Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Заклетва једног свештенослужитеља

 Заклетва је део ритуала произвођења личности способне и достојне за свештенослужитеља Цркве Христове. Садржај заклетве се мењао па је данас тешко утврдити какав је био на, пример, пре стотинак година.

У данашњим временима, захваљујући разгранатом информативном систему који протежира и форсира, између осталог, и јефтини и негативни сензационализам, сазнајемо о преступима различите врсте појединих свештенослужитеља наше, Српске православне цркве, све у намери да компромитује Цркву као целину. Није спорно да грешника има и у редовима свештенослужитеља. Кривица је, међутим, персонализована па Црква као институција не може бити оптужена.

Приликом произвођења у ред клирика, ђакон изговара своју заклетву пред свештенослужитељем. О једном таквом случају говори следећи документ. Он је вредан из више разлога. Између осталог, и да буде поука новим делатницима у Цркви и непрестано подсећање на завет који су дали.

У Призрену, седишту Епархије рашко-призренске, 25. априла/8. маја 1926. године, пред архимандритом Павлом заклео се Милија Нашковић.

„Ја, Милија, који желим примити свештенички чин, знам и разумем колико је велико и важно дело тајне свештенства, знам и колике су с тиме веома тешке обавезе, за које ћу морати да дајем и одговоре на страшном суду Христа Господа. Али ипак приклањам главу своју пред одредбом Духа, да се не би како показао као његов противник, тога ради обећавам и кунем се Свемогућим Богом пред његовим Св. Јеванђељем, да верујем и да ћу веровати тврдо и без сваке сумње у све догме, које исповеда наша Св. Црква, да ћу се придржавати свију њених уређења и саборских правила и о свему не друкче мислити, него онако, како разуме и мисли Св. Саборна Источна једина Православна Црква.

Кунем се да ћу по рукоположењу мом у ђакона моје звање проводити са сваком брижљивошћу, чашћу и чистотом. Кунем се да ћу поверене ми људе брижљиво поучавати у закону Божијем, а и сам се свагда с вољом упражњавати у читању Св. Писма и разумевању његове силе и тајне.

Кунем се живим Богом и Његовим Божанственим Духом, да ћу се свагда чувати порока, који би удаљили од мене благодет Св. Духа. Обећавам се да се нећу опијати, нити исмевати, омаловажавати и обешчашћавати светињу наше Св. Цркве, нити се, пак, недостојно своме чину понашати и живети, него да ћу се свима силама старати да како у опхођењу, тако и у оделу свагда будем пристојан и чувам важност овога чина а нарочито да ћу примером благог и примерног живљења руководити поверену ми паству као побожности и хришћанском живљењу.

Кунем се да ћу грешнике исправљати и световати с кротошћу и чувати их од лоше науке, која поткопава Св. Веру и побожност а да ћу развратнике и чародјеје обазриво обличавати и уста хулитеља затварати. Обећавам се, пак, да ћу брижљиво чувати моје људе у покорности и јединству црквеном.

Обећавам се да ћу бити послушан и покоран моме архијереју Михаилу као Христу.

Кунем се да ћу учити људе да живе у миру и слози и, као што ћу и сам ја, тако и њих упућивати и утврђивати да врше и слушају и грађанске законе и наредбе, као и црквене власти и чувати отачаствене уредбе у славу Св. Тројице Бога једног кога сви исповедамо, и кога да ћу љубити и поштовати нелицемерно се обавезујем.

Кунем се да ћу свагда с вољом тачно свршавати у Цркви мојој Св. Богослужења по Уставу, и да ћу Св. Тајне и остале свештенорадње с побожношћу и марљиво отправљати.

Кунем се још пред Свевидећим Богом да о свему овоме што сам обећао, не мислим у памети друкчије него тако, како и говорим: у тој сили и разумевању, какву силу и разумевање написано овде ове речи казују, свакоме ономе ко их чита. И све ово утврђујем клетвом мојом: нека сердцевједац Бог буде сведок овоме мом обећању, да није лажно, ако ли је пак лажно и није по мојој савести, нека ми буде правосудни Бог супарник на Страшном Суду. Амин.“

Напомена Уредништва „Борбе за веру“:

Професор др Вељко Ђурић Мишина у свом тексту сасвим исправно закључује да би објављени докуменат требао да буде „поука новим делатницима у Цркви и непрестано подсећање на завет који су дали“. Међутим, овде се појављује следећи проблем: у Браничевској епархији, на пример, еп. Игњатије рукополаже ђаконе и свештенике без претходно извршене исповести и положене прописане заклетве (http://borbazaveru.info/content/view/133/30/). Дакле, они завете, сличне онима у горњем документу, нису дали  и каснији цркворазградитељски поступци, на овај начин рукоположених свештенослужитеља, су сасвим разумљиви, јер се нису на послушност Богу и Цркви обавезали никаквом заклетвом. Једини коме се они заклињу (изговарајући неку тајну заклетву) јесте еп. Игњатије, и ове се заклетве беспоговорно држе. Они га слушају „као Христа“, а он се према њима односи као Велики инквизитор из "Легенде о Великом инквизитору" Достојевског према својим поданицима:

„Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде. И узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред Богом“.