header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Фјодор М. Достојевски: "Легенда о Великом Инквизитору"
Фјодор М. Достојевски: "Легенда о Великом Инквизитору" Штампај Е-пошта
среда, 23 јун 2010

ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

         - Ето, ни овде се не може без предговора - наиме, без књижевног предговора, пих! - насмејао се Иван. - А какав сам ти ја писац! Видиш, код мене се радња дешава у шеснаестом веку, а тада је - уосталом, ти би морао то знати још из школе - тада је управо био обичај да се у песничким делима доводе на земљу небеске силе. Да и не говоримо о Дантеу. У Француској су судски чиновници, а такође и монаси по манастирима, давали целе представе, у којима су изводили на сцену Мадону, анђеле, свеце, Христа и самог Бога. Тада је све то било веома наивно.
У Notre Dame de Paris1 Виктора Игоа, за време владавине Луја XI, у дворани градске већнице у Паризу, даје се у част рођендана француског престолонаследника бесплатна и поучна представа за народ под насловом: Le bon jugement de la tres sainte et gracieuse Vierge Marie,2 у којој ce појављује она лично и изговара свој bon јugement. Код нас у Москви, у старо време пре Петра Великог, такође су се изводиле повремено готово исто такве позоришне представе, нарочито из Старог завета; али поред позоришних представа, по целом свету су колале многе приповести и »песме«, у којима су по потреби учествовали свеци, анђели и све силе небеске. Код нас су се по манастирима такође бавили превођењем, преписивањем и чак стварањем таквих поема, и то када - за време робовања под Татарима. Постоји, на пример, једна манастирска поемица (наравно, превод са грчког) - Богородичина посета паклу, која по сликама и смелости није слабија од Дантеових. Богородица посећује пакао, а води је »по мукама« арханђео Михаил. Она гледа грешнике и муке њихове. Тамо постоји, поред осталог, веома интересантна категорија грешника - у огњеном језеру: они који су загњурени у језеро тако да више не могу изронити, »њих је већ Бог заборавио« - израз изузетне снаге и дубине. И ето, запрепашћена и уплакана Богородица пада на колена пред Божјим престолом и моли за помиловање свих у паклу, свих које је тамо видела, свих без разлике. Њен разговор са Богом је изузетно занимљив. Она преклиње, она не одустаје и када јој бог показује ексерима пробијене руке и ноге њеног сина и пита: како ћу опростити његовим мучитељима? - Богородица тада наређује свим светитељима, свим мученицима, свим анђелима и арханђелима да клекну с њом заједно и да се моле за помиловање свих, без разлике. Сцена се завршава тиме што је измолила од Бога престанак мука сваке године од Великог поста до  Духова, а грешници из пакла одмах захваљују Господу и вапију: »У праву си Господе, што си овако пресудио.«

Ето, и моја мала поема била би, углавном, таква да се појавила у то време. Код мене се на сцени појављује Он. Истина, ништа не говори у поеми, само се појављује и пролази. Петнаест векова је прошло од онда када је дао обећање да ће доћи у слави својој, петнаест векова откако је његов пророк написао: »Гле, доћи ћу скоро.«-»А тај дан и час не зна чак ни син, већ само отац мој небески«, као што је сам казао још на земљи. Али човечанство га чека са ранијом вером и некадашњим усхићењем. О, чак са још већом вером, јер је минуло већ петнаест векова откако су престале човеку поруке с неба:

Веруј оном што срце каже,

нема порука са небеса.

Остала је једино вера у оно што срце казује! Истина, било је тада и много чуда. Постојали су свеци који су чинили чудесна оздрављења; к неким праведницима, према њиховим животописима, силазила је сама царица небеска. Али ђаво не дрема, и у човечанству се већ појавила сумња у истинитост тих чуда. Управо тада појавила се на северу, у Немачкој, опасна нова јерес. Огромна звезда »слична кандилу« (то јест цркви) »пала је на изворе вода и извори су постали горки«. Те јереси су почеле богохулно одрицати чуда. Али они што су остали верни, веровали су још ватреније. Сузе човечанства, као и пре, узносе се к њему, чекају га, воле га, надају се у њега, желе да пострадају и умру за њега, као и пре... И ето, толико векова се са вером и жаром молило човечанство: »Господе, хајде јави нам се«, толико је векова вапило к њему да је он, по неизмерном сажаљењу свом, пожелео да сиђе молиоцима. И пре тога је он силазио и посећивао неке праведнике, мученике и свеце-испоснике, још на земљи, као што је записано у њиховим »житијима«. Код нас је Тјучев, који је дубоко веровао у истину својих речи, изјавио:

Под бременом крста клонуо

Сву те је, земљо драга,

Цар небески у лику роба

блага Благосиљајући обишао.

Што је заиста и било тако, то ти ја кажем. И ето, он је пожелео да се макар за тренутак појави народу, који се мучио, патио, смрдљиво грешном народу, али који га је волео као деца.

