Apologia de via eius (6)
Монаси и духовни отац „Борба за веру“: Да ли је, по Вама, везаност извесних монаха за владику Артемија као духовног оца претерана? Владимир Димитријевић: Ја, наравно, нисам монах, него лаик. Али, место духовног оца у монашком животу изузетно је битно. Уосталом, ево шта о томе каже митрополит Амфилохије у свом делу „Основи православног васпитања“:
>>Управо тај и такав вјечно непознати Бог и Његово очинство, замрачено човјековим падом, суштина су новозавјетне благовијести и Христовог откривења. Богочовјек открива Оца Свога и Оца нашега, откривајући Собом и својим дјелом заборављени однос између Оца и Сина, и кроз то однос између Бога и човјека, човјека и човјека. Зато није ни мало случајно то што је Богочовјекова Црква, Црква „Оченаша" и Црква Светих Отаца. А она је то зато што је Црква Јединородног Сина: само онај који Њега зна, познаје Оца (уп. Јн. 8, 19) и који Њега поштује, поштује Оца који Га је послао (Јн. 5, 23). Само Онај који је код Оца, види Оца (Јн. 6, 46) и само онај који Њега види, Његовог Оца види, јер Отац је у Њему и Он у Оцу (Јн. 10, 38; 14, 9). Ова истина о Сину као откривењу Оца свједочи да је без понирања у тајну синовства немогуће прозрети у свето тајну правог очинства. Очинство и синовство су повезани између себе овостраним и оностраним везама, двоједна су тајна. У историјској човјековој стварности то двоје су у сталном сукобу и то, као што смо видјели, до те мјере да се најчешће узајамно негирају и искључују. Откуд онда да им се у Еванђељу придаје такав незаменљиви значај? - Несумњиво отуда што се у правом очинству и синовству скривају и откривају заборављени закони живота и бића, који кад се поремете, неминовно доводе до поремећаја свега, а кад почну да дејствују сагласно својој природи, онда све задобија своју дату и задату хармонију. Какав је тај вјечни однос између Оца и Сина, на којима се заснивају здрави закони бића? - Син, вјечни Логос Божији, открива сједне стране Своју истовјетност с Оцем („Ја и Отац једно смо", Јн. 10, 30), а с друге стране јавља неку чудну тајну свог бескрајног смирења пред Оцем и послушања Оцу, и то до те мјере да тврди: Отац мој је већи од мене" (Јн. 14, 28). Откривајући Своју вјечну једносушност и једносилност са Оцем Син каже: „Све што има Отац моје је" (Јн. 16, 15), а опет на другом мјесту љубавно величајући Оца додаје: „Наука моја није моја него онога који ме је послао" (Јн. 7, 16). Циљ ових Његових ријечи је и да докаже истинитост своје науке и себе као Очевог свједока, али и да укаже на чудесну тајну вјечног очинства, у коме је извор Његовог вјечног синовства и Његове богочовјечанске науке. Истичући Оца и вољу Очеву, Син као да скрива себе, поистовјећујући своју вољу с Очевом вољом: „Не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао" (Јн. 5, 30). Чак и у моментима страшне Гетсиманске туге и дубоке остављености, Син се обраћа Оцу: „Да не буде како ја желим, него како Ти" (Мт. 26, 39) и додаје: „Оче мој, ако не може ова чаша да ме мимоиђе да је не пијем, нека буде воља Твоја" (Мт. 26, 42). Вјерност, дакле, Сина своме Оцу, безгранична је, она је суштина и пуноћа Његовог синовства. Код Њега би одрицање од Очеве воље и очинства као свога извора и увира, било равно негирању самога Себе, уништењу свога бића. Шта се открива кроз овакву вјерност Сина Оцу и кроз такав њихов узајамни однос? - Открива се у ствари да је тајна божанског Бића - неизрецива тајна љубави. Само неограничена љубав зна да говори овако како Син говори о своме вјечном Оцу. Основни закон сваке истинске љубави је да велича љубљеног: што је љубав дубља и искренија то је и величање више. Код оваквог синовства непозната је борба за власт и превласт, јер је једна власт и сила Оца и Сина, јер је сва љубав Очева на Сину и у Сину и сав