљнога захлађења и замржњавања односа Московске Патријаршије и Фанара, које је почело да се тек постепено исправља као резултат чврсте позиције Московске Патријаршије.<<

По Нарочницкој, и у самој Московској патријаршији налазе се „модернисти“ – обновљенци, који је разарају изнутра. Иако их нема много, утицајни су:

>>Колико је слична са периодом смутње и револуције политика Зпада, толико је симптоматична и појава у новој смутњи новог буђења идеја „обнове“, подржаваних уз саосјећање, као што се и могло очекивати, од псевдонационалне интелигенције, која изнова потврђује своје сродство са бољшевицима.  Не усуђујући се да судимо о богословским аспектима полемике око „неообновљенчества" (једноставно цитирање исказа обновилачких лидера о. Георгија Кочеткова или о. Александра Борисова свједочи о директним позајмицама од протестаната и често о отвореној јереси), ипак је немогуће заобићи ту чињеницу да они негирају прије свега светоотачки опит, управо руско Православље. Али, зар се самим тим не насрће на Предање? Шта је за нас Предање? Зар то није живо свједочанство о историји живога земаљскога самобитног народа у Богу - народа који је добио Дарове Светога Духа и претворио их на свој начин, како је писао Иван Иљин? Русима је (у лицу отргнутих од историјске земље 25 милиона сународника) већ отет резултат државне историје. Њима стоје на путу у освајању православне културе и овладавању православном сликом свијета, одричу им право да се поносе културом и начином живота њихових предака. А сад хоће да прецртају и његову историју у Богу.

Агресивност напада на традицију и сектантска атмосфера обновилачких парохија пада свакоме у очи, недостојни сукоби са ортодоксалним свештеницима који покушавају да им супротставе светоотачку традицију, изазивају ужас својом нехришћанском злобношћу која рађа чак и хулиганске испаде. Мржња обновилаца Московске Патријаршије такође је очигледна - они подржавају све иницијативе секти, протестантских конфесија, бране све антихришћанске и антиправославне тенденције на телевизији и у средствима јавног информисања, додирујући се са крајњим атеистима-либералима у афирмисању дозвољености свега, пермисивности и безморалности. Обновиоци су се смјеста прикључили кампањи против Закона о слободи савјести. Све то свједочи о томе да је обновилаштво - прије политичка партија унутар Руске православне цркве, при чему партија, нажалост, с јасним антируским, антинационалним карактером, која прокламује одрицање Русије од сопственог пута у свјетској историји. Пажњу привлачи и чињеница да су обновиоци јављају често гости на радио-каналима не само протестантске, него и римокатоличке оријентације. А Ватикан, као и у сва времена ранија користи све инструменте против Православља. <<

На крају, Нарочницка указује на сву погубност екуменистичког пута за биће православних у целом свету:

>>Најважнији проблем за судбину васељенскога православља уопште и РПЦ јесте будућност екуменизма. Тај појам има неколико аспеката и већ је стекао неколико тумачења... Идеја унутархришћанскога екуменизма с циљем да обједини све хришћане у једну квазирелигиозну организацију појавила се још почетком вијека. У своме најневинијем тумачењу идеја одражава непоимање од стране њених адвоката тога факта да истинска Црква Христова већ суштаствује, а они се налазе ван ње. Међутим, крајем четрдесетих година, особито са стварањем универзалне међународне организације - ОУН, та је идеја постала инструмент народнога обезличења, нужна за коначни циљ свјетске доминације и управљања свијетом на основу јединствених вриједности, правних или других критерија.

Од тога момента чак хришћански екуменизам, који се родио у протестантској средини, у својој централној грани ослања се на идеологију, са православно-хришћанског гледишта потпуно јеретичку: Црква Христова као да још не суштаствује, нико по њихoву мишљењу не располаже пуноћом истине, Црква се још увијек само изграђује. Без особите припреме могуће је с увјереношћу рећи да би сагласност с таквом идејом означавала ликвидацију Православља, то јест Цркве Христове, али то би била и самоликвидација хришћанства као таквог, уколико се ниједна црква не показује као Црква, у свакоме случају у ономе смислу који је уложио у њен појам њен оснивач -Христос.

