Грешни Милоје

ВИТОМИРУ ЦРНО НА БЕЛО

Поштовани Витомире,

Разумем Ваше легитимне мотиве,  Вашу жељу и Вашу евентуалну потребу да „браните“ поступке оца Милића Драговића, па и да оптужите моју маленкост. То Вам, заиста, не спорим. То је Ваша ствар и Ваше право. Али, Ви се овде суочавате са два проблема:

Прво, ја уопште нисам напао г. Милића Драговића, већ сам аргументовано обелоданио његове саблажњавајуће грехе, што је, признаћете, дужност сваког хришћанина (Св. Владика Николај нас учи: „Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж“). А греси г. Милића, који се виде голим оком, јесу:

а) изношење неистина и притом неовлашћено узимање туђих умотворина;

б) његова самовоља, безакоње које чини у Светој Цркви, служећи супротно прописима о богослужбеном поретку и светоотачком предању. И то није никакво „ново“ служење како га Ви неправилно крстите, него гордољубље, самовоља, несаборност, незаконитост, дрскост, саблажњавање верног народа, уношења зла и смутње у лаос Божији, дизање себе изнад Цркве, покушај да се прикаже како су Црква и њени свештенослужитељи од Св. Саве до Аве Јустина били у заблуди, све док се не појавише „праведници“ и „спасиоци“ попут еп. Игњатија, о. Милића, о. Дмитра... (да ли Вам је знано да поменути Епископ говори да Свеци јесу Свети, али да они нису учени! И да ли Вам је знано да Апостол пророкује „говорећи да су мудри полудеше“? Зар да дозволимо да нечије лудило постане правило нашег живљења? Да не да Бог!).

Друго, Ви сте господине Витомире, уместо истине изнели полуистине, тврдећи да сам ја своме Архијерејском намеснику и Епископу рекао „нећу“. Рећи „нећу“ и немати моћи – бити немоћан – није исто. Дакле, Ваша тврдња да имате „чврсте доказе“ о мојој непослушности Архијерејском намеснику и Епископу, има две фалинке:

Прво, никада ми Архијерејски намесник и Епископ нису „стриктно  наложили“ то што Ви устврдисте, па је грехота да њихов реноме и њихове чинове тако срозавате, и

Друго, никад Епископу и Архијерејском намеснику нисам рекао „нећу“.

Зато ћу Вас, господине Витомире, као што сам то учинио г. Милићу Драговићу, замолити да к'о људи станемо на мегдан и да истини погледамо у очи. И то, опет, право. Да не трепнемо!

1. Да ми Архијерејски намесник и Епископ никад нису „наложили стриктно“  то што тврдите, ево доказа - црно на бело:

Сл. 1: Факсимил акта Е. бр. 99

Сл. 2: Факсимил коверте

Дакле, Ви сте рекли полуистину: заиста постоји писани акт. Све остало је неистина (Јеванђељски речено: лаж!)

2. Поштовани господине, Ви сте заменили тезе: управо је Епископ жички Милићу Драговићу, Дмитру Луковићу, архијерејским намесницима, свему свештенству и свим управама манастира Епархије жичке, наложио стриктно нешто што њих двојица не поштују! Ево доказа – црно на бело:

Сл. 3: Факсимил акта Е.бр.741

Међутим, оци Милић Драговић и Дмитар Луковић, које „браните“ (Од кога? Од чега? Од реда? Од поретка? Од светоотачког предања? Од служебника? Од блаженопочившег патријарха Павла. Од Патријарха Иринеја? Од Сабора? Од Св. Јустина? Од Св. Владике Николаја...) не узаслушаше глас Пастира својега и наставише, на нашу и њихову жалост, да безаконују.

3. Да ја Епископу и Архијерејском намеснику трнавском нисам рекао „нећу“, већ сам објаснио своју немоћ, написавши им писмо, по савести својој и од срца својега, ево доказа - црно на бело:

АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИКУ ТРНАВСКОМ, ВИСОКОПРЕЧАСНОМ САШИ ЈОЛОВИЋУ     

      Чачак

Уважени оче прото,

Поводом Вашег писма Е.бр.99 од 4. јуна 2010. године, које сте ми уручили по благослову Преосвећеног епископа жичког г.  Хризостома, дужан сам Вас обавестити о следећем:

1. Са садржином писма упознао сам монахе манастира Црна Река, а из данашње штампе („Политика“, 8. јун 2010, стр. 7 – прим. „Борба за веру“) видим да су се они већ обратили нашем епископу г. Хризостому.

