Кад жене проповедају

            Словачка евангеличка црква а. в. у Србији има шест парохијских свештеница, а прва жена у божјој служби рукоположена је 1970. године у Новом Саду

Жена у мантији? За неке је можда непознаница, али за друге нешто уобичајено будући да у Србији, у Словачкој евангеличкој цркви аугзбуршке вероисповести, жене више од 30 година обављају свештеничку службу.

Највиши орган Словачке евангеличке цркве а. в., Синод, 1970. године донео је одлуку да жене могу постати свештеници, а исте године у Новом Саду рукоположена је и прва свештеница, Зузана Скљукова. Она се, међутим, убрзо удала за свештеника и отишла да живи у Словачку. Шест година касније, евангелисти у Србији су добили још једну свештеницу – Веру Батори, која је данас парохијски свештеник у Лалићу код Оџака и чију паству чини око 800 душа.

– Рођена сам у Словачкој, а Евангелички теолошки факултет завршила сам у Братислави, као и сви други евангелички свештеници овде у Србији. У нашој цркви жене и мушкарци свештеници су потпуно изједначени, дакле, ја обављам све што и свештеник. Недељом држим богослужења и проповеди, средом јутарње молитве, обављам венчања, крштења, сахране, исповести, а четвртком, обично зими имамо и библијске часове – каже Батори.

Ипак, у почетку није било тако и свештенице су постепено изједначаване са мушкарцима у божјој служби. Када је средином прошлог век у Словачкој допуштено да и жена обуче мантију, оне су само могле бити, на пример, вероучитељице. Данас, у евангеличкој цркви у Лалићу улога жена је веома велика. Наша саговорница објашњава да оне одржавају олтар, чисте цркву, украшавају је цвећем, а организоване су и у „Олтарни кружок жена”, који постоји још од 1931. године и бави се хуманитарним радом.

– Ја сам 1982. године именована за координатора тог удружења, а до сада смо организовале бројне хуманитарне акције, бавиле се ручним радом, држале часове при цркви док веронаука није била у школама. Данас постоји и Екуменска хуманитарна организација (ЕХО), која наставља овај добротворни рад. Такође, сваког првог петка у марту од 1973. године организујемо Светски молитвени дан жена када се широм света, па и овде, окупљају жене из различитих цркава и састављају заједнички програм који се чита у цркви, на различитим језицима. Мушкарци су мало мање активни у цркви, они су више окренути послу – каже Батори.

Словачка евангеличка црква а. в. данас има шест парохијских свештеница и две које су капеланке, односно помоћне свештенице. Оне су чланови и управних црквених органа: Баторијева је у два мандата била записничар у Синоду, а свештенице учествују у раду и воде и црквене одборе. Најмлађа „по стажу”, Јасмина Котасов, рукоположена је 22. априла 2007. године и данас је парохијска свештеница у Бачкој Паланци, где живи око 300 верника евангелиста. Она је и вероучитељица у гимназији у Бачком Петровцу и основној школи у том месту.

–  У петнаестој години почела сам да се интересујем за свештенички позив, тачније да чешће одлазим у цркву, озбиљније читам Библију. После факултета, три месеца сам провела у САД у мисионарском раду, затим сам била помоћни свештеник, а пре годину дана добила сам и своју парохију. Обавеза у цркви обично има мање преко недеље, будући да тада нема богослужења, осим када је пост. У цркви организујемо библијске часове за младе, а имамо и наш хор. Веронаука ми пружа посебно задовољство јер ми даје могућност да будем креативна – прича Котасова.

И Баторијева и Котасова кажу да још има оних којима је необично кад виде жену у свештеничкој одори, али да нису имале непријатних искустава. Такође, обе додају да имају добру сарадњу с другим црквама. Вера Батори објашњава да Римокатоличка црква у Оџацима уступа на сваке три недеље своју цркву евангелистима за њихова богослужења, будући да они у Оџацима немају своју цркву, па тако она на сваке три недеље одлази тамо. Јасмина Котасов, такође, додаје да са свештеницима из других цркава има добре односе.

– Недавно сам била позвана на храмовну славу у православну цркву, а после тога и на вечеру. У одличним сам односима и са католичким свештеником у Бачкој Паланци, као и са православнима – каже Котасова.

Жене су рукополагане и у православној цркви у 11. веку и могле су да ступе у ђаконску службу. Служба жена ђакона или ђакониса, није била формално литургијска, оне су више имале улогу духовника, душебрижника за жене, објашњава јереј Вукашин Милићевић који је превео са грчког књигу о женама ђаконима ауторке Киријаки Каридојанис-Фицџералд.

– Било их је много међу свештенством, а до 5. века рукополагане су и у Западној цркви, али су се у њој много брже изгубиле него на Истоку. Касније су за ђаконисе готово искључиво рукополагане монахиње, често игуманије манастира. Интересантно је да су крајем 19. и почетком 20. века свети Филарет Московски и свети Нектарије Егински рукоположили неколико ђакониса. Треба истаћи да никада није забрањено рукополагати жене ђаконе, као и да су закључци неких недавних конференција на којима су учествовали представници свих православних цркава да нема разлога да та служба не постоји у Цркви – каже отац Вукашин.

С друге стране Конгрегација за доктрину вере на захтев Ватикана недавно је израдила нова правила у којима се између осталог наводи да ће покушај рукоположења жена за свештенице бити сматрано „озбиљним прекршајем, и то оним против вере“.

Јелена Чалија

објављено: 18/07/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-zene-propovedaju.sr.html