Такав екуменизам јесте најопаснији, јер је његов циљ - да приведе ка синкретичкој свјетској религији. Али то и јесте неприкривени циљ масонске идеологије која надахњује екуменски покрет и та је „идеологија данас толико овладала учесницима екуменскога покрета да дијалог и будуће сједињење са нехришћанским религијама постаје логички корак за садашње изопачавање хришћанства. Те ставове проповиједају у цјелини да би повезали неповезиво - хришћанство и друге религије.

У Центру такве линије јесте теза да Свети Дух који се прима потпуно независно од Христа и од његове Цркве - представља заједнички именилац свих религија свијета. У философском смислу те се идеје ослањају на нека дјела веома ауторитетних писаца - Н. Берђајева, који писао о „новој ери Светога Духа", који ће смијенити еру Оца и еру Сина, римокатоличког хуманисте XX вијека Тејара де Шардена, Свами Вивекананду итд.

Нису бољи ни покушаји да се изнађу основе за сједињење трију „монотеистичких религија" - јудаизма, хришћанства и ислама, који се тобоже заснивају у заједничкој вјери у Једнога Бога Оца. Тако велики јеврејски философ-хуманист XX вијека као што је Мартин Бубер у поткупљиво-толерантном маниру и с „уважавањем" према Христу дискутује са... ап. Павлом - првим егзегетом Цркве у чијим нам је посланицама дато тумачење Старога завјета.

Познато је с каквом су се мржњом Јевреји односили према св. ап. Павлу коме припада и сам термин - Стари завјет, и који је објаснио зашто га треба сматрати испуњеним. Мартин Бубер говори да су из љубави према Сину хришћани заборавили Оца. На тај начин он учење о Пресветој Тројици, саму срж хришћанскога поимања Бога, директно не одбацује, него га „коригује". Али извјесно је и то да те идеје Бубера изазивају поштовање и благонаклоно интересовање од стране низа православних мирјана и духовних лица Заграничне цркве.

Али, како потпуни, тако и дјелимични синкретизам на описаним основама јесте пуно одступање од Христове вјере и поимања о Св. Тројици - нераздјељивој и несливеној. А какво ће значење у будућој „еклисиологији Светог Духа" или вјери само у Бога Оца тада да има Оваплоћење, Распеће, Васкрсење Христово, а исто тако његов Други долазак и искушавање човјека земним животом и очекивањем да ће „Судија доћи изненада и свако дјело ће се открити...?"

Али у политичком смислу такав синкретизам постаје агресиван инструмент теорије о „јединственоме свијету на основу општечовјечанских вриједности - царству људскоме" у коме трон неће остати упражњен. Сједињавање религија насилно се подстиче у САД на многобројним форумима и заједничким мољењима и медитацијама, на којима учествују и православни свештеници срећом, не из Руске православне цркве.

Такозвано „либерално хришћанство" у САД упорно испробава пројекте установљивања свесвјетске религије и екуменских дијалога међу хришћанством и нехришћанским религијама. Постало је познато да је у Калифорнији уз учешће Фонда Горбачова предложено одржавање свесвјетскога форума већ послије утемељења једне свјетске религије. Екуменизам залази веома далеко, и то не може а да не побуди ревизију односа РПЦ према њему с обзиром на то да је она била принућена да ступи у екуменски свесвјетски Савез цркава.

Једини смисао екуменских дијалога који је још могуће оправдати јесте задатак свједочења Православља. Али тада је неопходно истовремено одбранити приступ провођењу екуменских сусрета - дискусија о канонским и богословским проблемима, тумачење са својих позиција разних аспеката човјекова бића који заокупљају садашње човјечанство. Али, управо тај принцип радикално се искључује на свима екуменским састанцима: на њима се забрањује дискусија о канонским питањима! Како је могуће тада свједочити о Православљу? Уз то отпали свијет свеједно никад више неће завољети Православље. Он нас „милостиво" и благонаклоно трпи само под условом да Православље не свједочи о себи, постајући музејским украсом предапокалиптичке „општечовјечанске" цивилизације.

