МОШТИ СВ. ДЕСПОТА СТЕФАНА НИСУ У МАНАСИЈИ, ВЕЋ У КОПОРИНУ

         Упркос томе што је још почетком 80-тих година прошлог века наш антрополог светског гласа, академик проф. др Србољуб Живановић, на молбу патријарха Германа и епископа браничевског Хризостома, извршио антрополошкe  и палеопатолошкe  анализе и идентификацију моштију Деспота Стефана Лазаревића (у „Гласнику“ СПЦ бр. 11/1981. писало је да је доказано да се мошти Деспота Стефана налазе у Копорину), и што су по одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве мошти положене у ћивот у манастиру Копорину (опширније о овоме у прилогу који доносимо – прим. „Борба за веру“), с времена на време у јавности се појави дезинформација да су мошти Св. деспота Стефана пронађене у манастиру Манасији 2006. године приликом радова у цркви. У изјави агенцији Танјуг, од 22. августа 2010. године, саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе Гордана Симић изјавила је да је "дефинитивно решена" енигма гроба деспота Стефана Лазаревића, чија је задужбина Манасија. "Деспот Стефан је сахрањен у цркви 'Света Тројица' у Манасији и то је црква признала", рекла је Симић.

Оно што не зна (?) госпођа Гордана Симић, дајући овакве паушалне изјаве, без икаквог стручног и црквеног кредибилитета, зна правоверни српски народ. Култ светитеља у манастиру Копорин постојао је од смрти Св. деспота Стефана још у XI веку, док таквог култа у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију Св. деспота Стефана у Копорину, црквом се ширио светачки мирис, што је истакнуто пред камерама Радио-Телевизије. Такве појаве светачког мириса никада није било приликом радова у манастиру Манасија.

На присутност светитељевих моштију указивала су и ранија збивања, јер су се захваљујући молитвама у Копорину догађала чуда, исцељења људи, а после проналаска моштију у манастиру се догађају чуда од који су најчешћа исцељења болесних и добијање порода. До сада је у својој свесци настојатељица манастира Копорина, мати Нина, забележила имена 131 детета која су рођена молитвама Светог деспота Стефана. 15. августа ове године, на празник Преноса моштију Св. Архиђакона Стефана, коме је мн. Копорин посвећен, око пет хиљаде људи је стрпљиво чекало у манастирској порти, како би ушли у храм и целивали мошти Св. деспота Стефана, као  и део моштију Св. Архиђакона Стефана (http://borbazaveru.info/content/view/2697/1/).

У манастирским књигама утисака, хиљаде људи из целог света, на разним језицима записали су речи благодарности и дивљења.

Најодговорнији за хуљење на мошти Св. деспота Стефана и уношење смутње у верни народ јесте еп. браничевски Игњатије, коме је по сваку цену стало да се мошти Деспота Стефана „пронађу“ у Манасији. Ево шта је о овој намери еп. Игњатија у октобру 2007. написао проф. др Србољуб Живановић:

„Игноришући научне доказе, а по својој личној одлуци, без сагласности Светог Архијерејског Сабора, Светог Синода, или Његове Светости Патријарха Павла, епископ браничевски Игњатије је у својој беседи на литургији у Манасији 18. октобра 2007. године саопштио да се десило чудо, јер су прошле године у Манасији нађене мошти Светог деспота Стефана, које су сада изложене у Манасији.

Ова изјава није поткрепљена никаквим научним доказима, нити је подржана од било ког тела Српске Православне Цркве. Архитекта, представник Завода за заштиту споменика Србије, који изводи радове у Манасији је рекао да иако Завод не поседује сигурне доказе, они верују на основу неких аналогија да је то гроб деспота Стефана.

Сасвим је разумљиво да је била жеља епископа и сестринства манастира Манасије да на неки начин увеличају прославу јубилеја манастира и оваквим “открићем”, али ефекат је сасвим супротан. Верни народ браничевске епархије добро зна да се мошти Светог деспота Стефана налазе у Копорину, па се тако после изјаве епископа на беседи у цркви чуо жамор. Бројни свештеници су дисциплиновано ћутали, забезекнути таквим поступком. Цео поступак епископа је очигледно био брзоплет, представља веома исхитрену радњу, без научне подлоге и био је сасвим непотребан.

