Томислав Ерић, адвокат

ИМА ЛИ КРАЈА ПРИСИЛНИМ ЕГЗОДУСИМА

Може ли се описати, приближити нашем уму и схватити тежина одлуке када неко мора напустити своју кућу, своје духовно упориште, дотадашњи статус и отићи у крајњу неизвесност и по питању места и услова будућег физичког боравка и новог статуса који може бити потпуно различит од пређашњег?

Црноречки монаси -васцела сабраћа, свесно и одлучно напуштају своју кућу у Манастиру Црна Река, угрожавају свој монашки статус, препуштају се суду јавности и надлежне црквене власти, са бескрајном тугом у срцима а без иједне сузе на лицу, док би због тога у васцелом српству Православном и у сваком оку сваког сабрата монаха или мирјанина верујућег требала потећи река суза и створити море од суза непрегледно, велико и дубоко.

Није ово прилика и ситуација неког монаха појединачног - лењог и слабог, који мења своје куће - манастире због разлога својих људских слабости, када му је на пример послушање тешко, духовник строг и неприступачан, или му се не свиђају "међуљудски односи" између њега и пређашње сабраће, па ће на новом месту и у новом манастиру наводно добити нове и боље услове за живот.

А у стварности, по правилу испадне за њега, таквог монаха, свако следеће место боравка због нечега је још горе, обзиром да увек и до тада није све зависило од самог места боравка, него од њега самог и његове слабости у послушањима, и покушајима прилагођавања условима живота - који су тешки и пуни искушења, па било где да се било који човек нађе у свету.

Монаси из Црне Реке нису донели одлуку "преко колена" - напречац или из обести и хира! Нису је донели нити зато што им се у пећини Црне Реке не свиђа па траже неки "рај на земљи" у неком новом манастиру кога окружују цветне ливаде, богатство житеља (приложника) његове околине, близина великог града да га чешће обилазе у скупим аутима "а ради преке потребе". НЕ, НИШТА ОД ТОГА није био њихов мотив!

ПРИЛИКЕ за њих претешке, које помиње 18. Правило Светог пето-шестог Васељенског сабора трулскога,  разлог су њиховог одласка, јер ови оци, црноречки, остали су без свог Епископа Артемија који их је рукоположио и од почетка духовно водио, што је за њих разлог непремостиви, разлог да ако сада одлазе - његовим решењем се, ако Бог да, што пре у свој манастир Црну Реку врате, јер у садашњим условима нити имају свог Епископа да има да канонски отпуст, нити имају са ким да остану, оставши без свог легалног Духовног оца који би их духовно руководио.

И правно је ово питање нерешиво - ПРАВНА ПРАЗНИНА - јер досадашњи њихов Епископ Артемије није рашчињен - има све прерогативе легалног Духовног оца руководитеља монаха.

Он није рашчињен, канонски осуђен, нити пензионисан - само је лишен управљања Епархијом рашко-призренском, што не значи аутоматски да је лишен духовног вођења својих духовних чеда које је замонашио и рукоположио - тиме и својих монаха црноречких.

Он сада има статус аналогно "министру без портфеља" у Влади Републике Србије, који има све прерогативе власти као и министри у Влади са фиксним надлежностима у делокрузима које воде.

Зашто му онда одузети духовно руковођење оним монасима који то априорно, на основу канона Цркве легално траже, када Архијереј Артемије има то право, а они монаси који то право изричито траже по канонима, као на пример монаси црноречки, то право могу и морају да остваре.

Они по 17. и 18. Правилу Светог пето-шестог Васељенског сабора трулскога и даље имају Епископа који их је замонашио и рукоположио, јер Епископ Артемије има тај свој црквени чин и положај и даље, што значи да ако то они изричито траже само он и може да им да канонски отпуст. А што, као закључак, значи да ниједан други епископ или Администратор по канонима нема већу власт над њима од Епископа Артемија.

На крају, када узмемо у обзир базну чињеницу да Епископ Артемије формално правно није канонски осуђен, обзиром да због процесних и материјалних недостатака поступка према њему судски поступак није ни проведен у адекватном смислу, то и санкција у виду лишавања његовог управљања Епархијом рашко-призренском у правном смислу није легална санкција, која има формално-правно обавезну правну снагу.

Стога, Епископ Артемије без канонске осуде има све формалне прерогативе и права да и даље духовно руководи својом духовном децом - монасима црноречким и осталим који то од њега и Српске Православне Цркве траже.

Како онда очекивати од монаха који духовно припадају свом духовном оцу, епископу Артемију, да прихвате санкције према њима самима које нису заслужили својом досадашњом ревношћу за СПЦ и народ српски, у ситуацији када њихове оправдане захтеве да задрже свог духовног оца, Епископа Артемија, подржава и црквено право, Устав СПЦ и канони Цркве.

Одузевши им и дугогодишњег-вишедеценијског игумана, протосинђела Николаја, са његове функције управљања Манастиром Црна Река, ови монаси су постали као стадо без својих пастира на које су навикли, у изненадној духовној беди и недоумици како ће даље спасавати своје душе и молити се за свет, када ни они сами сада немају свој прави идентитет, нити духовни ауторитет који са поверењем могу да следе.

Претешко бреме на ове монахе црноречке се спустило, не могу један другоме бремена преузимати по речи Апостола, јер сада немају чврсти ослонац свог духовног опстанка.

Можемо им помоћи само ми - васцели народ Српски, да им се врате њихови духовни Оци а тиме и они у свој Манастир Црна Река, молитвом Господу Богу нашем и апелом властима црквеним за разумевање и удовољење њиховим оправданим захтевима, кроз љубав и праштање овој својој духовној деци.

У Чачку, дана 03.06.2010. године

на Празник цара Константина и царице Јелене

Томислав Ерић, адвокат