Борба са православним осјећањем свијета и осјећањем које оно рађа о судјеловању у прошлости, садашњости и будућности свога народа задобија најразноврсније облике. Равнодушним атеистима сугерира се да све религије једнако уче добру и да је умјесто непотребног изоловања и супротстављања које је знак реакционарности, савремени човјек обавезан да се према њима односи с једнаким, чак равнодушним уважењем. Али, како је прекрасно написао св. Николај (Велимировић) у своме богословском есеју „Стаклене очи Индије": „Само гомила смећа не протествује кад јој се придодаје ново смеће. Истина је једна. Она не трпи додатке и изузећа." Ако су све религије једнако добре, онда зашто се бојати православнога препорода Русије? Али управо на православну Русију окомили су се протестанти и кришнаити, сајентолози и носиоци „био-енергије". Они иступају против људске заваде али то се не подудара са хришћанском етиком.

За будисту и кришнаита добро и зло, истина и лаж - релативни су, и обоје су само двије стране илузије која се превлађује сопственим знањем. Њихов протест против рата не проистиче из милосрђа или осјећања лажно појмљених националних интереса. Једноставно за њих на свијету нема таквих вриједности, ради којих треба умирати. Али то је поткопавање основа цијеле хришћанске културе. За свете мученике за Вјеру, за све погинуле за отаџбину, за дуг, част, љубав, примјер који надахњује била је искупитељска крсна жртва Спаситељева. И поштоваоци хероја последњега рата урезали су на дивном Звонику В. М. Кликова што стоји на Прохоровском пољу ове ријечи : „Нема веће љубави од оне да неко душу своју положи за ближње своје."

Ако је за православне непротивљење злу гријех, а борба против тога зла јесте дуг, за протестантизам многих огранака својствен је готово будистички квијетизам - одвојеност од оне борбе добра и зла која се догађа далеко од интереса личних веза, отуда и став да се ваља апстрактно постављати према судбини националне и државне историје. Али, протестанти, изгледа, не траже извор ни у Откровењу св. Јована Богослова, ни у дјелима Светих апостола, ни у Предању. Пуноћа вјере или отпадање од ње рађају разна поимања и тумачења свих страна постојања. И ако се руски људи расипају по разним „религиозним групама", они никад неће наћи сагласје и заједнички живот ни по једноме питању своје прошлости, садашњости и будућности. Као што се види, овоме и теже заступници секти иностраних мисионара, противећи се главноме - православном препороду рускога народа и Русије.<<

Бити екумениста значи порицати Богом благословен народ коме припадаш и плодове које је твој народ Христу принео: од крви мученика, суза и зноја подвижника, преко црквене књижевности, сликарства и архитектуре, до начина на који је грађена домаћинска друштвено – државна вертикала: Бог – Краљ – Домаћин.

 

О благословеном раздвајању

Док год буде изазова, биће и одговора: екуменисти изазивају светоотачки умови одговарају.

А и раздвајања има, и мора га бити. Руски теолог, протођакон Андреј Курајев, писао је, у свом огледу „Мотив раздвајања у Библији“, следеће:

>>Ми видимо како пет Завета у Библији смењују један други. Први завет је био с Адамом. Онда је био завет с Нојем (његов знак је постала дуга). Следећи је с Авраамом. Напокон, управо је Стари Завет завет синајски с Мојсејем и Израиљем. И пети, Нови" Завет који је радикално изменио односе човека и Бога, који се испунио у Христу и који су предсказали још старозаветни пророци: "Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевијем и с домом Јудинијем нов завјет, не као онај завјет који учиних с оцима њиховијем, кад их узех за руке да их изведем из земље Мисирске... Него ово је завјет што ћу учинити... метнућу завјет свој у њих, и на срцу њихову написаћу га" (Јер. 31,31-33).

И сваки од ових завета је "одсецање", избор. Реч "завет" - на јеврејском berit - потиче од глагола bara, "резати", и у исто време могуће је да је везан и с глаголом beri "узимати, бирати". Треба још приметити и то да реч "свети" у старојеврејском језику води порекло од глагола "одвајати, делити"; "свети" значи "изабрани", посвећени (у смислу издвојен због нарочитог служења).

За целу свештену историју се може рећи да је историја изузимања и раздвајања. Већ је први Завет с Адамом издвајање: не закључује Бог Завет с анђелима, већ с човеком. И за човека живот у Завету означава такође неко одрицање: следи му да се придржава светлости Божје воље: "и растави Бог свјетлост од таме"... У зениту библијске историје, у Новом завету (који представља проповед јединства у Христу, а не никако само формално јединство ради јединства) "апостол љубави" Јован призива људе на преиспитивање и разликовање: "Љубазни! не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога: јер многи лажни пророци изиђоше на свијет" (1. Јов. 4, 1).

