Биљана Живковић Стазе - српског постојања!  Литургија у Копорину духовно је богатство које човека приближи Свевишњем, али и предачким златним нитима записаним у књизи вечног постојања. Тек тада сте у стању да чудновате, невидљиве стазе прохујалих векова осетите, препознате, дотакнете, остајући запитани: како ћемо, којим путем даље!? Много је људи, необично много... као и увек у тешка времена!
Посетити манастир Копорин који је снено ушушкан у раскошну брежуљкатост очаравајуће природе, надомак Велике Плане, осећање је које човек заувек понесе са собом. Ма колико да је изолован од уобичајених токова живота, и никоме није узпут, српска светиња овенчана виноградима, шумама и пропланцима, ораницама, призива поклонике, вернике, посетиоце из целе Србије, али и света. Није онда никакво чудо, што далеко од очију јавности у Копорин пристижу и делегације дипломата, амбасадорске свите. Поготово, они из западних земаља буду затечени, остају без речи, пред оним што је – божанска, светитељска моћ Деспота Стефана Лазаревића. То, наравно, тврдимо са много аргумената. Манастир мален, љубак. У порти препуној миришљавог летњег цвећа, с горње десне стране, никле нова књижара и ризница. Од конака, који се складно уклапа у несвакидашњи амбијент води стаза која - све спаја. У пролазу наслутисмо да овде божури цветају, као да су се давно, поред Стефана, и они делом преселили. Тек, да подсете на Газиместан. На свето „што нам је бранити”. Око 200 метара, испод манастира у живописној зеленој долини је Лазарев извор. Ту људи стоје мирно, тихо у редовима, и кофама из бунара захватају свежу, горску воду. Вењак маштовито изрезбарен, наткрилио је Лазареву воду. Кажу - лечи. Помаже људима! Литургија поред нашег светитеља је је духовно богатство које вас приближи Свевишњем, али и предачким златним нитима записаним у књизи вечног постојања. Тек тада човек је у стању да чудновате, невидљиве стазе прохујалих векова осети, препозна, дотакне, остајући запитан: како ћемо, којим путем даље!? Много је људи, необично много... као и увек у тешка времена! – Бројна су чудесна исцелења, или животни преокрети, благословени молитвама св. деспота Стефана. Многа су ушла у књиге, а ко зна колико би се књига могло још написати. Манастир Копорин имао је, исто тако, чудесну историју, и дуго се није знало да су баш овде светитељске мошти.Али и тада је светлео, зрачио благост. И када је терен био неприступачан - људи су долазили. Потом је проф. др Србољуб Живановић обавио научну анализу и доказао да овде заиста почива наш светитељ, постало је свима јасмо одакле толика снага молитвеног зова. Овде човек просветли ум, осветли и прочисти душу, оплемени срце - казује мати Нина, сликовито, достојанствено, речито али једноставно, скоро савршеним речима од којих би се постидео и научник беседник! Људи, наравно, радознало, питају сићушну, али енергичну стару монахињу- за чудеса. Уосталом, то је занимљиво и верницима, и оним другим! – Испричаћу оне, који су се збили пре годину, две. Дошао у манастир неки човек који се представио као мајстор. Понудио се да ради нешто. Нисмо имали ништа против. Кад је пала ноћ, он се јадник, прикрао и украо манастирски новац. Дао се у бег. Трчао је кроз шуму с парама, али одједном га је зауставуо, прво глас, а потом је јасно видео витеза одевеног у прекрсну одежду, која, приповедао нам је касније, није била ововременска. Био је, висок и необично леп. Из њега светлост! Носио је мач. – Позвао ме је мојим именом и наредио да вратим оно што је његово и манастирско. Био сам у шоку! Прво сам мислио да сањам, или да умишљам. Ошамарио сам се, да бих дошао себи. Затворио очи. И поново отворио. Али ОН је стајао на неколико метара од мене и није се померао све док се нисам упутио према Копорину. Ухватио ме је ужасан страх! Јурио сам натраг према светињи. И сад, ево ме овде, враћам оно што вам узех. И молим вас за опроштај- говорио нам је то рано јутро човек сав окупан у сузама, додавши , да је био неверник - казује монахиња Нина. Али напомиње да светитељ помаже чак и оне који нам нису пријатељи, показује да и непријатеља треба љубити. –Пре неколико година дошао у Копотрин амерички амбасадор. Разгледао, слушао, а преводилац преводио. Пред полазак, као и сваком званичниом госту, поклонили смо му неколико бројаница. После месец дана стиже нам писмо од америчког дипломате у којем нас обавештава да