2. Што се Ваше препоруке о отказивању гостопримства братији Црне Реке тиче, усудио бих се да себе и Вас подсетим на речи Свете Цркве о милосрђу, које је својевремено, у књизи „Најбољи васпитач“ објавио прота Живан Маринковић.^* При томе Вас молим да ми опростите што Вам пишем о ономе што Ви знате боље од мене, као и да ми опростите што ћу, касније, говорити о неким делима свог доброчинства, што никад не бих учинио да нисам у ситуацији да морам да објасним и своје гостољубље према монасима Црне Реке.

Оче прото,

Ја нисам судија и не улазим у разлоге због којих су се Црноречки монаси нашли у невољи и без крова над главом. То нисам чинио ни пре неколико година, када сам срео у тузи, у сузама, у невољи дечаке Петра и Милоша. Није ме занимало да ли су они криви што су избегли из Хрватске и постали бескућници. Ја сам видео њихове сузе, њихову невољу, њихове патње, њихов бол... И подарио сам им своје имање, кућу, покућанство... Свим срцем.

Ја нисам подржао безакоње заточеног Драгоша П.  који је учинио кривично дело наносећи зло ближњему своме, али нисам могао остати равнодушан пред сузама његове мајке, која је боса прешла Јелицу планину да обиђе сина, а није имала једног динара у џепу. Ја сам јој спремио дар за сина и дао јој нешто новца. После извесног времена сам и лично отишао у затвор, однео том младом човеку пакет са храном и богоугодним књигама. Кад је изашао са робије, дошао је да ми заблагодари и из његовог ока се скотрљала суза покајна због недела које је учинио.

Истражни судија у Чачку може Вам посведочити колико пута сам му досађивао тражећи дозволу да у затвору посетим утамничене људе које сам знао, не улазећи у то да ли су они били у криву или у праву, руковођен искључиво хришћанским принципима милосрђа.

Оче прото,

Црну Реку сам походио као нашу велику светињу. Тамо је сахрањен и мој духовник, блаженопочивши отац Илија, који је мене и моју супругу духовно руководио на ходочашћу по Светој Земљи. Бивао сам, у тој светињи, на монашењима, на Литургијама... Упознао сам тамошње монахе, којима ја нисам достојан ремење на обући њиховој везати.

Кадa сам преко средстава информисања прочитао њихово саопштење да ће напустити манастир, ја сам им се, из Љубљане, јавио говорећи: „Ако немате где главу склонити, и ако вам није испод части да уђете у дом Грешног Закхеја, врата моје куће су вам отворена. И то да не буде 'сваког госта за три дана доста'. Ако се одлучите, потписаћемо уговор и оверити у суду, којим ћу вам поклонити све што имам на томе имању, или (ако не желите да имате сопствену имовину које сте се одрекли приликом монашења) дати у закуп на неодређено време без икакве накнаде“. Такав уговор смо потписали и оверили у Општинском суду у Чачку 2. јуна 2010. године Господње, дакле, пре него што сам добио Ваше писмо.

Вашу препоруку нисам могао извршити па Вас коленопреклоно молим да ми опростите, да ме схватите и да ме разумете.

Не могу, најпрво, јер сам дао реч, а потомцима сам у својој књизи Казивања оставио упозорење: „И пази добро шта обећаш. Или заветујеш. Оно и да испуниш. Јел, во се веже за рогове а чо'ек за реч“ (Треће издање стр. 91).

Не могу јер сам своју реч и формално-правно пред судом (овоземаљским) оверио (Освновни суд Чачак ОВ бр. 8278/2010.)

Не могу зато што поштујем ове Божије људе и знам да су они пред Богом неупоредиво вреднији од мене грешног.

Не могу ни због суза које сам видео у њиховим очима.

Не могу ни због оне моје сузе која се скотрљала када су ми рекли да се у дому моме осећају као у мајчином крилу.

Не могу ни због моје деце која су их дочекала са хлебом и сољу, пошто сам тих дана био на путу.

Не могу, јер бих имао несан, памтећи како су у гостинској соби моје бабе Драгиње мирисале дуње, како су тамо биле иконе, најлепши ћилими и чаршафи. И у ту собу ми нисмо смели ући. Она се чувала за госте. За путнике. За намернике. У њој је могао да спава и Драгутин звани Пињо, који је по занимању био просјак. После њега се све проветравало и прало.  Али ми, деца, нисмо могли ту да спавамо, јер су гостинска соба и гостољубље били светиња моје бабе Драгиње која је из Драгачева у Студеницу ишла на молитву пешке.

Не могу, јер видим неизбрисиву слику из детињства кад је једне зимске ноћи, мој покојни отац натоварио на леђа пијаног Благоја Поповића, који је лежао у каналу, којим се ваљала вода од снега који се топио и, уз надчовечанске напоре, га однео до његове веома удаљене куће.