У свитање Свештене историје види се да је први људски грех био у одбијању разликовања: Ева је приступила светињи дрвета познања као "свакоме дрвету" (1. Мој. 1, 29; 2, 9; 2, 16). Покушај човека да се према тим двема светињама односи као према обичном дрвећу је проузроковао прву катастрофу људске историје, чија је последица изједначавање Едема с оним светом који је био ван његових граница. То је био први поравнавајући пројекат у људској историји. Свет је постао једноликији, у њему је остало мање разлика. Али, да ли је због тога постао и испуњенији животом и срећом?

Други грех који је описан у Библији или први грех ван граница Едема је братоубиство. Због чега је Каин убио Авеља? Зато што Бог није примио Каинове дарове (1. Мој. 4, 5). Али зашто су у Божијим очима дарови браће били различити? Зашто је Авељева жртва, жртва другог Адамовог и Евиног сина била прихваћена, а Каинова, првенчева жртва одбијена?

"Авељ је принео жртву по избору, а Каин без избора: Авељ је изабрао и принео од првине и претилине, а Каин или класје или заједно и класје и плодове приспеле у то доба", - пише преподобни Јефрем Сирин. Исто налазимо и код св. Јована Златоустог: Каинова жртва није прихваћена зато што је Адамов првенац "принео оно што му је тако рећи, пало под руку, без икаквог старања и рачуна".

Значи, због Каиновог немара Месија, Искупитељ неће изаћи из потомака првог "сина човечијег" (букв. "сина Адама"). И због тога се искључују из видног поља књиге Постања каинити, и као поновљени грех се јавља сједињење деце Сита ("Синови Божји") са ћеркама из Каиновог колена у шестој глави књиге Постања.

У причи о вавилонској кули Бог раскида јединство богоборних градитеља. Нижње је претило да лиши будућности оно вишње: на земљи је могла да завлада једнодушност у злу. (в. Прем. 10, 5). Зато је ова подела спасоносна.

Затим ће Ноје бити одвојен од допотопског човечанства, а од Нојевих потомака искључују се линије Хама и Јафета. Авраам се јавља из земље пагана. Даље Бог одваја Јосифа од његове браће. На крају књиге Постања хоризонт свештене историје се сужава само на породичну хронику Јаковљеве породице. Затим ће Израиљ да постане баш издвајањем из других народа и извођењем из Египта.

И Закон који ће Бог Шестоднева дати Израиљу ће га до у најситније детаље стално подсећати да не сме да се игра окултних игара типа " пут горе и пут доле - исти је пут", " што је доле - то је и горе" и сл. У књизи Левитској се забрањује да се сеје на истом пољу неколико различитих семена, напр. пшеница и јечам, да се носи одећа од разнородних тканина, напр. од вуне и лана (3. Мој. 19, 19).

Бог штити свог "првенца". Он Својом љубављу исушује мочваре паганства око Израиља да ове не би потопиле крхке изданке узвишенијег схватања човека и Бога у Израиљу. Да човечанство не би остало без будућности Бог не једном одсеца ту агресивну и прилепљиву грехопадну прошлост. Греховне "наслаге" паганства су у тој мери дубински овладале људским срцима да Створитељ живота прима на себе страшно служење: Он одсеца од живота безнадежно заражене делове човечанства да болест грехопада не би постала свеопшта и занавек наследна. Каква ли је само била изопаченост човечанства кад је Библија била принуђена да прибегне богословски недопустивим антропоморфним представама и каже - "Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу" (1. Мој. 6, 6)?!

Свету предстоји тегобно узрастање које не може да се деси одмах и одједном. Од свих народа на земљи издваја се Израиљ, али и њему предстоји да прође кроз унутрашње поделе.

Тако беше и с војском Гедеона - "много је народа с тобом, зато им нећу дати Мадијана у руке, да се не би хвалио Израиљ супрот Мени говорећи: моја ме рука избави" (Суд. 7, 2). И када је остала шачица, Бог је тој шачици даровао победу. Ево још неколико преосталих примера: после напада лава остаће само "две голени или део уха" (Амос 3,12). Две маслинке ће остати целе на врху дрвета (Иса. 1, 6). Ако је дрво исечено на девет десетих делова - ипак неће нестати (Иса. 6, 13).

