Зашто се друштву не свиђа „јувенилни систем“

Дуго времена су „јувенилни систем“ његове присталице представљале друштву и власти као панацеју за решавање малтене свих проблема везаних за насиље над децом. Његове противнике су именовали „маргиналцима“ и „назадњацима“ које нема смисла позивати на разматрање проблема, а тим пре им давати реч. Међутим, догађаји током последњих месеци непобитно доказују да су ствари кудикамо сложеније. Започет крајем новембра у препуним салама „отворених јавних расправа“, протест се данас излио на улице.

На Болотном тргу у Москви је 21. марта одржан антијувенилни митинг са 5.000 присутних, у организацији покрета „Народни Сабор“ и „Удруженог друштвеног комитета за заштиту породице, детињства и морала“, а у 22 руска града - уличне акције за његову подршку. Озлојеђени грађани засипају протестним писмима Председничку управу, захтевајући заштиту против кршења њихових уставних права. Припремају се масовне антијувенилне акције на Уралу и Кубану. При томе против „јувенилног система“ са практично истих позиција иступају православци и муслимани, „левичари“ и „десничари“, Руси и представници других народа Русије.

С обзиром на све то, тешко да толико динамично нарастање друштвеног протеста можемо сматрати радњама „неодговорне шачице маргиналаца“. Тим пре што његови организатори стално истичу: они протестују против „јувенилног система“ управо зато што га сматрају разорним за друштво и државу. То јест, ту очито имамо сасвим одређен грађански став и јасно изграђен систем аргумената, и у најмању руку је неразумно прећуткивати га.

Шта се то не свиђа?

Дакле, шта то у „јувенилном“ пројекту изазива толико широку друштвену озлојеђеност? Нужност увођења „јувенилног система“ у Русији његови лобисти формално мотивишу низом докумената које је Русија ратификовала, укључујући „Европску јувенилну повељу“ и „Конвенцију о правима детета“. Међутим, њихови противници су убеђени да текст тих докумената пружа могућност врло широког тумачења, узимајући у обзир националне интересе Русије. Они кажу да „права детета“ која подлежу заштити морају бити формулисана у складу са традиционалним породичним вредностима Русије, њеном духовношћу и културом.

Присталице јувенилног система предлажу да се у руско законодавство унесе принцип приоритетности права детета (уз прећуткивање било каквих обавеза) над правима других лица, укључујући родитеље и просветне раднике, без обзира на то што такав принцип није формулисан у међународном праву. При томе се и само тумачење „права детета“, које данас покушавају да Русији наметну, разликује од традиционалног руског светоназора. На пример, оно не дозвољава родитељима да дете штите од пропаганде неморала, саможивости, суровости, полних настраности: пошто се одговарајући часописи, књиге и филмови продају слободно, родитељска забрана ће бити протумачена као „кршење дететовог права на информације“. Не сме се забранити чак ни наркоманија која се тумачи као, можда не најисправнији, али ипак допуштени „алтернативни стил живота“. У многим западним земљама је већ уведена законодавна забрана било каквог физичког кажњавања - чак и безазлене ћушке. „Насиљем“ (психичким, економским, моралним) се сматра и повишен глас, ускраћивање џепарца, захтев да спреми своју собу итд. У „јувенилном систему“ се знатно проширују права суда и социјалних служби, које се могу уплитати у сваку породицу и на основу формалних критеријума одузимати дете. Сви су чули за „случај породице Рантала“, којој су због ћушке „јувенилни“ органи Финске одузели сина. А они су у петомилионској Финској прошле године одузели 11.000 деце!

Западно искуство увођења „јувенилног система“ може код већине руских родитеља буквално изазвати шок. Према подацима немачког часописа „Шпигел“, од 70.000 деце коју су „јувенилци“ одузели у ситој Немачкој током 2008. године, готово половина је одузета због „сиромаштва“. Од 2 милиона социјалних сирочади у Француској, по проценама стручњака, око 1 милион је одузет незаконито. Одузимање се обично врши на основу личне одлуке судије која се практично не може оспорити, а често се изриче чак и на основу анонимних телефонских позива о томе да је „породица у опасности“. Уверавања лобиста „јувенилног правосуђа“, којим се малолетни зликовци фактички ослобађају кажњавања путем лишавања слободе, како то наводно доприноси смањењу омладинског криминала, такође не налазе потврду. Напротив, у свим „јувенилним“ земљама омладински криминал расте знатно брже од „одраслог“ криминала, и постаје све суровији. Све то несумњиво чека и Русију.

