Јереј Михаило В. Микић

СМИСАО ПОСТА И МОЛИТВЕ

Говорити о посту и молитви је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо је сила Божија. Та благодатна божанствена сила даје истинским слебденицима Господа нашег Исуса Христа потребну снагу, вољу и моћ, да они издрже као православни хришћани: Срби, Православци и Светосавци, на Бого - човечанском путу посутим трњем и камењем да не би тако могла свака шуша по њему да иде. Тај пут Богочовека води на Голготу, у страдање, патње, муке и смрт, али и  у славно Васкрсење са вером у Христа.

 Некада у стара и добра времена, до појаве поделе и раскола у Цркви свуда је по свијету било исто. Народ је постио и Богу се молио, и на Истоку и на Западу.  Међутим, још прије раскола а поготово после њега, римокатоличка  „црква“ на Западу све више се удаљавала од Духа Светога као Извора воде живе. Упадајући тако још од првих дана свога постојања у многе заблуде и јерес,  она је најприје изгубила благодат Божију, а затим је због свог погрешног учења отпала од Православља и тако престала бити истинитом Црквом Христовом. За разлику од Западне римокатоличке „цркве“ отпале тако због своје јереси: погрешног  учења,  исповедања вере и богослужења, као и свог нехришћанског начина живота од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; Православна Црква са Истока и после великог раскола у Цркви 1054 године, уз Божију помоћ сачувала је у себи пуноћу Духа Светог, и неизмењено Христово учење до данашњих дана.

Она је тако у Духу Истине Христове, као истинита Црква Божија наставила у свету сама да чува богату ризницу Светог Православља, и да шири Радосну вест о искупљењу и спасењу рода људског.  Зато се у Православној Цркви и сада пости и Богу се моли, исто онако као што су то радили хришћани  у првим вековима.  Широм Православља и сада се исто онако као некада у добра и стара времена,  практикује и чува богослужење са постом и молитвом. Световна обнова поста и молитве посебно је видна у ово наше садашње време када многи  љекари у свијету све више говори о потреби примјене терапијских постова и молитви са најразличитијим дијетама са којима научници покушавају тако да се супроставе и да лече многе савремене болести: од прекомјерне телесне тежине до рака и дијабетиса, као и поједине болести душевне природе.

Познато је да су многе болести душе, а посебно тела проузроковане нашим греховним односом према храни, прекомјерним јелом и пићем, односно погрешном исхраном и начином живота. То потврђује и савремена медицина која и поред великог напретка у својим достигнућима, због немогућности лечења многих болести  обољелима препоручује и прописује разне терапије у виду поста.  Тако је питање поста у свијету постало филозофијом живота, а за нас православне хришћане одувјек је то било и остало питање нашег личног односа према Богу, Цркви Његовој и спасењу своме.

Све што је Црква прописала има свога смисла, независно од тога да ли је то некоме јасно или не. Бог ништа није стварао насумице, а исто тако Он ништа није ни прописао без сврхе и јасног циља. Тако је и са молитвом и постом који се огледа у вишеструким духовним, социјалним и здравственим користима. У духовном смислу пост са молитвом јача нашу вољу и издржљивост.  Учи нас уздржању и укроћује наше тело и сузбија тако наше греховне жеље и пожуде, који нас  удаљују од Бога и Цркве Његове. Развијајући код верника осећај Бого поштовања и страха Божијег, Црква тако кроз пост и молитву код својих верника постже правилну и спасоносну равнотежу између потреба духа и тела.  У социјалном смислу пост и молитва међу синовима и кћерима Светог Православља  који посте и Богу се моле у исто време по старом Јулијанском календару, улијевају осећај братства и јединства, међусобне повезаности, једнакости и праведности. Господ је казао ученицима својим „где су два или три сабрани у име моје (у посту и молитви) ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18:20). Зато пост и молитва са једне стране развијају код оних који посте и који се Богу моле осећај самилости и тежње да живе по учењу Св. Јеванђеља, по учењима наше Свете Цркве Православне, а са друге стране пост и молитва чува сваког од нас појединачно, и све нас заједно као друштво у цјелини од свих зала и порока. У здравственом смислу молитва и пост смирује нашу душу, и прочишћава наш организам и крв, смањује гојазност и дјелотворно дјелује на здравље оних који имају висок крвни притисак, дијабетис, рак и многе друге болести које су последице погрешног начина живота и исхране.  Они верници који посте по учењу вере своје  зато су много зравији и дуговечнији од оних који не посте! 

