header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Модернизам и неообновљенство у Цркви - тежња ка секуларизованој хришћанској свести
Модернизам и неообновљенство у Цркви - тежња ка секуларизованој хришћанској свести Штампај Е-пошта
петак, 16 јул 2010

 Дмитриј Пучкин

ПИСМО РУСКОГ РИМОКАТОЛИКА ЧАСОПИСУ ПРАВОСЛАВНА БЕСЕДА

          Оглед нашег сународника, руског римокатолика традиционалисте, како он сам себе назива, оглед који овде објављујемо, наводи на читав низ размишљања која се тичу како наше унутрашње црквене ситуације, тако и међуконфесионалног дијалога.

 Тешко је не сложити се с аутором да је сваки традиционализам ближи основама древне црквене вере, него било какве модификације либералног модернистичког богословља. У том смислу степен стварног и поштеног међусобног разумевања које неоспорно претпоставља недвосмислену констатацију постојећих конфесионалних разлика и њихову немогућност превазилажења људским напорима, био је и биће неизмерно виши у дијалогу људи који се ослањају на традиције својих цркава, него у дијалогу екумениста који су ради постизања лажно схваћеног јединства спремни да се одрекну предања оних конфесија од којих потичу, будући да не можемо рећи да их они представљају.

У светлости сведочанства аутора католика нарочито је упадљива околност да наши "православни" модернисти и неообновљенаши, који отворено изражавају своју љубав и тежњу према западном хришћанству, нарочито према постватиканском римокатолицизму, у суштини испољавају тежњу не према западној хришћанској традицији, него према оној варијанти крајње секуларизоване, посветовњачене хришћанске свести која се од западног хришћанства разликује исто онако као што се римокатолицизам после Другог ватиканског сабора разликује од онога што је римокатоличка црква представљала пре 200, 100 или чак пре 50 година.

***

У последње време код православног читаоца се појавило одређено занимање за процесе који се одвијају у римокатоличкој цркви. Разумљиво је да је Ватикан 2 одраз глобалног процеса ширења либералне идеологије у савременом свету. Али на Другом ватиканском сабору постојала је опозициона фракција која се називала Међународна скупина отаца чији су чланови гласали против многих докумената усвојених на сабору. Треба истаћи да је један од активних учесника те скупине био архиепископ Марсел Лефевр (1905-1991) који је био познат по својој мисионарској делатности у Африци. Велико незадовољство традиционално настројених римокатолика изазвала је литургијска реформа коју је папа Павле Шести спровео 1969. године, реформа која је изменила римокатоличко богослужење до непрепознатљивости (папи Павлу Шестом био је поднесен најпонизнији извештај кардинала Отавијанија и Баћија с протестом против ове реформе).

Традиционално мислећи римокатолици почели су да размишљају о томе како да спасу римокатоличку веру и литургију коју ова изражава. Године 1970. уз одобрење црквених власти, основан је нови ред – “Свештеничко братство светог Пија Десетог” на чије чело је стао Лефевр. Свештеници који су ушли у њега држе богослужења по старом обреду, одбацујући књиге Павла Шестог. У благовествовању Христовог учења, предавању катехизиса мирјанима и васпитавању будућих свештеника, “Братство Светог Пија Десетог” придржава се онога чему је учила и чега се увек држала римокатоличка црква пре новотарија Другог ватиканског сабора. Одбацује се екуменизам који је папа Павле Једанаести 1928. године осудио енцикликом (нарочито, екуменски споразуми Ватикана с Православним Црквама). Осуђује се дијалог који Ватикан води с нехришћанским религијама – исламом, будизмом, јудаизмом.