Када, пак, пагански инстинкти почну да преовладавају Бог издваја "остатак Израиља", онај Израиљ по духу. "Јер ћу онда узети од тебе оне који се хвале славом твојом, и нећеш се више величати на светој гори Мојој. И оставићу у теби народ невољан и сиромашан, и они ће се уздати у име Господње" (Соф. 3, 2; 3, 12). "И у то вријеме остатак Израиљев и који се избаве у дому Јаковљеву (...) ће се ослањати на Господа (...) истином. Остатак ће се обратити, остатак Јаковљев, к Богу силноме. Јер ако буде народа твојега, Израиљу, као пијеска морскога, остатак ће се његов обратити" (Иса. 10, 20-22). Од тог остатка у новом Изласку ће изаћи Апостоли и први Хришћани. Бог је скулптор који откида од комада камена све сувишно да би на крају свету показао лик Дјеве Марије.

Људи који испуњавају Творчеву замисао су позвани да заштите ту сложену разноликост света н одређеност лика Божијег. /.../

Ево како Библија описује грех који је избацио ван граница свештене историје становнике Самарије: "Али начинише себи сваки народ своје богове (...) Али се бојаху и Господа" (2 Цар 17,29; 17, 32). Они су у суштини остварили жељу савремене нецрквене интелигенције о обједињавању свих религија - "Бојаху се Господа, али својим боговима служаху" (2. Цар 17, 33).

У очима Библије, у очима старозаветне заједнице то је исто што и остати паганин, можда чак и горе: онај који зна за истинитог Бога а који почне да служи идолима гори је од обичног простодушног паганина. Библијска формула "Бог је један" је ексклузивна формула. Кад Бог објављује Мојсеју прву заповест - "Бог је један", Он тиме Мојсију не открива никакву езотеричку тајну по којој, тобож, има много имена разних богова, док све религије, наводно, говоре о једном и истом Једином Богу.

Пантеистичка формула "Бог је један" је, напротив, инклузивна: она у себе укључује најразличитије облике духовних покрета. Мојсејева заповест разуме "једини" као "јединствени" - "нема других богова!" Бог Библије је јединствен, јер искључује друге богове. „Бог“ савременог религијског кича је „Једини“, јер укључује све богове./.../

Ово одлучно исповедање неспојивости Христа с Велијаром савремени хришћани су наследили од древних Хришћана. Тако св. Григорије Богослов, озлојеђен због тога што су неки његови савременици у пракси спајали паганска веровања са хришћанским исповедањем вере говори следеће: "Ето шта је угодно нашим судијама, да одавде оде свака истина, да се све слије у једно - и Христос, и човек, и сунце, и звезда, и тама, и анђео добри и мрачни Денница, да буду у једном и бисер и камен и канализација нечистоћа с чистим извором, да се све измеша међусобно, да се слије једно у друго, као кад је свет био првобитва материја од које је све тек требало да се роди, али која још није била почела да се дели".

Византија се том неодступном чувању вере научила од ранохришћанских мученика. А ови су се од самог Христа и од Светог Писма научили да бране своју веру.

На дух библијског раздвајања се може гледати на разне начине. Али независно од свих оцена, чисто историјски не можемо а да не приметимо да је та интуиција која влада савременом цивилизацијом - интуиција синтезе и обједињавања, синкретичког узајамног растварања и брисања свих граница - потпуно супротна мисији библијских пророка. Шта би било да су се библијски пророци занели екуменистичким "трагањима"? Можемо ли да замислимо Исаију на скупу жреца Блиског Истока?...

Да ли је истина да се стварно свака вера може принети на дар Господу? Да ли је тачно да ревност и искреност у убеђењима могу без шете да надокнаде њихову лажну усмереност? Или ће, пак, жељу да се на жртву "Једином Богу" принесу синкретички слепљени комадићи свих веровања човечанства постићи иста судбина као и Каинову жртву?

Савремени свет у ствари не цени јединство, него комфор. Илузија свејединства омогућује нам да се одрекнемо тешког посла упоређивања, разликовања и избора. Савремени људи су "трпељиви" према свим религијама, јер не желе да испуњавају заповести ни једне од њих. Сваки обред, свако веровање је добро и ваљано - само да, као Елијадеове Семанге, не узимамо на себе крст исповедања.