Син у Оцу, од Оца и ради Оца. Цјелосна љубав не тражи своје (уп. 1. Кор. 13, 5) и не велича се: њена суштина и њено срце је неизрециви све принос себе Другоме, Оцу и свему ономе што је од Оца и по Оцу. Ми људи смо навикли да мислимо о себи и своме достојанству у категоријама палог човјека, које су засноване на одвајању, само отуђивању, индивидуализацији, самосвојности, исцепканости, самозаљубљености. Ова, међутим, божанска Љубав која се открива у Сину Јединородном и Његовом синовству, налази своју пуноћу и савршенство у Другоме, расте Њиме у безграничје, будући истовјетна, једна и јединосушна са Очевом љубављу, јер је од ње рођена и преко ње изливена у свијет./.../ У оваквом очинству и синовству скривена је радост и вјечна тајна нашег људског бића. Пошто је тај и такав однос саставни део тајне божанског Бића, природно је да у њему тражимо и нађемо нормални ритам нашег живљења, које нам је даровано од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Очинство и синовство као лична својства Оца и Сина и као начин Божијег постојања откривају се у оваплоћеном Сину као начин постојања човјека, створеног по образу и подобију Свете Тројице. И потпуно природно, јер Света Тројица, Бог наш животворни и животодајни, није некаква апстрактна идеја, исконструисана философским или било којим другим путем: све што је на земљи и све што постоји, у Њој има и налази свој извор и свој увир и открива своју загонетку. То, дакле, важи и за тајну људског очинства и синовства и свих људских односа. Ово савршено јасно изражава богонадахнути Апостол Павле слиједећим ријечима: „Тога ради преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, по коме се назива свако очинство - и на небесима и на земљи" (Еф. 3, 15). Земаљско очинство је дакле, образ небеског, од њега добија своје именовање, и кроз тајанствено заједничарење у њему - своје истинско разоткривање и остварење. Како? - Јединородни Син који се од вјечности рађа од Оца и коме је Отац све предао (уп. Лк. 10, 22), постаје, по истом неизрецивом закону љубави, у односу на нас, „наш заједнички Отац" (Св. Григорије Палама), будући да нас Он рађа Духом Светим и водом, и преко нашег благодатног заједничарења у тајни Његовог синовства - усиновљује Богу Оцу. Облачећи се у Њега, ми постајемо Његова браћа и благодатни синови Очеви. Зато се Он не обраћа Оцу само са „Оче мој", изражавајући тиме јединственост свога синовства као вечног личног својства, него му се обраћа и учи и нас да му се и ми тако обраћамо са „Оче наш", дарујући нам кроз своје синовство - усиновљење, да будемо једно и уједно, као што су Отац и Син и Дух Свети једно (уп. Јн. 17, 11; 21-22)./.../ У овом јединству Оца и Сина, и нашем људском признању да оно постане и наша, тј. да будемо сви једно у Њима силом Духа Светога, као што су они једно, - у њему нам се даје и открива чудесна тајна Цркве као Богочовјековог организма и обиталишта Свете Тројице. У Цркви је то јединство дато и задато. Дато, јер је прожима откривена Божија љубав и свето тројично јединство; задато, јер је она тајанствена „радионица спасења" у којој се, преко тајне очинства и усиновљење (в. Гал. 4, 5), људи духовно рађају и препорађају постајући једно у Богу. А све то није ништа друго него спасење и исцјељење од оцеубијственог нагона, који је затровао људску свијест и подсвијест и уопште човјеков историјски живот, евинским и адамовским презрењем очинства и помрачењем у њима Божијег синовства, и њиховог усиновљења као нормалног начина постојања. На који начин Црква предаје људима и васпитава их за то и такво очинство, кроз које се међу њима поново афирмише неразорена себичношћу светиња живота и човјек рађа духовним рођењем за вјечни живот, о томе говори сво њено биће и сва њена методологија и богочовечни став према човјеку