Ниш 2013 - поклоњење Ватикану!

+++

Патријарх Српске православне цркве рекао је да ће обиљежавање 17 вјекова Миланског едикта бити прилика за дијалог источних и западних цркава, јер ће на ту манифестацију бити позвани представници свих цркава... Дијалог источне и западне цркве је неопходан, јер је штошта ту остало да се каже, рекао је патријарх Иринеј... Ниш ће бити домаћин ове прославе 2013. године, као град у коме се родио Константин Велики, који је Миланским едиктом успоставио равноправност и слободу вјероисповести, а хришћане заштитио од прогона.

Ову информацију недавно је објавио ТАНЈУГ, а у прошлом броју "Српских новина", др Радован Биговић, професор екуменског богословља на Богословском факултету у Београду, на питање "Шта би значио долазак папе у Србију за православље?", изјавио је: "Вјероватно се размишља о доласку папе, јер је ријеч о обиљежавању великог догађаја када је Миланским едиктом хришћанство изједначено са другим религијама... Не мислим да би било икакве штете да се тада у Нишу нађу сви поглавари хришћанског свијета... Папа је посјетио многе друге православне земље, па им се ништа није десило."

Најблаже речено, неуобичајено је да професор богословља, па макар то било и екуменско богословље, о једном тако крупном питању, говори цијенећи искуство других, а не догматска и еклисиолошка становишта. На страну то што се износи низ непрецизности када је Милански едикт у питању. Тај едикт јесте допринио заштити хришћана од прогона, али је хришћанство било приморано да се у одређеној мјери прилагоди потребама Римског империјума. То је био зачетак савеза световних и црквених власти, чиме је Црква изгубила бар дио своје аутономије. Први едикт којим је хришћанство заштићено прогона, није био Милански едикт, већ Едикт о толеранцији, издат од стране Галерија из Сердике (Сердика - данашња Софија) 311. године. У Миланском едикту су скоро у потпуности инкорпориране одредбе Галеријевог едикта. И није само Константин потписао Милански едикт, већ и његов савладар и будући зет, Лициније. Но, главни проблем по српски православни народ, у цијелом сценарију који се припрема, јесте намјера да се овај повод искористи за упућивање позива папи да посјети Србију, јер то је, Боже мој, опште-хришћански празник, и тешко ко ће се усудити да се успротиви том цивилизацијском чину.

Уједињење душа

Још 2003. године, приликом посјете Ватикану, делегацији Српске православне цркве је саопштено: „Нема уједињења Европе, без уједињења душа!" Изговорио је то, без имало увијања, Валтер Каспер, шеф ватиканског одељења за унапређење хришћанског јединства. Властодршцима у Србији, који су за главни циљ државне политике зацртали - пут у Европу, био је то јасан сигнал да морају порадити на уједињењу православних и римокатоличких душа. Главна препрека том задатку био је патријарх Павле. Није прошло ни 40 дана од како је испустио своју свету душу, а нови патријарх је изјавио да је папа добродошао у Србију и да је заједнички циљ Римске и Српске цркве да се пронађе начин да се та два пута споје.

Недавно је папа Бенедикт XVI, по завршетку концерта "Дана руске културе и духовности у Ватикану", упозорио глобалну јавност на опасност од губљења памћења и кршћанских коријена, те закључио да Европа треба дисати пуним плућима Истока u Запада и тиме започети ново раздобље истинског човечјег развоја, како би се одговорило на бројне изазове и кризу идентитета. Као да данашња криза идентитета није резултат ватиканске свејереси и њеног дво-миленијумског систематског прогањања православља - фалсификовањем кршћанских коријена!

Кршење канона

Ако поштујемо црквене каноне, онда је забрањен дијалог са јеретицима, заједничке молитве и богослужења (о томе можете прочитати више у тексту на претходним страницама, из пера једног од најумнијих људи које је имала СПЦ). Традиција светих отаца се, на жалост, све више игнорише и заборавља.

- Ствари су се захуктале синкрестички, и ту нема више никакве подлоге јереси или грешке, па према томе ни разлике између православних и јеретика. Свети Оци, који су сазивали свете саборе на којима су изобличавали јеретике, очигледно су били у заблуди, те им Бог мора опростити, и упркос отпору неких "фанатика" и "екстремиста" који настављају да се позивају на традицију, унија цркава ће бити наметнута декретом, без решења теолошких разлика - ироничан је протојереј Теодор Зисис, професор Теолошког факултета, Универзитета у Солуну. Многи људи не разумију теолошке разлике, те аплаудирају ономе што се дешава. Конзервативци и традиционалисти ће бити маргинализовани. Још је у току љета 2001. године, на грчком острву Сирос, на сабору паписта који су посјетили васељенског патријарха, проглашено да је унија коначно остварена. Ово је модел уније који су унијати употријебили: ми задржавамо наше разлике у вјери и богослужењу, али ми прилазимо ка унији са папом. То је рецепт који ће, како је кренуло, бити примијењен и у нашем случају.

