Јереј Михаило В. Микић

ШТО ГОД ЈЕ ЈЕДАН ЧОВЈЕК ВЕЋИ - ТО ВИШЕ ПРОТИВНИКА ИМА

Зато су  наше истинске духовне вође од самог почетка свог пастирског и архипастирског рада, па све до ових наших несретних дана, одувјек имали пуно противника којима није одговарало да се наш многострадални Народ србски: обожи, сложи и умножи, под србским барјаком, СРБСКОГ НАРОДНОГ ЈЕДИНСТВА И СПАСА, око наше Свете Помесне Православне Цркве Христове, Цркве Светога Саве, родоначелника и просветитеља Народа србског!

По неписаном правилу које влада у овом свијету „који сав у злу лежи“ увијек су прави и истинити слебденици Бога Свевишњега, и Цркве Христове коју су представљали имали непријатеље. Па нека, било их је и биће до свршетка свијета. Историја наше Свете Српске Православне Цркве Христове дијели хришћанске непријатеље у двије врсте: у спољашње и унутрашње. У спољашње непријатеље она је уврстила све оне, који су јавно устали и подигли се против Господа нашег Исуса Христа, и на Цркву Његову. Међу њима су сви они који се Бога не боје, а народа не стиде, који се Бога одричу, који на Бога хуле, и који у Православну Цркву Христову не долазе рушећи је са вана силом убојног оружја свога.  У наше несретне дане то су били богоборачки комунисти и њихове слуге, за које је религија по ријечима њиховог лажног спаситеља и учитеља Карла Маркса била и остала „опијум за народ“. Са њима су још многобројни и разноразни отпадници од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, на челу са савременим и модерним слебденицима Јулијана Отпадника, који своју борбу против Господа нашег Исуса Христа, у самртном часу своме заврши ријечима: „Галилејче, ти си побједио“!

На све стране, по цијелој комунистичкој империји која је обухватала скоро пола свијета, гоњења хришћана никада нису престајала, као што је то био случај и за време РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ, него су се увијек изнова разбукавала до коначне њезине попасти. Немилице се тада лила невина хришћанска крв.  У тој Светој крви хришћанских мученика, на крају су смрт своју нашли сви непријатељи и Божији и наши. Страдање благочестивих хришћана и свих оних који хоће побожно да живе, никада у историји Цркве нису ни престајсала. Ако би прогони хришћана престала на једноме мјесту, они би се тада разбуктавали на другом, претећи тако да униште дјело Христово.  Међутим и поред свих прогона, страдања и патњи Црква је увијек излазила исто као и сада – ПОБЈЕДИЛАЦ!

На једној страни одувјек је био цијели обезбожени, и антицрквени, и антинародни државни апарат, у чијим је рукама овоземаљска сила, закон и моћ, и затвори сваке врсте;  а на другој страни је вјерни Народ Божији, наоружан са КРСТОМ у руци и Св. Јеванђељем, пун милосрђа, љубави и праштања. Пред том силом Часнога Крста и науке Господа нашег Исуса Христа, падала су сва безбожничка царства овога свијета, и Црква Божија увијек је излазила из таквог рата као ПОБЈЕДИЛАЦ!

Тако је то некада било. Тако је то и сада, и тако ће бити до свршетка свијета. На мржњу људи отпалих од Бога, Црква је одговарала својим трпљењем, љубављу и праштањем, и пред том спасоносном силом Христовом, прије или послије устукнуло би свако зло, и све тамне силе Нечастивог. Невино проливена крв Светих хришћанских Мученика којима се кроз историју ни број незна, није било уништење хришћанства, већ напротив плодоносно сјеме за Нове и младе слебденике правде и истине, за Нове хришћане, у нашем случају за Нове Србе, Православце и Светосавце!