Неки читаоци ће упитати: "А зашто су то римокатолици непослушни папи? Зар нема у римокатоличкој цркви догмата о папској непогрешивости?" Ствар је у томе што се непогрешивим не сматрају све одлуке папе или Васељенског сабора, већ само изјаве ex cathedra – ороси, свечано објављени догмати обавезни за веровање под претњом анатеме. Руског читаоца додатно збуњује то што латинску реч infalibilitas многи аутори преводе црквенословенизмом "непогрешивост", што се због сличности често нетачно схвата као "безгрешност" (између осталог, папа има и духовника којем се исповеда). Римокатоличко учење, исто као и православно, верницима предвиђа право да не слушају отворено греховне и незаконите одлуке оних који управљају у Цркви. Тим више што је и сам папа Павле Шести на генералној аудијенцији 12. јануара 1966. године дао званичну оцену правној снази одлука Другог ватиканског сабора, рекавши да је сабор "избегао свечана саопштења верских одлука која повлаче непогрешивост црквеног поучавања". Заправо, у актима сабора нема ниједног анатематизма! То су просто богословске декларације које садрже мишљење већине црквених отаца. На тај начин су римокатолици-традиционалисти који непоколебљиво верују у папски примат и ауторитет васељенских сабора сматрали да имају право да не слушају обновљенашке захтеве Ватикана.

Ватикан није оставио све то без пажње. Због нарушавања формалне процедуре предвиђене Кодексом канонског права званично је саопштено да је распуштено “Братство светог Пија Десетог” (1974. године) а затим је уследила забрана архиепископу Лефевру да врши рукоположења (1976. године), забрана свештенослужења због игнорисања забране рукоположења (1976), анатема због вршења архијерејских хиротонија без папске дозволе и, рекло би се, раскол (1988). Пред Лицем Божијим све је ово незаконито и неважеће. Неки истакнути религиозни прегаоци изјавили су да не прихватају анатему  а папа Јован Павле Други их није због тога казнио, самим тим испољивши сумњу у исправност своје одлуке, сматрајући је практично неважећом. Лефеврове присталице сматрају себе римокатолицима из следећих разлога:

а) папина одлука се није односила на сферу његове непогрешивости, што значи да је римокатолик, уколико постоје озбиљни и важни разлози, могао с њим да се не сложи;

б) Кодекс канонског права дозвољава нарушавања канона у случају крајње нужде;

в) Лефевр је веровао у све римокатоличке догмате и, рукоположивши у саслушењу са епископом Антониом де Кастром Мајором четворицу епископа, није овима доделио никакву територијалну јурисдикцију, што значи да није створио никакву паралелну јерархију, то јест, није направио раскол.

Године 1988. од “Братства светог Пија Десетог” одцепила се скупина која је направила компромис с Ватиканом. Чланови те скупине су добили право на традиционални обред богослужења у замену за одрицање од јавног осуђивања одлука Другог ватиканског сабора. Ово "једноверје" наилази на противљење у традиционалистичким круговима.

Неки ће рећи: "О чему то, заправо, читамо? Чега има занимљивог у свим тим унутарримокатоличким несугласицама за православног верника?" Одговорићемо да има тиме што сличне реформе могу бити временом спроведене и у Православној Цркви. Чаадајев је једном изврсно приметио: "Само је болест заразна а здравље није; исто то је и са заблудом и истином. Ето зашто се заблуде шире брзо а истина споро". Ово се у потпуности односи и на кугу екуменизма и модернизма. Други ватикански сабор је одобрио екуменизам, то јест, такво схватање тежње према хришћанском јединству, која догматски различите вероисповести посматра као равноправне партнере у дијалогу, уводећи на тај начин равноправност истине и заблуде. Декрет о екуменизму тврди како, наводно, инославне цркве "нису лишене значаја и вредности у тајни спасења" а њихови обреди су "у стању да отворе приступ општењу ради спасења". Учешће у екуменистичком покрету покушавају да наметну свим римокатолицима као канонску обавезу. О нехришћанским религијама Декларација о односу према њима богохулно тврди како црква "не одбацује ништа од онога што је истинито (?!) и свето (!!!) у тим религијама" (Nostra Aetate, 2). Како су на међурелигиозном скупу који се молио за мир у свету, скупу који је организовао Ватикан у Асизију 27. октобра 1986. године, присуствовали заједно са анимистима, муслиманима и будистима хришћани свих вероисповести (у молитви је учествовао ондашњи митрополит Филарет Денисенко који је сада одлучен од Цркве на основу одлуке архијерејског сабора 1997. године). Римокатолички храм је био дат на привремено коришћење будистима и ови су на свети престо ставили статуу Буде.