Према томе, вредности и дарови поста су многобројни, и они су хришћанима из историје Цркве веома добро познати.  Довољно је да поновимо да се многе тешке и  опаке болести духовне и физичке природе немогу да излече ничим другим осим молитвом и постом. О томе нам непобитно сведочи „Стари Србски Рођак“  Господ наш Исус Христос.  За време свога овоземаљског живота Спаситељ је болеснике који су веровали у Његову  божанску силу и моћ лечио од многих болести. (Мат. 15:30-31) На питање својих ученика зашто и они немогу тако да лече, и демоне из људи да истерују Он је одговорио: „Овај се род ничим неможе истјерати осим молитвом и постом“. (Мк. 9:29) Са тим одговором Светим  Апостолима  Господ је потврдио познату чињеницу, да је моћ и сила поста и молитве заиста велика. О томе нам говори Свето Писмо, а својим животом сведоче Свети Оци Цркве. Зато сви они који себе сматрају православним хришћанима, а поготово ми Срби, Православци и Светосавци, ако смо физички за пост способни, требали би тада да постимо све постове Црквом прописане, а родитељи требају  савесно да бдију над дјецом својом, и од малена да их уче спасоносном посту хришћанскоме,  повећавајући га и пооштравајући према њиховом узрасту,  у договору и са блгословом свога Духовника. Од поста и молитве нико умро никада није, а многи болесници су оздравили. Зато свака религија познаје пост и молитву, и својим верницима поручује: „Постите, Богу се молите, и бићете здрави!“ 

У   Старозавјетној Цркви пост је такође био познат. Он је био повезан са молитвом са којом се стизало до духовног мира. У Новозавјетној Цркви пост је прихваћен и коришћен најприје од Св. Јована Крститеља који је дошао у овај свет да по речима Светог пророка Исаије: „Приправи пут Господу, и поравна стазе његове,“ (Мт. 3:3)  а затим и од стране  самога Спаситеља. Христос је постио и Оцу се молио прије почетка свог  јавног рада и учења, (Мк. 1:11-13) и Он је рекао да ће његови ученици и  слебденици после његовог  одласка, такође постити и Богу се молити.

Зато Православна Црква као једина истинита Црква Христова, за разлику од римокатоличке „цркве“ у којој су изгубљени сви трагови Светоотачког поста и молитве, или протестанских верских заједница у којима су хришћански пост и  православне молитве укинуте, познаје и држи пост и молитве, посебно у  спасоносно време поста са којима се верници припремају за благдане који ће доћи и наступити у души сваког Православног хришћана посебно за време Рођења Христовог, Васкрсења и других Великих Празника. Пост је посебно повезан са примањем Свете Тајне Причести којој се неможе приступити без посебне припреме: исповести, поста и молитве. А без причести Истинитим Телом и Крвљу Христовом,  са којом се верни спремају за спасење и живот вечни, нема опроштја грехова. (Мт. 26:28; Јв. 6:54)  Зато Црква Христова по снисходљивости својој из љубави према човеку ублажује и разрешава пост само у изузетним случајевима по људским телесним слабостима и потребама: болеснима, породиљама, онима који су на путу, тешким радовима итд.

Међутим, у последње време због „савременог“ и нехришћанског начина живота  охладнела је ревност у вери код многих хришћана који су због тога постали незаинтересовани за своје Спасење. Такви „верници“ више брину о љепоти и здрављу свога смртног тела створеног од праха земаљског, него о бесмртној души од Бога нам даној и Животу Вечном. (1.Мој. 2:7) Због тога пост и молитву масовно напуштају и  поједини „православни хришћани“ који нису у вери утврђени. Многи такви „верници“ практикују да посте само Чисту и Велику недељу, односно почетак и завршетак сваког поста, и понеки дан у току поста, али су нажалост и ти дани код њих изгубили своју праву духовну праксу и смисао. А према учењу наше Свете Цркве Православне које се заснива на  Светом Писму у којем је садржано Божије откровење човјеку, Светоме Предању и учењу Светих Отаца, пост и молитва су верски чин без којег би вјера била без садржаја и смисла, а наше спасење  „немогуће“!

Зато су пост и молитва код хришћана били и остали дело вере која најбоље говори и сведочи о црквеној дициплини сваког верника, и његовом божанском разуму и мудрости који проистиче из страха Божијег. (Пс. 111:10; Пр.С. 9:10) Тај разум и  мудрост Божија најбоље се види код  православних верника по томе, колико  он живе по учењу вере своје, да ли он пости или непости, да ли се Богу моли или немоли. Сједињени са вјером, пост и молитва носе са собом њезину велику снагу која ствара нову божанску силу и моћ. У томе се садржи тајна вере, поста и молитве, и њихова вредност, потреба и корист. Одумирањем и губљењем у Цркви Божијој  праве вере која се огледа кроз црквену дициплину, добра дела, хришћанску љубав, пост и молитву, у свету  наступа велики и опасни недостатак потребне позитивне и благодатне енергије коју није могуће надокнадити ничим другим осим молитвом и постом!