Нараво, било би исувише упрошћено ако бисмо сматрали да Библија позива само на поделу и раздвајање. Има у њој мотива сједињавања, везе. О Христовом служењу ће црквена песма рећи да је сам Творац дошао да сједини "раздвојене суштине"... Али ипак тема стваралачког дељења, тема размеђивања ради очувања духовне специфичности је толико наглашена да је морамо приметити.

У сваком случају, ма колико били праведни прекори савременој Цркви даје "нетолерантна", "затворена", очигледноје да су најбољи од Хришћана - Апостоли, непосредни Христови ученици - изабрали смрт да не би указали поштовање паганским божанствима. Император - "хришћанин" Александар Север, који је држао у домаћој богомољи статуу Христа међу паганским божанствима, убио је мученицу Татјану због одбијања теософске "верске толеранције".

Хришћани су имали врло лак пут ка успеху. Трабало је само рећи: "дошли смо да објединимо са свима. Ми исповедамо  Христа, али, наравно, схватамо да Му се можемо клањати у оквиру култова других религија". Тада не би било мученика. И не би било Хришћанства. Тада се не би чуло за Христово упозорење: "Тешко вама кад стану сви добро говорити о вама!" (Лк. 6, 26).

Христос је донео на свет такву Вест да су људи који су је чули и примили спремни били да оставе све: и рођаке, и своје богове - само да не изгубе Јеванђеље. "Мислите ли да сам ја дошао да донесем мир на земљу? Не, кажем вам, него мач (раздор)" (Лк. 12, 51). Ако се некоме ове Христове речи учине сувишнима то значи да он и није познао Христа, није препознао Његово лице у гомили полубогова, пророка, "великих посвећеника", учитеља и "аватара". А како да познаш Онога Кога ниси заволео? И како да заволиш Онога Кога не знаш? Љубав - препознаје, издваја и чини непоновљивим вољеног.

Библија се не стиди да пореди односе између људске душе и Бога са браком. Брак је избор, искључење. Многе могућности се одбацују због једне, жељене. "Ја сам драгога својега, и мој је драги мој" - каже душа Женику (Песм. 6,3). Исто је тако непоновљива невеста за Њега: "Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје" (Песм. 6, 9)

Они који са сумњом гледају на јеванђељски брак су у недоумици као и онај хор жена из "Песме над песмама" - "Што је твој драги бољи од других драгих (...) Што је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?" (Песм. 5, 9).

Док је обични брак само сједињење двоје, дотле је мистични брак отворен. Женик је један. А душа-невеста може бити много. Зато хришћанско решење проблема "трпељивости-нетрпељивости" и каже: ми смо трпељиви према свим људима. Сваку душу смо спремни нашом сестром да назовемо и да је поведемо до оних блага која су нам позната. Циљ наше љубави нећемо заменити ни за један други нити ћемо ишта друго ставити у исту раван са Њим. Али ми нећемо собом да Га заклањамо. Ми смо искључиво Његови. Али Он није искључиво наш. Он је дошао и поцепао све завесе између света људи и Небеског Царства./.../

На крају крајева, јединство само по себи и није апсолутно добро. Апстрактно "јединство ради јединства" није могуће. Шта људе обједињује, какви интереси и циљеви их спајају, то је оно што одређује суштину овог или оног "обједињења". Како је писао Антоан де Сент-Егзипери, људи не могу бити једноставно "браћа" - већ искључиво браћа "у нечему".

Библија проповеда јединство у Богу. А за то се треба одвојити од лажног јединства које само подсећа на истинско.<<

Раздвајање као пут ка Истини! Раздвајање као пут Истине? Је ли такво раздвајање Правде од кривде неки грех, браћо и господо? И ако јесте – какав и чији грех?

 

Екуменизам је немогућ

Наравно, екуменистичке претензије су смешне. Екуменизам је, у самом корену своме, немогућ. А колико је тек немогућ синкретизам – осим као насиље над човеком и његовим светом!

