Ранко Гојковић

O „сестринским“ црквама, два плућна крила и сличном

         Римски папа Јован Павле II издаје 27. новембра 1983. године папску булу, којом је легализовано чланство у тајним друштвима за римокатолике, када је престао да важи канон 2335. То је олакшало већ разагранате везе између католичких прелата са мафијашким круговима. Почиње већ нескривена заједничка борба светске закулисе и Ватикана на поплочавању пута за долазак антихриста; почињу да се обистињују речи великог православног књижевника и пророка Ф. М. Достојевског, који каже да ће папа римски лично ставити круну на главу антихристу, а Ватикан практично почиње са рехабилитацијом издаје Јуде Искариотскога (види реферат Олге Четверикове са међународне конференције: „Православље и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“

Догмат о папиној непогрешивости у ствари и није ништа друго него претходница и припрема антихристовог доласка. Преко тога догмата се у свест људи увлачи тај принцип о могућности претварања човечанског у божанско. Тако, после „умовања“ и субјективног тумачења Старог Завета, добили смо антихришћанско тумачење Старога Завета. Савремени католицизам, после „умовања“ и  субјективног тумачења, сада Новог Завета, формиран је, такође, на темељу отпадништва од Христа. Они су данас удружени и пуним плућима раде на томе да прождеру ово што је остало од вере Православне.

На жалост, на наше очи гледамо како појединци из Православне Цркве, који почињу „умовати“ и приближавати се Ватикану и тежити екуменизму, постају идеолошки радници (од којих је одступила благодат), а не православни мисионари. Да ли је могуће да православни епископ, ако од њега није одступила Божија благодат, напише реч ДОЗЛАБОГА (ту реч написа Зоран Јефтић, бивши владика Атанасије, у одговору на текст новинарке Наташе Јовановић). Ту реч може написати само идеолошки радник, који је само формално припадник православне конфесије, која тежи Царству Небескоме и његовој Истини, а суштински је идеолошки радник који ради на уједињењу свих религија у једну, који је заменио духовне циљеве мирјанским. Преко таквих идеолошких радника руши се Православље, његова религиозна основа.

После Другог Ватиканског сабора (који је постао модел за промовисање свега онога за шта се залажу наше владике-модернисти, од промене Литургије, до зближавања са свим конфесијама. О овоме видети сјајан текст Владимира Семенка http://borbazaveru.info/content/view/1748/85/) дошло је до муњевите дехристијанизације западних држава. Други Ватикански сабор је формулисао то да црквено право треба да се прилагођава новој друштвеној реалности (како нас ово подсећа на чувено писмо владике Григорија браћи архијерејима, у коме се тражи смена патријарха Павла). На жалост не подсећа само то писмо на дух Другог Ватиканског сабора у животу данашње наше Цркве. После блажене кончине Патријарха Српског Павла, српски православни народ као да је у дубини душе осетио да се његовом смрћу завршава епоха благочестивог саборовања, па га је испратио у оноликом броју. Први сабори одржани после његове блажене кончине, носе сенку Другог Ватиканског сабора и верни народ највише и брине преношење духа резултата Другог Ватиканског сабора у Православну Цркву.

Није у питању само случај владике Артемија, у питању је то да је демократија и проста већина гласова постала најважнија и у Сабору. И сам случај проглашења авве Јустина за светитеља оставља недоумице. Свакако да је сваком истинском српском вернику, светосавцу, јасно да је авва Јустин Светитељ. Али је модернистичка, „демократска“ већина на Сабору урадила све да се авва Јустин на ватикански начин прогласи за Светитеља, да би се направио преседан. Да су се благочестиве владике успротивиле таквој канонизацији, биле би оптужене да не признају Јустина за Светитеља. Владике модернисти, које су истог тог Светитеља протерале са Богословског факултета СПЦ и увеле учење јеретика Зизијуласа, знале су да је авва у народу омиљен и поштован као Светитељ, па су желели да се његово проглашење за Светитеља одигра на ватикански начин. Кад се направи преседан, ето могућности да се, не дај Боже, у будућности тако „демократски“ канонизује неко недостојан. Имају диван пример у Ватикану где се и „надбискупи геноцида“, попут Степинца, канонизују.

Када велики борац против резултата Другог ватиканског сабора, надбискуп Лефевр, пише о завери у врху Римокатоличке цркве за време Другог ватиканског сабора, он као основну карактеристику наводи најамничку суштину вишег католичког руководства. Он наводи да је завера припремана током много година: „Све је било урађено да рaсправе отаца не би биле слободне, и да би група усмерена на рушење Цркве могла манипулисати епископима. Тако је настала сјајна прилика за заверенике – поставити за папу најамничку фигуру и најамничко руководство ће имати огроман утицај на цео католички свет” - каже Лефевр. „Вирус“ Другог ватиканског сабора, уз огромну финансијску подршку антихришћанских мрзитеља свега православног, као да се шири по Православним Црквама, где се владике модернисти све више приближавају безблагодатном католицизму, све се више удаљавајући од благодатног Православља.

Међутим, овде лежи још једна битна разлика између Православља и Римокатолицизма. Православна Црква никада није механички признавала ауторитет сабора као католичка.  Православна Црква је на тајанствен начин признавала дејство Светог Духа у раду неког Сабора, или га није признавала. Сетимо се само „Разбојничких сабора“ из прошлости. Зато пуко позивање владика модерниста на одлуке Сабора, не мора а приори значити да су те одлуке прожете Духом Светим. Саборском одлуком је рашчињен и свети Јован Златоусти, па га Господ прослави и ево 16 векова се свакодневно служи његова Света Литургија.