Радња се код мене одиграва у Шпанији, у Севиљи, у најстрашније време инквизиције, када су у тој земљи сваки дан гореле ломаче у славу божју и

на свечаним суђењима

спаљивали зле јеретике.

О, то, наравно, није био онај силазак, када ће се он јавити, по свом обећању, у судњи дан у свој слави небеској, и који ће бити изненадан »као муња што сине од истока до запада«. Не, он је пожелео да макар на тренутак посети децу своју, и управо онде где су гореле ломаче за јеретике. По неизмерном свом милосрђу он још једном пролази међу људима у оном истом лику људском у коме је ходао три године међу људима пре петнаест векова. Он силази на »вреле улице« јужног града, у коме је управо јуче »на свечаном суђењу«, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становницима целе Севиље, кардинал велики инквизитор одједном спалио готово читаву стотину јеретика ad mајоrem gloriam Dei.3 Он се појавио тихо, неприметно, и гле - то је чудно - сви га препознају. То би могло бити једно од најбољих места поеме, наиме, зашто ra препознају. Свет незадрживо јури к њему, окружује га, маса расте око њега, иде за њим. Он ћутке пролази између њих са мирним осмехом бескрајног саосећања. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе зраче из очију његових и, изливајући се на људе, потресају њихова срца узајамном љубављу. Он пружа руке према њима, благосиља их, а од додира с њим, чак са одеждама његовим, извире лековита сила. Ево из гомиле узвикује старац слеп од детињства: »Господе, излечи ме, да те и ја видим«, и гле, као да опна спада са очију његових и слепац га види. Народ плаче и љуби земљу по којој он иде. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му »Осана«. »Ово је он, ово је он лично«, понављају сви, »то мора бити он, то није нико други него он.«

Он се зауставља у паперти Севиљске катедрале управо у тренутку када плачући уносе у храм отворен, бели дечји мртвачки сандук: у њему је седмогодишња девојчица, кћи јединица једног угледног грађанина. Мртва девојчица лежи сва у цвећу. »Он ће васкрснути твоје дете«, вичу из масе мајци која плаче. Патер катедрале који је изашао у сусрет мртвачком сандуку гледа са недоумицом и мршти обрве. Али разлеже се вапај мајке умрлог детета. Она пада пред његове ноге: »Ако си то ти, онда васкрсни моје дете!« узвикује она, пружајући према њему руке. Спровод се зауставља, у паперти мртвачки сандук спуштају пред његове ноге. Он гледа са сажаљењем и уста његова још једном тихо изговарају: »Talifa kumi«, »и устаде девојка.« Девојчица се диже у мртвачком ковчегу, седа и гледа око себе, смешећи се зачуђеним, широко отвореним очицама. У рукама њеним је букет белих ружа са којима је лежала у сандуку.

У маси пометња, повици, јецање и, гле, управо у том тренутку, изненада, пролази преко трга поред катедрале лично кардинал, велики инквизитор. То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, испијеног лица, упалих очију, али из којих још зрачи сјај као жеравица. О, није он у својој раскошној кардиналној одори, у којој је сијао јуче пред народом, када су спаљивали непријатеље римске вере, не, у овом тренутку он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим иду, на извесном растојању, његови мрки помоћници и робови и »света« стража. Он се зауставља пред масом и посматра издаље. Све је видео, видео је како су ставили мртвачки сандук пред његове ноге, видео је како је васкрсла девојчица и лице његово се сневеселило. Он мршти седе, густе обрве своје и поглед његов сева злослутном ватром. Инквизитор пружа прст свој и наређује стражарима да њега ухапсе. И ето, таква је његова моћ и тако је већ навикнут, покоран и плашљиво послушан свет, да се маса одмах склања пред стражарима и усред гробне тишине, која је одједном настала, стражари га хватају и одводе. Маса, моментално, као један човек, клања се до земље пред старцем инквизитором, а он ћутке благосиља народ и одлази даље.

Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у древном здању светог суда, и затвара га у њу. Пролази дан и настаје тамна, врела севиљска ноћ »без даха«. Ваздух »на ловор и лимун мирише«. Усред дубоке таме одједном се отварају гвоздена врата тамнице и лично старац, велики инквизитор, са свећњаком у руци, полако улази у тамницу. Он је сам, врата се одмах за њим затварају. Он се зауставља код улаза и дуго, минут или два, загледа се у његово лице. Најзад лагано прилази, ставља свећњак на сто и каже му: »Јеси ли то ти? Ти?« Али кад није добио одговор, брзо додаје: »Не одговарај, ћути. А шта би ти и могао рећи? Ја сасвим добро знам шта ћеш ти рећи. Па ти немаш ни права да додајеш било шта оном што си већ раније казао. И зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. Али знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти и нећу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али сутра ћу те осудити и спалити на ломачи, као најгорег јеретика, и онај исти свет који је данас љубио твоје ноге, сутра ће, кад махнем руком, појурити да пригрће жар уз твоју ломачу, знаш ли то? Да, можда ти то знаш«, додао је у дубоком размишљању, ни за тренутак не одвајајући поглед од свог заробљеника.

