header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Беседа о. Антонија на месечном антиекуменском скупу испред Патријаршије (4.9.2010.) Штампај Е-пошта
недеља, 05 септембар 2010

БЕСЕДА ОЦА АНТОНИЈА НА МЕСЕЧНОМ АНТИЕКУМЕНСКОМ СКУПУ

ПРЕД ПАТРИЈАРШИјом

  „...Хајмо до Патријаршије... Гле, пред Патријаршијом Крст и на Крсту распет Свети Сава. Шта је то?! Откуда то?! Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са Крста: Господе, опрости им јер не знају шта раде!  Такав је мрак... такви Крстови по Београду! А Свети Сава, где се у Београду слави? - по црквицама, по црквама као по збеговима!

Св. ава Јустин

 

Помаже Бог свима!

Браћо и сестре, када је, пре неку деценију, тело Србиново запатило пошасну болест комунизма, последично томе и душа народна, Црква српска почела је страдати од њених предводника отежалих „духом овога века“. И поред своје страшљивости, маловерја, кривоверја и подела, који су из њега проистекли, барем смо тада, ипак, имали живу „савест бића народног“ која је васпитно урлала против смртних грехова наших. Та савест, која је прожимала цео народ наш, био је скрушени покајник и велики исповедник Христов,  архимандрит Јустин, подвижник манастира Ћелије. А горе поменуте његове речи, страхотно опомињуће,  само су детаљ излива његове верности Христу, а насупрот самовољи и страшљивости епископа српских које су их довеле до њихових тадањих небивалих саблазних преступа.

Авву су „све ране рода његовога болеле“ до те мере да је вапијао за народним освешћењем и покајањем, за порушењем идола и видљивих и невидљивих. Али, најнепреболније овом, ваистину брату Христовом, било је сагледавати болести предводника Цркве своје, тог срца свенародног које је на место живота испумпавало саблазни екуменизма, раскола, не саборности, злоупотребе духовне власти, срамотне епископске страшљивости и уступања пред тадањом црвеном масонском аждајом. И би тада само тај један глас савести Цркве српске у целом народу овом довољан за сведочанство истине, би то јасан путоказ спасења свим ушима које су желеле да чују истину.

Ето како је ава Јустин „грмео“ против непокајаних греха и против новаторских наука и осионих реформи пастира који стадо Христово покушаваху завести са пута православног у погубне широке путеве овога света. А како се црквено-народна кола наша отада апокалиптички незаустављиво сурвавају низ све већу литицу екумено-унијатских јереси, страшно је и помислити какву олују васпитног разобличења би данас претрпели од богољубивог нам оца Јустина сви саблазнитељи и љубитељи јереси, али, такође, и сви ми -млаковерни и раслабљени.

Али, ето, народ услед непокајаних грехова наших, на крају, не би достојан да данас слуша неки нови свети глас савести српске, пошто је и на све раније гласове временом огуглао и пренебрегао их.

Дани животарења нашег пролазе и притискају нас уз стрељачки зид правде, а излаз је (како онда, тако и сада) једино покајање, и у њему је сва милост и сва снага исповедништва Православља, смирења, саосећања и љубави. Непријатељ нас одавно са ужитком држи на нишану, али, иако ми кукамо, из мреже му се не избављамо, јер наричемо не да би нас к Богу отпустио, већ поновном ваљању по блату страсти наших. Зато је праведно, Господе, што због умножења греха наших неста светитеља Твојих у време ово. Неста их јер их не слушасмо, а да су сада живи да нас поуче - још би нам тежи грех био, јер, овако тврдоврати, тешко да би их у свему послушали.

Народ се није приклањао Јеванђељу када га је могао из руке светитеља примити, и није веровао када га је примењеног могао уживо гледати, зато је сада и најправедније да сам народ, уколико се уопште жели спасити (покајањем и исповедањем Истине православне)   сачува  Веру Православну, ако ли је хоће. Ако народ пожели спасти се у Царству Христовом, мора сам сачувати своју једину Лађу спасења, ако ли не, Лађа ће отпловити онима који је у страху побожном жедно ишчекују.  

Народ православни је пресудан фактор очувања вере праве у нас, зато што је то свенародно покајање (иако се греси све више умножавају и одавна нема свенародног покајања) ипак неупоредиво могућније и далеко лакше од покајања епископа који дуготрајно и дубоко смртно грешише, и са „места светог“ источаваху мутне воде заблуда и саблазни стаду своме (упор. Јевр.6,3). Пре ће се народ освестити у временима страдања и стати непоколебиво уз Истину, него ли поједини епископи којима се многоструко строже све рачуна, све од смртног греха јереси па до пакосног уклањања из јавности ретких Христољубаца међу њима.

