ОТВОРЕНО ПИСМО ВЕРНОГ НАРОДА СТАРОГ РАСА И РАШКЕ ОБЛАСТИ ПОВОДОМ „ИСКЉУЧЕЊА” ИЗ ЦРКВЕ ЦРНОРЕЧКОГ ИСПОВЕДНИКА

„Јер, дијалог са другим црквама и религијама, који је неопходност у животу сваке Цркве, није исто што и саслуживање са иновернима.“

Господ Бог Наш Исус Христос каже: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј 16:18).

У Никејско-цариградском Символу вере се каже да верујемо:

У једну, (Мт 16: 18) свету, (1 Пт 2: 5,9) саборну, (Мк 16:15; Еф 5: 30; Рим 12: 5; 1. Кор 12:12) и апостолску Цркву. (Дела 2:42; Еф 2: 19-22) Исповедам једно крштење за опроштење грехова. (Еф 4:5; Дела 2:38)

Према томе они негирају јеванђеље и самог Господа који каже „сазидаћу цркву своју“, а не „цркве своје“, јер кажу да постоји више цркава, у свом излагању т.ј. пресуди оцу Антонију. Негирају Свете оце и васељенске саборе на којима је донет Символ вере, где се такође црква исповеда као једна, а не више цркава, па самим тим исповеда се једно крштење и нема признавања крштења других „цркава“. С обзиром да већина епархија СПЦ званично венчава римокатолике и православне, без обзира што претходно није извршен православни чин крштења, већ се римокатолик уводи у свету тајну брака као римокатолик и јеретик а не као православац т.ј. члан цркве Христове, а знамо да је крштење услов за вршење било које друге свете тајне, то значи да се признаје јеретичко крштење.

По благослову епископа рашкопризренског заувек г.г.Артемија, римокатолик мора прво да се крсти да би ступио у свету тајну брака, где смо и сами сведоци праксе која је упражњавана у претходних 19 година епископовања владике Артемија. Сада долазимо до тога, да је отац Антоније следећи свог духовног оца на путу Христовом, на путу истине и правде, у праву и да је његова борба стварно борба за веру православну, а против папизма, екуменизма, глобализма и осталих пошасти данашњице.

Симптоматично је, да се баш сада доноси пресуда против о.Антонија, будући да су на површину изашли многобројни докази „заједничких саслуживања“ епископа и свештенства СПЦ са римокатолицима, у тим доказима о.Антоније има несумњив допринос. Питамо се: зашто црквени судови не лише монашког чина и врате у ред лаика, бројне монахе, који су самовољно напустили своје манастире и засновали грађанске бракове, те према томе имају сметњу да живе у црквеном браку? Да ли је тако нешто могуће по црквеним канонима?

Стиче се утисак да је пресуда против о.Антонија, обичан памфлет који за циљну групу има народ, који није црквен (нажалост, у огромној већини) и који не разуме црквену терминологију.

Из историје цркве знамо да има много примера где су чланови црквеног клира прогањани од стране Сабора, Синода, црквеног суда, али их на крају Господ пројави као своје угоднике, праведнике, борце за истину и чистоту вере.

На Духовски уторак,

Верни народ Старог Раса и Рашке области одан у Лета Господњег 2010 Господу епископу рашкопризренском заувек гг Артемију