При томе се противници „јувенилног система“ слажу са потребом заштите детета од насиља, али основано примећују да границе потчињавања, дисциплине и кажњавања већ одавно постоје и у довољној мери су добро описане у важећем руском законодавству. Насиље у односу на било кога подједнако је у судској надлежности и не захтева никакво посебно јувенилно правосуђе. Тако је породичним законодавством предвиђена могућност лишавања родитељских права (члан 69 Породичног кодекса РФ) или њиховог ограничавања (члан 73 ПК РФ). Члан 77 ПК РФ такође предвиђа могућност да орган старатељства може сместа одузети дете на основу одговарајућег акта органа локалне самоуправе или непосредне претње дететовом животу и здрављу с потоњим обраћањем суду са тужбом за лишавање родитељских права или ограничавање родитељских права. То јест, правних основа за одузимање деце из заиста проблематичних породица има више него довољно. Међутим, „јувенилни систем“ је усмерен на одузимање деце из по руским мерилима сасвим нормалних породица.

Истовремено, доношење конкретних мера у погледу пружања помоћи породицама слабијег имовног стања, стварања услова за то да родитељи извршавају своје обавезе васпитавања деце, пружања подршке породици, њеног одговарајућег финансирања и одговорности државних органа за неизвршавање наведених обавеза, могло би реално побољшати прилике у породицама које се уобичајено сматрају проблематичним, отклањајући сам узрок такве проблематичности и ударајући темељ заиста делотворном систему опоравка нашег друштва и подршке поверењу грађана у своју државу.

Најзад, врло озбиљну забринутост јавности (пре свега родитеља) изазива начин на који се све то чини. Старт за јувенилни пројекат је дао Указ Б.Н. Јељцина бр. 942 од 14.09.1995. г. у коме је предвиђено стварање система јувенилног правосуђа. Државна Дума РФ је фебруара 2002. г. усвојила у првом читању закон „О уношењу измена у Федерални уставни закон „О судском систему Руске Федерације“ којим се предвиђа стварање специјализованих јувенилних судова.

Тај закон још није ни донет, али су, без обзира на његово непостојање, јувенилни судови почели да се форсирано стварају у преко 30 руских региона, и то незнано откуд добијеним новцем. Упоредо с тим се у школама уводи звање „повереника за питања детета“, чији је основни задатак - обучавање деце њиховим „правима“ (понегде се то већ чини почев од узраста дечјег вртића), а такође прикупљање потказивања сопствених родитеља и просветних радника од стране нових „Павлика Морозових“. Сем тога, одвија се тотално прикупљање информација о свакој породици путем анкетирања о положају детета у породици које се свугде спроводи (кршећи тиме члан 24 Устава РФ): како га васпитавају, колико новца му дају итд. Узгред, један од захтева масовног митинга у Москви 21. марта представља не само прекидање незаконитих „експеримената“ стварања система дечјег потказивања и прикупљања поверљивих информација о породицама, већ и помна провера од стране тужилаштва читавог тог „експериментисања“, а успут и извора његовог финансирања.

С негативном оценом „јувенилног система“ се слаже и читав низ посланика Државне думе. На пример, Вадим Соловјов (члан Комитета за уставно законодавство и државну изградњу) тврди: Ја сам бивши судија и зато помно пратим практичан рад јувенилног правосуђа у земљама Запада и запажам велики заокрет у његовом раду на плану ограничавања родитељских права и додељивања држави претераног права на мешање у породични живот. Чиновник који ради у правосудним органима (у првом реду судија) поседује широке функције у погледу одређивања места где је детету боље да се васпитава - у родитељској или старатељској породици. Најжалосније је то што судови често злоупотребљавају своја права. И бојим се да таква ситуација може довести дотле да ће децу из обичних породица, ако се свиде чикама и тетама са солидним капиталом, под изговором заштите интереса детета судови моћи да предају у руке богаташа.

Сличног мишљења је и Александар Тјагунов (заменик председника Комитета за културу): Лично нисам присталица увођења јувенилног правосуђа. У важећем Кривичном законику су предвиђене казне за јувенилна злодела, и њихово ублажавање ће довести до формирања синдрома некажњености. И према стварању - опет по западном узору - институције омбудсмана се такође негативно односим. Изненађујуће је како смо се само током читаве историје Русије сналазили без људи с овлашћењима да самостално решавају судбину деце? У школи постоје просветни радници, директор, савети родитеља, који у тешким случајевима могу решавати настале ђачке проблеме. И то да их решавају свестрано и заједно, а не да их поверавају субјективном мишљењу једног „омбудсмана“ који може грешити, а у најгорем случају - и необјективно се односити према некој породици.