и свијету. Њено очинство, било да се ради о очинству Божијем или о благодатном очинству пророка, апостола, светих отаца и духовног оца, није очинство владања, тираније и господарења људским савјестима и душама, него очинство у мукама рађања, неизрецивог смиривања и човјекољубивог жртвовања себе другоме. Ако физичко рођење ствара нераскидиве везе између оца који рађа и сина који се рађа, тим пре то бива са духовним рођењем, кога је физичко рођење само блиједи символ. Оно да би било право треба да буде заједничарење не само у слави и власти Христовој, већ првенствено у крсту и смрти Његовој и страшном силаску у богоотуђени Ад. Само онај који постане заједничар крста и славе Христове, у стању је да постане духовни отац, да буде причасник Божијег очинства, и кроз то једини истински родитељ и препородитељ и васпитач људских душа. Адам и Ева, газећи заповијест, пљунули су на крст и његову тајну, у жељи да постану богови и господари свијета и тиме гурнули свијет и човјека на стазе безбожништва и тиранског ауторитета; Христос, нови Адам, цјеливао је Крст вршећи вољу Оца свога, и постао Родитељ и Препородитељ и Васпитач новог човјечанства, сабраног и сабираног у јединство Очевог рођеног али не створеног Живота и Љубави, тј. сабираног у Оцу кроз Сина Духом Светим. Угледајући се на Њега, то исто су радили и раде сви пророци, апостоли и свети и духовни оци, за које ауторитет, власт, очинство, руковођење и васпитање људи, не представља насиље и тиранију над њима, већ крсну и васкрсну љубав према њима; љубав која не тражи своје и не велича се, него се распиње и разапиње Христовим распећем и кеносисом. Отуда само истински христоподобни духовни очеви могу бити прави препородитељи и васпитачи своје духовне дјеце. Један од безбројних таквих отаца био је Апостол Павле. Угледајући се на Христа речју и дјелом, он каже препун порођајне материнске љубави: „Дјецо моја, коју опет с мукама рађам док се Христос не уобличи у вама" (Гал.4, 19); и додаје: „Јер ако имате десет хиљада васпитача у Христу, ипак немате много очева; ја сам вас, наиме, у Христу Еванђељем родио" (1. Кор. 4, 15). Павле тиме не постаје неки нови отац „на земљи"; земаљско очинство Христос је изричито забранио („и никога на земљи не називајте својим оцем", Мт. 23, 9). Апостол је „образ" небеског очинства Једног и јединоц његов благодатни носилац, за разлику од Логоса Божијег коме је Бог Отац - по природи Отац. Докле, дакле, Христос по природи назива Бога Оцем, дотле га Апостол, и сваки који му је Богом Сином усиновљен (уп. Гал. 4, 5), назива истим тим именом - по благодати. На ту разлику указује сам Христос кад каже: „Одлазим Оцу моме, и Оцу вашему" (Јн.5,17). Као „наследник кроз Бога" (Гал. 4, 7) тог небеског очинства, тј. као христоносац и син по благодати, Апостол нам открива собом Оца, да би и ми, примивши у срца своја Духа Светога, викали: „Ава, оче" (Гал. 4, 7). Отуда, и његов смјели призив свима хришћанима: „Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Христа" (1. Кор. 11, 1; ср. 1. Кор. 4, 15). У том благодатном заједничарењу у божанском очинству и синовству корени се наше људско истинско богопознање, наше образовање и по Богу живљење: - предано од Оца вечноме Сину, од Сина пријатељима Његовим апостолима и светима, а преко њих нама и нашим оцима. Ту тајну изражава сам Христос следећим ријечима: „Све је мени предао Отац мој, и нико не зна ко је Син осим Отац, ни ко је Отац осим Сина, и ако Син хоће коме казати" (Лк. 10, 22). Коме ће Син казати Своју тајну и тајну Свога Оца? - Без сумње само ономе који се уподоби Њему, тј. који буде живео и делао као Он, који стекне Христову нарав и начин постојања. Саможртвена љубав као искање своје пуноће не у себи већ у другоме, основна је компонента тога богочовечанског начина постојања