-  Ја не разумем баш сасвим, Иване, шта је то? - осмехнуо се Аљоша, који је све време слушао ћутке - је ли то неограничена фантазија или нека грешка старчева, неко немогуће qui prо quo?4

- Схвати ако хоћеш као ово последње - насмејао се Иван - ако те је већ тако размазио савремени реализам и не можеш поднети ништа фантастично, ако желиш да је qui pro quo, онда нека буде тако. Једно је истина - опет се насмејао Иван - старцу је деведесет година и он је одавно могао полудети од своје фикс-идеје. Заробљеник га је могао запрепастити својом спољашношћу. Најзад, то је, просто, могло бити бунило, привиђење деведесетогодишњег старца пред смрт, поред тога узбуђеног јучерашњом свечаношћу спаљивања стотине јеретика. Али зар мени и теби није свеједно да ли је ово qui рrо quo или бескрајна фантазија? Овде је суштина у томе што је старцу потребно да искаже своје мисли, да, најзад, хоће да се наприча за свих деведесет година и говори гласно о оном о чему је деведесет година ћутао.

- А заробљеник такође ћути? Гледа га и не говори ни речи?

-  Да, тако и треба да буде у сваком случају - опет се насмејао Иван. - Старац га и сам упозорава да нема ни права да додаје ништа ономе што је већ раније казао. Ако хоћеш, у томе и јесте најбитнија црта римског католичанства, бар по мом мишљењу: »Све си, кажу, предао папи и, према томе, сада је све у папиним рукама, а ти сада не долази уопште, немој да сметаш, бар за извесно време.« Они не само да говоре у овом смислу већ и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових теолога. »Имаш ли ти право да нам саопштиш било коју тајну из тог света, из кога си дошао?« пита њега мој старац и сам одговара уместо њега: »Не, немаш, да не би додавао оном што си већ раније казао, и да не би одузео људима слободу, за коју си се тако залагао, када си живео на земљи. Све ново што ћеш рећи, угрозиће код људи слободу вере, јер ће бити чудо, а теби је још тада, пре хиљаду и пет стотина година, слобода њиховог веровања била дража од свега. Зар ниси тада тако често говорио: »Хоћу да вас учиним слободним.« И ето, видео си сада те »слободне људе«, додао је неочекивано старац, замишљен и са подсмехом. »Да, тај нас је подухват скупо стајао«, наставио је строго гледајући ухапшеног, »али смо, најзад, довршили тај подухват у име твоје. Петнаест векова мучили смо се са слободом, али сада је то завршено и завршено поуздано. Ти не верујеш да је поуздано завршено? Гледаш ме кротко и нећеш да ме удостојиш чак ни љутње? Ипак знај да су сада и управо сада ти људи убеђени више него икад, да су потпуно слободни, а, међутим, они су нам сами донели своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То смо урадили ми, а зар си ти то желео, зар си хтео такву слободу?«

-  Ја опет не разумем - прекинуо га је Аљоша - иронизира ли он, исмева ли?

-  Никако. Он заиста убраја у заслугу себи и својима што су, најзад, победили слободу и што су поступили тако да људе учине срећним. »Јер тек сада (то јест, он, наравно, говори о инквизицији) постало је могуће да се први пут помисли о срећи људској. Човек је био створен као бунтовник; а зар бунтовници могу бити срећни? Тебе су упозоравали«, говори он њему, »ти ниси оскудевао у упозорењима и саветима, али ти ниси послушао упозорења, одбацио си једини начин којим су се људи могли учинити срећним, али, на срећу, одлазећи предао си целу ствар нама. Ти си обећао, ти си потврдио својом речју, ти си нам дао право да везујемо и дрешимо, и сад, наравно, не можеш ни мислити да нам то право одузимаш. Зашто си дошао да нам сметаш?«

- А шта значи: ниси оскудевао у упозорењима и саветима? - упитао је Аљоша.

-  У томе и јесте оно главно, што старац хоће да каже. »Страшни и мудри дух, дух самоуништења и небића«, наставио је старац, »велики дух је говорио с тобом у пустињи, и нама су пренели у књигама да те је ,кушао'. А зар је тако? И зар се могло рећи било шта истинитије од оног што ти је он казао у три питања, и што си ти одбацио, и што су у књигама назвали ,искушењима'? Међутим, ако се икад на земљи десило потресно чудо, онда се десило тог дана, дана та три искушења. И управо у појави та три питања се и састојало чудо. Ако би било могуће замислити, само ради примера и ради пробе, да су та три питања страшног духа нестала без трага из књига и да их треба обновити, поново смислити и формулисати да би их поново унели у књиге, и ради тога окупити све мудраце земаљске - владаре, поглаваре цркве, научнике, филозофе, песнике и ставити им у задатак: смислите и формулишите три питања, али таква која не само што би одговарала величини збивања, већ би поред тога изражавала у три речи, само у три људска исказа, целу будућу историју света и човечанства - мислиш ли ти да би сва премудрост земаљска, сједињена, могла смислити нешто бар слично по снази и дубини оним трима питањима која ти је заиста тада у пустињи поставио моћни и мудри дух? Већ по самим тим питањима, само по чуду њихове појаве, могао си схватити да немаш посла са обичним људским умом, него са вечним и апсолутним. Јер у та три питања као да је сливена у целину и предсказана цела даља историја човечанства и показана три лика у којима ће се стећи све неразрешиве противречности људске природе на целој земљи. Тада се то још није могло јасно видети, јер је будућност била непозната, али сада, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све тако наслућено и предсказано, и све се тако потврдило да се њима нема ништа више ни додати ни одузети.«