Уколико пре сви схватимо да је Истина Христова извор живота вечнога, утолико пре ће активност мирјана бити појачана ради спасавања Лађе која потања од немара лађара. А када брод тоне, на титуле се много не обраћа пажња, већ се тада способности (најпобожнијих) највише и потребују. Када нам гори заједничко Огњиште не смемо стајати иза страшљивих „ватрогасаца“ самооправдавајући се да је то њихова дужност, јер без овога Небоземног Дома нема наде ни нама самима, а ни њима. И још, немојмо вући и гурати „ватрогасце“ у пламен да нам и преко воље припомажу, већ угледајући се на древне Свете Ватрогасце дајмо своју добру вољу Господу, уложимо себе за Истину Његову, да нас Он благослови и пројави свима као пример спасоносног ревновања. Јер Истина која је у нас дуготрајно и константно посрамљивана, сада тихо и „на прстима“ као да одлази од народа нашега. Али, уколико буде целосрдачних истинољубитеља који не штеде себе за Њу, засјаће нам наново Сунце благослова и спасоносног јединства у светосављу, јер у супротном...  

„Ја рекох и спасох душу своју“, речи су веома злоупотребљаване у данима нашим. Душа правоверна се спасава у борби, и да јој последње дело и мисао пред смрт буду богоугодни, јер она је добро запамтила речено од Господа: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити“. Не спасава душу, засигурно, само повремено исповедање у време погодно, када се осећа јака и расположена за борбу, већ ако у том настројењу истраје до самртнога трена. „Рекох и спасох се“, су речи пресудне које се изговарају од стране праведника на крају пресудних битака, а не речи које се изговарају усред малене битке, са циљем да се оправда сопствена лењост и избегавање даљег исповедног боја.

Замислимо да је Велики Јован рекао Ироду пред народом: „Не можеш ти имати жену брата свога – ја рекох и спасох душу своју“. Па,зар би га Иродијада због тога гонила? Можда би мало узнегодовала и време би, заборавом, учинило своје. Али Свети Јован је горео огњем богољубиве савести осећајући величину поменуте моралне саблазни, али и своје одговорности да се тај извор који трује душе народне затрпа, јер докле год он извире - гину душе људске, а свака је вреднија од свеколике творевине Божије. Савест нам сведочи да све док извор зла не пресахне, све дотад, неопходност исповедништва је једини одагнатељ непрестаног тегобног притиска личне одговорности пред љубављу Божијом - да нас не би затекао Господ неме - у заједници мира са безаконицима.

   А замислимо сад колико је већа одговорност у случају овог јеретичког екуменисања данашњих пастира по Србији. Тамо је Свети Јован за затрпавање неморалног изворишта неућутљивим трубљењем живот свој положио, а овде нам загађују веру, урушавају Цркву, Христа скривају од лица народа унијатским прекривалима, а ми их опомињемо само кад добијемо „надахнуће“. Час их грдимо што се не поправљају, час примирје са њима успостављамо, иако нас нимало нису послушали, нити су „заћутала уста лажљива“ и тиме им само дајемо ширину да у „серијама“ наставе даље саблазни изливати пред верну децу Божју. Па да ли ми то сведочимо Христа само зато што нам је у опису звања, или зато да одбранимо једину веру у Спаса нашега? Ако онај који се само поздрави са новотарцем „учествује у његовим злим делима“ (упор. 2. Јов.1,10), како да се оправдамо ми који смо у органској вези са таквима, а не устајемо одсудно да ућуткамо тај извор опште саблазни?!

Сва је глава болесна и срце изнемогло, рече Свети Исаија. Глава, то су вође народне, а срце је народ Божији, каже нам Свети Владика Николај. Кад је глава неразумна - срце изнемогава под намерама њеним, али докле у теби имало куца срце православно има наде да ће Господ наместо неразумних вођа и Сам притећи ти у помоћ. И то само ако има наде, ако има пулса који иште живота вечнога, пулса који се бори за тај живот и показује добровољну решеност да не испушта из руку својих Ризу Христову за коју се ухватио, па макар га и сва властела народна или подмићивала или тукла по рукама његовим не би ли је како упустио.

Свети Сава је невидљиво распет увек тамо где његови наследници Православље распињу и затиру, што ови наши и чине непрестано од времена авве Јустина до дан данас. Сви ми заједно кривоверјима и маловерјима нашим, и гресима нашим, љубав Савину изван Христа распесмо и потом обневидесмо подно Крста Његова. Стога, уколико ране Савине на телу своме пожртвовано не понесемо пред Христом живим, у Дан Суда шта ћемо очекивати? - јер ово није био крајпутни Самарјанин кога превидесмо, већ први спасоносни благослов народа нашега Свише.