Не могу, оче, да извршим Вашу заповест, јер ми се чини да бих се тиме наругао Милостивом Самарјанину, да бих изневерио претке, осрамотио потомке.

Не могу, јер сам се сетио оца Саве Вазнесењског, који би ми сигурно рекао у беседи: „Оћеш ли, шашавко један шашави, и ти да бациш камен на ове мученике? Оћеш ли и ти да судиш: распни Га, распни?! Ил' ћеш као Вероника да им бациш убрус да обришу сузе, јер су младост и живот даривали Богу и роду? Оћеш ли и ти да их пљунеш или да притрчиш да им помогнеш понети њихов претежак крст? Јеси ли заборавио шта Јеванђеље каже о милосрђу? Јеси ли сметн'о с ума речи Светих Апостола које изговорише пред Синедрионом: Већма се треба Богу покоравати неголи људима? Јеси ли заборавио гостољубље Аврамово? Јеси ли утувио речи Светог Теодосија Кијевског, који каза: Чини милостињу не само својим по вери, већ и туђима. Ако видиш нагога или гладнога или неког ко је запао у беду – било Јеврејин, Турчин или Латин – према свакоме буди милосрдан, избави га од несреће како можеш... а камоли према Хришћанину, а камоли према монасима српским и православним коју су толике године провели у подвигу ради спасења рода нашега. Ради спасења душа наших. Никог, бре, не смеш да слушаш ако те удаљује од Бога и закона Божијег. Прави се глув и иди својим путем.“

Не могу, часни оче! Не могу! Надам се да ме разумете.

С друге стране, пак, искрено се надам да ће монаси Црне Реке, милошћу архипастира наших, ускоро решити свој канонски статус, и наћи манастир у коме ће наставити свој подвиг, па ће и отићи, Божијим путем, даље.

26. маја / 8. јуна 2010.г. Господње

Целивајући Вашу десницу,

искрено одан,

Грешни Милоје Стевановић

          ________

*Благо милостивима, јер ће бити помиловани

(Мат. 5, 7)

Милосрђе је плод љубави, или, другим речима љубав делом потврђена.

358. Бог — образац и пример милосрђа. Може се слободно рећи да се ни о једном својству Божјем не говори толико у Светом писму колико о милости и милосрђу. Он сам објављује преко пророка: „Ја сам милостив... Ја сам Господ који чиним милост" (Јерем. 3, 12; 9, 24). „Милости хоћу а не жртве, поручује Он преко пророка Осије јеврејском народу и свима људима на земљи (Осија 4, 1). Ово Божје својство пројавило се и непрестано се пројављује: у стварању света, у промишљању и одржавању свега створенога, а особито у искупљењу и спасењу рода људског из ропства сатане, греха и смрти. „Не за дела праведна која учинисмо, него по својој милости спасе нас Бог", учи свети апостол Павле (Титу 3, 5). А псалмопевац кличе: „Милости Господње пуна је земља... До неба је и виша од неба милост Његова" (Псал. 25, 10; 107, 5 — у словенској Библији).

Колико је Бог милостив према човеку, открио је Господ Исус у својој причи о великом дужнику, који је цару дуговао огромну суму новца од 10.000 таланата (око 100 милиона динара), па му је цар, на његову молбу да га причека, великодушно опростио сав дуг, а овај, изашавши од цара, сретне свога друга који му је дуговао 100 гроша (око 100 динара), почне да га туче и дави и захтева да му одмах исплати дуг, ма да га је овај молио да га причека. А слуге које су виделе шта се догодило, јаве цару. Овај позове свога дужника и викне на њега: „Зли слуго, сав онај дуг ја ти опростих, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога друга, као што сам се и ја на тебе смиловао?" И разгњеви се цар на слугу и преда га мучитељима, док не исплати сав дуг. — „Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих" — завршио је Господ причу своју (Мат. 18, 23—35). Зато Он другом приликом заповеда: „Будите милосрдни, као што је и Отац ваш милосрдан" (Лука 6, 36). „Јер ће се судити без милости ономе који не чини милости", упозорава свети апостол Јаков (2, 13).

359.  Облици милосрђа. Пошто се човек састоји из тела и душе, то и акти милосрђа могу бити телесни и душевни.

Дела телесног милосрђа су: гладнога нахранити, жеднога напојити, нагог оденути, болесног походити и послужити. сужње у тамници посетити, путника у кућу примити, сиромаха сахранити.

Дела душевног милосрђа су: грешника од зла пута одвратити, неверника истинитој вери поучити, ближњему добар савет дати, за ближње се Богу молити, ожалошћене тешити, никоме се за учињено зло не светити, увреде праштати.