примљеног од Христа и преко Његове Цркве дариваног свијету. То је суштина сваког правог очинства и синовства и сваког истинског ауторитета. Истински ауторитети су само они који су у сваком моменту спремни да постану миомирне жртве „за живот свијета", којима је саможртвеност срж и садржај. И метод. Ауторитет који жртвује другога себи, или га употребљава, без његовог слободног пристанка, као средство за остварење ма и најсветијег циља, неминовно ће се претворити у „оца садисту", коме трагови смрде нечовјештвом. Такав ауторитет вјечан је од самог свог почетка са насиљем, њему је насиље у природи. Несумњива је чињеница: трагични кошмар модерног свијета, који испуњава срца највидовитијих људи садашњице са црним слутњама о његовој будућности, има своје дубље коријење, с једне стране, у објективираним друштвеним структурама, с друге стране, у револту против њих, испољеном на изузетно радикалан начин у револуционарним врењима прошлог и нашег стољећа. Почевши са Француском револуцијом, насиље је морално оправдано као основни метод за постизање људске слободе, братства и јединства, тј. за остварење радикалног преображаја свијета и људског друштва. Изводећи нужност историјских закона из природног детерминизма и нужности и заснивајући слободу на сазнању те историјске неопходности, многи модерни револуционари су прихватили насиље и тиранију као пут слободи и срећи. Са религиозним фанатизмом ти „освешћени" срећници историје покушавају да „историјску закономерност" усмјере и уподобе својој свијести о њој и о човјеку као њеном главном субјекту. Методи који се примјењују приликом тог усмјеравања и ослобађања од „отуђујућих" структура прошлости, истовјетни су по духу са методама средњовјековне инквизиције, само што су бескрајно разрађенији и ефикаснији. У име „будућег" спаса и среће још непостојећег човјека, жртвују се милиони конкретних личности. Основни смисао принуде и насиља отаца јесте будућа срећа њихових синова. Апсолутна слобода оних који су сами себи прогласили за непогрешиву „свијест" и „савјест" историје, постаје, кроз њихово вјенчање са влашћу, гвоздени закон за још „неосвијешћене" за историјску нужност. На тај начин, врло често највећи борци против принуде и неслободе, постају гробари слободе; постају ауторитет са свим особинама „оца садисте", који ради још нерођене, једе своју већ рођену дјецу. А све је то неминовно, јер се из неопходности и нужности и насиља, може родити - само насиље и ропство. То се јасно назире и у најновијим таласима организованог терора, који у наше дане поприма свјетске размјере. И његов коријен је: жеђ за ослобођењем од свеобухватне принуде, која се пројављује кроз све постојеће структуре модерног „буржоаског" друштва. Али и негдје другдје: у дубоком разочарењу у ефикасност досадашњих револуционарних покрета, који су сами себе оковали формама у историји незапамћене државне принуде и насиља, и иде олошке искључивости. Не крије ли се иза тог новог таласа - очајнички крик једног изиграног и обманутог покољења? Али покољења, које у свом очајничком бунту против свемоћи државе, државног система школе и осталих по својој природи принудних друштвених структура, пада у исту судбоносну грешку толико пута већ почињену: прибјегава насиљу, остајући и даље у демонски зачараном кругу „оцеубијства" и садистичког очинства! И остаће у том безизлазном кругу и оно и свако друго покољење, све док буде утврђивало своју слободу газећи преко лешева других и употребљавајући насиље као свој метод. Треба признати да за тај безизлазни кошмар модерног свијета велики део кривице пада и на хришћане. Чињеница да је са бунтом против разних овоземаљских ауторитета спојена као по правилу и јавна или потајна, тежња, да се, ако је то могуће, оштрицом мача ископа из људског срца и небеско