Шта је то што пада на плећа наследника? Крст који је носио његов претходник. А шта је ту толико тешко кад га је онај пре њега носио? То што мора да га носи даље путем којим је његов претходник ходио тј. да га СЛЕДИ. Управо оно што крст нашег Патријарха чини посебно тешким јесте то што треба СЛЕДИТИ Патријарха Павла који је следио своје славне претходнике Гаврила, Варнаву, Димитрија а они своје претходнике па све тако уназад до Светог Саве који је ходио за Христом.

По упокојењу Патријарха Павла сви су се некако утркивали да покажу колико су од њега научили, колико је његових речи остало дубоко урезано у њиховим срцима, како је све оно што је радио наш драги Патријарх Павле било мудро и миломе Богу приступачно... А данас? Данас нас подсећају само на неке анегдоте из његовог живота. Патријарх Павле је често знао да благом дозом хумора умекша оштрину својих речи тако да сви са лакоћом могу да ''прогутају'' лек. То је честа одлика великих духовника а и примерена је менталитету нашег народа. Међутим све се то приказује како је наш Патријарх Павле био човек од хумора. Таквих примера је много а један од њих је његов став о доласку папе у Србију. ''Добро нам не дошао'' поручује православни патријарх римском папи. И ту поруку наш народ је схватио и прихватио. Схватили су и римокатолици па су се мало ућутали. Али, гле чуда, није његов наследник. Он се труди да у свакој прилици каже да је римски папа добро дошао у Србији. Он једва чека да дође до тог сусрета. Ако смо се могли као православни народ ичим похвалити пред другим православним народима, чак и пред великом Русијом то је да иако смо мали и нејаки ипак се одупиремо сили из Ватикана и да нисмо примили папу. Од оснивања СПЦ наша Црква је мучила муку са Ватиканом и увек је налазила снаге и мудрости да се супростави лукавим латинима. Како то да од оснивања СПЦ ниједан наш поглавар није схватио да је ''дошло време'' да се разговара са римокатолицима? Ако су Срби због проунијатског духа који се ширио из манастира Марче исти спалили а против најављеног конкордата крв у литији пролили каквој реакцији народа може да се нада наш патријарх на позивање папе у Србију? Зар је могуће да је патријарху и неколицини епископа који њим руководе један долазак папе, који га неће нимало променити, пречи од народне душе? Зар нам је толико потребно јединство са јеретицима који су благослиљали геноциде над српским народом и у Другом светском рату, и у ратовима на подручју Хрватске и БиХ а затим и на Косову и Метохији? Ко још може да гаји наду, а да та нада није плод гордости, да ће баш он обратити читаву једну верску заједницу из заблуде у којој пребива скоро хиљаду година? И то не из било какве већ из прогресивне заблуде која се кроз векове стално увећава.  Нажалост, оно што се чује од наших црквених великодостојника наводи нас на закључак да се наш Патријарх са својим саветницима од пастира који би требало да чувају стадо претварају у вукове који растржу овце.

Дела су следила речи па се растрзање није одлагало већ је почело одмах по избору наследника Патријарха Павла. И опет наследник показује да не следи свог претходника. Колико је труда Патријарх Павле улагао да завађене помири и да раздоре уклони његов наследник почетак своје владавине обележио је свађом и прављењем раздора. И то, где? Тамо где смо распети. На Косову и Метохији. И како? Нападом на оног епископа који је на трон крстоностне епархије рашко-призренске дошао управо на предлог Патријарха Павла чији се поступци од стране његовог наследника називају богонадахнутим. O tempora, o mores!

Безаконим уклањањем Епископа Артемија са епархије направљен је раздор и у Сабору међу епископима, и у епархији рашко-призренској међу монасима и у СПЦ међу верницима. Ништа више није као што је било. Иако је свима било јасно да су дешавања у епархији рашко-призренској важна за читаву СПЦ наш Патријарх није нашао за сходно да бар једном у периоду од уклањања епископа Артемија са катедре епархије до заседања СА Сабора посети макар манастир Грачаницу и да се на лицу места упозна са ситуацијом. Или да се бар сетио да после Сабора, после коначног разрешења епископа Артемија управљања епархијом обиђе по који манастир на Косову да монаштво поучи, да утеши...Ништа. Ниједном. Да зло буде веће онај који је постављен да буде отац свима вернима изјављује ''оно што виси нека отпадне''. Шта то виси? Педесетак монаха и монахиња и још двадесетак искушеника и искушеница који су, не желећи да живе под влашћу оних који су директно одговорни за уклањање њиховог духовног оца, изразили жељу да свој монашки живот наставе у другој епархији. Ето то треба по мишљењу нашег патријарха да отпадне. Шта нам се то дешава? Једном православном патријарху ништа не значи не једна већ седамдесетак душа. Дешава се што Српска Православна Црква, Црква Христова, не памти у својој историји. Цркви не требају монаси. До сада се дешавало да поједини монаси окрену леђа Цркви али никад се није десило да је Црква окретала леђа монасима. Монаштво које не жели да напусти Цркву, чак ни Српску Православну Цркву већ само жели да промени место подвига и то само да би остало у духовној вези са својим духовником бива називано најпогрднијим именима – цркворушитељи, секташи, парасинагога. Због тога им се прети црквеним судом. Биће рашчињења, биће размонашења проноси се кроз медије. Међу медијима свагда добро обавештавани из поузданих извора из Патријаршије поручују да ће после размонашења бити од цивилних власти гоњени они који се лажно представљају. Занимљиво да нико од њих не помиње да надлежни мјестобљуститељ својим недавањем отпуста крши право на слободу кретања грађана. У неку руку реч је о злоупотреби службеног положаја и својеврсном мобингу. Ћути и заштитник права грађана као да монаси нису грађани ове државе. Ћуте и свагда гласни борци за људска права из невладиног сектора.

И гле чуда, тек по одласку (који је у ствари прогон) епископа Артемија из Грачанице и тек пошто је монаштво напустило манастире наш Патријарх долази на Косово и Метохију. И још понавља да ће монаси бити кажњени ако се не врате. Не зове их да дођу да попричају. Да чује шта их боли. Да проба да нађе најцелискходније решење за све. Не, ништа од тога. Оно што он поручује монаштву некада давно А. Хомјаков је назвао говором Рима – ''Повинујте се и верујте мојим наређењима''. Можда се у прихватњу овог мотоа Рима крије разлог неугасиве жеље за сусретом са папом у Нишу. Можда је то лагано прихватање Римских начела и узрок што се једна природна појава покушава да означи као рушење Цркве. Јер као што птице селице стално прелазе у топлије крајеве пратећи положај сунца тако се и ови монаси крећу за својим духовним оцем преко кога их је годинама грејала благодат Христова. Нико од њих ни речју не помиње рушење Цркве или прављење парасинагога напротив они свагда гласно поручују да ће прихватити сваку одлуку Цркве. Спремношћу да прихвате сваку казну која им буде одређена они исказују и љубав према свом духовном оцу и оданост према својој Цркви.

На крају овог мог писанија желим да ипак изразим наду да ће се наш Патријарх Иринеј показати заиста достојан наследник блаженопочившег Патријарха Павла чувајући ризу Српске Цркве непоцепану. А ако шта виси на њој нека пришива где му је место. Нека ништа не кида. А да би риза била лепа није довољно да буде само непоцепана већ и чиста. А чиста ће бити ако се на њој буде сијала у свој својој пуноти чистота православља сачувана од прљавштине латинске мудрости.

монах Тадија