Манасија је велика српска светиња која не може ништа ни да изгуби ни да добије поседовањем посмртних остатака Светог деспота Стефана. Овим поступком пре свега губи Српска Православна Црква, јер један њен епископ не хаје за предходне одлуке Светог Архијерејског сабора, Синода и Патријарха, игнорише науку, игнорише култ светитеља само ради самовољне и контрапродуктивне церемоније којом је уствари окаљана прослава значајног јубилеја.

Учињено је страшно светогрђе

Наместо да се бори за истину и да се ослања на сигурне научне доказе епископ се ослања само на своје недоказано мишљење и лични интерес. Овим чином је уствари пољуљан ауторитет Српске Православне Цркве, а православни народ и ван браничевске епархије се пита како може и даље да верује епископу који се тако понаша и да ли такав епископ може и даље да остане на свом трону, пошто је уствари погазио завет који је дао приликом своје хиротоније.“

+++

22. 08. 2010. 14:11h | Танјуг| фото: Танјуг

Обнова Манасије траје већ 20 година

Обнова средњовековног манастира Манасија код Деспотовца, започета пре 20 година, биће завршена у целости до 2018. године, када ово здање, које је пре нешто више од 20 дана стављено на прелиминарну листу културних добара УНЕСКО-а, обележава шест векова од изградње.

"Када завршимо овогодишње радове, остаће нам још две куле, од 11, колико их манастирско утвртђење има, и два бедема за обнову, што се тиче утврђења", изјавила је новинарима саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе Гордана Симић.

Симићева, која је и води радова на обнови пуних 20 година "са мањим прекидима", истакла је да, што се тиче унутрашњости манастирских утврда, "пројекат манастирске трпезарије биће један од обимнијих и замашнијих објеката и када је реч о радовима и инвестицијама".

"Када буде средства, биће и обновљен, а у складу са средствима, изводиће се радови", рекла је она у манастирској порти.

За две године стручњаци Србије треба да Комитету УНЕСКО-а поднесу комплетан досије о Манасији, како би манастир био номинован за упис у светску баштину ове организације Уједињених нација.

Симићева је изјавила Танјугу да је "дефинитивно решена" енигма гроба деспота Стефана Лазаревића, чија је задужбина Манасија. "Деспот Стефан ја сахрањен у цркви 'Света Тројица' у Манасији и то је црква признала", рекла је Симић.

"Ми смо и очекивали да је деспот овде сахрањен. Истраживања су вршена у унутрашњости цркве и када се дошло до првобитног пода откривена је гробница деспота Стефана, управо на месту које је описао Константин Философ", рекла је Симићева.

Археолози, антрополизи, стручњаци за ДНК анализе утврдили су да земни остаци нађени у гробници у Манасији припадају деспоту Стефану, истакла је она и истакла да немају основа "јавни дуалитети да ли су мошти деспота овде или у манастиру Копорин код Велике Плане, такође задужбини деспота Стефана".

"Када су нађене мошти у манастиру Копорин, црква је и тада рекла 'нека се то сматра да је можда деспот Стефан Лазаревић, док се не буде показало друкчије'", додала је Симићева.

Место у цркви "Света Тројица" манастира Манасије, где су откривени мошти деспота Стефана, прекривено је мермерном плочом, на којој је аранжиран букет цвећа и крај које су три црквена симбола.

Са леве стране гробнице, на зиду цркве, постављена је плочица, израђена највероватније од неке легуре, на којој је ћирилицом и латиницом исписано име деспота Стефана.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/76332/Obnova-Manasije-traje-vec-20-godina

+++

Проф. др Србољуб Живановић

МОШТИ У МАНАСИЈИ НИСУ СТЕФАНОВЕ

          Академик Србољуб Живановић отклања забуне које уносе монахиње. Владарску гробницу у манастиру крај Деспотовца саградио је деспорт Лазаревић, али у њој никада није био сахрањен, изричит је директор Института за проучавање древних Словена.

