header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Монаси у Љуљацима: Нисмо јеретици
Монаси у Љуљацима: Нисмо јеретици Штампај Е-пошта
недеља, 27 јун 2010

Нисмо јеретици

          У храму светог Јована Претече привремено уточиште нашло је дванаест одбеглих калуђера из Рашко-призренске епархије. Светиња у којој се тренутно налазе необична је баш као и њихова решеност да не прихвате одлуке Синода Српске православне цркве. Признају да греше и они, али тврде да то чини и друга страна

+++

Када је након вишедеценијског прогонства из Србије, сада већ покојни прота Томислав Марковић одлучио да се родном крају одужи тако што ће на имању свога деде подићи храм божји, Гружани су се више чудили него радовали. “Шта ће му црква, када цркву већ имамо, а и тамо, руку на срце, ретко идемо. Кол’ко ли је само пара у зидине стуцао, могао је и вилу на мору да направи?!”

Времешном свештенику није било стало ни до мора ни до људске доколице, али до народа јесте. Желео је, кажу, да овде направи духовно-визионарски центар, да окупи монахе и омогући да се божја реч свакодневно чује. Желео је, исто тако, да прикупи и кости страдалника, свих оних изгнаника који помреше далеко од родног краја, а којима се отаџбина ни гробом није одужила. Да усред Србије подигне нови Зејтинлик, свето место где ће се млади учити, а старији подсећати.

Желео је много да уради, али није стигао. Умро је крајем зиме 2004. године, а убрзо потом за њим је отишла и његова супруга. Нису имали деце, па је народ са нестрпљењем очекивао отварање тестамента, тек да види шта ће даље са здањем бити.

Задужбина проте Т. Марковића

 Знаће Бог коме ће светиња требати

Стриц Тома је имао високо образовање, објашњава Милан Марковић, протин синовац.

- Теолошки факултет је завршио у Београду, а крајем шездесетих година је отишао на постдипломске студије у Беч. Због своје привржености вери и ширења божје речи, био је на удару тадашње Удбе, али и појединих црквених великодостојника. Изгледа да им је баш био “трн у оку”, јер када су му у иностранству нестале путне исправе, Служба је једноставно одбила да му изда нове. Више од тридесет година није могао да се врати у завичај, без кривице је осуђен на трајно изгнанство.

Прота Томислав Марковић је већи део живота провео у Немачкој и Енглеској. Радио је као војни свештеник у британској армији, причешћивао је и исповедао православне војнике. Међу њима је било и потомака некадашњих бораца Југословенске војске у отаџбини, оних који у завичај нису могли ни мртви да се врате. Због њих је, кажу, и започео изградњу овог храма у чијој крипти, заједно са женом, данас и сам почива.

- Желео је прота да овде буде манастир - прича Милан. - Задужбину је дизао на имању свога деде, које се простире на површини од осам хектара. Требало је то да буде метох манастира Враћевшнице, монахиње су радо и често долазиле, али је у међувремену стриц умро и покренуло се питање наслеђа. А оно што је у тестаменту писало, очигледно, толико је изнервирало владику жичког Хризостома да је монахињама забранио да више долазе. Једноставно, решио је да светињу осуди на заборав и тихо пропадање.

Шта је било спорно у изјави последње воље старог свештеника? Вероватно то што је написао да своју задужбину, своју муку коју је заједно са супругом Милицом, професором ликовне уметности, стицао целог живота, оставља народу Епархије жичке, али не и “раскалашној власти”, како државној тако и црквеној! На примедбу немачког нотара да појам “народ” и није превише конкретан, односно да нејасна формулација у имену титулара може изазвати велике проблеме, прота се није бринуо.

“Целог живота сам Богу служио и он ће најбоље знати коме ће ово здање највише требати”, рекао је, наводно, времешни свештеник.

Неком божјом промисли, шест година након протине смрти, манастир је поново заживео. Од средине прошле недеље, конак некадашњег прогнаника населиле су одбеглице. Монаси из Црне Реке, Бањске, Дивиних вода и других манастира Рашко-призренске епархије, који нису прихватили одлуку Синода Српске православне цркве о разрешењу дужности епископа Артемија, нашли су овде привремено уточиште.

Или ће се непослушно братство вратити и покајати или ће им, можда, привремени администратор дати канонски отпуст и омогућити да оду где желе. Постоји, нажалост, и треће решење које, чини нам се, нико не прижељкује: да обе стране остану при свом ставу, а тада би цео случај морао да решава Црквени суд. Трагом овог необичног случаја, али и саме приче о необичном задужбинару, упутила се и екипа “Илустроване”.