 Мишљење Максима Мишенка, члана Комитета за питања омладине:

Према јувенилном правосуђу се односим негативно. Замислите да дете машта, рецимо, о љубичастој камили. Дође једном са родитељима у продавницу и спази је, тражи да му је купе. Родитељи то глатко одбију. Сутрадан дете у очајању краде од родитеља новац и купује камилу. Потом - суђење „суровим“ родитељима. Јувенилно правосуђе је резултат „правног бума“ у Сједињеним Државама. А из тог „бума“ никако не следи да и Русија такође мора решавати проблеме незапослених правника на рачун проблема деце.

О институцији омбудсмана: па шта, пожали се дете да му родитељи не дају новац за љубичасту камилу, зар из тога треба правити катастрофу? А ако директор школе неком не удовољи - ваљда да га смене? Нормално је када се деца мами жале на проблеме. Ненормално је када дете моли за помоћ одраслу особу са стране (истог тог омбудсмана). Руском менталитету није својствено да износи прљаво рубље пред свет.

Против „јувенилног система“ је већ званично иступио посланички клуб КПРФ. „Праведна Русија“ само чека конгрес како би поставила питање замене тачке о подршци „јувенилном правосуђу“ у свом партијском програму. „Против“ је иступио читав низ великодостојника Руске Православне Цркве, део муслиманских муфтија. Тако да изгледа као да „одоздо“ покренути друштвени протест постаје општа тенденција око које се обједињавају најразличитије друштвене снаге и која ће се ускоро морати узимати у обзир приликом доношења политичких одлука.

„Јувенилци“ иду изокола

Свесне да им није пошло за руком да неприметно прогурају „јувенилни пројекат“, његове присталице данас нагло мењају и реторику и тактику. Више готово нико не говори о потреби преузимања западног „јувенилног система“. Из уста лобиста се чују уверавања како су малтене спремни да се одрекну „јувенилних судова“, и како ће наш јувенилни систем наводно бити „сасвим посебан, заснован на нашој руској специфичности и традицији“. Али, да ли су се променили циљеви „јувенилаца“? Уместо прича о „јувенилном правосуђу“ сада слушамо приче о „јувенилним технологијама“, чије спровођење се планира преко постојећих органа - „комисије за питања малолетника“ и органа старатељства, али постављајући им принципијелно другачије задатке и подводећи под њихове радње нову законодавну базу. То се већ ради: са свих страна стижу вести о сасвим бесмисленим случајевима одузимања деце „због сиромаштва“ или због маснице добијене на улици. При томе такви случајеви, раније ретки, данас постају масовна и свеопшта појава. Све у свему, под другим називом се одгаја такво чудовиште пред којим ће пребледети чак и „јувенилни систем“ Запада. Све што је за то потребно јесу новац, кадрови и одговарајуће законодавно покриће. Новац негде проналазе, а стручњаке за још непостојеће „јувенилне органе“ по „међународним програмима“ масовно припремају правни факултети. Још је преостало законодавно покриће, и у том правцу се већ много тога чини без сувишне буке.
      Тако на пример у Државној Думи чека разматрање нацрт Федералног закона бр. 198484-5 „О уношењу измена у Федерални закон „О основним гаранцијама права детета у Руској Федерацији“ и поједина законодавна акта РФ у циљу обезбеђивања гаранција права деце на одговарајуће васпитање“ (поднет 8. маја 2009. године). Он дозвољава да се деца одузимају породицама „због сиромаштва“ и због „неодговарајућег васпитавања“. При томе је лицима која примењују право у пракси сасвим препуштено да по сопственом нахођењу одлучују шта под тим треба подразумевати. У нацрту закона није одређен и „потребан животни стандард“ који родитељи морају обезбедити. Зато се предлаже да се родитељи кажњавају због неодговарајућег издржавања и васпитавања деце, а службена лица - због непријављивања таквих случајева. У нацрту закона је такође предвиђена кривична одговорност (до три године затвора) због примене домаћег кажњавања, и то не само физичких, већ и других васпитних мера, под које се због нејасног одређивања могу подвести практично сви начини утицања на дете.
      Према томе, биће могуће да се на правну одговорност позове било ко и за било шта. Колико широке могућности ће то отворити за корупцију, уцењивање и управљање огромним масама људи из сенке - није ни потребно објашњавати. Посебно је подмукло то што је тај „јувенилни“ нацрт закона поднет у истом пакету са законима о укључивању у наставне програме школског предмета „основи религиозне културе“, о правном статусу војних школа и другим добрим и ваљаним законима, припремљеним у оквиру „Концепције државне политике у области духовно-моралног васпитавања деце у Руској Федерацији и заштите њихове моралности“!

