Патријаршијска и Синодална Посланица из 1895. године

 Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског

 “Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јев. 13,7-8).

1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањски очувало всру - тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован.

2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; а то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати.

3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито  ватрено то сједињење жели Васељенско Православље - које је  задахнуто истинитим духом побожности -имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика - сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда и списима и окружним посланицама јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна.

Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, то по светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је „чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10).

4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, а с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године.

А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), а други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо.

5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље - до сједињења Цркава - пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено.

Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери - него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: „Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6).

6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, нап. прир.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је употребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког - онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух - каже - као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац, свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,4-6).

7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу од IX већ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно се проносила мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно ће бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак „и од Сина" и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: „ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Haec Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У „Животопису папа" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види „Vitam Leonis III" - Живот Лава III).

А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих и апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши од своје стране заступнике из свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осуђује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Pison ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos).

Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим,. 6, 20).

8. Једна, света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора крштава трикратним погружењем у воду, а папа Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, „стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере".

9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али цапска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске   Евхаристије   (причешће)   увела   и  употребљава неквасни хлеб.

10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после  молитве  за  призивање  Светога  Духа,  благословом свештеника,  као  што  то  тврде   и  стари  типици  Рима  и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 27).

11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, пијте из ње сви (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа и из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.

12. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се Богонадахнутог учења Св. Писма и првобитног апостолског предања, моли се и призива милост Божју ради опроштења грехова и успкојења у Господу упокојене браће (Мат. 26, 331; Јевр. 11, 39; 4.8. 2. Макав. 12, 48), али папска Црква од XII века на овамо измисли и сакупи у лицу папе, као јединога повлашћеног да умножава новачења, учење о ватри чистилишта; о вишку врлина светих и дељењу ових (за новац) онима који се моле и овоме слично, признајући уједно и награду праведницима пре општег васкрсења и суда.

13.  Једна,  Света,  Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора исповеда једно чисто и нескверно од Духа Светога и Марије Дјеве натприродно оваплоћење Јединородног Сина и Логоса Божјег; али Западна Црква и овде је опет увела једну новину пре једва 40 година, исповедајући необичну догму о нескверном зачећу Богородице и Приснодјеве Марије, што је непознато у старој Цркви, и што је иначе нападано, у своје време, од стране одличнијих папских богослова.

14.   Ове, дакле, важне и битне разлике у вери између двеју Цркава, које су као што је речено створене на Западу, његово Блаженство оставља, и у својој енциклици као главни и тобож једини узрок несугласице истиче - питање о првенству римског епископа, и упућује нас на изворе, да потражимо и видимо шта су мислили  праоци  наши,  и  шта  смо  добили  у  првој  епохи хришћанства. Но, проучавајући свете Оце и Васељенске саборе Цркве првих девет векова сазнајемо то, да се епископ Рима никад није сматрао као највиша власт и непогрешива глава Цркве, и да сваки епископ јесте глава и председник своје помесне Цркве, потчињавајући се само саборским одредбама и одлукама целе Цркве као јединим непогрепшвим: од тога правила, као што то сведочи Црквена Историја, није изузетак ни епископ Рима. Једини вечни Вођ и глава Цркве јесте Господ наш Исус Христос, јер: „Он је глава телу Цркве" (Кол. 1,18) што је и својим Божанственим ученицима и апостолима при Своме вазнесењу рекао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. (Мт. 28, 30).

У Светоме Писму, апостол Петар, кога паписти у извесном циљу - држећи се апокрифних књига из V века, такозваних Псевдоклиментина -замишљају као оснивача римске цркве и првога епископа исте, примљен је као једнак једнакима на апостолском сабору у Јерусалиму и на једном месту горко је прекорен од апостола Павла. Што се тиче оног места у Еванђељу, на које нас упућује Понтифекс Рима: "Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18), познато је сасвим и самим папистима да у првим вековима Цркве беше предање и да сви без разлике Божански и Свети Оци сасвим другачије и у православном духу тумаче да камен темељац непоколебиви, на коме је Господ сазидао своју цркву, тако да је ни врата паклена неће надвладати, метафорички подразумева право и истинито исповедање Петрово о Господу, да је Он Христос, Син Бога живога (Мт. 16, 18), на којем је исповедању вери утемељена непомична спасоносна Еванђелска проповед свих апостола и њихових прејемника.