+++

Европски институт за проучавање древних Словена у Лондону припремио је и ових дана издао књигу под насловом “Нерешена тајна владарске гробнице Лазаревића у манастиру Манасија.” У кратком поговору се каже да је она написана са циљем да се њени читаоци и посетиоци манастира Манасија и Копорин упознају с најновијим археолошким истраживањима у овим древним светињама.

Академик Србољуб Живановић, оснивач и директор поменутог института, иначе рецезент књиге, у разговору за наш лист, истиче како монахиње у манастиру Манасија говоре посетиоцима да је ту пронађена гробница деспота Стефана Лазаревића.

- Ту гробницу је приликом подизања манастира Манасија саградио деспот Стефан Лазаревић, али он у њој никада није био сахрањен - изричит је академик Живановић. - Многи људи су збуњени, јер се ћивот са моштима овог светитеља налази у манастиру Копорин. Тако они који прво посете Манасију, па потом Копорин или обратно, бивају збуњени: јер у оба манастира тврде да су мошти деспота Стефана и у једној и у другој светињи. Оне су, међутим, само у једној светињи, у ћивоту у цркви манастира Копорин.

Произвољне методе

- Књига која се појавила у Лондону задржава пажњу читалаца на објављеној анализи постморталних остатака нађених у владарској гробници која је у извештају означена као гробница бр. 1 или ктиторска гробница - предочава академик Србољуб Живановић. - Већ у уводном делу извештаја налазимо произвољну тврдњу, без икаквих чињеница и запажања на којима се та тврдња заснива. Дословно је написано: “С обзиром на то да су у југозападном делу цркве сахрањивани искључиво ктитори и владари, земни остаци пронађени у овом гробу могу припадати једино деспоту Стефану Лазаревићу.” Из извештаја се не види на основу којих налаза и чињеница су донесени закључци. У опису метода које су коришћене приликом антрополошких анализа, побројани су разни њихови аутори, али се не види шта је од тих метода коришћено приликом утврђивања чињеница, нити је објашњено зашто су узете баш те методе, а не неке од стотина других.

Како свако данас нема могућности да прекопава старе архиве и списе, Европски институт за проучавање древних Словена је сачинио књигу у којој су изнети основни историјски подаци, управо они на које се позивају и аутори идеје да је, можда, у манастиру Манасија био сахрањен деспот Стефан Лазаревић.

Он у том манастиру, наставља академик Живановић, није био сахрањен из више претпостављених разлога. Зна се да је манастир Копорин једна од његових најмањих задужбина. Заборавља се да је он био духовник и светитељ, владар и витез, политичар и војсковођа на чијем двору није било ни песме ни свирке, јер је живео монашким животом. Зато је за место починка изабрао своју најмању цркву.

- То је једна од идеја, а друга је управо та да је деспот Стефан Лазаревић јако волео свог брата Вука с којим се често није слагао - наглашава академик Живановић.

Скелет донети на анализу у Београд

Академик Живановић сматра да је Републички завод за заштиту споменика културе требало да скелет из владарске гробнице манастира Манасија пошаље у неку признату антрополошку лабораторију, као што је она Медицинског факултета у Београду, чији би стручњаци могли врло брзо да реше проблем. Републички завод је у 39. броју својих “Саопштења” објавио антрополошку анализу коју је обавила истраживачка екипа приликом ископавања у манастиру Манасија.

- Историјски је знано да су Вука Лазаревића заробили војници претендента на турски престо, Мусе, и осудили га на смрт одсецањем главе. Након тог чина, заједно са још неколико на исти начин убијених војника, који су се борили на страни султана Сулејмана, бачен је у једну јаму близу Пловдива. Тешко погођен братовљевом смрћу, деспот Стефан је послао свог поклисара Аидина да његове посмртне остатке пренесе у Србију где су сахрањени у владарској гробници Лазаревића у Манасији.