Поднети су и други нацрти федералних закона који омогућавају позивање на кривичну одговорност родитеља због неплаћања издржавања одузетог детета, укључујући алиментацију у утврђеном новчаном износу (независно од зараде), трошкова школовања, здравствене заштите, летовања и зимовања, обезбеђивања стамбеног простора за децу по постојећим нормама итд. Предлаже се законодавно решавање питања стварања јединствене банке података за чување и коришћење података о откривању малолетника у „социјално опасном“ положају и њиховим породицама, као и многи други нацрти који крше уставна права грађана и основе нашег државног устројства.

Све то скупа са „јувенилним експериментом“ који и даље траје у 30 региона, стварањем система „омбудсмана“ и прикупљањем поверљивих информација о породицама омогућава да се једнозначно тврди како „јувенилни пројекат“ није укинут. Настављају га исти људи, премда у новом формату.

Чему то води и коме се то исплати?

Прилично је лако одговорити на то питање ако се прогнозирају макар најочитије последице увођења „нео-јувенилног пројекта“ у Русији:

1. Разарање породице. Принцип приоритетности права детета, проглашен јувенилним системом, разара саме основе друштвеног и породичног живота. Један од темељних закона живота сваке људске заједнице представљају различита права уз једнакост свих пред законом, једнакост њихове слободе. Тај закон претпоставља принцип дисциплине и потчињавања. Породица, која је најважнија ћелија друштва, захтева поштовање тог закона у односима између родитеља и деце. Његово кршење води њеном разарању и, природно, потпуној дестабилизацији друштвеног живота.

Према томе, пошто васпитавање у породици претпоставља послушност родитељима и одвраћање детета од зла (па и путем забрана и кажњавања), значи да систем јувенилног правосуђа приликом спровођења фактички лишава родитеље природне обавезе у погледу деце и искључивог права да одређују систем и приоритете породичног васпитавања, разара традиционална начела породичних односа у нашој земљи.

 2. Разарање морала и демографска катастрофа. Психолози упозоравају: фактичко подстицање дечје самовоље неминовно ће довести до пораста психопатизације деце, алкохолизма, наркоманије, игроманије, пушења итд. Пропаганда „безбедног секса“ као наводно саставног дела савременог начина живота биће допуњена увођењем „сексуалног просвећивања“ у школски (чак и предшколски) програм. При томе ће, под изговором „заштите права детета на информације“ постати немогуће не само да се такви часови забране, већ и (као што се данас дешава на Западу) да их сопствена деца не похађају. То ће довести не само до пораста броја психичких и венеричних болести које разарају репродуктивно здравље младог нараштаја, већ и усађивања у његову свест психолошке смернице на породицу са мало деце или без деце, а најбоље - на њено потпуно одсуство. Према томе, на извлачење из „демографске јаме“ можемо заборавити.

3. Распад система школовања и деинтелектуализација Русије. После увођења школских „повереника за питања детета“ који званично прикупљају компромитујуће податке о просветним радницима и директору, подстичу потказивање и „малолетнички терор“ у односу на просветне раднике, урушиће се све што је од нашег система образовања још преостало.

4. Криминализација и дестабилизација земље. Мимо сопственог огромног коруптивног потенцијала и процвата већ постојеће криминалне индустрије „комерцијалног“ усвајања, „јувенилни систем“ ће се кобно одразити на социјалну, међунационалну и политичку стабилност земље. Фактичка некажњеност „малолетних“ (до 18 година) зликоваца већ сутра ће нам дати у сваком дворишту омладинске банде које некажњено вршљају, а у свакој школи - некажњивог 17-годишњег трговца наркотицима. Разноврсни „револуционари“ ће стећи огроман број добровољаца за своје авантуре. А и само одузимање деце „због сиромаштва“, принудно обучавање малишана „сексуалној просвећености“ и „толерантности“ према сексуалним настраностима, грубо уплитање у породичне односе и супротстављање деце родитељима изазваће масовно незадовољство грађана, створивши самим тим мноштво нових могућности за дестабилизацију друштва.

http://www.srpska.ru/article.php?nid=14289&sq=&crypt=