очинство и вјера у њега, свједочи сама по себи двије ствари: с једне стране, отровно змијинско шаптање да се протјера Бог из људске историјске стварности, а с друге стране, бунт против често пута злоупотребљаваног и унакаженог небеског очинства у хришћанској пракси, а понегдје и у самој вјери. Јер, много је лакше употребити Бога као инструмент насиља над другима и претворити Га у овоземаљски ауторитет, обвијен плаштом метафизичке величине и застрашујуће тајанствености, - а то се десило не једанпут у историји -него посвједочити мученичким етосом и саможртвеном љубављу, Јагње Божије заклано за живот и спасење свијета! Само Јагње Божије, Христос Богочовјек, и убијељени крвљу Јагњетовом, - доносе и могу донијети истинску слободу човјеку и свијету. Само једно насиље доноси слободу: насиље над лажним собом; и само једна жртва претвара људско друштво у заједницу љубави: жртвовање себе за друге. То жртвовање нити је уништење других нити самоуништење, већ „налажење" и себе и других у светотајни вјечно дариваног очинства и синовства, као тајни узајамног даривања и вјечног радосног уједињења, силом Духа Светога. Међутим, сваки пут када су хришћанска покољења или појединци напустили тај уски тужнорадосни Јагњетов пут, склапајући савез са „силнима" овога свијета и примајући њихове методе, ауторитете и непреображене структуре за своје, - нашли су се у опасности да скрену на „широки" пут који води у пропаст, тј. на пут насилног васпитања и у тиранију над другима преображаваног робовања себи и својим страстима. На том и таквом путу, не само други, већ и Бог, постаје средство за задовољење себе и свога егоизма. На мјесто да буде оно што јесте - извор слободе, унакажени Божији ауторитет претвара се у средство принуде и господарења. Као уосталом и сви „ауторитети" који из њега проистичу. Ауторитет огољен свога садржаја, никад није у стању да роди и препороди нити да васпита: он само ствара човјечуљке и духовно осакаћене кепеце./.../ Ово важи и за по преимућству носиоце у Цркви тога небеског очинства: епископа, презвитера и духовног оца. Бог их је даровао и оставио и поставио у свијету, да буду свједоци Његовог вјечног очинства и синовства, њихови носиоци и преносиоци, и васпитачи за ту тајну Божијег живљења и владања, као критерија и мјере нашег људског живљења и битисања. Славу коју је Бог Отац предао Сину, Јединородни Син предаје њима (ср. Јн. 17, 28). У томе се и састоји тајна Св. Предања: оно је предавање у Цркви вјечне славе Божије од оца сину, на начин на који ту исту славу предаје од вјечности нерођени Бог Отац своме Јединородном Сину. Отуда је истинска Црква по својој природи - Црква светих Отаца, било да су ти Оци пророци или апостоли, епископи или презвитери, преподобни или мученици. Свети Оци су они људи који су на овај или онај начин, остварили Јеванђеље Христово у свом животу и тиме постали способни да буду родитељи нових покољења и њихови духовни препородитељи. Кроз њихово благодатно свједочење и остваривање тајне небеског очинства и синовства на земљи, они претварају Цркву у живу заједницу испуњену божанског смирења, љубави и јединства. Они, будући духовно рођени, не господаре и не владају насилно, већ „у мукама рађају". Њихова воља је поистовећена са вољом Оца небеског а њихов живот са животом Његовог Јединородног Сина. Зато њих као обожене духовне оце треба волети и имати повјерења у њихову свету мисао преображену у богомисао. На основу таквог односа према Богу и Његовим пријатељима поставши оно што је постао, преподобни Симеон Нови Богослов призива све нас да се „обучемо у искрену вјеру у Бога и по Богу оце и учитеље наше, да задобијемо скрушено срце, смирени ум и расположење душе и срце очишћено од сваке мрље и гријеха сузним покајањем", јер ћемо само тако бити у стању да