Руси га прогласили за свеца

Академик Србољуб Живановић подсећа да је деспот Стефан Лазаревић за свеца проглашен у 15. веку у Руској православној цркви. У Србији, која је тада била под Турцима, за то се није знало. У руским књигама из тог времена постоји чак и животопис српског деспота. Српска Православна црква, међутим, још пре Првог светског рата била је решила да у свој календар уврсти име светог деспота Стефана. Због рата и велике народне несреће, то је учињено тек 1927. године када је на Сабору СПЦ решено да се обаве и савремена научна истраживања, јер се тада није знало где се налазе мошти деспота Стефана Лазаревића.

Како се зна да је у Манасији био сахрањен Вук, а не његов брат деспот Стефан Лазаревић? Академик Живановић то овако објашњава:

- Знамо управо по томе што је скелет који је нађен у владарској гробници манастира Манасија сахрањен тако да је глава стајала поред тела, јер је била одсечена. Како су Вуку одрубили главу, а деспоту Стефану то нико и никада није учинио, онда можемо бити сигурни да је у поменутој гробници лежао Вук Лазаревић. Археолози који су открили и ископавали гробницу Лазаревића, прво су путем медија и предавања објавили да су у Манасији пронашли мошти светог деспота Стефана, а тек неколико месеци касније одлучили да се ураде анализе и утврди да ли је скелет припадао старијем сину кнеза Лазара. Међутим, узорак узет са тела које је лежало у гробници Манасије није могао да покаже сродност са узорком узетим са моштију светог кнеза Лазара.

А када су стручњаци Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду отишли по нови узорак, узели су зуб из вилице лобање која је лежала поред скелета и тад је анализа показала да се ради о крвном сроднику кнеза Лазара, односно да је реч о оцу и сину. У ту анализу не можемо да сумњамо па се поставља питање на које екипа Завода за заштиту споменика културе Србије није одговорила - да ли су и глава и тело припадали истој особи? Аидин је вероватно препознао главу Вука Лазаревића, али су у јами била и тела других погубљених велможа и могуће је да је у Србију донео и скелет једног од њих.