 О томе најбоље сведочи ближња и даљња прошлост Богом изабраног Србског Народа, у коме су многи Срби и Србкиње занемарили и напустили своју истиниту веру Христову, и  православни  хришћански начин живота. То је довело код Србског Народа до многих проблема, од његове животне важности, и проузроковало велику несрећу са несагледивим последицама. Оне сада остављају своје дубоке и болне трагове који су мање или више видни на духу, души и телу сваког Србина.  Највећа опасност и несрећа која је Србски Народ могла да задеси на жалост и пропаст нашу њега је снашла. Губитак  србске свести и историјског памћења као и осјећај потребе за очувањем србског народног идентитета: културе,  језика и писма, а посебно наталитета; одржавање у духу Христове љубави и учења  међусобних братских и сестринских односа, поштовање и права старих и немоћних, занемаривање обавеза према Цркви, држави, породици и друштву у целини, болеснима и другим особама којима је потребна  пажња и помоћ млађих Срба и Србкиња свуда су видни и присутни. Све су то одрази и последице које су проистекле из недостатак потребне снаге и љубави према Богу и Србскоме Роду, која се могу само вером стећи кроз пост и молитву која доприноси да се у садашњем свету човек и породица као Божија творевина и основна јединка Цркве и друштва, одржи у Славу Творца, а ради спасења свог, на правом хришћанском путу спасења као микрокосмос, а свет са целим свемиром као космос.

Пост и молитва су услов сваког духовног раста и напретка, и зато је потребно и корисно постити и за душу и за тијело своје. „Ко пости, душу своју гости“ са правом је рекао  Богом велики и моћни Србски Народ. Јевреји су некада постили два дана у седмици: понедељком и четвртком, а хришћани посте средом и петком осим трапавих (разрешених) седмица после великих празника. Среду  православни хришћани посте због Јуде Издајника који на тај дан за тридесет сребреника издаде и продате свога Учитеља – нашег Спаситеља, а петак  они посте зато што су Јевреји на тај дан на крст разапели Господа нашег Исуса Христа.  Према, томе среда и петак су код правих хришћана дани сећања, када се они кроз пост и молитву заветују Богу да  свог Господа попут Јуде никад издат неће, нити ће Га попут Јевреја на Крст разпињати својим  нехришћанским начином живота. Осим среде и петка православни хришћани требају да посте и све друге  дане у току  четири Велика поста: Божићњег, Васкршњег, Апостолског или Петровског и Госпојинског као и друге дане Црквом одређене.

Сви пророци на челу са Богочовеком Исусом Христом, позивали су слебденике своје на покајање и обраћање Богу кроз пост и молитву као услов напретка и мира, препорода и спасења рода људског. Тако је молитва са постом и вером у Богочовека Исуса Христа, пут  спасења сваког хришћанина који води у „Царство Божије, које неће доћи да се види, јер оно није јело и пиће, већ радост и мир у Духу Светоме.“ Зато се без молитве и поста не може остварити Божији план нашега спасења. Потребна је наша добра и слободна воља са којом верник свесно приступа Христу и Цркви Његовој.  Примањем  Свете Тајне Крштења постаје  се удом (чланом) Цркве Христове, а из православног хришћанског начином жиота, кроз наша Бого угодна добра дела, као и пост и молитву види се наша права вера. То је најбоље оружје  у борби против Сотоне и слуга његових. Само се постом и молитвом може присилити Сатана као власник овог свијета да одустане  од својих  злих планова, и тако да се одгоди долазак Антихриста.