360.  Милосрђе треба указати свакоме коме је оно потребно. Свети Јован Златоуст саветује: Не гледај на достојанство онога који се нуждава помоћи, него једино на потребу... Теби није заповеђено ни да окривљујеш због нерада, ни да грдиш због покварености, ни да укораваш због лењости, него да олакшаваш сиротињу, да спасаваш у несрећи, и да пружаш руку помоћи палима. Зато кад чиниш милостињу, не испитуј живот сиромаха и не тражи од њега рачун о његову владању. Зато се милостињом и назива, да бисмо је давали и недостојнима. Који чини помиловање, он не помилује исправнога него грешника; исправан је достојан похвала и венаца, а грешник — милости и снисхођења. На тај начин ми ћемо и тиме подражавати Богу, ако будемо давали и порочнима. Помисли, колико у васиони живи злоречних, преступника, гатара, пуних свакога зла — па и њих Бог храни сваког дана, учећи нас да своје доброчинство простиремо на све. Ако ми почнемо да истражујемо достојанство и будемо строги иследници у односу према браћи својој, и Бог ће исто учинити с нама; и ми у старању да захтевамо рачун од сабраће, сами ћемо се лишити небеског милосрђа. Зато, кад спазиш сиромаха, немој га мимоићи, него одмах помисли како би се ти осећао, кад би на његовом месту био.

Диван савет даје и свети Григорије Богослов: Сваки морепловац близу је бродолома, и утолико ближи уколико иде неустрашивије и подигнуте главе, не гледајући шта се пред њим налази. Док пливаш по повољном ветру, пружај руку ономе који је доживео бродолом. Док се наслађујеш здрављем и богатством, помози ономе који је пострадао. Не чекај да из сопственог искуства дознаш колико је велико зло нечовечност, и колико је велико добро срце отворено за оне који трпе невоље. Не жели да дочекаш да Бог но дигне руку своју (Псал. 73, 3. 4) на оне који подижу врат свој и пренебрегавају убоге. Уразуми се туђим невољама. Дај невољнику макар најмање: и то неће бити најмање за онога ко у свему оскудева ... Ти си здрав и богат? Онда утеши болесника и сиромаха. Ти ниси доживео пад? Онда подигни онога који је пао и разбио се. Ти си весео? Онда ободри клонулога. Ти си срећан? Онда олакшај судбину унесрећеног. Дај што било Богу као захвалност за то што не припадаш броју оних који имају потребу у доброчинствима, него броју оних који могу да укажу доброчинства, што не гледаш у туђе руке, него други у твоје. Обогати себе не само имовином него и побожношћу, не само златом него и врлинама, или, боље, само њима ... Буди за несрећног богом, подражавај милосрђу Божјем. Јер ништа толико не уподобљава човека Богу, као доброчинство; ма да Бог несравњено више добра чини, а човек мање, према својим моћима. Ако не можеш да укажеш велика доброчинства, укажи мања. Помози му, пружи храну, одећу, лек. Превиј ране, обавести се о његовом јадном положају, поразговарај о трпљењу, осмели се, доћи. Тиме нећеш унизити себе . .. Ако ништа немаш, утеши сузама. Велики је лек за онога који зло трпи, кад се неко из душе сажали на њега; несрећа се много олакшава искреним саосећањем . . . Ми смо дужни да се старамо и о телу наших ближњих, као о свом сопственом. Јер сви смо ми једно v Господу (Галат. 3, 28), био он богат или сиромашан, роб или слободан, здрав или болестан телом. Свима нама једна је глава — Христос, из Њега је све (Ефес. 4, 15, 16), и што су удови један за другог, то је и сваки од нас друг за друга, и сви за све (I Кор. 12, 12—27). Због тога не треба пренебрегавати и остављати без старања оне који су пре нас потпали општој свима немоћи; напротив, ми смо дужни не толико да се радујемо добром стању нашег тела, колико да плачемо због телесних страдања наше браће; дужни смо да човекољубље према њима сматрамо јединственим залогом наше безбедности телесне и душевне.

361. На милосрђе Божје према нама треба да одговоримо милосрђем према својим ближњима. Понекад се догоди да нам милостињу затражи неко који, по нашем мишљењу, ову не заслужује. Ми ако у таквом случају и пружимо милостињу, јер не можемо да је избегнемо, често зажалимо за оним што смо дали. У таквим случајевима треба имати на уму савет дивног руског пастира (кога је Руска загранична црква у Сједињеним Америчким Државама канонизовала за светитеља 1. маја 1964. год.), оца Јована Кронштатског: Кад дајеш просјаку, који није бедан, здрав и по изгледу незаслужан милостиње, зашто твоје срце зажали за датом милостињом? Покај се у томе, јер и божанска љубав даје нам блага своја, док их ми и без тога имамо довољно. Љубав према ближњему треба овако да ти говори: Ма да он има, неће бити рђав, ако ја увеличам његово благостање (а истину говорећи, динар-два неће га много увеличати нити поправити његово благостање). Мени Бог даје, зашто ја да не дам потребитом? Ако би ти сам једино по заслугама задобивао од Бога дарове Његове доброте, то би и ти, можда, био сиромах. Бог је штедар према теби не по заслугама, а и ти сам хоћеш да Он буде штедар према теби. Како ти да не будеш штедар према браћи, налазећи се у изобиљу?

