Саопштење за јавност Епархије ваљевске о неприкладном предлогу да се лик Саве Савновића прихвати као заштитни знак града Ваљева

16. јун 2010 - 10:24

У животу постоје прилике када ћутање није злато и када ћутањем показујемо знак одобравања. Овај догађај о којем се већ дуго говори и пише у нашој средини и око кога се ломе копља јавности, не сме и неће проћи без јасно и гласно изреченог става Цркве.

У светлу блиске нам канонизације, Васељенски признатог, Преподобног Јустина Новог Ћелијског, о чијој величини и значају је сведочио догађај његовог прослављења, дужни смо сведочити неслагање, а у Духу и Истини, чиме нас опомиње личност, живот и реч Преподобног Аве. Без осуђивања и намере да некога учимо памети.

Глас Цркве очекују наши преци, чију славну успомену брижно негујемо, наши савременици чији здрав разум бранимо и покољења чије будућности темеље градимо. Вера, нада и љубав, прошлост, садашњост и будућност траже реч и опомињу. Хришћанска свест и савест налаже.

Најпре постављамо питања - Да ли се треба исмевати српском сељаку и од њега правити крвопију? Зашто од нечега што је остатак фолклора, мрачњаштва и сујеверја, правити тзв. "бренд" града и околине? Зар у толико раскошној локалној духовној и националној симболици није било ничега упечатљивијег од адског симбола паганске колективне свести?

Са тугом говоримо да су нас преци задужили, а како им враћамо? Зар се не сећамо ниједног од њих, већ "васкрсавамо" измишљене ликове који немају никакву везу са овим градом. Какав је то "генетски инжињеринг" на делу? Људи отворених очију, здравог разума и чистог срца, Ваљево препознају по Св. Владици Николају, Преподобном Јустину, Хаџи-Рувиму; манастирима Лелићу, Ћелијама, Пустињи, Грачаници; Ненадовићима, Миловану Глишићу, Десанки Максимовић; гостољубивости и широкогрудости Ваљеваца; по дивној и чистој природи, рекама Колубари и Градцу, живописном крајолику, малини, купини, шљиви, "дуван чварцима," ракији... Све ово у нама и пред нама, а шта нам се нуди? Крвопија, вампир, вештац, баук, баба-рога...

У временима стихије савремене цивилизације, боримо се да очувамо свој духовни и национални идентитет. Управо у овим оквирима требамо да тражимо истините симболе живота, који неће бити само украс, маркетиншки трик, подсмех и "бренд," већ видљиви израз онога што јесмо - слика и прилика Бога, а свет око нас творевина Бога, дарована нам за живот. Измаштани вештац то сигурно није. Тама из које је извађен није светлост нашег живота, нити град и свет у коме живимо. Који идентитет бисмо данас настојали да очувамо, да су нам се преци овако "играли" и адске силе себи за узор узимале, за своје грбове и барјаке. Зашто узимати анти-хероје, када имамо истините и стварне?

Црква опомиње и сведочи да лаж није истина и светлост не може бити тама. Симболика је израз личне и колективне свести, народа и појединаца и она је неписана реч, путоказ и сведочанство идентитета кроз историју. Немаран и непромишљен поступак изабирања крајње непримереног симбола за амблем града Ваљева може имати далекосежне последице. Молимо и призивамо здрав разум, добру вољу и отворене уши свих људи да чују и не допусте бесмислу и лажи да постоје кроз непостојеће "брендове."

Извор: Епархија ваљевска

http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_eparhije_valjevske_o_neprikladnom_grbu_grada_valjeva

_______

*Подсећамо наше посетиоце да је 5. септембра 2009. године у Великом Градишту (Епархија браничевска), у организацији Општине Велико Градиште, одржан „Први светски конгрес вештица“. Организатори ове манифестације, на челу са тадашњим председником општине Живославом Лазићем, имали  су намеру да од „вампира“ Петра Благојевића, сељака из оближњег села, направе општински „бренд“.

 http://borbazaveru.info/content/view/1398/33/

 http://borbazaveru.info/content/view/1405/47/

Упркос одржавању „Првог светског конгреса вештица“ на територији своје епархије, еп. браничевски Игњатије није нашао за сходно да се огласи тим поводом. Да ли је то било из разлога толерантности према сатанистима заступника новотарског богословља у СПЦ, или из неког другог разлога,  остаје отворено питање.

Подсећамо, такође, да се глас Цркве Божије у Браничеву тада чуо једино из уста игумана мн. Рукумија  оца Симеона ( http://borbazaveru.info/content/view/1400/85/).