Тако Црква Христова расте из дана у дан у Царству Небеском, а земаљска се смањује, јер ће у последње дане превладати лажа црква, која ће имати обличје  Цркве Божије, али на њезином трону неће сједити Господ наш Исус Христос, као Искупитељ и Спаситељ света, већ лажни Христос или Антихрист.  Међутим, Праве Цркве Христове  никад нестати неће, јер Господ је саградио „Цркву своју, која ни врата паклена неће надвладати“. Светосавље као „врхунац хришћанске православне националне идеологоије, као врхунац свете умјетности, као врхунац етичности“ и најчистији вид Православља, расте сада и шири се обухватајући и препорађајући цијели Народ србски, изазивајући тако неспокојство и страх  код свих оних које се огрешише о Бога, Законе Његове и народ свој, јер непријатеља Божијих, непријатеља слуга Христових, непријатеља Народа Србског, нажалост још увијек није нестало!

Топови су давно умукли, бомбе са осиромашеним уранијумом давно су престале са неба да падају по нашој Светој земљи Србији, али борба против Господа нашег Исуса Христа и Његове Свете Цркве, и храбрих слебденика и истинитих вјерника Народа србског – није престала. Вукови су промјенили длаку али не и ћуд.

Мислећи да се поткопавањем изнутра у Цркви може да уништи дјело Христово, они су зато попут курјака у овчијој кожи увукоше у наше редове, у саму Цркву Божију. Тако се спољашња борба пренесе и распламса сада унутра у самој Цркви, јер баш онда када је наш христољубиви и слободољубиви Народ србски послије дугогодишњих ратова њему наметнутих, после бомбардовања србских земаља од силника и моћника овог свијета очекивао мир и предах, баш тада, у самом нашем крилу појавили су се „нови непријатељи“ Србства и Светосавља, који су против свега оног што је наш србски Народ тешком муком кроз крв и страдање својих најбољих србских синова и кћери, вековима  стварао и градио, чувао и пазио као зеницу ока свога.

Појавише се клеветници – опадачи који све оне који не мисле као они,  све оне који не желе римског папу да виде у Србији, који не желе да мењају вековима установљена богослужења и црквени ред и поредак, који се не слажу са правом са екуменизмом, глобализмом и другим заблудама и јересима овог свијета преко својих сајтова и новина клеветају наше Богу вјерне и Србству одане Архипастире и пастире, са очигледном намјером да тако што више забуне, пометње, неповерења и мржње унесу у наше борбене светосавске редове. Њих је одувјек било. Њих има и данас. Њих ће бити и сутра.  То су људи без савјести и одговорности којима је „отац ђаво, и који сласти оца својег хоће дачине“.  Сви су они гордељивци, јер у свом безумљу прогласише свој ум савршенијим од ума Цркве: Светог Предања и Закона Светих Отаца и Матери наших, и воље народне; иако је наш мудри Народ србски давно рекао: „Глас народа, је глас Сина Божијег“!

Богу вјеран, а Србству одан, христољубиви и слободољубиви Народ србски је осудио опадаче, све одреда, и њих и њихове подмукле лажи и клевете, јер је свјестан тога да ШТО ГОД ЈЕ ЧОВЈЕК ВЕЋИ, ТО ВИШЕ ПРОТИВНИКА ИМА!

Сви непријатељи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, сви непријатељи наше Свете Помјесне Србске Православне Цркве Светог Саве, и спољашњи и унутрашњи, и јучерашњи, и данашњи, и сутрашњи, који се због „велике слободе“ коју сада уживају у нашој Светој на Крст разапетој земљи Србији, несметано се развијајући на нашем тлу, наводе нас зато на закључак да је заиста истинита ријеч и сваког поштовања достојна „да Бог и слуге Његове имају више противника, него ма који други човјек на овој зељи, јер и величина Божија надмашује сваку величину људску“. Но, сви они који су се дрзнули и усудили да устану против Цркве Божије и верних слуга Христових, кад – тад падају на колена као Савле на путу за Дамаск и вапију: „Господе, шта хоћеш да чиним?“ И чују Христов тихи глас са неба: „Покајте се, јер се приближава царство небеско.“ (Мат. 4:17) „И ево долазим ускоро и плата моја са мном, да свакоме дам  по дјелима његовим“. (Отк. 22:12) Амин. Боже дај, и дођи Господе, дођи нам што прије!