Отуда и небесни апостол Павле, тумачећи ове божанске и богодуховне речи, вели: По благодати Божјој, која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 10 -11). У другоме писму, темељ - основ напретка у Христа верујућих, или чланова тела Христова које је Црква (Колош, 1, 24) - јесу апостоли и пророци: Тако дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи сте Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20. - упореди 1. Петр. 2, 4. Открив. 21, 14). Према оваквој садржини богонадахнутог учења апостолског о темељу и глави Цркве, природно је да свети оци, узимајући у обзир та апостолска предања и учења, никако нису могли имати нити се могла у њима зачети идеја о апсолутној власти и првенству апостола Петра и римских епископа, нити су могли дати Цркви какво и друго, сасвим  неприродно  и  непознато  тумачење  онога  места  у Еванђељу, него тумачење истинито и православно, нити су могли самовољно измислити нову догму о потпуном првенству римског епископа као тобож наследника Петрова, јер Цркву римску није основао у главноме апостол Петар, чији је апостолски рад у Риму сасвим непознат у историји, него небесни апостол незнабожаца Павле кроз своје ученике, чија је апостолска служба у Риму иначе свакоме позната. (Види Дап. 28,15; Рим. 1,9-15,15-16).

15. Богоносни Оци, поштујући епископа римског само као епископа   престоничког   града   у   држави,   уступише   му председништво -  старешинство части, сматрајући га просто као првог епископа по реду, тј. првог међу једнакима, које су старешинство уступили доцније и Цариградском, када је овај Град постао престоница римске државе, као што о томе сведочи XXVIII Канон IV Васељенског Сабора у Халкидону, који између осталога, вели и ово: „Исто и ми одлучујемо и установљавамо у погледу повластица најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима;јер су и престолу Рима Оци даровали повластице. Пак следећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима" (превод еп. др. Н. Милаш). Из овога правила види се да је епископ римски раван у части епископу Цркве Цариградске и другима осталих независних Цркава, и ни у једном се Канону ни код кога од светих Отаца ни случајно не налази да је био или да је сам епископ Рима вођ Саборне Цркве и непогрешиви судија епископа осталих независних и самоуправних Цркава, или наследника апостола Петра и намесник Исуса Христа на земљи.

16. Свака помесна автокефална Црква на Истоку и Западу беше сасвим независна и самоуправна у време Седам Васељенских Сабора; и као епископи автокефалних цркава на истоку, тако су и они   у   Африци,   Италији,   Галији,   Германији  и   Британији управљали стварима својих Цркава, сваки кроз своје месне Синоде (саборе), при чему епископ Рима није могао никако да се меша, него је и сам био потчињен саборским одлукама. Поводом важнијих питања, која су захтевала потврду саборне Цркве, сазиван је Васељенски Сабор, који једини беше и јесте највиши Суд у Саборној Цркви. Такав беше стари црквени живот; и епископи беху независни један од другога и слободни сасвим сваки у својим границама, држећи се једино одредаба саборских, и сеђаху право један поред другог на Саборима, и ни један од њих никад није захтевао монархично право над целом Саборном Црквом; и ако су каткад, подстрекнути славољубљем, неки епископи римски захтевали потпуно право у Цркви непознате апсолутне власти, били су пристојно укоравани и опомињани. Дакле, очигледна је заблуда и неистинито је тврђење Лава ХIII кад каже у својој енциклици да пре епохе великога Фотија, име римског Престола беше свето код свих народа хришћанскога света, па и сам Исток исто тако, здруживши се са Западом без отпора, потчињен беше римском архијереју, као тобоже законитом наследнику апостола Петра, и следствено томе -намеснику Исуса Христа на земљи.