Одлучио сам, ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: »Ти хоћеш да идеш у свет и идеш празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи!... Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.« Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!« Знаш ли ти да ће проћи векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда и тражи од њих врлину!« - ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула, и мада се ни она неће довршити, као ни она раније, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу и за хиљаду година скратити патње људима, јер они ће ипак доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада наћи поново под земљом, скривене у катакомбама (јер ћемо поново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: »Нахраните нас, јер они који су нам обећали огањ с неба, нису нам га дали.« И тада ћемо ми довршити њихову кулу, јер ће је довршити онај ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име твоје, и слагаћемо да је у име твоје. О никада, никада они без нас неће себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду били слободни, али свршиће се тиме што ће они донети слободу своју пред наше ноге и рећи нам: »Боље је да нас поробите, само нас нахраните.« Схватиће, најзад, сами да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада, неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити ни слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам, може ли се он упоредити са хлебом земаљским у очима слабог, вечно порочног и вечно незахвалног људског племена? И ако у име хлеба небеског пођу за тобом хиљаде и десетине хиљада, шта ће онда бити са милионима и десетинама хиљада милиона бића која неће бити у стању да потцене хлеб земаљски ради хлеба небеског? Зар су теби драге само десетине хиљада великих и снажних, а остали милиони слабих који те, међутим, воле, многобројни као песак морски, треба да послуже само као материјал великим и снажним? А не, нама су драги и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају ће постати послушни. Они ће нам се дивити и сматраће нас боговима. Зато што смо им се ставили на чело и пристали да подносимо слободу и господаримо њима - тако ће им, на крају, постати страшно да буду слободни! Али ми ћемо рећи да смо послушни теби и да владамо у име твоје. Ми ћемо их поново обманути, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си одбацио у име слободе коју си ценио изнад свега. Међутим, у том питању се садржи велика тајна овог света. Да си примио ,хлебове' одговорио би на свеопшту и вечиту чежњу човечанства, како појединог бића, тако и целог човечанства - наиме: ,Пред ким да се поклоне.' Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони. Али човек тражи да се поклони пред оним што је већ неоспорно, тако неоспорно, да би сви људи сложно пристали на свеопште клањање пред њим. Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако у шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свеопштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима!' И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом - заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб - и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу - е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био у праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. То је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније. И ето, уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска савест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодрећено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си као да их уопште не волиш, и то ко, онај који је дошао да за њих да свој живот!

Уместо да овладаш људском слободом, ти си је увећао и заувек оптеретио њеним мукама душевно царство човеково. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, примамљен и занет тобом. Уместо по строгом древном закону, човек је сада морао слободним срцем да одлучује сам шта је добро, а шта је зло, имајући за узор само твој лик пред собом, али зар је могуће да ниси помислио да ће он, најзад, одбацити и чак оспорити и твој лик, и твоју истину, ако га оптерете тако страшним бременом као што је слобода избора? Они ће, најзад, повикати да истина није у теби, јер их је немогуће било оставити у већој пометњи и мукама него што си ти учинио када си им оставио толико брига и нерешивих задатака. Према томе, ти си сам почео рушење својег царства и не криви за то никог више. А, међутим, зар се то теби предлагало? Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника - то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример.

