УСЛОВНО ПРИМАЊЕ КАЗИВАЊА

Како то бива, ако упристоји свој речник, онда мора да се скрива иза одлуке Синода, па се у упристојеном речнику свог деманта скрио иза једногласне одлуке Синода.

Каква год да је истина (зна је Господ и епископи), епископ Атанасије Јефтић као пензионисани епископ, није имао обавезу да се прихвати ни администрације, ни учествовања у једном срамном чину.

Зашто је тај чин сраман? Из разлога, да је и потпуна истина чланова Синода у погледу недела епископа Артемија, то су требали да реше иза зидова Патријаршије. Решавању појединачног случаја нису смели да приступе, ако у том тренутку „праведног“ чишћења епархијских прљавштина, нису на дневни ред ставили све прљавштине које се међу епископима, монасима и свештеницима дешавају. Грана њиховог безакоња је већ спуштена до земље. Тас (не)правде је већ спуштен на земљу и сва њихова безакоња поодавно прелазе по тлу православља и шире криминал и безбожност.

Толико тога и сам народ зна, а колика је тек страшна бројка оног што народ још увек не зна, а они чине.

Зашто је пензионисани епископ Атанасије таквом виталношћу похитао ка Косову и административном задатку? Из разлога што је својим текстовима одавно показао да је његово биће постало жедно насиља и безбожног понашања. И из разлога што је одавно раслабио своју душу и личност у тој души, загубио веру и погазио завет верности, смирења, љубави и праштања.

Исто тако је бацио иза леђа своје моћи речи Господа којима позива окупљене „судије“ да камен суда узму у руке само ако немају својих грехова. А епископ Атанасије никако не спада у ону руку која има право камен да узме, и не само да га узме, већ и да га подигне, па тако и баци према нечијим нељудским делима.

Кренули су са хајком на епископа Артемија, на исти начин као што и сити, досадом намучени племићи, седлају коње и пујдају псе на нејаке жртве. Иако блудниче по дану и ноћи, по мислима и делима, ти докони племићи не крећу у хајку на звер у себи, већ крећу на све што има право да се креће земљом Господњом. Тако су и чланови Синода заборавили на своја безакоња, на своју безбожност и кренули су да суде епископу Артемију. И како су му судили? Без милости. А зашто без милости? Зато што њихова подсвест зна како ће се судити једном њима, па у својој свести журе да што раздражљивије ударе по ономе који је сад пао у њихове руке.

Толико удаљен од Бога, и удаљен од толиког броја монашких дана иза себе, умировљени епископ Атанасије се заборавља па у једном делу свог излагања пише „…до злаБога…“, и не хаје што таква народна поштапалица кад изађе из уста или пера једног епископа нема одјек поштапалице већ хуљења на Бога…јер Бог није зло, и око Бога нема зла…зло је само у човеку и око човека, који, попут епископа Атанасија (који одбацује завет пред Богом), одбацује добра за која га је Бог створио.

Умировљени епископ Атанасије суди монасима са Косова, па каже да су самовољно напустили Косово и древне светиње, и заборавља да нам је управо Бог дао право слободне воље. Воље којом ћемо следити пут Христа, или пут антихриста, и да су монаси са Косова одбацили пут антихриста.

И не губи време, већ у теснацу свог писања убацује свој суд да су они секта. Да ли то значи да ће се сутра читавом светосављу судити као секти јер не жели дела, веру и труд Св.Саве да одбаце и да прихвате жезло оног који за себе каже да је бог и на земљи и на небу…бог целе васељене?.

Да ли то значи да су сви Срби Лазаревог царства били секташи јер су се до задње живе артерије борили да сачувају своје светосавље и да се не покоре пред османлијама? Да ли то значи да је и владика Николај био секташ јер се није покорио црвеној идеологији? И да ли то значи да је и ава Јустин био секташ јер је пристао на доживотно заточеништво, али није пристао да ћути и не пише о злоделу антихриста…било да га је описивао кроз Латине или кроз комунизам?.

Да ли то значи да су сви мученици, чија житија у Прологу можемо наћи, били секташи јер се нису покорили пред римским царством? И да ли ће на крају епископи СПЦ, ови који нас данас евидентирају као секташе, рећи да је и сам Господ био секташ јер није желео са ђаволом да склопи пријатељство када га је овај 40 дана у пустињи обмањивао, тепао, обећавао, претио, вређао…???

Може бити да ћемо и то доживети јер данас је дошло време сплеткарења са сопственом душом… истрошене су и монотоне сплетке са туђом душом…јер свако препричавање увек поприми вид сплеткарења, па тако и препричавање умировљеног епископа Атанасија одавно личи на сплеткарење…у тој монотоности се он заборавља и у сплеткарењу са својом душом користи речи „до злаБога“.

Зато речи умировљеног епископа Атанасија треба узети сасвим условно, као мешавину „случајних“ лажи, мало стварног заборава, мало више додворавања властитој сујети, и најмањој количини искрености у којој епископи (читај докони племићи) не могу да нађу мир своје подсвести.

Завршавам са речима које не могу припасти условној истини, а оне говоре да велики број светосаваца, ових које умировљени епископ види као чланове сектре, данас одговорно могу да кажу, да када су отварали врата храмова надали су се да отварају врата која крију мир и сигурност…а отворили су врата иза којих се лагерује пакао безбожних дела.

О том лагеру је требао Синод да расправља. Са тим лагером је требао умировљени епископ Атанасије да се бори и као хришћанин, и као миропомазани епископ, и као администратор.

Ленка Летић

http://www.novinar.de/2010/08/05/uslovno-primanje-kazivanja.html