17. За девет векова Васељенских Сабора источна Православна Црква никад није признавала потпуно достојанство римских епископа у првенству, те тако никад није ни била потчињена овима, као што јасно сведочи Црквена историја. Независни односи Истока према Западу јасно се и чисто виде из оно мало врло значајних речи великога Василија, које пише и шаље светом Евсевију, епископу Самосатском: „Јер доиста обожавајући гордост и зле обичаје, све се више нада у гордост и надувеност. И зато, ако нам Бог буде милостив, на шта нам је потребно остало? Али ако остане гнев Божји, каква нам је помоћ од западне надувености, која нити следи за истином, нити се даје научити истој; лажним појмовима обузета, чини сад оно, што и раније за време Маркела." (писмо 239). Ову независност Цркве Цариградске у другој половини IX века бранио је и Фотије, свештени Јерарх Цариградски и светилник, предвиђајући предстојећи преврат црквенога живота на Западу. Он се трудио најпре мирним путем да отклони опасност; али римски епископ Никола I, покушавајући да себи потчини Цариградску Цркву, својим безграничним и противканонским утицајима на истоку довео је ствари до растројства и жалосне несугласице црквене. Прво семе ових повластица апсолутне власти папства бачено је у Псевдоклиментине, а дотерано је и обрађено тачно за време овога Николе, у такозваним одредбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно фалсификати указа (и писама) старих епископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стања Цркве у злој намери проповедало да је тобож хришћанска старина дала епископима римским неограничену власт над целом Саборном Црквом.

18. Ове догађаје с болом у души наводимо поново, јер папска Црква, иако већ признаје фалсификат и неистинитост оних одредаба,  на   којима  се   оснивају   њена  потпуна  права  и повластице, не само да, по својој навици, не тежи повратку канонима и одредбама Васељенских сабора него и на самом измаку XIX века, ширећи јаз који већ постоји, званично је прокламовала и непогрешивост епископа Римског, на велико чуђење хришћанскога света! Православна Источна и Саборна Христова Црква, осим неисказано овлашћеног Сина и Слова Божијег, никога другог не зна да је био непогрешив на земљи; па и сам апостол Петар, којег папа мисли да је наследник, три пут се одрече Господа и два пут је укорен од Апостола Павла за неупутност према истини еванђелској (Гал. 2,11-14.). После је Папа Ливерије потписао у IV веку аријанско исповедање; исто тако Зосим у V веку држао се јеретичког исповедања, које је одрицало прародитељски грех. Вигилије је осуђен у VI веку због јереси од V-ог Васељенског Сабора, а Хонорије, који је пао у монотелитску јерес осуђен је од VI Васељенског Сабора у VII веку као јеретик, и папе, наследници његови, признаше и примише осуду његову.

19. Ово све и тако имајући пред очима и поступно се просвећујући ширењем писмености, народи на Западу отпочеше протествовати против новачења и захтевати, као што беше у XV веку на саборима у Констанци и Василији, повратак у црквени живот првих векова - у коме божанском благодаћу остају и остаће кроз сва времена верне Цркве православне на Истоку и Северу, које једине и чине једну Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву - тај Стуб и тврђаву Iстине. То исто учинише у XVII веку у Германији епископи; а у овоме веку наука и суда, 1780.  г. једнодушно се пробуди хришћанска свест у лицу виђенијих клирика и богослова германских због изведене у Синоду Ватикана сасвим нове догме о непогрешивости папа; последица овога протеста јесу разна састављена верска друштва - општине старокатолика, која одбацује папство и у свему независно од њега живе.