 

Неспоразум до неспоразума

Село Љуљаци се по мало чему разликује од већине других у книћанској општини. Сместило се на обе стране речице Груже, крај регионалног пута који од Горњег Милановца води ка Крагујевцу. Од уласка у село, када се преко моста скрене десно, до храма се иде уским кривудавим друмом, на којем асфалта више нема него што има. Пут се завршава на вису изнад села, а даље се може једино пешице или погледом.

Светиња је подно брда, окружена зеленом пучином траве и лишћа. Дочекује нас отац Наум, заменик доскорашњег игумана из Црне реке, оца Николаја. Овде су трећи дан, а од игумана је, каже, добио задатак да организује живот братства. Још се поштено нису ни распаковали, а посла има много. Ваља организовати смештај, одредити послушања, видети од чега ће се и како живети. Ипак, највећи проблем је неизвесност која се, попут облака, надвија над главама одбеглих монаха.

- Нисмо зилоти и јеретици, још мање расколници - започиње исповест отац Наум у великој сали недовршеног конака. - Понајмање секташи, како нас ових дана називају поједини црквени великодостојници. Када смо се замонашили дали смо завет Богу, завет који нам нико не може одузети. Шта год да се догоди, где год да будемо били и радили, служићемо њему.

У јавности је последњих месеци било пуно контроверзи у вези с овим догађајем. Најпре су, да подсетимо, средином прошле године приказане бруталне сцене пребијања штићеника у Рехабилитационом центру у Црној реци и мада то, у суштини, није имало везе са братством манастира. Затим је формирана материјално-финансијска комисија СПЦ која је открила низ малверзација у раду Рашко-призренске епархије, због чега је епископ Артемије умировљен, а монах Симеон Виловски рашчињен.

И премда је владика у целости прихватио одлуке Сабора, један део монаха се није са тим сложио сматрајући да је напад на епархију мотивисан сасвим другим разлозима. До кулминације проблема је дошло 14. фебруара, када је тадашњи администратор владика Атанасије Јефтић, тражио да се закључају врата манастира Грачанице, чиме је спречио улазак монаха из Црне реке који су дошли да се виде са својим доскорашњим духовником и епископом Артемијем. Сцене туче између калуђера узнемириле је јавност у Србији.

- Сукоб у Грачаници је исцениран и неодољиво подсећа на случај на сарајевској пијаци Меркале - објашњава отац Наум. - Ником није јасно коме је било у интересу да нам спречи улазак у манастир, а још мање како су се телевизијске камере одмах нашле на лицу места. Желели смо само да се видимо са владиком, да се посаветујемо шта нам је даље чинити, а то је, очигледно, неко желео пошто-пото да спречи.

 Наш домаћин објашњава да је суштина проблема то што им је ускраћено право да сами бирају свог духовника, право које припада сваком члану православне заједнице.

- Хтели смо да нам владика Артемије остане духовник, да будемо у епархији у којој ће и он боравити - каже наш саговорник. - То нам је била жеља, али не и услов. Ако не може с њим, можемо бити било где се верска служба и данас обавља у складу са светим предањем, на исти начин као што се то чини стотинама година. Таквих епархија и владика још има у Српској православној цркви, али их је, нажалост, све мање.

Нови администратор митрополит Амфилохије Радовић није им изашао у сусрет, сматрајући да захтев за канонски отпуст није оправдан. Наводно, рекао им је да неће дозволити да секташе по Србији и наложио им да остану ту где јесу. Братство Црне реке то није прихватило. Скоро једногласно су одлучили да оду без канонског отпуста, а њиховим стопама кренуо је и један број монаха из других манастира Рашко-призренске епархије. Привремено су се сместили у етносело Лозница крај Чачка, да би се једна група сада преселила у конак цркве у Љуљацима. У међувремену, митрополит Амфилохије их је позвао да се врате, а сличан позив упутио је и патријарх Иринеј прошле недеље, приликом посете Пећке патријаршије.

Отац Наум признаје да је непослушност велики грех, али је зло и грех, каже, и оно што се с њима чини. Зашто им је ускраћен канонски отпуст, зашто им једноставно не дозволе да оду када се и другима до сада излазило у сусрет, пита се он.

Народ у Гружи је изненађен и затечен доласком монаха. Радује их чињеница да је живот у храму светог Јована обновљен, да ће се остварити жеља њиховог земљака, али се надају да ће се то догодити уз благослов и сагласје црквених великодостојника. Подела је, уосталом, и до сада било превише и никоме, кол’ко знају, добра нису донела. Понајмање Србима.

Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2684&tekst=02

Последњи пут ажурирано ( недеља, 27 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.