Христос је рекао ученицима својим, да постоји врста злих духова који се из човјека могу истјерати само молитвом и постом. Пост и молитва јесу зато средство и духовно оружје од Бога дана људима, са којима се православни хришћани чисте од греха из своје прошлости и тако спремају за живот вечни. Ми сами себи неможемо помоћи, нити можемо без Цркве Божије, поста и молитве да упознамо зло које нас жели уништити. Цијели овоземаљски живот  сваког верника, јесте његова припрема за сусрет са Богом. Тај сусрет се припрема са вером кроз пост и молитву. Без вере која се види из наших добрих дела није могуће доћи Богу. Зато су православни хришћани позвани од Цркве Божије да обнове пост на огњишту свом. Позвани су не само појединци, него и сви верници, а поготово сва  деца Светога Саве у Отаџбини и туђини да посте и Богу да се моле, да би се тако зауставило зло које се попут тамних и црних облака надвило сада над целим човечанством, а поготово над Србским Народом по свим његовим србским земљама. Овај позив  јесте судбоносни вапај „жедног у пустињи“ којег нема ко да чује. А од тога колико се Срби Богу моле и строго посте зависе многи догађаји у земљи и свету, као и будућност Србског Народа који се бори сада за побједу вере, слободе и правде. Од исхода те борбе која се води између Христа и Антихриста, између вере и безверја,  у којој организовани сатаснизам устаје свим снагама против Богочовјека Исуса Христа и учења Цркве Његове, против „Десет Божијих Заповести, против породице, душе и човекољубља“ зависи опстанак или нестанак Србског Народа!

Пророк Јона позвао је Нинивљане на пост и молитву, да град неби био уништен. Сви су послушали позив његов: постили и Богу се молили, и град је био сачуван, а њима греси тако опроштени. (Књига Пророка Јоне, глава 3.) Зато су Пост и молитва  са вером у Бога једино оружје, средство и начин са којим Срби могу у Новом светском поретку да бране и  спасавају себе и будућност своју од свих  зала овог света. Све несреће које су Народ Србски снашле сада Законом Живота или праведним Судом Божјим, последице су  његовог неверства и отпадништва од Бога, Србства и Светосавља и његових Светих  србских  корена. Очеви грешише, а „унуцима зуби трну“. (Јез. 18:2; Јер. 31:29) Молитва и пост ослобађају сваког човека од његових заблуда и погрешних односа према себи, према Богу и према људима, а посебно према материјалним стварима. Молитва и пост  помажу вернима да се они одрекну свега оног што њих  спречава да се приближе Богу Свемогућем, а Народу Србском у целини да се он тако кроз покајање, пост и молитву врати Србству и Светосављу, својим Светим србским коренима, и непролазним божанским вредностима и људским драгоценостима Србског Рода.

Без тога  Србима нема спаса ни опстанка, нити било какве будућности. Ако се  Срби не опамете и не окану људских мудровања по разуму овг света, и не покају за грехе своје, и искрено Богу не поврате, и не просветле знањем и светлошћу Божијом примајући тако поново ум Христов, и затим на прави србски пут врате, нестаћемо тада као народ. Србска будућност ако она уопште постоји у Новом светском поретку који је Србе осудио на истребљење и смрт,  могућа је само са вером у Бога и правду Његову кроз чување и његовање србског народног идентитета и стварањем таквог друштвено политичког система у коме ће Народ Србски да живи по Закону Божијем, а који ће увјек и на сваком мјесту да чува и штити свим расположивим средствима све интересе Србства!

Свако је ковач своје среће, и зато се будућност Србства налази у  рукама садашњег србског поколења: Срба и Србкиња, који требају  по својој слободној вољи и савести: вери, знању, способности, сналажљивости и мудрости, као  потомци и чеда Светог Саве, да донесу своју пресудну одлуку од историјског значаја, коме ће се они привољети царству, да ли земаљском или Небескоме? На тај начин, у Новом светском поретку  који се силом спроводи кроз планетарну глобализацију, Србски Народ треба и мора да се избори за своје право на опстанак,  за своје мјесто под сунцем које сваког дана све слабије сија. Од те одлуке Србског Народа, у ово безбожно време велике духовне пропасти и суноврата људске цивилизације које се огледа у свакојаким лажима са којима ђаво  све оне кој нису утврђени у вери Христовој, и чија имена нису записана у Књизи Живота лако обмањује и вара преводећи их жедне преко воде, јер „он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лажи своје говори, јер он је лажа и отац лажи“ (Јов. 8:44) зависи опстанак или нестанак васколиког Србства, а можда чак и целог човечанства!