362.  Дела милосрђа Бога задужују. Још у Старом завету речено је: „Који добро чини ближњему, Господу позајмљује, и Он ће му платити за доброчинство његово" (Приче Солом. 19, 17). А у својој причи О страшном суду (Мат. 25, 31-46) Господ Исус рекао је: „Све што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте... Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте".

363.  Дела милосрђа људима учињена Бог прима. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је сиромасима тискао у руке свој дар, и одмах ишао даље, да не чује захвалност и да не буде познат. Када га неки његов пријатељ упита како поста тако милостив, он одговори: „Једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех сиромаха где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи своју руку, прими хлеб и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу" (Епископ Николај, Охридски пролог, 18. септембар, стр. 738).

364.  Огртач дат сиромаху Христос примио. Свети Мартин, епископ турски, у Француској, рођен је у незнабожачкој породици. Отац му је био римски официр, па је и сина свога Мартина наменио војничкој служби. Међутим, Мартин је већ био приступио Цркви Христовој, али још није био крштен, него у реду „оглашених". Путујући једне зиме са друговима ка граду Амијену, он виде пред капијом града једног просјака како безмало наг дрхти на мразу. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се сн огрте и оде. Те ноћи јави му се Господ Исус у сну, огрнут у ону половину његовог огртача, и рече анђелима својима: „Мартин је тек оглашени, и ево обуче ме својом одећом". Убрзо после тога Мартин је оставио војну службу и крстио се. Потом се замонашио и проводио живот пун подвига. Био је изванредно смирен и због тога доби од Бога обилати дар чудотворства, тако да је и мртве васкрсавао и зле духове изгонио. Насупрот својој вољи постављен је за епископа у граду Туру. Упокојио се 397. године (Епископ Николај, Охридски пролог 12. октобар, стр. 811—812).

365.  Доламу дату бродоломнику Христос примио. Неки трговац из Александрије доживи бродолом, из кога је једва спасао наго тело. Он се обрати светом Петру Милостивом за милостињу у одећи. Светитељ скине са себе своју скупоцену доламу и подари бродоломнику. Али после кратког времена он спази своју доламу изложену у једној радњи ради продаје. Он се због тога веома ожалости. Сигурно нисам достојан да Бог прими моју жртву, помислио је он. Али му се у сну јави Господ, огрнут његовом доламом, и рекне му да се не жалости, јер је примио његово доброчинство и похвалио га за то (Исти, тамо, 23. септембар, стр. 753).

Добричинство другоме — то је доброчинство себи

„Милостив човек чини добро души својој... Блажен је онај који је милостив према убогима" (Приче Солом. 11, 17; 14, 21).

,,На путу правде и милостиње налази се живот и слава" (Приче 21, 21).

366.  Милостиња сазидала двор на небесима.  Индијски цар Гундафор зажели да направи себи дворац по угледу на дворове римских царева. Ради тога он пошаље у Палестину свога дворјанина Авана да му нађе доброг мајстора. У Палестини Аван наиђе на апостола Тому и упозна се са њим. Кад је Тома чуо од Авана ради чега је дошао, он се препоручи као добар инжењер и после тога оба оду у Индију. Аван представи Тому цару као мудрог и искусног мајстора. Цар се обрадује, преда му много злата и сребра и покаже место где дворац треба да сe подигне. Потом цар отиутује у стране земље. По одласку цара Тома све добивено злато и сребро разда сиромасима. Прођоше две године и цар посла Томи посланика да гa пита хоће ли дворац скоро бити гoтов. Апостол одговори да ће бити, остало је још само да се покрије. Обрадован овим одговором, цар пошље Томи још више злата и сребра и заповеди да се дворац што пре заврши, јер жели да се што пре усели у њега. Апостол и то благо раздели сиромасима. Време је пролазило, а дворац није ни почет, а камоли завршен. Најзад, цару јаве да је преварен и да зидање дворца није ни започето. Цар позове Тому и запита га је ли му саградио дворац. Тома одговори да је саградио велики и прекраски двор. ,.А где је он?" запита цар. — „Овде на земљи не можеш да га видиш, одговори апостол, али кад пређеш из овог живота у будући, тада ћеш га видети и уселити се у њега на вечна времена". Сматрајући да је преварен, цар нареди да апостола Тому баце у тамницу.