Вероватно је најпогубније дело сабора била богослужбена реформа 1969. године. Служба није била само скраћена, већ наиме преправљена тако да што више личи на протестантску. То се нарочито односи на ређе помињање небеских сила и светих, готово да нема ни помена жртвеног карактера евхаристије, смањен је број крсних знамења, поклона и клечања, на Велики петак свештеник не облачи црну литургијску одежду, већ црвену – исто онако као што је то уобичајено код англиканаца.

Свештеник за време нове мисе стоји иза престола окренут лицем према народу: свештеник и мирјани као да образују круг равноправних саслужитеља божанствене литургије. У традиционалној миси светог Пија Петог пак свештеник стоји испред престола окренут леђима према народу, стоји "пред Господом" као посредник између Бога и народа који дејствује у име Христово, исто онако као што стоји и православни свештеник. Како саопштава англиканска књижица из 19. века, идеја да се служи лицем окренутим према народу потиче од калвиниста-пуританаца. Нова миса се најчешће служи на народном језику уместо на латинском (треба истаћи да је пракса православних Цркава, једнако као и пракса традиционално настројених унијата који користе древне језике - црквенословенски, старогрчки - ближа пракси римокатоличких традиционалиста који служе на латинском, него пракси римокатолика-обновљенаша и протестаната који користе савремене језике).

Треба истаћи да многи свештеници модернисти грубо нарушавају чак и обновљенашке литургијске норме: на њиховим се мисама певају псеудорелигиозне песме уз гитару, у поп и рок ритмовима, из многих храмова су избачене старинске статуе и слике и томе сл. Пољски новинар, католик-обновљенаш, Чеслав Ришка, пише да би, доспевши у римокатоличку цркву у Холандији, Пољак посумњао да ли је ушао у цркву, толико служба у њој ни на шта не личи: "...поздрављање чланова општине, читање двеју песама о Хирошими и Нагасакију, заједничка песма о сужњима и робовима, свођење резултата недељног рада општине, размишљање на тему 'Шта можемо да учинимо?', песма о миру и пауза за које време мирјани скупљају добротворне прилоге, присутни међусобно разговарају а понекад запале и цигарету". Једном је један француски свештеник служио на плажи мису за екологе који су дошли на острво Муруроа да протествују против нуклеарних проба. Био је одевен (реч "обучен" ту је потпуно неумесна) у шортс и кратки прислужнички стихар. Једна америчка монахиња, одушевљена екологијом и феминизмом, дрско је ставила у храму уместо престоног крста глобус и позивала да се упоредо са "Оче наш" почне молитва Господња речима "Мати наша" (по мишљењу феминисткиња, обраћање Богу само у мушком роду јесте дискриминација жена).

А све те гадости су се припремале педесетих и шездесетих година наизглед безазленим позивима да се незнатно скрати служба и да се она приближи народу. Мислим да ако православне црквене власти не донесу строге мере против оних који се залажу за било какве литургијске новотарије, с православним богослужењем ће бити исто што и с римокатоличким – нека нова варијанта 1969. године" (у почетку вероватно лукавија, са дугим умерено-прелазним периодом).

Овакву реформу би одмах преузели од православних обновљенаша "прогресивно настројени" римокатолици источног обреда. Малоруски унијати већ сада служе већином на украјинском, а не на црквенословенском језику, покушавајући бар да у нечему достигну латинску литургијску реформу.