су имели саобраћајну несрећу на Космету, да је аутомобил самлевен, али да њима, а било их је четворо, чудом, ни длака са главе није фалила. Написао је још да бројаницу са руке није скидао, и да дубоко верује да му је само наш светитељ помогао. Убрзо нам је од Американца стигао новчани прилог за завршне радове конака. Ето, наш деспот Стефан има љубави и за оне који нас не воле и муче! Много је прича, мајки, очева, породица, који касније дођу са прилозима да захвале због порода, побеђеног искушења у животу, због напредка деце, куће. Могу слободно да кажем да смо постали молитвом једна огромна фамилија. И то се годинама негује. Не заборављају нас, нити ми њих! Много деце носи светитељево име. У манастиру је велики молитвеник- старац, или како би наша браћа Руси рекли- старик- велики духовник. Отац Сава, времешни је седи калуђер, дуге беле браде, продорних зелених огромних озбиљних очију, које гледају кроз човека. И читају душу! Мати Нина рече да су молитве оца Саве - најближи пут до светитељске помоћи, и терају од тајанственог олакшања сузе на очи. Уважени професор Србољуб Живановић, познати светски антроополог, директор Европског института за проучавање древних Словена који живи у Лондону, имао је срећу и огромну одговорност да рукама додирне светост. Мошти. Питамо га за искуства у доказивању онога што је већ духовно препознатљиво, за св. Стефана Лазаревића. У манастиру Копорин проф Живановић је радо виђен гост. – Свети деспот српски Стефан Лазаревић сазидао је цркву манастира Копорин после чувене битке код Ангоре 1402. Тада му је византсјски цар Јиован доделуио титулу деспота, која је по рангу била изнад титуле краља. На ктиторској фрески у манастиру Копорин св. деспот Стефан је приказан са обележјима деспотског достојанства, са круном и плаштом. Посветио је цркву празнику преноса моштију св. Архиђакона и првомученика Стефана, јер је на кршењу добио име по архиђакону. Необичне лепоте, Стефан Лазаревић, забележено је, за живота био је изузетно скроман за једног врло успешног владара. Његове житије по сећању написао је у Грчкој Константин филозоф, деспотов пратилац и савременик. Животопис деспота Стефана је један од најзначајнијих дела средњовековне српске књижевности. Живео је монашки, и пример је чврстине вере. Могао је лично да ужива у свим добрима свог времена, а изабрао је скромност. На његовом двору није била дозвољена ни прегласна песма, свирка, нити су били дозвољени непотребни и раскалашни разговори. Вероватно скромност, честитост старијег сина великог Лазара су и разлог што је за место свог почивалишта одредио малу цркву манастира Копорин. Умро је 19 јула 1427, по старом календару – каже проф. Живановић. Интересујемо се када је деспот Стефан канонизован за светитеља. –Треба да се зна, да га је прво Руска православна црква уврстила у ред светитеља још у 15-ом веку. О томе се у Србији није ни знало, јер смо били у тами и јармом турским, а комуникације у то време биле су лоше. Српска православна цркве је св. деспота Стефана уврстила у ред светитеља тек уочи Првог светског рата. Патријарх Димитрије га је прогласио за светитеља у Београдској Митрополији 1927. године - истиче др Живановић. Подсећамо, тек 1974. откривена је гробница испод ктиторске фреске у манстиру Копорин. Затражена је помоћ стручњака из Велике Британије који су обавили антрополошки преглед и идентификацију моштију Св. деспота Стефана и то уживо пред камерма научног програма РТБ. Анализе су извршене у Београду и Лондону. Истраживање је трајало пуних шест година. Свети архијерејски сабор СПЦ је на основу испитивања, извештаја, докумената, прогласио мошти нађене у ктиторској гробници за мошти св. деспота Стефана. А 15. октобра 1989. свечано су положили светитељске мошти сада почивши, патријарх српски господин Павле, тада епископ Рашко-призренски, епископи Далматински отац Николај, и Врањски господин Сава. Стефан Лазаревић је саградио неколико цркава у свом стоном Београду, а и монументалну православну светињу, манастир Манасију. Одлазимо из манастира Копорин. У срцу жеља да дођемо када год се укаже прилика. Да се опет сретнемо са скромном, а великом светињом, са прелепим старим златно-плавим фрескама које моле, благосиљају и опомињу ... Исписује време.... За незаборав! Биљана Живковић, На дан светог деспота Стефана Лазаревића http://www.srpska.ru/article.php?nid=14788&sq=&crypt= |