20. Узалуд нас, дакле, упућује епископ Рима на изворе, те да тамо тражимо и видимо шта су мислили праоци наши и шта нам је остало из прве епохе хришћанства. У овим изворима ми православни налазимо оне старе и Богом дане благодати, којих се и до данас брижљиво држимо, а никако новачења која родише доцнија времена сујетних мисли на Западу, и које је усинила Западна Црква и чували их до данас.  Православна, дакле, Источна Црква с правом се у Христу поноси да је Црква седам Васељенских Сабора и девет првих векова хришћанства, и следствено томе једна, Света, Саборна и Апостолска Христова Црква - Стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15), а садашња римска Црква јесте Црква новотарија, фалсификовања списа Црквених Отаца и изврнутог тумачења Светога писма и одбијаће се од православља докле год буде остала при својим заблудама. „Јер бољи је и часни рат - вели и божанствени Григорије Назијанзин - него мир који одваја од Бога."

21.   Ово су, кратко речено, важне и самовољне новотарије папске Цркве у вери и управи Црквеној, и јасно је да исте навалице прећуткује папска енциклика. Те новотарије, које се односе на битна места вере и управног система Цркве, и које видно стоје против црквеног стања првих девет векова, чине немогућим жељено сједињење цркава; зато је неисказане жалости пуно свако побожно и православно срце, гледајући папску Цркву да гордо остаје при својим заблудама и да нимало не доприноси светом циљу сједињења, кад се не одриче тих јеретичких новотарија, и не враћа се на старо стање једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве, чији је део тада и сама била.

22. А шта да се каже о ономе што пише Римски Понтифекс и упућује славним словенским народима? Сигурно нико   и никад неће порећи то да су се врлином и тешким апостолским трудом светих Кирила и Методија многи од словенских народа удостојили спаситељне благодати - то сведочи историја, да су за време великога Фотија ови Грци из Солуна, апостоли Словена и присни пријатељи  божанског  оца,  послани  ради  обраћања у  веру словенских племена не из Рима, већ из Цариграда, где су се и спремали за ту свету службу у свештеном манастиру Светога Полихронија, као сабраћа тога манастира. Сасвим је неправилно оно што у енциклици својој Римски Понтифекс труби да се, тобож, породио био леп однос и узајамност између словенских племена и јерарха римске Цркве; јер и ако његово Блаженство неће да зна, опет историја јасно говори да свештени апостоли Словена, о којима је реч, више поднеше зла и опасности у раду њиховом од епископа римских, проклетствима и противзаконим радњама ових (и гнусно беху гоњени од Франачких епископа паписта), него од самих незнабожачких становника оних земаља. Зна, свакако, Његово Блаженство, да су упокојени у Господу Свети Методије и две стотине његових ученика, највиђенијих, после многе борбе против незаконе радње Понтифекса римских, протерани из Моравске и спроведени војном силом преко границе исте, одакле су се после расејали по Бугарској и другим местима, и да је после изгнања образованијег словенског клира (свештенства) избачена и типичност источна са словенским језиком који беше у употреби, те је тако временом уништен сваки траг православља у оним епархијама. И ово је све учињено званичном сарадњом епископа римских,   на   начин   који  најмање   служи  на - част  светињи епископског достојанства. Али од свих ових злих покушаја спасене су Божанском Благодаћу неповређене Православне Словенске Цркве, и премиле кћери православне Источне а нарочито велика и спавна Богоспасајема Русија. Оне чувају и чуваће до свршетка векова православну веру и дају јасне доказе своје слободе у Христу. Узалуд, дакле, папска енциклика обећава словенским црквама срећне дане и величину; јер благовољењем преблагога Бога имају већ сва та блага, и чврсто стоје уз своје отачаско Православље, поносећи се њиме у Христу.

23. Пошто овако стоје ствари, а ту су и докази из Црквене Историје који се не могу порећи, али старајући се по дужности, упућујемо реч народима на Западу, који из незнања истините и неумитне историје црквене лаковерно се повукоше и следују противеванђелским  и   безаконим  новотаријима  папства   и, отцепљени тако, далеко се налазе од једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Христове Цркве, која је Црква Бога живога стуб, и тврђава истине (1. Тим. 3,15) и у којој светлише у побожности и православној вери њихови преци и праоци кроз целих девет векова, и беху верни и часни чланови исте, следећи верно и стално одредбама Богом сабраних Васељенских Сабора.