Модернисти су се потрудили да се у свему прилагоде духу времена. Чак и покојницима нису дали мира, дозволивши 1963. године кремацију, насупрот прастарој пракси римокатоличке цркве која је увек забрањивала спаљивање лешева. Када су крајем 19. века масони саградили у Европи прве крематоријуме, папа Лав Тринаести је лица која завештавају да им се тела кремирају лишио црквеног погреба (они чија се тела кремирају против њихове воље могу се опојати у цркви или код куће али се у крематоријуму богослужење не сме држати). Сви традиционалистички свештеници, а и неки обновљенашки, најстроже забрањују својим верницима кремацију. (Сетимо се толеранције савременог руског друштва према кремацији која је продрла у нашу земљу тек под комунистима).

Други ватикански сабор говори о "односима између цркве и света и бази за њихов узајамни дијалог" (Lumen gentium, 40). У односу према савремености то је крајње актуелно!!! Папа Пије Шести је у посланици из 1791. године анатемисао Декларацију права човека и грађанина коју је усвојила француска Национална скупштина. У Силабусу (1864) папа Пије Девети је осудио као лажно тврђење како "римски првосвештеник може и мора да се помири с прогресом, либерализмом и савременом цивилизацијом" (DS 2980). Свети папа Пије Десети је, сумирајући учење енциклике Pascendi (1907) и Декрета Lamentabili (1907), прописао римокатоличким клирицима да се заклињу и исповедају у антимодернистичкој заклетви (1910) следеће: "... одлучно одбацујем јеретичку измишљотину у еволуцији догмата који из једног значења прелазе у друго значење, различито од онога којег се Црква придржава одраније". Нажалост, по уверењу традиционалиста, ову заклетву су нарушили многи оци Другог ватиканског сабора, гласавши за документе који ревидирају римокатоличко вероучење.

Није на одмет напоменути да се "ађорнаменто", то јест, прилагођавање цркве данашњем времену, припремало постепено, те се говорило како се све оне исте традиционалне хришћанске идеје могу и морају изложити "новим језиком", разумљивим "савременом човеку", а пошто се појам "језик" тумачио врло широко, помоћу овог тројанског коња су се убацивале и нове идеје. Затим сe приступилo "слободним научним истраживањима". У помоћним богословским дисциплинама (историја Цркве, библистика) постало је помодно да се истичу хипотезе спорног карактера (та и та приповест из житија светих је легенда, то и то место из Писма је уметак), чиме се психолошки припремала ревизија догматике. Даље следи "дијалог са савременом философијом". Тврди се да се, као што су оци Цркве користили Платона а схоластичари Аристотела, исто тако могу "крстити" Кант, Хегел, Маркс, Хајдегер, и тако даље. Али код античких философа хришћанска мисао цени њихово учење о објективности, непротивречности и апсолутности истине, чега нема у новој философији (антиномизам Канта, дијалектика Хегела и Маркса, презир према разуму код егзистенцијалиста и сл.). Тежња те философије да сам појам истине учини субјективним поткопава целу хришћанску догматику...

На Западу отпор "духу времена", како већ рекосмо, предводи “Братство светог Пија Десетог” чији су чланови четири епископа, више од триста свештеника, око двеста богослова који студирају на пет богословских факултета. Морални утицај Братства прихвата много клирика који формално не улазе у њега, рачунајући ту и скупине доминиканаца, францисканаца и бенедиктинаца који су се разишли с модернистичким руководством редова и сачували предсаборски типик.