задобијемо неизрецива добра божанске свјетлости и славе. Свети Оци посвједочују својим примјером, мишљу и искуством само једну истину: да је живот у Цркви, боље речено само биће Цркве - вјера и смирење. Отуда су они незамјенљиви и отуда би Црква без Отаца била Црква без небесног Оца и без вјечне славе Његове. Вјечити призив Цркве и цјелокупног њеног духовног Предања, сабраног у одлуке васељенских Сабора, на следовање светим и богоносним Оцима, ни у ком случају не значи установљење неког ауторитета постављеног између Бога и душа; тај призив не значи ни захтјев понављања и цитирања светоотачких мисли, као ни спољашњег опонашања њихових дјела и поступака. Повјерење у њих и следовање њима значи вјеру да је Бог присутан и дјелотворан у историји и да је „диван у светима Својим", зато што у њима обитава. Као свеосетљиво чуло за Бога који у њима борави и за вријеме у коме живе, они су свједоци Божији и учитељи пута у вјечност као и васпитачи за проналажење односа према сваком времену. Они, скривајући себе светим смирењем, дарују живог и „опипљивог" Бога и начин по Богу постојања. Да би се на земљи остварила љубав Оца, Сина и Духа Светога, и да би могли људи постати једно као што је Бог један, неопходно је да се у животу Цркве (а сав космос је призван да буде Црква), оваплоти и оствари однос који постоји између Оца и Сина и Духа Светога; значи, однос смиреног даривања и узајамног љубавног прожимања и послушања, израженог Христовим ријечима: „Не тражим воље своје..." (Јн. 5, 30). У томе и јесте уствари дубљи смисао следовања Светим Оцима: следовање управо и јесте смирено даривање „самих себе и једни других и свега живота Христу Богу". Јер као што Бог Отац не постоји и не може постојати без Сина и Светога Духа, тако ни човјек не може постојати без другог човјека, живи без мртвих, једно покољење без другог покољења, синови без отаца, родитељи без дјеце. Свети Оци, као богоносци и христоносци, откривају на најбољи начин и уводе истовремено у ту саборну „онтологију" Цркве; они буде у свакој вјерној и смиреној души живо памћење Цркве и помажу јој да сабере у себе сво њено историјско и вјечно Биће, силом животворног Духа. Њих следовати, не значи - имитирати их или опонашати на спољашњи, психички начин. Следовање значи: живљење њиховим начином постојања, који није њихов него Христов; значи стицање њиховог духа, који је дух слободе, јер је у ствари Дух Свети, дародавац духовне власти која ослобађа Истином, и као такав никад не може постати садистички ауторитет. Они собом откривају Бога и указују на поклоњење имену, које је изнад сваког имена. Суштина њихове власти и ауторитета се састоји у томе што свим својим бићем и сваким својим дјелом кличу Богу своме: не нама, Господе, не нама, него имену Твоме дај хвалу! Њихов ауторитет се састоји у огњености њиховог примјера и у неодољивој привлачности њиховог бого озареног лика: носиоци Божанске лепоте, њеном вулканском снагом, они призивају и узводе на вјечне горе, гдје се та лепота задобија. Као такви они су изазов слободи и буђење за њу, а ни у ком случају насиље над њом. Преко лепоте Божијег лика која се огледа на њиховом лику, и преко доброте Божије која прожима њихово дјело, они се нуде ненаметљиво сваком духовно пробуђеном човјеку као мјера његовог сопственог раста и узраста и као његова, и од њега самог скривена лепота. У томе и јесте њихова родитељска и препородитељска и васпитна моћ, тј. њихово благодатно очинство, уподобљено небеском очинству. Ићи, дакле, преко светих и „са свима светима" Богу, то значи: ослобађати се своје самости кроз урастање у саборну тајну Цркве и њено јединство; значи - отворити смирењем круницу свога бића, да би се оно оплодило и испунило божанском пуноћом./.../ Ако се, међутим, догоди да епископ, презвитер, духовник, васпитач, престану