Следеће ноћи умре брат царев. Анђео узме његову душу, однесе је на небо и показа јој мноштво сјајних и светлих дворова, међу њима и један који је био бољи од свих осталих, па га анђео запита у коме би дворцу од ових што је видео желео да буде. Царев брат одговори да би био срећан, кад би му се дозволило да буде макар у најмањем одељењу овог последњег, најбољег дворца. „То није могуће, одговори анђео, јер овај двор припада твоме брату, цару, а купио му га је његовим златом странац Тома". Тада царев брат завапи Господу да га врати на земљу, да би овај двор купио од брата, па да се врати. Бог услиши његову молитву и анђео врати његову душу награг. На ужас свих царев брат оживи, устане и поручи да му брат цар дође. Кад је цар стигао, он му се обрати: „Ја знам да ме волиш и да ми ништа нећеш отказати. Зато те молим удостој ме једног дара, који ми је особито мио и потребан". Цар са клетвом обећа да ће му жељу испунити. Тада му васкрсли брат затражи двор који има на небу, а за њега му понуди све своје имање. Изненађен цар запита: „Какав двор имам на небу?" Брат му одговори да има двор на небесима коме равног нема под целим небом. А тај двор подигао му је странац Тома, кога је он затворио у тамницу. Тада цар разуме де речи свога брата и одговори му: „Све што имам на земљи обећао сам да ти дам, али о дворцу кога имам на небесима ништа нисам рекао. Но немаш потребе да се узнемирујеш Код нас је искусни мајстор Тома, па може и теби подићи такав двор, какав је мени подигао". Одмах потом цар заповеди да се апостол ослободи из тамнице, поклони му се и замоли опроштај због греха што му га је и против своје воље учинио. А Тома после тога поучи оба брата вери у Христа Господа и убрзо их крсти и научи хришћанском закону. Милостињом коју је од царевог брата добио он је и њему саградио прекрасни двор на небесима (Житије светог апостола Томе, 6. октобра).

Милосрђе хришћанских светитеља

Нико од људи није толико човекољубив нити тако богат милосрђем као хришћански светитељи. Уколико су били строги према себи, утолико су били човекољубивији и снисходљивији према слабостима, немоћима и патњама других, Њихова Житија пружају безброј разноврсних примера њиховог човекољубља и милосрђа. Навешћемо само неколико.

367. Свети Филарет Милостиви (+797. г.). Црква га прославља 1. децембра. Он је био отац и велики добротвор сиротиње. Кад се он упокојио, један побожан и честит човек, пун страха Божјег, испричао је, под заклетвом, следеће виђење: Прошле ноћи нека тајанствена сила обухватила ме је и подигла високо у неке непознате пределе. Тамо сам видео једног младића у сјајној белој хаљини. Он ми је показао мало даље страшну огњену реку, која је текла са јаком хуком, да је уливала огроман ужас у свакога. Преко ње су се видели вртови тако лепи и пријатни за гледање, да су уливали неисказану радост и весеље. Из вртова, препуних родног дрвећа, чији су се плодови љуљали на ветру, ширио се диван мирис. Све је било тако красно, да се језиком не може исказати. У вртовима је било много света, обученог у сјајно беле хаљине, који је уживао и наслађивао се плодовима рајских дрвета. Док сам ја прелазио погледом по вртовима, поглед ми се заустави на једном човеку, који је био обучен у пресјајне хаљине и седео на златном престолу. С једне стране од њега стајала су нека деца и држала у рукама запаљене свеће, а с друге стране многобројни сиромаси и убоги са радосним лицем гурали су се ко ће ближе да стане до овог човека. Онај младић кога сам прво видео приближи ми се, лице му се сијало, а у руци је имао златан штап. У великом страху и дрхтећи једва се усудих да га запитам ко је онај човек на златном престолу међу оним радосним људима, да није то праведни Аврам? На то ми младић одговори: „То је Филарет Милостиви који је због велике љубави према сиротињи и чињења многих милостиња постао сличан праведном Авраму и зато је добио ово место". После ових речи и сам Филарет погледа ме љубазно и позва к себи: „Дођи, чедо, овамо, да се и ти насладиш овим добрима". Ја му одговорих да не могу, јер се бојим страшне огњене реке која је између нас, а мостић преко ње је тако узан, да се лако може пасти у њу, и да су многи пропадали, јер се неки људи виде у њој. На то ми он одговори да се не плашим и да ће ми он помоћи да пређем. Ја сам се осмелио и прешао по мостићу преко реке. Кад сам дошао до светог Филарета и дотакао се његове руке, виђење је ишчезло и ја сам се пробудио. Страх од огњене реке обузео ме је и сузе саме лију се из очију мојих (Житија светих у поукама, 10. децембар).