Само живећи по Закону Божијем Срби могу да преживе садашња  велика искушења која су их снашла. Зато Срби требају као православни хришћани да побједу у себи све грехе своје, да се искрено покају и кроз пост и молитву да се врате Србству своме, и тако предају вољи Божијој.  Тада ће и Бог да буде са нама  Србима, као што је био и са Славним претцима нашим. А скиме је Бог тај нетреба да се плаши за будућност своју, и тај нетреба  никога да се боји, а поготово не силника и моћника овог света „који сав у злу лежи“. (1 Јов. 5:19) Јер када дође до последње и одлучујуће битке између Истине и лажи, Правде и неправде, Светлости и таме, тада ће Господ наш Исус Христос са Анђелима својим - свом Војском Небеском, заједно са нама правим Србима да ратује против свих непријатеља и Божијих и наших. Само се тако кроз сузе покајања које требају да обливајују лице наше, кроз пост и молитву постаје истинитим хришћанином: Србином, Православцем и Светосавцем. Апостолом Христове љубави и Бого весником правде и слободе. Зато прави Срби и праве Србкиње требају са вером у Бога и правду Његову, са сузама покајања у очима и на лицу своме, са постом и молитвом да се изборе за унутрашњу слободу у Христу Господу.  Када  Народ Србски буде постигао ту праву и једино истиниту слободу која се постиже само животом  по Зкону Божијем у Христу Исусу, тада ће робски ланци у које  Србе  окивају сада слуге Нечастивог, у име демократије, екуменизма, папизма и глобализма,  да падну сами од себе; јер роб није онај на коме звечу ланци робски, већ је роб онај коме душа од греха слободна није,  и ко се мири зато са робством својим. Он је истински роб, и без робских ланаца на себи, јер је роб у души својој!

Господ Исус Христос је толико велик и моћан да су кроз њега векови створени, а у исто време Спаситељ света је толико мали да може стати у свако чисто срце људско. Зато је свако време поста позив свим синовима и кћерима Светог Православља, а поготово нашег милог и Богу драгог Светосавља, да се са вером у Бога и Правду Његову вратимо својим Светим србским коренима, и поново прихватимо поста и молитве, и тако кроз покајање очистимо од греха својих. Позвани смо као Срби да постимо, и да се Богу молимо попут Светих Бого Отаца и Матери наших. Тада ћемо да будемо истинити синови и кћери Светог Православља, нашег милог и Богу драгог Светосавља. Тада ћемо да будемо  прави људи: Срби, Православци и Светосавци, и достојни потомци Славних предака својих, који смо добар рат ратовали, трку свршили, веру одржали, Србство сачували и тако својим Бого угодним  животом претцима се одужили, а потомство своје Србско задужили!

Ослобођење и уједињење Васколиког Србства и свих србских земаља, и очување наше Свете вере Православне, и нашег Црквеног и народног србског јединства и слоге, била је и остала Света дужност и обавеза сваког правог Србина и сваке праве Србкиње. Живот у Христу по закону Божијем, ослобођење и уједињење Свих Срба Света, и свих србских земаља,  то је србски народни Светосавски програм и без тога нема спаса ни Васкрса ни Србства ни Србије! Поделе и расколи никоме добра, среће и напретка донели нису. Понајмање Србима којима су доносили само неслогу која су водила у издајство и робство. Зато требају добро да пазе сви они који су позвани да воде и представљају Србски Народ, да се својим партијским ставом и радом не огреше о Србско народно јединству и слогу, о нашу Свету веру Православну, о нашу Цркву Светосавску - као највећој Светињи Србства, јер поколења дјело суде, шта је чије дају сваком!

Богу и  Његовом правдном суду Божијем, Суду Закона Живота нико никада умакао није, па зато неће умаћи ни сада нико од оних ко неправду и зло чине без обзира колико они били силни и моћни; као и сејачи мржње и неслоге у Србском Народу, ма ко они били. Људи суде, а Бог  пресуђује. Историја непрестално суди, ни по баби ни по стричевима, већ по правди Бога Истинитог. Зато само са вером у Бога и Србство, и са међусобном љубављу и слогом, Србски Народ победити  може све  непријатеље и Божије и своје!

 Историја је учитељица живота, а народи и појединци који из прошлости своје ништа научили нису осуђени су зато Законом Живота да је понављају. Браћо Срби и сестре Србкиње, постимо зато и стражаримо да не упаднемо у искушење, и молимо се поготово у време поста да Господ помилује и спаси Народ свој Србски, и све људе „добре воље“. Само на тај начин ми можемо пред Господом наћи милост и помиловање, и тако добити опроштај за грехе своје.  Нема другог Бога за наше спасење, осим Једног Бога  са три лица: Оца, Сина и Светог Духа. Зато  „пазимо на време јер су дани зли“ (Еф. 5:16) и молимо се Богу  за народне вође, да их Господ уразуми да они воде, а не да заводе. А  Народ наш Србски Спаситељу Благи поврати на светосавски пут Славних предака наших: обожи сложи и умножи, да би Срби опет тако били народ Светог Саве, и љубитељи Крста и Слободе. Амин. Боже дај!