Ако је Свети Сава већ годинама духовно распет овде пред Патријаршијом, каква то већа празновања походимо широм Србије? Који су то пречи празници и агапе од овог светог тротоара, или стамене стене одбране српске побожности, или, пак, камена опустелог маловерјем подно кога ћемо се у паклу вечно мучити? Најсветија Голгота јерусалимска је свакако преча од свих светиња, али (бар у Србији) нема сада светијега места и већега празника од ове Голготе српске на којој се духовно распиње Свети Сава. Хоћете ли благослов - иштите га пре свега овде од распетога Саве и на трен бар ублажићете му муке, а себи болне бриге растерати. У смирењу целивајте овде ране које му се и кривоверјем и срамежљивим исповедањем непрестано наносе и подигните глас свој за Господа свога и за Цркву Његову коју урушавају иновацијама својим ови циркузанти екумено-љубави, ови глумци замајавачи истине Христове, ови наши из зграде прекопута, чије освешћење непоколебиво и жељно исчекујемо.

Умножавају се безакоња и хладни љубав зато што је све мање покајања, све је мање признавања греха свога, а све више самооправдања. И кад би бар заћутали над својом бедном празнином! – Нажалост не, већ се још и хвалимо сујетно поучавајући друге. А кад непокајник почне поучавати друге, чини себе лицемером, стога је ово управо век небивалог лицемерја, које врхунац свој данас има у српским фарисејима који понајвише сажаљевају и опрадавају непријатеље Божије, онима који у лажима јеретичким привиђају проценат истине, жарко воле само оно што је удаљено, а притом живо месо укућана својих најближњијих клеветама и мржњом прождиру.

А ко су српски фарисеји? То су ови који су унијатском умишљеном љубављу узлетели дотле да се без страха играју са побожношћу народном; ови који су још 2003. довлачили папу са све самртним одром у Србију и притом све то заташкавали хитром канонизацијом владике Николаја; ови који уклањају сметњу за долазак папе у Ниш у виду владике Артемија и његовог монаштва и притом, опет, убрзано канонизују - овог пута аву Јустина... То су исти они који католичким прилозима најубрзаније довршавају храм Светог Саве да би у њему, са само њима и Латинима својственом позоришном „љубављу“, помпезно дочекали римског непокајаног Јуду 2013. и све то, наводно, „Христа ради“.

Греси народни удаљише Светог Саву да се упокоји у Бугарској, па потом да му тело Турци на Врачару спале, али ако нам греси дотле достигну, доживећемо да својим очима гледамо како епископи са јеретицима и сам дух Савин, завршно међ' Србима, спаљују на истом светом месту брда Врачара 2013; не, дакле, на бахатој ломачи турској, већ у лукавој режији раскошног храма, пригодно удешеног баш за ту унијатску прилику!

Сада је време борбе, а не мира; време надолазеће пропасти, а не благостања; време ширеће свејереси, а не торжества благоверја. Стога, ако у Србији аманетно светосавље не надвлада унијатски екуменизам, бићемо сви суђени као мучитељи Светитеља Саве. Ако у Србији, немарним исповедањем вере, препустимо укућанима ове садашње евро-Патријаршије да олако спроведу планирани им раскол и разједињење Цркве Христове у Србији, чему да се код Христа надамо - ако се разбежасмо са места где се пресуђује о вечном спасењу народа нашега?!

Зато, разбудимо се и стражаримо овде док још имамо око чега! Ко прославља празник, нека га прослави прво овде; ко славу слави, нека донесе колач и жито и нека је започне славити овде, пред Православљем нам распетим и са чврстом решеношћу да се у смирењу, уз вероисповедање, поправљамо. Ко тамо негде у Господу дела, учи, или беседи, нека се сећа вазда и овог највећег страдалишта српског; јер, где је погубније страдање, тамо где непријатељ сече тела, или овде где сече душе људске? А управо овде је и најстрашније то што је борба углавном скривена од очију јавности; непријатељ се као звер притаји, зада рану, па, опет, притаји, припремајући тако целокупан народ себи у један унијатски залогај. Зато овде уплаканога Саву, намученог и исмејаног – ранама од првосвештеника и сујетољубивих му потомака - само очи ретких могу данас назрети. Зато, ко се моли, смеје или плаче, нека прво помисли на сузе Савине овде, па тек онда и на себе сама, јер без Саве радосна на овоме месту, ни радости наше нигда бити неће.

Распеће љубљеног нам Саве овде, на екуменском крсту, који му сви годинама уназад приређивасмо гресима својим не окајаним, све је немилосрдније сваким наредним даном. Не ослободимо ли љубљеног Светитеља својим неодступним исповедањем вере, уздајући се у молитве Његове, одоцнимо ли из страха, стида или лењости, џаба ћемо га потом овде, пред преуређеном сабласном катедралом, у очајању потраживати.  

Зато,  док времена још имамо, стражимо, стојмо чврсто у вери, мушки се држимо, снажимо се! (уп.1.Кор.16,13)

 Амин.

грешни монах Антоније

Последњи пут ажурирано ( недеља, 05 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.