header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ђакон Владимир Василик: Тужна симболика посете римског папе Кипру Штампај Е-пошта
субота, 05 јун 2010

Ђакон Владимир Василик

„Руска Народна Линија“

Посета римског папе Кипру садржи доста тужну симболику

        Ђакон Владимир Василик о последицама посете римског поглавара канонској територији Кипарске Цркве...

На Кипру сам боравио неколико пута. Најозбиљније упознавање са Кипром је било 1995. године, када сам учествовао на генералној скупштини Синдесмоза, која је разматрала питање дијалога са тзв. „оријенталним“ а у суштини монофизитским црквама. Ја сам тада приметио да је Кипарска Православна Црква омогућила максимално благопријатне услове за тај екуменистички дијалог, а у суштини за навикавање православних на мисао о томе да се инославни а пре свега монофизити (који су били осуђени на 4, 5 и 6 васељенском сабору) ни у чему не разликују од нас.

Владика Хризостом уопште није одреаговао на предати му документ са осудом Шамбезијског споразума и Шамбезијске уније. У манастиру Кикос био је у суштини устројен прави екуменистички забран а црква у манастиру Кикос је постала место екуменистичких молитви са монофизитима.

Друга је ствар што многи епископи тада нису подржавали екуменистичке иницијативе архиепископа Хризостома. Тим више и многи клирици и монаштво и верници то нису подржавали. Ја бих рекао да је у Кипарској цркви увек постојало различито мишљење по том питању. Наравно да се делимично може схватити руководство Кипарске православне цркве, која је позвана да реши ред политичких задатака, међу њима и повезаних са уједињењм Кипра, са могућношћу самог опстанка Кипарске државе и Кипрана због Турске претње. Али ипак, то није разлог да се жртвује све. Као што је познато, својевремено су због опстанка државе, византијски цар Јован Палеолог и Константинопољски архијереј, пошли на поклоњење у Фереру и Флоренцу. Добро је познато како се то завршило – они су изгубили Православље а државу нису могли спасити.

Посета римског папе још више носи у себи тужну симболику и због вековне владавине католика острвом од 1192. до 1570. године. Прво династија Лузињанов а затим Венецијанци жестоко су угњетавали Православље не дајући могућност за нормалан живот и функционисање православне јерархије и монаштва. Они су учинили све да би се православни на том благословеном острву превели у унију. Они који су то одбијали подвргавани су гоњењима, ислеђивањима па чак и смрти. Следећи случај је карактеристичан. Године 1230. је спаљено 13 православних монаха: Јован, Канон, Јеремија, Марко, Филип, Теоктист, Варнава, Максим, Теогност, Јосиф, Генадиј, Герасим и Герман. Они су били спаљени само због тога што нису хтели прихватити унију и нису одобравали латинску мису. То је само један од многих примера. Парадоксално је да је православно становништво дочекало са одобравањем турско освајање Кипра, по принципу да је боља чалма него тиарас. Зато што су на том острву латини били већи непријатељи Православља чак и од муслимана.

Што се тиче улоге Кипра и Кипарске Православне Цркве, она је стварно била доста блиска Московском Патријархату (узмите рецимо такву фигуру као што је архиепископ-председник Макарије). Наше везе су увек биле пријатељске, срдачне и чврсте. Треба рећи да је у време митрополита Никодима Кипарска Црква активно учествовала у екуменистичким делатностима заједно са Московским Патријархатом.

У вези са тим јавља се озбиљно питање: Има ли смисла у данашње време екуменистичка делатност? Ја ћу овако одговорити: Са моје тачке гледишта нема никаквог! Данас ту постоји читав низ парадокса. Као што је познато, екуменистичка делатност је почела као покрет протестантских цркава и дуго времена се Римокатоличка црква држала опрезно, ако не и одбојно према екуменизму због више него јасне еклисиологије да постоји само једна Римокатоличка црква а све остало су шизме, расколи, квазицрквене установе у којима, сагласно гледишту блаженог Августина, постоји благодат али она служи само за осуду оних који је носе. Међутим, у последње време екуменизам је постао једно од оружја у империјалистичким плановима Ватикана. Судећи по последњим декларацијама и изјавама, католици нису променили ништа у својој еклисиологији и све приче о „црквама сестрама“, о  „два плућа“, посебно популарне у време папе Јована Павла II су само пуке приче. У стварности, католици су гледали и гледају на нас као на робове које треба помиловати само због њихове покорности.

У том смислу било ми је жалосно гледати недавни концерт који је одржан у Ватикану. Концерт је стварно био одличан, изузетан. Али, посматрајући доста надмено ако не и презриво лице папе Бенедикта XVI, који је са нескривеном снисходљивошћу гледао и слушао све то, ја сам се сетио речи Хомјакова о односу према православнима (и односу према унијатима) као према робовима, које треба миловати за њихову покорност. Такав утисак је на мене оставило посматрање папе Бенедикта XVI.

Непријатан утисак је на мене оставила и следећа околност. На тај концерт, судећи по његовом нивоу и квалитету извођача, потрошени су милиони. И ја сам се сетио потпуно другог концерта. Постоји једна свештеничка породица у Новгородској области, која се храни само тиме што супруга свештеника иде по приградским возовима и пева духовне стихове. Концерт у Ватикану је одржан од средстава Московске патријаршије. Питање – куда одлази новац?

Други сиже. Више од 60 милиона евра је утраћено на Париску духовну семинарију. Међутим, у нашим духовним школама дуго времена се касни са исплатама плата, многе семинарије и училишта су у великој беспарици, немају за елементарни ремонт и слично. Без обзира на то у иностранству се гради елитна школа где се православни студенти подвргавају прогону од сувише ревносних ректора. Изниче питање – зашто? Због чега? Чему такво траћење црквеног новца добијеног крвљу и знојем верујућег народа? У име каквих непознатих нам циљева? Не знам како то назвати.

Што се тиче суштине, православни јерарси се на жалост узалуд надају на равноправно уједињење. Узалуд се надају на уједињење у пуноћи догматске истине. Са таквим надама је некада путовао у Флоренцу свети Марко Ефески. Он се жестоко преварио у својим очекивањима. И по резултатима Флорентинске уније, он је постао ватрени противник и латинства и унијатства. Зато што се никада римски папа неће одрећи свје улоге „викара Христовог“ и „видљиве главе васељенске цркве“. Неће он никада трпети никога ко је макар и приближно раван њему. Зато што би слично признање значило смрт римокатоличке цркве као универзалне васељенске структуре. То схватају многи јерарси, међу њима и пет епископа Кипарске Православне Цркве који су одбили учешће у пријему папе. Због тога су подвргнути репресијама од стране владике Хризостома, што је наравно за дубоко жаљење.

Пре него што почнемо дијалог љубави са инославнима, не би било лоше остварити несумњиво једномислије и несумњиву љубав са својом браћом. У супротном, не добија се љубав него псеудоморфоза љубави, не истина него псеудоморфоза истине, не јединство него имитација јединства.

На крају ћу рећи да богослужења са римокатолицима као са људима заблуделим у основним догматским питањима наше вере, јесте грубо кршење светих канона и у том смислу и одговарајућих правила светих апостола.

Ђакон Владимир Василик, познати црквени историчар, доцент Санкт-Петербургског Универзитета, доктор филолошких наука, специјално за „Руску Народну Линију“

Са руског превео:

Гојковић Ранко

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.