Када те је страшни и премудри дух изнео на врх храма и рекао ти: ,Ако хоћеш да сазнаш да ли си син Божји, онда скочи доле, јер је казано за њега да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити се разбити и сазнаћеш тада да ли си син божји, и доказаћеш тада каква је вера твоја у оца твојег', али ти си, саслушавши, одбацио предлог и ниси се повео, и ниси скочио доле. О, ти си наравно тада поступио поносно и величанствено као Бог, али људи, али слабо бунтовно племе - зар су они богови? О, ти си тада схватио: кад би само крочио, кад би учинио само покрет да се бациш доле, одмах би искушао Господа и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу, коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, зар има много таквих као ти? И је ли могуће да си ти макар и за тренутак могао сматрати да ће и људи моћи поднети слично искушење? Зар је тако створена људска природа, да одбаци чудо и у тако страшним тренуцима живота, у тренуцима решавања најстрашнијих, фундаменталних и тегобних питања духа, остане само са слободном одлуком срца? О, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до последњих времена и последњих кутова земље, и понадао си се да ће човек идући за тобом остати са богом, не осећајући потребу за чудом. Али ти ниси знао да чим човек одбаци чудо, одмах одбаци и бога, јер човек не тражи толико бога колико чудо. И пошто човек није у стању да остане без чуда, наствараће себи нових чуда, сада већ својих, и поклониће се врачарском чуду, бапском бајању, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста када су ти викали, исмевајући те и изазивајући: ,Сиђи с крста и повероваћемо да си то ти.' Ти ниси сишао зато што ниси хтео да поробиш човека чудом и жудео си за слободном вером, а не за изазваним чудом. Желео си слободну љубав а не ропско одушевљење невољника пред моћима које су га запрепастиле једном заувек. Али ти си и тада судио о људима сувише узвишено, јер они су, наравно, невољници, мада су створени као бунтовници. Осврни се и оцени, ево прошло је петнаест векова, хајде погледај их: кога си уздигао до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нискији него што си ти о њему мислио! Може ли, може ли он да изврши оно што и ти? Поштујући га толико, поступио си као да си престао да саосећаш с њим, зато што си сувише много од њега захтевао - и то ко, онај који га је волео више него самог себе! Да си га мање поштовао, мање би од њега и захтевао, а то би било ближе љубави, јер би лакше било његово бреме. Он је слаб и подао. Шта вреди то што се он сада свуда буни против наше власти и поноси се тиме што се буни? То је понос детета и ђака. То су малишани који су се побунили и истерали наставника. Али доћи ће крај дечјем одушевљењу и коштаће их скупо. Они ће порушити храмове и залити крвљу земљу. Али досетиће се најзад, глупа деца, да иако су бунтовници - немоћни су бунтовници, који не могу да издрже сопствену буну. Лијући глупе сузе, они ће најзад признати себи да је творац, стварајући их као бунтовнике, несумњиво хтео да им се подсмехне. Они ће то рећи у очајању и то што кажу биће богохуљење од кога ће постати још несрећнији, јер природа људска не подноси хуљење и, на крају крајва, за то ће се сама увек осветити. Према томе, неспокој, сметеност и несрећа - то је садашња судбина људи, после свега што си ти препатио за њихову слободу! Твој велики пророк у својим визијама и алегоријама говорио је да је видео све учеснике првог васкрсења и да их је било по дванаест хиљада из сваког поколења. Али ако их је било толико, онда и они као да нису били људи него богови. Они су отрпели крст твој, отрпели су десетине година глади и голе пустиње, хранећи се скакавцима и корењем, и ти, наравно, можеш са поносом да покажеш ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име твоје. Али сети се да је њих било свега само неколико хиљада, и то богова, а остали? И шта су криви остали слаби људи што нису могли истрпети оно што и моћни? Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И ако је тако, онда је у томе нека тајна и ми је не можемо схватити. А кад је тајна, онда смо и ми имали право да проповедамо тајну и да их учимо да није важно слободно одлучивање њихових срдаца, нити љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Ми смо исправили подвиг твој и засновали га на чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их поново повели као стадо и што су, најзад, са њихових срца скинули тако страшни дар, који им је донео толико мука. Реци, јесмо ли били у праву, када смо проповедали и поступали тако? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смирено схватили његову немоћ, са љубављу олакшали његово бреме и дозволили слабој природи његовој и грех, али са нашом дозволом? Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка. А ко је крив? О, наш подухват је и сада још у почетку, али је започео. Дуго ће се још чекати на његово довршавање и још много ће препатити земља, али ми ћемо постићи циљ и бићемо цареви, и тада ћемо помислити о универзалној срећи људској. Међутим, ти си могао још тада узети царски мач. Зашто си одбио тај последњи дар? Да си прихватио трећи савет моћног духа, испунио би све што тражи човек на земљи, наиме: пред ким да се поклони, коме да уручи савест и на који начин да се, најзад, сви уједине у неминовни, општи и сложни мравињак, јер је потреба за универзалним уједињењем трећа и последња мука људска. Одувек је човечанство као целина тежило да обавезно оствари универзално уређење. Било је много великих народа са великом историјом, али што су били већи ти народи, утолико су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу универзалног сједињавања људи. Велики завојевачи Тимури и Џингис-кани летели су као вихор по земљи, тежећи да освоје васиону, али и они су, мада несвесно, изразили ту исту велику потребу човечанства за универзалним и свеопштим уједињешем. Да си примио свет и царску одору, основао би васељенско царство и дао спокој целом свету. Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу и у чијим су рукама њихови хлебови. Ми смо узели царски мач, а када смо гa узели, одбацили смо, наравно, тебе и пошли за њим.