И о томе је писао Андреј Курајев, у огледу „Да ли сви путеви воде ка Богу?“ Ево његових искустава:

>>Религије ce могу упоређивати и међу њима се може правити избор. Чак ни најповршније поређење не може бити бесплодно. Пратите макар ток мисли С. Л. Франка који упоређује општепознате историјске чињенице: "Тако, ограничивши се само на елементарна упућивања, довољно је да се сетим да је Мојсеј, без обзира на све величанство Божије правде која му је откривена, наредио да се у име Бога нештедимице убијају припадници других племена и пагани, док је Христос учио љубави према свим људима без разлике, укључујући и странце и непријатеље. Већ из овога јасно се види да је Христос открио људима Божију правду потпуније, дубље, верније од Мојсеја. Довољно је да се сетим да се Мухамед оженио богатом удовицом, да се бавио трговином, имао много жена, био освајач и лукави политичар, а да је Христос живео као бескућни сиромах и није знао за друге нобуде осим проповедања и пожртвованог испуњавања воље Божије, при чему је суштину вере открио као свеобухватну Божију љубав, да бих са потпуном сигурношћу знао да је Христова личност и учење у најмању руку неизмерно ближа Богу од Мухамедове личности, и да је, у поређењу са надљудским савршенством Христа, Мухамед, чак и ако у њему видимо истинског Божијег пророка, само несавршени, грешни смртник. Чак и Будина узвишена проповед у којој учи људе како да одрицањем од земаљских жеља достигну блаженство Нирване, по пуноти истине очигледно заостаје за проповеђу Христа, који је показао да пут у вечни живот и небеско блаженство води кроз пожртвовање и љубав према ближњем - као што лик Буде, царевића у младости и старца који мирно умире под дрветом, при свој својој лепоти не може да се упореди са ликом Христа, бескућног Дјевиног сина, чије је срце непрестано горело божанском светлошћу љубави, и који је кренуо на крсне муке да би спасао свет од греха... Дакле, ја видим да је у Христовом лику и учењу сама Божија правда изражена потпуније, јасније, верније, него у ма чему другом."

Различите религије имају различите особености и њихове специфичности су толико велике да се не могу заменити никаквим синкретистичким сурогатом.

То није могуће макар и због тога што је заједнички именилац увек најмањи. Једном приликом сам присуствовао изради екуменистичког документа. Поглавари верских заједница Совјетског Савеза одлучили су да заједно позову народе на јединство и мир. Разуме се, текст је унапред припремљен у Патријаршији. И није наишао на противљење. Али, баш у последњем тренутку пред потписивање, г-дин Бичков, који је тада био на челу Савеза баптиста, бојажљиво је приметио да му је непријатно да потпише документ у коме нема ни једног цитата из Јеванђеља: "Ми смо евангелисти и код нас је обичај да сваки корак одмеравамо ауторитетом Речи Божије - мене напросто неће разумети ако потпишем текст који не објављује Јеванђеље." Православци и римокатолици су га радосно подржали. Али ту се јавио за реч главни рабин А. Шајевич и потпуно оправдано се успротивио, рекавши да му никако не одговара да потпише текст који апелује на ауторитет Новог Завета. Он је понудио да се нађе одговарајући апел на мир у Старом Завету. Хришћани се, нормално, нису противили: Библија је Библија. Али чим је пронађен одговарајућп апел старозаветног пророка, устаде исламски муфтија и рече да тог места нема у Корану. Међутим, он одмах предложи излаз из новонастале ситуације: како је Коран у основи препричани Стари Завет, могуће је наћи место које постоји у обе књиге. И када је пронађен ајет који каже да нас је "Творац створио за живот", јави се будиста... Он је подсетио да у будизму не постоји појам Творца. И - морали су се задовољити писањем "Истине" и "Мира" великим словом.

Чак и уједињење хришћанских конфесија неизбежно би се догодило само на рачун самоубистава најбогатијих међу њима, кроз њихово сабијање у духовни шаблон америчких секти.<<

Дакле, бити екумениста значи бити „православни“ глобалиста. А бити глобалиста није ништа друго до издаја Христа и Царства Његовог, које у последњем глобалном царству историје сазире власт антихристову.

Бити екумениста значи не волети инославне и иноверне, него их држати у њиховим заблудама. А то је човекомржња, и то у име Христа, Бога Човекољупца. Хоће ли Христос такву човекомржњу, фарисејски маскирану и причу о љубави према инославнима и иновернима, благословити?

Наравно да неће.

Последњи пут ажурирано ( среда, 19 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.