       Д. ЈАНОЈЛИ; ВЕСТИ, 17.09.2009

http://borbazaveru.info/content/view/1447/86/

+++

Проф. др Србољуб Живановић

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Старији син Св. кнеза Лазара, Стефан, рођен је вероватно око 1373. год. умро је 19. јула 1427. год. по старом календару. Тако се прославља 1. августа по новом календару. Његово житије је написао у Грчкој више година после његове смрти, Константин Филозоф, по сећању. То житије је изгубљено, али постоје преписи из доцнијих векова. Два таква преписа је објавио Ватрослав Јагић 1875. год. у Гласнику Српског ученог друштва. Стефан је владао заједно са мајком Милицом као кнез од битке на Косову 1389. год. до 1402. год. а од тада као деспот до своје смрти 1427. год. Деспотска титула је била по рангу виша од титуле краља. Био је државник, витез и ратник, али пре свега мудар, и од ране младости веома побожан човек. Његов лични живот је био скоро монашки. На његовом двору није била дозвољена свирка, певање или шупљи и непотребни разговори. Зидао је цркве и манастире. Највећи манастир је била Манасија, подигнута као утврђени град са 11 кула. Ту се налазила чувена Ресавска школа у којој су преписиване црквене књиге. Био је веома скроман, па је за место свог вечног починка одредио најмању од свих цркава које је подигао - манастир Копорин, који се налази код Велике Плане. У Београду је подигао 3 цркве: Успенија Богородичиног, Три Јераха и Светог Николе, а град Београд прогласио је за престоницу Србије. Његов култ успостављен је у моменту његове смрти, 19. јула 1427. године. Умро је у пети сат по црквеном рачунању времена, што је подне по садашњем рачуну. Била је субота. Смрт га је задесила у месту Глава или Главица. У том моменту у Београду је ударио страшан гром. Београд је прекрио мрак. У цркви су попадале иконе са олтара и пopeђале се у поретку као на Страшном суду. Одмах је успостављен његов култ у руској цркви али се у Србији за то није знало. Сам народ је долазио у манастир Копорин не-знајући да је ту сахрањен Св. деспот Стефан, али су ту желели да се моле и тражили исцелење. Уз манастир се налази и свети извор. Пред Први светски рат покренут је поступак у Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве да се канонизује Св. деспот Стефан, али је поступак одложен због избијања рата. Патријарх Димитрије је прогласио за светитеља деспота Стефана у Београдској Митрополији 1927. год. Током више векова манастир Копорин је много пута рушен и обнављан. Регионални завод за заштиту споменика  културе из Крагујевца је почевши од 1974. год. изводио радове на заштити и обнови цркве. Том приликом је испод ктиторске фреске на којој је приказан Св. деспот Стефан са црквом Копорин у руци, пронађена уз јужни зид његова гробница која је према дословним речима епископа Браничевског, господина Хризостома, „прилично аљкаво и нестручно ископана од стране археолога Завода из Крагујевца, Марина Брмболића". Епископ Хризостом је више пута изразио незадовољство радом археолога из Завода из Крагујевца. Пошто је посумњао да су у ктиторској гробници нађене мошти Св. деспота Стефана, затражио је да се изврши стручни преглед. На молбу Њ. Св. Патријарха Германа  и надлежног епископа  Браничевског господина Хризостома, антрополошки  и палеопатолошки  преглед и идентификацију моштију извршио је антрополог из Лондона проф. Србољуб Живановић. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до 1989. године. Лабораторијске анализе су извршене у Београду, Британском музеју и болници Св. Бартоломеја у Лондону (која је основана још 1123. год.). Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм Радио-Телевизије Београд. По одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве, мошти Св. деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар Небојша Митрић, аутор споменика Св. депоту Стефану на  Калемегдану и аутор крстова  на  храму Св.  Саве  у Београду.

Приликом извођења радова у манастиру Манасији 2006. год. екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије пронашла је у цркви владарску гробницу Лазаревића. У жељи за славом и медијском промоцијом, екипа је јавно објавила да су пронашли гроб и скелет Св. деспота Стефана, пре него што су извршили било каква стручна испитивања. Доцније се показало да је ту био сахрањен млађи брат Св. деспота Сефана - Вук, коме су Турци одсекли главу. Одсечена глава је пронађена сахрањена поред скелета трупа, испод левог лакта. ДНК анализа је утврдила да је глава припадала сину Св. кнеза Лазара, али то није утврђено и за труп. Можда је приликом преноса леша погрешно пренет труп неке друге особе (унука Св. кнеза Лазара?), погубљене заједно са Вуком. (Турци су заједно са Вуком погубили одсецањем глава још неколико особа које су бацили у заједничку јаму, недалеко од Пловдива у Бугарској.).

Републички завод за заштиту споменика културе Србије и управа манастира Манасија нису дозволили ни једном стручњаку, нити ни једној научној или стручној институцији да виде скелет или налазе у Манасији, већ су их сакрили тако да нико није у стању да потврди или оповргне тврдње екипе коју је предводио археолог Марин Брмболић.

Култ светитеља у манастиру Копорин постојао је од смрти Св. деспота Стефана још у XI веку, док таквог култа у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију Св. деспота Стефана у Копорину, црквом се ширио светачки мирис, што је истакнуто пред камерама Радио-Телевизије. Такве појаве светачког мириса никада није било приликом радова у манастиру Манасија. На жалост, морамо приметити да је и овога пута Републички завод за заштиту споменика културе Србије поверио радове у Манасији екипи која није била довољно стручна за обављање антрополошких испитивања. Поред тога, Завод се није потрудио да се рад у Манасији правилно и јавно документује.

Из књиге Проф. др Србољуба Живановића „Где се налазе мошти и гробови српских владара – светитеља“.

http://borbazaveru.info/content/view/1821/86/