О, проћи ће векови анархије слободног ума, њихове науке и антропофагије, зато што ће, кад почну дизати без нас своју Вавилонску кулу, завршити антропофагијом. Али тада ће и допузити к нама звер и лизаће ноге наше, и покапаће их крвавим сузама из очију својих. И ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано: ,Тајна!' Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће. Ти се поносиш својим изабраницима, али ти имаш само изабранике, а ми ћемо успокојити све. И да ли је тако: колико се од тих изабраника, од моћних који би могли постати изабраници, најзад уморило чекајући тебе, и однело и још ће однети снагу духа свог и ватру срца свог на другу њиву, и завршиће тиме што ће против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. А код нас ће сви бити срећни и неће се више ни бунити нити уништавати једни друге, као што се у слободи својој дешавало свуда. О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре. И хоћемо ли тада бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих је ужаса ропства и пометње доводила твоја слобода. Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити себе, други - непокорни, али слаби уништиће једни друге, а трећи који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: ,Да, ви сте имали право, једино сте ви знали његову тајну и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.' Добијајући хлеб од нас, они ће, наравно, јасно видети да ми њихов хлеб, њиховим рукама стечен, узимамо од њих да бисмо им га поделили, без икаквог чуда; видеће да ми нисмо претворили камење у хлебове, али ће се заиста више него самом хлебу радовати томе што га добијају из руку наших! Јер ће сувише добро памтити да су се раније, без нас, хлебови које су стекли, претварали у њиховим рукама само у камење, а када су се вратили нама, онда се само камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Сувише, сувише ће добро оценити шта значи покорити се једном заувек! И док људи ово не схвате, биће несрећни. А ко је највише допринео овом несхватању, реци? Ко је растерао стадо и растурио га по путевима незнаним? Али стадо ће се поново окупити и поново покорити, и то заувек. Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени. О, ми ћемо их најзад убедити да се не поносе, јер ти си их уздигао и тиме научио да се поносе; доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је детиња срећа најслађа. Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот, као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде. И узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред Богом. И неће бити у њих никаквих тајни пред нама. Ми ћемо им дозвољавати или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце - и све то према њиховој послушности - и они ће нам се весело и радосно покоравати. Најмучнје тајне њихове савести - све, све ће то нама изнети, а ми ћемо им све објаснити и они ће са радошћу поверовати нашем објашњењу зато што ће их избавити од велике бриге и страшних садашњих мука због личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони бића, сем стотине хиљада управљача њихових. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника, који су узели на себе проклетство познања добра и зла. Мирно ће они умрети, тихо ће се угасити у име твоје, а у гробу ће наћи само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би нешто и постојало на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говоре и проричу да ћеш ти поново доћи и победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим поносним и моћнима, али ми ћемо рећи да су они спасли само себе, а ми смо спасли све. Кажу да ће бити осрамоћена блудница, која јаше на звери и држи у својим рукама тајну; да ће се поново побунити слаби, да ће подерати њену пурпурну хаљину и разголитити њено ,гадно' тело. Али ја ћу тада устати и показаћу ти хиљаде милиона срећне деце која не знају за грех. И ми смо узели на себе грехове њихове ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и рећи: ,Суди нам ако можеш и смеш.' Знај да се ја не бојим тебе. Знај да сам и ја био у пустињи, да сам и ја јео скакавце и корење, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе, и ја сам се спремао да станем у редове твојих избраника, у редове моћних и силних, са жељом да ,попуним број'. Али ја сам се освестио и нисам хтео да служим безумљу. Вратио сам се и пришао мноштву оних који су ревидирали подвиг твој. Отишао сам од гордих и вратио се кроткима, ради среће тих кротких. Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити. Dixi5«.

Иван се зауставио. Узбудио се говорећи и говорио је са заносом. Кад је завршио, неочекивано се осмехнуо.

Аљоша, који га је стално слушао ћутке и пред крај, изузетно узбуђен, више пута покушавао да прекине брата, али се очевидно уздржавао, одједном је почео да говори као да се отргао, дајући одушке себи.

-  Па... то је бесмислица! - повикао је црвенећи. - Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда... као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље... То је Рим, а није ни сав Рим, није истина - то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити!... И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њима се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви... Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем - римским папом на челу... то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене туге... Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања... слично будућем кметству у коме ће они постати спахије... то је све што имају. Они, можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија . . .

- Ама, чекај, чекај - смејао се Иван - како си се распалио. Фантазија, кажеш, па нека је! Наравно да је фантазија. Али ипак дозволи: зар ти заиста мислиш да је сав католички покрет последњих векова, у суштини, само жеља за влашћу и само ради прљавих блага? Да те отац Пајсије тако не учи?

-  Не, не, напротив, отац Пајсије је једном говорио чак нешто слично теби... али, наравно, није тако, уопште није тако - тргао се одједном Аљоша.