Читава хришћанска историја многострадалног народа српског, сведочи нам непобитну чињеницу, да је Ватикан увек био љути непријатељ и српске државе и српског народа и свете Вере православне. Данас се сигурно по том питању није ништа променило и Ватикан ради свим силама да преко владика најамника унедри своја јеретичка учења у нашу свету Цркву. Огромне снаге и средства су на то утрошене и већ су видљиви резултати:

-Носиоци бискупског прстена у потпуности контролишу синод СПЦ (http://borbazaveru.info/content/view/1087/53/) ;

-Неке владике су час митрополити, час архиепископи, без именовања СПЦ у својој титули (http://borbazaveru.info/content/view/2060/56/);

-Неке владике после свога „умировљења“ сами себи постављају наследнике;

-Неке владике, у паузи између две утакмице, позивају симболе српског отпора планетарном злу, да се предају Хашком трибуналу.

-Неки у својим епархијама благонаклоно гледају на вештичије саборе, истовремено трујући младе српске богослове отворено јеретичким учењем

(http://borbazaveru.info/content/view/1405/47/)

(http://borbazaveru.info/content/view/2516/77/);

-Неке владике (додуше умировљене, по трећи, надамо се и последњи пут) у својој богословској узвишености, користе и пишу реч ДОЗЛАБОГА (http://borbazaveru.info/content/view/2663/1/);

-Неке владике зидају владичанске дворе на којима би им позавидели и римски цареви

(http://borbazaveru.info/content/view/2237/37/)

(http://borbazaveru.info/content/view/2203/1/).

-Неке владике су малтене потпуно избациле Свету тајну исповести пред Свето Причешће (недавно сам присуствовао „модернистичкој“ Литургији, где свештеник пред Свето Причешће рече дословце ово: “А сада они који нису јутрос ништа јели, и ако нису са ким у завади, нека приступе Светом Причешћу“. Напомињем да је то било ван поста).

Могло би се овде још доста набрајати, али паметном је довољно. Истински ученик авве Јустина, владика Артемије, као последњи стуб одбране српског Косова и Метохије, бива од истих владика прогањан као рањена звер.

Чујем да је ових дана богословија у Фочи добила ново велико богословско име. Пречасни, писац оптужнице против владике Артемија (да му не помињемо име, они који читају „Борбу за веру“ сигурно знају о коме се ради), данас оцењује будуће српске богослове. Па тај човек није у стању написати једну реченицу са којом се не може полемисати, а наше дичне владике га награђују катедром на богословији!

О латинској јереси писали су многи велики православни светитељи. Да поменемо само неке: Преподобни Теодосије Печерски, Преподобни Јустин Ћелијски, Свети Игњатије Брјанчанинов, Преподобни Амвросије Оптински, Свети Јован Кронштантски, Свети Николај Српски, Свети Јован Шангајски, Свети Козма Етолски, Свети Нектарије Егински и многи други православни Свети Оци. Верни народ не мора да зна за сва ова упозорења отаца Цркве, али владике српске морају.

Зато, драге владике модернисти, ако у својим стремљењима ка екуменизму говорите о Православљу и католицизму као о два плућна крила, уградите ако хоћете у ваша плућа и треће крило, па слободно дишите и пловите све до Ватикана. Многострадалном светосавском народу српском довољно је крило свете Православне Светосавске Цркве да би слободно дисао, и сваки додир са смрдљивим задахом оних који су само у XX веку три пута налагали потпуно истребљење српског народа[1], доноси му само нова страдања и нова отпадништва.

 „Међутим, од стварања васионе никад нико није поставио тако велике и страшне разлике између човека и човека, као Јеванђеље. Једни су људи названи синови светлости, а други синови таме. Једни су обележени као синови царства а други као синови пакла. Једни су уз Христа, други уз антихриста. Кроз једне дејствује Дух Истине, а кроз друге духови лажи“ - проповеда нам Српски Златоусти, Свети Владика Николај.

И још један детаљ. У свом сјајном осврту на јеретичко мудровање Јована Зизиуласа, монах Антоније примећује како се Зизиулас жали да им католици пребацују како православни нису у стању сазвати Васељенски сабор. То је поново та стара прича, за коју се православни екуменисти, отпали од православног духа, залажу већ више од једног века - о сазивању Осмог Васељенског Сабора. „Број седам јесте број пуноће и нема нужде за прибављањем или одбацивањем“ - каже јеромонах Павел Лебед. „Овде је ум који има мудрост. Седам глава, то је седам гора (то је Седам Васељенских сабора) на којима жена седи“ (то је света Православна Црква, Откривење, 17,9). Али о томе читајте опширније ускоро у тексту „Ко спрема Осми Васељенски?“, узетом из нове књиге „Када власт није од Бога“ Татјане Грачове.

И немојте се изненадити ако ускоро чујете од стране неког српског владике-модернисте залагање за сазивање Осмог Васељенског сабора.

А ми пут свој знамо, пут Богочовека – каже велики српски песник.

Ранко Гојковић

___________

¹Овде мислимо на следеће:

1) У Првом светском рату, после повлачења српске армије преко Албаније, аустријски генерал шаље извешатај прво папи па онда цару, да српска држава не постоји и да је српска војска уништена;

2) У Другом светском рату иза стравичног геноцида над српским народом не стоји ни Трећи рајх ни Независна Држава Хрватска, него Ватикан. То је данас јасно иоле образованијем Србину, па би морало бити јасно и српским владикама;

3) Како се изрекао један НАТО генерал, папа је уочи бомбардовања Србије 1999 године рекао: „Уништите ту гамад“, мислећи наравно на Србе.