|
Драгомир Костић Протеривање владике Артемија Распето Косово-распети Владика Ево, браћо и народи, у какво срамотно и плачевно состојаније Христову церков доведоше и низринуше варварство, тамно невјежевство и проклето неправедно среброљубије. Епископи! Оци духовни! Пастири Христова стада! Доситеј Обрадовић
Нека је Владика и крив! Уосталом, свако издвајање из групе, од већине, мноштва (овога пута је то група архијереја, највиших званичнка једне Цркве, српске) представља, свакако не малу кривицу. Али, зар се тако поступа са једним од нас!? Зар тако, браћо архијереји, са својим братом, архијерејем? Зар се тако поступа са Човеком? Зар се тако поступа са човеком који је постао Симбол косовског човека. Косовског Србина! Србина који је на Косову и Метохији остао. И који је, штавише, устављао оне који су се спремали да оду, а оне који су отишли, позивао да се врате. ОСТАО и ако је све указивало на то да не може остати. Али, шта не може?! - Не сме остати! Зар се тако чини са владиком који није био само владика, верски поглавар, који није узео у заштиту само своје потчињене, монахиње, монахе, свештенство-него и сав преостали народ. Верујући и неверујући. Народ који је веровао у оно што се с њим дешавало и који није веровао у то! И који је постао истински, признали ми то или не, Вођа тог народа. Остављеног од своје државе и препуштеног самом себи. Да је бар самом себи! Остављеног на милост и немилост другом народу. Оном народу који се налазио пред остварењем свог вековног сна: да онај први народ истисне коначно са овог, заједничког, простора. Циничном и неосетљивом народу. Бруталном и крвавом! Милом и силом. Парама и паролама. Зато је Владика – Симбол морао бити уклоњен. Не саветоваше ли га, уосталом, брат његов, суседни епископ, а данас патријарх српски, да иде у Призрен, у тобоже обновљени епархијски, свој, дом? Односно, у изолацију! У карантин! У затвор! Што они други не иду у Призрен? Што он, патријарх, не иде у Пећ, у Пећку патријаршију, свој патријаршијски дом. И тако постане пример, симбол, свесрпског повратка на Косово и у Метохији? Али, не! Београд је далеко. И далеко слободнији. Светскији. Шта мари што су Пећ, Призрен или још увек српска Грачаница светији? Нашим архијерејима, колико год да их је, очигледно, није стало до тишине светости, него до халабуке света! Смушена је, немушта ваша оптужба! Смушена оптужба, али одлучна, неумољива ваша пресуда: Владика је одстрањен због канонске одговорности, за укупно стање и немиле појаве у Епархији, посебно за деструктивно, канонски и морално неприхватљиво деловање једног броја његових блиских сарадника. То је неприхватљиво, а ово је прихватљиво!? А кад је реч о Владичиним сарадницима, на једног од њих Владики најближих, игумана Симеона, подигла се таква прашина као да је у најмању руку вишеструки убица, терориста светских размера или хашки оптуженик који је у најмању руку потаманио пола Босне! Зар зато, низашто, свога брата бацисте у јаму најдубљу? Зар га зато продадосте? Продадосте, али коме? Браћа су Јосифа бацила у јаму, браћа су Јосифа продала. Да би их, потом, Јосиф избавио од глади и спасао смрти. Учинили су то зато што је Бог тако хтео! Што је тако требало да буде. Зашто ли ви, браћо архијереји, продадосте вашег брата архијереја? Зашто га ви бацисте у јаму? У: Видовдански гласник, год. XIX, бр. 18 (2010) Грачаница, стр. 16-17. |