- То је ипак драгоцена информација, и поред твога »уопште није тако«. А ја тебе питам, зашто би се твоји језуити и инквизитори уједињавали само због ниских материјалних блага? Зашто се међу њима не може наћи ниједан патник, кога мучи велика туга и који воли човечанство? Видиш, претпостави да се међу свима оним који желе само материјална и ниска блага, нашао бар један овакав, као мој старац инквизитор, који је и сам јео корење у пустињи и махнитао побеђујући своје тело, да би постао слободан и савршен, али који је, међутим, целог века волео човечанство, и одједном схватио и видео да није велико морално блаженство постићи савршенство воље, а ис-товремено се убедити да су милиони осталих бића Божјих остали створени само за подсмех, и да никада неће бити у стању да овладају својом слободом, да од јадних бунтовника никада неће постати великани који би завршили кулу и да велики идеалист није због таквих гусана маштао о својој слободи. Кад је све ово схватио, он се вратио и пришао... паметним људима. Зар се то није могло десити?

-Коме је пришао, каквим паметним људима? - готово страсно узвикнуо је Аљоша. Немају они такве памети и никаквих тајни и мистерија... Сем можда атеизам, то је цела њихова тајна. Твој инквизитор не верује у бога, то је сва његова тајна!

- Нека је и тако! Најзад си се досетио. И заиста је тако, стварно је само у томе цела тајна, али зар то није патња, бар за таквог човека као што је он, који је сав живот упропастио на подвиг у пустињи и није се излечио од љубави према човечанству? У сутон свог живота он се, несумњиво, уверио да би само савети великог страшног духа могли колико-толико да створе сношљив поредак за немоћне бунтовнике, за »недовршена, пробна створења, која су створена за подсмах«. И ето, када се у то уверио, видео је да треба поступати по упутству мудрог духа, страшног духа смрти и рушења, а ради тога треба прихватити лаж и обману и свесно водити људе ка смрти и разарању и варати их целим путем да, некако, не би приметили куда их воде, да би бар у путу ови јадни слепци сматрали себе срећнима. И имај на уму, обмана је у име оног у чији je идеал тако страсно старац веровао целог свог живота! Зар то није несрећа? И када би се макар један такав нашао на челу целе оне армије »која жуди за влашћу само ради ниских блага«, зар није доста само један такав па да буде трагедија? И не само то: довољан је и један такав, који стоји на челу, да би се најзад нашла права идеја водиља целог римског покрета, са свим његовим армијама и језуитима, врховна идеја тог покрета. Отворено ти кажем да тврдо верујем да такав изузетни човек никада није недостајао онима који су били на челу покрета. Ко зна, можда су ти изузетни постојали и међу римским папама. Ко зна, можда тај проклети старац који је тако упорно и на свој начин волео човечанство, постоји и сада у виду целог реда многих таквих изузетних стараца, и то уопште не случајно, већ постоји као споразум, као тајни савез, који је већ одавно основан ради чувања тајне, ради њеног очувања од несрећних и немоћних људи, да би их учинили срећним. То, несумњиво, постоји и тако мора бити. Наслућујем да чак код масона, у основи њиховог покрета, постоји нешто слично овој тајни, и да католици зато и мрзе масоне што у њима виде конкуренте, разбијање јединства идеје, а треба да буде једно стадо и један пастир... Уосталом, бранећи своју мисао, ја изгледам као писац који није издржао твоју критику. Доста о овоме.

- Ти си, можда, и сам масон! - отело се неочекивано Аљоши. - Ти не верујеш у Бога - додао је, али већ са необичном тугом. Учинило му се, поред тога, да га брат гледа са подсмехом. - Како ће се завршити твоја поема? - упитао је одједном, гледајући у земљу - или је већ завршена?

-  Хтео сам да је завршим овако: кад је инквизитор ућутао, он извесно време чека шта ће му заробљеник одговорити. Тешко му пада његово ћутање. Видео је како га је сужањ све време слушао осећајно и мирно, гледајући га право у очи и очигледно не желећи да му противречи. Старац би желео да му овај нешто каже, макар било болно и страшно. Али он неочекивано прилази старцу и нежно га љуби у његова бескрвна, деведесетогодишња уста. И то је сав одговор. Старац је уздрхтао. Нешто је заиграло у кутовима његових уста. Он иде вратима, отвара их и говори му: »Одлази и не долази више... уопште не долази . ... никада, никада!« И пушта га на »мрачне улице града«. Заробљеник одлази.

- А старац?

-  Пољубац гори у његовом срцу, али старац остаје уз ранију идеју.

- И ти си заједно с њим, и ти? - болно је узвикнуо Аљоша.

Иван је почео да се смеје.

-  Та све је ово лудост, Аљоша, јер ово је само бесмислена поема глупог студента, који никада ни два стиха није написао. Зашто то схваташ тако озбиљно? Не мислиш, ваљда, да ћу сад одмах отићи тамо, језуитима, да бих стао у ред људи који ревидирају Христов подвиг? О, Господе, шта се то мене тиче? Јер ја сам ти рекао: мени само да је да догурам до тридесете, а тада ћу - пехаром о под!

-  А лепљиви листићи, а драги гробови, а плаветно небо, а вољена жена! Како ћеш живети, како ћеш их волети? - тужно је узвикивао Аљоша. - Зар је то могуће са таквим паклом у грудима и у глави? Да, ти заиста идеш да им приђеш... а ако то не учиниш, онда ћеш се убити, нећеш издржати!