368. Свети Григорије Двојеслов, папа римски (+ 604), био је толико милостив да је и последње што је имао давао молиоцу. Отац му је био сенатор, па је и он наследио очево звање. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида 6 манастира на Сицилији и седми, светог Андреје, у Риму. Ту се замонаши и настани. Једног дана, када је по свом обичају седео у својој ћелији и писао корисне књиге, дође му неки сиромашак и замоли за помоћ. Исприча му да је као капетан лађе доживео бродолом и том приликом изгубио не само сву своју имовину него и туђу. Свети Григорије дозове слугу и нареди му да молиоцу преда 6 дуката. Сиромах прими и оде. Али мало касније, истог дана, он поново дође и заиште још, јер је много више изгубио од 6 дуката. Светитељ нареди слузи да му преда још 6 дуката. Али се сиромах после неколико часова врати и по трећи пут молећи још за помоћ, јер је много изгубио туђе имовине, коју треба да надокнади. Светитељ опет нареди слузи да му преда још 6 дуката, али слуга изјави да немају више ни једног дуката. Тада светитељ запита слугу имају ли коју ствар од вредности. Слуга одговори да имају једино сребрни тањир који му је мајка недавно послала. Светитељ нареди да се тај тањир преда молиоцу, да не би отишао ожалошћен. Слуга учини како му је заповеђено, а сиромах прими тањир и оде.

Убрзо после тога умре папа Пелагије и на његово место буде изабран Григорије, иако је он избегавао ово високо звање и скривао се. Као папа он још више чињаше милостињу. Једног дана заповеди економу да му позове на ручак 12 сиромаха. Економ учини како му је заповеђено. Али кад су сиромаси дошли, свети Григорије примети да их има 13, па тихо пребаци економу што се није држао заповеђеног броја него их је позвао 13. Збуњен економ преброји сиромахе и нађе их 12. Очигледно он није видео тринаестог. Кад су сели за ручак, папа обрати нарочиту пажњу на тринаестог, који је седео на крају стола. Лице његово непрестано се чудно мењало: час је изгледао стар час млад. Кад се обед завршио, свети Григорије отпусти оних 12 сиромаха, а овог тринаестог задржи, уведе у своју спаваћу собу и закуне га именом и силом Господа Сведржитеља да му каже ко је он и како му је име. На то му тобожњи сиромах одговори да је он анђео Господа Сведржитеља. И још му открије да је он био онај сиромах капетан лађе, који је од њега просио милостињу. Господ је хтео да искуша његово срце: да ли он милостињу чини из љубави или славољубља. Па кад је он и последњу ствар коју је имао подарио невољнику, Господ га је још оног дана одредио за епископа римског. Светитељ се веома уплаши од ових речи, али му анђео рекне да се не плаши и још дода: „Господ ме је послао да будем уз тебе целог твога живота, да примам твоје молитве и узносим Богу, да би што заиштеш било испуњено". После ових речи анђео је постао невидљив, а свети Григорије поклони се до земље (Житије светог Григорија, 12. марта).

369. Свети Сампсон Странопримац. Рођен у Риму од богатих и знаменитих родитеља. Изучио све ондашње светске науке и посветио се лекарском позиву. Као лекар био веома милосрдан: лечио бесплатно и тело и душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Из Рима се пресели у Цариград и настани у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце своје зраке, милостињу, утеху, савет, наду и помоћ телесну и духовну потребитима. Чу патријарх за високе врлине овог човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцељива. Тада се цар са великим усрђем помоли Богу, и Бог му откри у сну да ће га Самисон исцелити. Цар се обрадује томе откривењу и позове Сампсона у двор. Овај дође, и само што стави руку на болно место, цар оздрави. У знак захвалности цар му понуди велико благо, али старац одбије, рекавши: ,,О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, али све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да учини нешто за њега, старац замоли цара да му сазида дом за убоге, што је цар радо прихватио. У том дому Сампсон је служио убогима, као родитељ деци својој. Милосрђе према убогима и немоћнима било му је као урођено. Упокојио се 27. јуна 530. године. После упокојења јављао се више пута онима који су га у помоћ призивали (Епископ Николај, Охридски пролог, 27. јуни, стр. 487).

370.  Свети Јоваи Милостиви, патријарх александријски (+ 620), био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. Он је плакао сваког дана кад му се није дала прилика да некоме укаже милост. Једном приликом идући цркви светих Кира и Јована на службу, сретне га нека бедна удовица и почне му се јадати на своју беду. Пратиоци патријархови осете досаду због дужине удовичиних јадиковања, па ће му рећи да пожури на службу, а жалбе удовичине може чути и после службе. На то им свети Јован одговори: ,,А како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?" И не хте се кренути с места, док не чу удовичину жалбу до краја (Исти, тамо, 12. новембар, стр. 903).

