Грешни Милоје

АДМИНИСТРАТОРУ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОМ Г. АМФИЛОХИЈУ РАДОВИЋУ

- Поводом текста „Митрополит Амфилохије о одбеглим монасима и монахињама...“

(сајт ЕРПиКМ, 24. август 2010.) -

Ваше Високопреосвештенство,

Пре неку годину бивши владика Атанасије Јевтић ми се наругао пежоративном етикетом „патријарх Милоје“, проглашавајући ме (лажући без страха од Бога и стида од људи) бившим удбашом који је чак поповима прислањао пиштољ у леђа.

Сада ми се Ви наругасте као „бившем ревносном комитетлији“ (што, нажалост, заиста бејах - срам ме било!).

Но, хвала Свемилостивом Господу, да сам БИВШИ „комитетлија Титове Компартије“ (са којом сам се, да ли на Вашу жалост?, сукобио и разишао пре готово три деценије, пред препуним Сава Центром и пред васцелом југословенском јавношћу, добивши потом етикету непријатеља. Беше то у време оно кад се ни неки митроносци нису баш претргли у осуди Компартије).

Али, учећи се од Господа Који је и дошао да грешнике спасе; учећи се од Ап. Павла, бившег прогонитеља Христовог Савла; учећи се од светих, а бивших грешница: Марије Египћанке, Пелагије, Евдокије, Теодоре, Таисе; од светих, а бивших грешника: Лонгина, Јакова Посника, Закхеја... разумео сам да човек има право на покајање. (Не знам шта Ви о томе мислите?!?)¹

Зато сам се покајао и исповедио са сузама своме духовнику, а и јавно пред родом својим у мојим „Казивањима“, трудећи се да делима исправљам свој грешни живот.

И поред свега, ево ја се и Вама исповедам: кајем се, Високопреосвећени, што сам дозволио да будем слепац код очију, и што сам дозволио да ме воде слепци!²  

Још Вам обећавам: никад више нећу дозволити да ме воде слепци, нити ћу ићи за њима! Чврсто ћу се, с Божјом помоћу, држати Јеванђеља и светоотачког предања. А потомцима мојим накричих да нам је Свети Владика Николај оставио аманет: „Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“.³  И још сам им накричио: „Зато, чељади моја драга, нека  вам увек буде на уму поука Соломонова: Сине мој, ако би те мамили грешници, не пристај“.⁴

Ваше Високопреосвештенство, још једном Вас молим да ми опростите што сам био „комитетлија“, јер до сада нисам ни знао да исповеђени и окајани грех, уколико га Ви лично не разрешите, није разрешен. Нека би Бог дао да не будем БИВШИ Србин (кано што неки канда јесу).

Признадох јавно о своме животу: боље не умедох, горе није могло⁵, јер немадох среће да сам безгрешан као Ви и бив. еп. Атанасије.

Дабогда се у Рају видели! - ако ми Ви и бив. еп. Атанасије не би забранили да тамо уопште привирим.

На Велику Госпојину 2010. г. Господње

Грешни Милоје

Напомена:

А што се свиња тиче – дадох љубећим срцем све што имадох, а што Бог мени даде, па и свиње, не надајући се да ће чин милосрђа бити предмет Вашег ругања. О том свом поступку сам писао 8. јуна 2010. архијерејском намеснику трнавском (http://borbazaveru.info/content/view/2505/85/).

Руку на срце, да сте Ви били доследни својим ставовима које заступате у тексту „Очинство, оцеубиство и васпитање“, не би данас било ни прогнаних монаха ни њихових прогонитеља. А Ви бисте се уместо мојим бившим свињама, бавили далеко узвишенијим темама.

_______

¹ Морам признати да сте Ви последњи човек од кога бих очекивао такве осуде и суспендовање Богом даног права на покајање, јер бејасте љубвеобилни према људима који су били у додиру са Компартијом. Кажу да сте секли колач првоборцу Лулету Исаковићу - Бог да му душу прости!; кажу да сте бранили покајање јм. Кирила (Врге), који скиде мантију и постаде професор марксизма; кажу да сте благословили опело поч. Ђиласу; кажу да сте привели ћивоту Св. Петра Цетињског - Мила као православца који укиде српски језик усред земље Његошеве и поможе Вам свесрдно да избаците оно „српска“ испред речи „Православна Црква“. Међутим, ја не заслужих Вашу милост. Што би рек'о Џ. Орвел: Сви су људи једнаки, али су неки једнакији. Да ли сте променили аршин? Или Вам та мера није иста за све душе хришћанске? - упркос речи Господњој: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се и мерити.

²“Што сам више диплома стицао, што сам више одличних оцена добијао, што сам више признања и одликовања сакупљао, што сам на вишим положајима бивао – то сам све дубље тонуо у духовни мрак, у слепило. Ћорав, код очију. Слепац, који је дозволио да га воде слепци: безбожници, људи без Бога, људи без вере, људи без корена, људи без страха Божјег, људи без морала...“ Казивања, Богу у славу, прецима у част, потомцима у аманет, Прво издање, 2005, стр. 12.

³ Казивања, Треће издање, 2010, стр. 212.

⁴ Исто.

⁵ Исто, стр. 213.