Тројански коњ

Међутим, није проблем само у догматима. Претпоставимо да Римокатоличка црква чак објави да се одриче својих лажних догмата. Као да би тада требало да нестану све препреке за примање римокатолика у Цркву. И ту вреба највећа опасност, сматра протојер Петар Андријевски, аутор књиге "Да ли је могуће враћање јеретичких заједница у Цркву?":

- Савремени римокатолицизам није онај римокатолицизам који се 1054. године одвојио од Цркве. За хиљаду година свог постојања ван Цркве Христове, ван просвећујуће благодати Божије, римокатолицизам је, људским мудровањима и демонским утицајима, потпуно у себи унаказио хришћанска начела. Шта се добија формалним одбацивањем лажних догмата, ако ти догмати живе у дјелима римокатоличких богослова.

Заједно са савременим римокатолицима, исто тако оптерећеним јеретичким заблудама, у Православну цркву ће невидљиво ући ватиканска „гарда": Тома Аквински, Игњацио Лојола, Франциско Асишки, велика и мала Тереза, Тома Кемпијски, Николај Креста и други. Ући ће они о којима је свети Игњатије Брјанчанинов свом духовном чеду писао: „Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вјечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завјета и светих отаца Православне цркве, никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете" (Сабрана писма, Москва 1995. стр. 396).

Изненада ће православним „светитељем" постати и Јоасаф Кунцевич који је 1623. године наредио да се раскопају гробови православних и да се њихови остаци баце псима.

- Сјединивши се са римокатолицима, обманувши се њиховим формалним одбацивањем лажних догмата, православни ће се наћи у улози древних Тројанаца, који су пустили у свој ограђени град коња у којем су се налазили непријатељски војници. Православни као и Тројанци могу да се осјете као побједници. Католици прихватају наше догмате! Пустивши коња у свој град, Тројанци више нијесу били безбједни. Ако православни приме римокатолике у евхаристијско општење, заједно са њиховим хиљадугодишњим „наслеђем", православље ће бити разорено-пише Петар Андријевски.

Немогуће је очекивати да ће православље, сјединивши се са римокатолицима, извршити позитиван утицај на цјелокупан римокатолицизам, и да ће се он временом одрећи свега лажног. Као што пише ђакон Алексеј Бекорјуков: „Да ли је могуће одрећи се са лакоћом молитвене праксе, оних метода духовног живота и аскезе који су се нагомилали током многих вјекова, од стране десетина покољења? То је поунутарњено, и, ако хоћете, нешто што је већ урођено. Зато и напустити то, одједном почети живјети на другачији начин, представља немогуће и незамисливо дјело".

Ниједан првојерарх СПЦ, од Светог Саве до данас, није позвао папу у Србију. Ниједан православни Србин, никада кроз историју, није имао прилику да дочека архијеретика римског. Чиме смо ми заслужили тај Божији благослов! И да ли ћемо се после тога моћи сматрати православнима?

Увреда за жртве

Проф, др Србољуб Живановић, предсједник Међународне комисије за истину о Јасеновцу (Лондон), и предсједник Фонда за истраживање геноцида (Београд):

"Посјета папе Србији била би тешка увреда за недужне жртве које су мучене, па потом погубљене само зато што нису били католици, већ православни Срби, Јевреји и Роми. Римокатоличка црква је недавно донијела одлуку да се прогласе за блажене злочинци Доминик Мандић (организатор пацовских канала за бјекство злочинаца и кољача из Хрватске после Другог свјетског рата), Ханс Иван Мерц (идеолог и организатор злочиначких крижарских и других католичких организација које су вршиле клања, мучења и силовања) и Алојзија Степинца, духовног вођу геноцидне Независне државе Хрватске... Папа никада није осудио преко 1400 католичких свештеника, бискупа, надбискупа и часних сестара и цио Фрањевачки ред који су лично мучили, клали, силовали, вадили нерођену дјецу из утроба мајки и иживљавали се над недужним православним српским становништвом, Јеврејима и Ромима."

Извор: „Српске новине“ бр. 12, 1. јул 2010, стр. 60-61.

Приређивач: „Борба за веру“