371.  Свети Павлин Милостиви, епископ нолски ( + 431). Најпре био римски сенатор. Угледао се на светог Амвросија и примио крштење. Потом се удаљио у Шпанију, у Пиринејске планине, где се подвизавао. Али како се ниједан светилник не може сакрити, то и свети Павлин буде пронађен и изабран за епископа у Ноли. За време његовог управљања црквом Вандали нападну Нолу, опљачкају и многе људе поведу у ропство. Удовица нека, чијег јединца сина вандалски кнез беше узео у ропство, дође своме епископу и плачући затражи од њега новаца да откупи сина из ропства. Немајући нигде ничега, епископ Павлин обуче се у одело проста човека и рече удовици да њега одведе кнезу и да у замену за сина. Кнез пусти удовичина сина, а узе Павлина и одведе у Африку, где је Павлин служио као баштован, све док по Промислу Божјем не буде ослобођен и повраћен са осталим робљем натраг у Нолу (Исти, тамо, 23. јануар, стр. 59—60).

372.  Користи од дела милосрђа. По учењу Светог писма и светих хришћанских отаца, милосрђе доноси многа добра ономе који гa чини.

Прво, чисти од греха. „Милошћу и правдом очишћава се грех" (Приче Солом. 16, 6). Нема греха који не би могла да очисти милостиња. Вода по својој природи не пере нечистоту тела тако, као што милостиња својом силом отире нечистоту душе, вели свети Златоуст.

Друго, избавља од огња пакленога. „Вода гаси најјачу ватру, а милостиња искупљује грехове" (Премудрости Исуса Сирахова 3, 30). „Зато искупи грехе своје правдом и безакоња своја милошћу према невољнима" (Данило 4, 27). Милостиња је откуп душе, учи свети Златоуст.

Треће, избавља од суда. На суду Божјем ти ћутиш, а милостиња заштићује; или боље, онда кад ти ћутиш хиљаде уста говоре за тебе, уверава свети Јован Златоуст.

Четврто, купује небо и одводи у њега. По учењу светих отаца, особито Златоуста, сиромашни који просе милостињу у ствари небо продају. А пошто се оно продаје? Пошто хоћеш: цену не одређујем, да се не би позивао на сиромаштво. Колико при себи имаш новца, за толико и купи. Имаш ли најситнију монету (пару)? Купи небо, не зато што је небо јевтино, него зато што је Господ човекољубив. Дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај трулежно, и узми нетрулежно. Слепац коме је указано састрадање, може да руководи у царство небеско; онај који налеће на зидове и упада у рупчаге, постаје путовођа узласка на небо. Милостиња је лествица која води на небо.

Пето, више од свега приближава и уподобљава Богу. Ништа срце не може тако да приближи Богу, као милостиња, која се даје великодушно, са осмехом и радошћу на лицу, и не одваја богатог од сиромашног, јер и Господ Исус није одвајао достојне од недостојних. Милостињом се у души оцртава она света провобитна красота, којом се човек уподобљава Богу, учи свети Исак Сирин.

373.  Старозаветни мудрац о милостињи: Сине, немој лишити сиромаха његове потребе, и не одвраћај очију од просјака. Не жалости душу онога који је гладан, и не озлојеђуј убогога у жалости његовој. Не раздражуј још више огорчено срце, и не одлажи давања потребитоме. Не одбијај паћеника који преклиње, и не окрећи своје лице од сиромаха. Не окрећи свога погледа од потребитога, и не дај му прилику да те проклиње; jep ако те прокуне у огорчењу душе своје, Онај који га је створио чуће молитву његову. Чуј сиромаха и дај му кротко одговор који ће га обрадовати. Нека рука твоја не буде пружена да прима, ни савијена назад кад треба да даје. Помози сиромаха због Божје заповести, и због његове жалости не врати га празних руку. Помози ближњега према својој моћи, и чувај се да сам не паднеш у невољу (Премудрости Исуса Сирахова гл. 4. и 29).

Извор: Протојереј Живан Маринковић, Најбољи васпитач, Београд, 1968, стр. 213-224   

Поштовани господине Витомире,

Од Светих Отаца наших смо научили да се за истину треба борити само једним јединим оружјем, а то је ИСТИНА. Полуистина, међути, не може заменити истину, и не верујем да се преко ње спасава.

На дан Преподобног Петра Коришког,

2010.г. Господње

С доброжељењем,

Грешни Милоје