Дозволићу да у закључку кажем православним читаоцима: "Чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!" Наравно, као римокатолик, заузимам принципијелну позицију у свим питањима у којима се Православна Црква не слаже с Римокатоличком (Filioque, непорочно зачеће и тако даље.) али модернизам је најгоре зло, синтеза свих јереси. Ја разумем да нас Православна Црква осуђује по свим тачкама поменутих несугласица али то не смета десноконзревативним православнима да се с поштовањем изражавају о Лефевру. Ево, на пример, шта пише о њему један познати православни пастир: "Наравно, Лефевр је био ултраримокатолик. Многи правци његове борбе имају римокатоличку специфичност. Али главни фронт рата који је објавио јесу модернизам и екуменизам, и ту се он веома често слаже с православним светом који такође, преко својих најдостојнијих представника, иступа против ових двају непријатеља истине Христове.

 

Реч уредништва

Схватамо пред какву су бескрајно тешку дилему стављени верни римокатолици који се труде да остану носиоци и чувари предања своје цркве. Они виде, као што то види и Дмитриј Тучкин, као што су видели архиепископ Марсел Лефевр и његови следбеници, да традиција савременог римокатолицизма, почев од Павла Шестог па све до Јована Павла Другог, одлучно дисонира са свим оним чему је учила римокатоличка, а може се рећи и шире и дубље – Римска црква, од 1. до 20. столећа. И та дисонанца неоспорно их подстиче на катихетички устанак против модернистичке лажи. Али њихова савест је у знатној мери везана римокатоличким догматом о апсолутном примату и верској непогрешивости римског епископа. Покушај да се супротстави мишљење једног или неколицине папа мишљењу претходних папа у суштини је устанак против тог догмата; а довести га логички до краја значи престати бити римокатолик, што значи пренети појам очувања истине и благочашћа с лица римског папе на сву пуноћу Цркве, на цео народ Божији.

То је њима свакако врло тешко да учине. Зато почињу прилично софистичке ограде да Други ватикански сабор наводно у оквирима римокатоличке канонике није поседовао онај значај као други римокатолички сабори. Али сами римокатолици неоспорно убрајају Други ватикански сабор у своје васељенске саборе и његове одлуке, наравно, немају само карактер препоруке иако се у складу с духом 20. столећа не завршавају анатематизмима. Ова позиција заправо није нова. Већ током многих десетлећа оно што је незгодно за папску непогрешивост, оно што не одговара данашњем стању папског система, ови или они кругови унутар римокатоличке цркве одбацују као приватну заблуду датог папе, заблуду која није учињена ex cathedra; изјаве пак које су у складу с овим или оним гледиштем прихватају се да су учињене ex cathedra. На тај начин, папска непогрешивост ex cathedra јесте само привид јер шта је то заправо ex cathedra проглашавају руководећи кругови у вези с тим да ли то одговара или не датом тренутку.

Ова двосмислена формула је врло згодна јер се у њој одржава сва гипкост деловања: с једне стране, није тешко дезавуисати неког папу који је умро пре 200 година или пре 12 векова, а с друге стране, ауторитет непогрешивости се преноси до извесне мере на све званичне акте папе којима верни римокатолик мора без поговора да се покорава, чак и ако сматра да је папа у датом случају у заблуди. И заиста, у последње време ни за један акт папске власти неоспорно није утврђено да је ex cathedra. Црквено-политички и административно ова формула, на тај начин представља непроцењиво благо управо захваљујући својој растегљивости.

Али није ли растегљиви двосмислени догмат драгоцен прилог ризници истине која не трпи двосмисленост? Ово питање заправо и предлажемо традиционалним римокатолицима, клонећи се било каквог прозелитизма, али позивајући их на непристрасну и дубоку анализу темеља сопственог вероучења и погледа на свет. Убеђени смо да их управо такво истраживање може подстаћи на проналажење оног темеља древне Цркве која и јесте "стуб и тврђава истине".

Напомене:

1)                        Архимандрит Јустин Поповић, Православље и екуменизам, Москва, 1997, стр. 159.

2)                        Православље и екуменизам, стр. 75. Свети Јован Златоуст, Шест беседа о свештенству, беседа прва, Москва 1991, стр. 53.

 

Превод са руског: З.Б.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 јул 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.