24. Народи Христољубиви славних земаља на Западу! Радујемо се, иначе, гледајући Вас, да имате љубав Христову, руковођени својим здравим схватањем, да је без вере у Христа немогуће угодити Богу (Јев. 14, 16), али је јасно, само по себи, свакоме који право мисли, да спасоносна вера у Христа на сваки начин треба да је права у свему и сагласна Светоме Писму и апостолским предањима, на којима се оснива учење Божанских  Отаца и седам Васељенских Сабора. Сем тога, јасно је да Саборна Црква Божија, која држи у својим крилима недирнуто, непоремећено и неповређено ту спасителну веру, као Божански завет, онако, како је од вајкада предана и од божанских Отаца Духом Светим развијена и утврђена првих девет векова, јесте иста, једна и једнака, непрестано кроз сва времена, а не она која се мења и различито дотерује током времена, будући да еванђелске истине никад не примају предругојачење и измену или напредак у времену, као разни филозофски системи, - јер је: Исус Христос исти јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8). Одатле и св. Викентије из свештеног манастира Лерина у Галији, млеком отачаске побожности отхрањен, а живео је око половине V века, врло мудро и православно слика истину вере и општост Цркве, кад каже: „У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост, старину, сагласност". Но, као што је напред речено, Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новачења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колико је нужда вашег повратка и доласка ка старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења, лако ћете разумети ако савесно узмете у обзир поруку Солуњанима небеснога апостола Павла, где каже: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом (2. Солуњ. 2, 15); још и Галаћанима што пише исти божански апостол: Чудим се, да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом тако брзо одвраћате на друго еванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу еванђење Христово (Гал. 1,6-8). Но клоните се од тих извртача еванђелске истине јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него своме трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих (Рим. 16,18) и дођите у крило једне, Свете Саборне и Апостолске Божије Цркве, која се састоји из целине Богом засађених благородних винограда у православној Васељени, у нераздвојном јединству једне спасителне вере у Христа, у свези мира и у Духу сједињених једне с другом светих Божијих Цркава, те да постигнете у Христу жељено спасење и да се тако и у вама прослави прехвално име Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је страдао за спасење света.

25. Ми пак, који смо благодаћу и благовољењем Преблагога Бога часни удови Тела Христова тј. Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве, држимо се отачаског и апостолског предања, благочешћа и побожности. Пазимо и чувајмо се сви од лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају варати и мамити простодушнија  срца код  нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све право што раде, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве и једног на земљи наследника Христовог и извор    сваке благодати!!! Нарочито   пак   Божијом  милошћу  постављени   епископи, пастири и учитељи светих Божијих Цркава - пазите дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом (Дап. 20, 28) како бисмо могли дати одговора - зато се тешите узајамно и изграђујте један другога као што и чините. А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, нека вас Он усаврши, укрепи и утемељи (1. Солуњ. 5,11; 1. Петр. 5, 10) и нека пода свима да се просвете светлошћу Његове благодати и упознају истину сви који су изван и далеко од једног, светог и општег кола православног словесног стада. Јему же слава и держава во вјеки вјеков. Амин.

 Из Цариградске Патријаршије, августа месеца, 1895. године.

 Константинопољски Антим

Кизички Никодим

Никомидијски Филотеј

Никејски Јероним

Бруски Натанаил

Смирнски Василије

 Филаделфијски Стефан

Лимнијски Атанасије

Дирахијски Висарион

Велеградски Доротеј

Еласонски Никодим

Карпат. и Касон. Софроније

Елеветерпољски Дионисије

 (Из књиге "Седам стубова Премудрости", Тројеручица, Београд, 1998.)

 Преузето из књиге „Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму“ стр. 246-260