-  Постоји таква сила која ће све издржати! - казао је Иван већ са хладним осмехом.

-  Каква то сила?

-  Карамазовска... сила карамазовске нискости.

- То значи потонути у разврат, задавити душу у неморалу, је ли, је ли?

- Можда и то... само ћу то до тридесете, можда, избећи, а онда...

-А како ћеш избећи? На који начин ћеш избећи? То је немогућно са твојим мислима.

- Опет на карамазовски начин.

- Значи ли то »све је дозвољено«? Све је дозвољено, је ли?

Иван се намршти и изненада некако чудно пребледе.

- А, то си ти ухватио јучерашњу реч, на коју се Миусов тако увредио... и због које се онако наивно брат Димитрије умешао у разговор и прокоментарисао је? - кисело се осмехнуо Иван. - Па, добро: »све је дозвољено«, кад је већ реч изговорена. Не одричем се. А ни Митјењкина реакција није лоша. Аљоша га је ћутке гледао.

-  Одлазећи, ја сам мислио, брате, да на целом свету имам бар тебе - са неочекиваном емотивношћу рече Иван - а сад видим да за мене нема места ни у твом срцу, драги мој пустињаче. Ја се нећу одрећи формуле: »Све је дозвољено«, и шта онда, хоћеш ли се због тога ти мене одрећи, је ли?

Аљоша је устао, пришао му и ћутке га нежно пољубио у уста.

- Књижевна крађа! - викнуо је Иван, неочекивано прелазећи у неко одушевљење - то си украо из моје поеме! Ипак ти хвала. Устај, Аљоша, хајдемо, време је и мени и теби.

Изашли су, али су се зауставили на улазу кафане.

-  Знаш шта, Аљоша - казао је Иван одлучним гласом - ако заиста будем способан да волим лепљиво лишће, онда ћу га волети само сећајући се тебе. Довољно ће ми бити то да си ти негде ту и нећу изгубити жељу да живим. Је ли ти доста то? Ако хоћеш, схвати ово као признање љубави. А сада, ти десно, а ја лево, и доста, чујеш ли, доста! То јест, ако ја и не бих сутра отпутовао (чини ми се да ћу, вероватно, отпутовати) и ми бисмо се поново некако срели, онда о овим питањима више ни речи. Веома те молим. И о брату Димитрију такође, посебно те молим, чак и не почињи разговор са мном никада више - додао је одједном љутито - све смо исцрпли, о свему разговарали, зар не? А ја ћу теби за то дати једно обећање: када око тридесете године пожелим да »бацим пехар о под«, ја ћу ипак, ма где ти био, доћи да поразговарам с тобом .... макар из Америке, то да знаш. Намерно ћу доћи. Биће веома занимљиво да те видим у то време: какав ћеш бити тада? Видиш, доста свечано обећање. А, у ствари, ми се, можда опраштамо на седам, на десет година. Хајде, иди сада свом Pateru Seraphicusu, јер он умире; ако умре без тебе, онда ћеш се, можда, љутити на мене што сам те задржао. До виђења, пољуби ме још једанпут, ето тако, и одлази...

Иван се одједном окренуо и пошао својим путем, не осврћући се. Личило је на тренутак када је јуче од Аљоше отишао брат Димитрије, мада је јуче било сасвим другачије. То чудно запажање синуло је као стрела у тужној мисли Аљошиној, тужној и ојађеној у овом тренутку. Почекао је мало гледајући за братом. Неочекивано је однекуд приметио да брат Иван иде некако гегајући се и да му је, кад се отпозади гледа, десно раме ниже од левог. Никада то раније није приметио. Али одједном се и он окрену и готово потрча ка манастиру. Већ се сасвим смркавало и било му је готово страшно; нешто ново је расло у њему, чему не би знао дати одговор. Као и јуче, опет је почео да дува ветар и столетни борови кобно почеше да шуме око њега кад је зашао у манастирску шуму. Скоро је трчао. »Pater Seraphicus — то име је однекуд узео, а откуда?« синуло је Аљоши. »Иване, јадни Иване, када ћу те поново видети... Ево и скита, господе! Да, да, он Pater Seraphicus, он ће ме спасти... од њега и заувек!«

Касније се, неколико пута у животу, са великом недоумицом сећао, како је могао тако неочекивано, после растанка са Иваном, сасвим заборавити брата Димитрија, кога је ујутру, пре свега неколико сати, одлучио да нађе обавезно и да без тога не иде, макар се те ноћи чак и не вратио у манастир.

_______

1  Богородичина црква у Паризу.

2  Милосрдни суд пресвете и милостиве Деве Марије.

3   У велику славу божју.

4  Једно место другог; неспоразум.

5  Рекао сам.

Извор: Фјодор М. Достојевски, Браћа Карамазови, Рад, Београд 1990, стр.349-371.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.