да буду такви уистину свети и духовни оци, тј. Богом препорођени родитељи који у мукама рађају своју духовну дјецу, - онда они своју бесплодност и немоћ покушавају да сакрију плаштом саме функције која им је повјерена, тј. принудним наметањем и ауторитетом и разним другим спољашњим ефектима. То важи и за сваки други ауторитет, било да се ради о ауторитету родитеља или васпитача или друштвеног радника уопште. У том случају се неминовно прибјегава господарењу душама и принудном владању савјестима и „дириговању" њима као васпитном методу. Тако се небеско очинство замјењује лажним земаљским очинством коме је принуда и насиље у природи. Основно пак својства таквог очинства је уништавање повјерења и љубави, која се из њега рађа, као једине здраве климе за васпитање и за нормално општење међу људима. Тиме се света тајна духовног очинства и светоочинства (кроз коју се Црква, и уопште свако здраво људско сажи вљење, открива као жива заједница узајамног повјерења и љубави, у којој Бог из христоподобног смирења свих тка величину свих), - замјењује тирјанским туторством, из кога ниче отровно цвијеће робовања и бунта и узајамног прождирања. А све то шта је друго, него дављење човјеково у безданом мору у Рају започетог оцеубијства, које је довело и доводи до заборава правог и замењивања унакаженим очинством. << „Борба за веру“: Има ли о таквом ставу потврде код Св. Отаца? Владимир Димитријевић: Ја сам већ видео да су на Интернету људи користили наводе из светоотачких дела, објављене у „Светигорином“ издању „Књига о светој послушности“ 2001. на Цетињу. Тих цитата је било и у апелу који је упутила група интелектуалаца и јавних делатника, а за пријем монаха Епархије рашко-призренске који су, оставши без свог духовног оца, а не добивши канонски отпуст, отишли тражећи нечију љубав и заштиту. Апел сам потписао и ја, па бих га навео у целини. >> Прозба за удомљење монаштва Рашко-призренске епархије (отворено писмо епископима СПЦ) „Нека праведник чини правду, а освету нека остави Богу“ (Свети Николај Жички) Часни оци архијереји, Oбраћамо Вам се овим вапајним умољенијем, јер је једна непромишљена одлука Сабора СПЦ, (донета тесном већином), којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском, унела смутњу међу монаштво и верујући народ. Одлуку о умировљењу на окупираној територији пратила је и друга, не мање исхитрена: забрана да владика одабере манастир на Косову и Метохији у коме би остао, иако је у Рашко–призренској епископији провео 33 године. Забрана о владичином повратку на распето Косово монаштво и верујући народ онеспокојила је сасвим. Ових дана, на почетку Петровског поста, отворила се још једна тешка рана на многострадалном косовскометохијском и лазаревском телу Епископије рашко–призренске. То је и разлог што Вам упућујемо своју коленопреклону молбу, јер су монаси ове епископије решени да иду тамо где им је духовни отац. О овом призиву Св. Григорије Палама сведочи: „Ако очеве по телу треба поштовати и волети, толико више треба да поштујеш и волиш оце који су те родили по духу“ („Књига о светој послушности“, стр. 129). Одлука Светог Архијерејског Синода да забрани епископу Артемију да духовно руководи својим верним чедима, покренула је монашке збегове са распетог Косова и Метохије и из Немањине Рашке. Оно што нису успеле да ураде хорде шиптарских терориста, урадила је једна сурова синодска одлука, у потпуности противна Светом Предању и учењу Православне Цркве, јер „ко се одриче духовног оца, одриче се Христа“ (Св. Симеон Нови Богослов). Десетине монаха и монахиња одлазе из царских и краљевских лаври које су у најтежим годинама сачували, из најплоднијих духовних расадника Српске Цркве, идући за својим пастиром добрим, јер његов глас чују и његове речи разумеју (Уп. Јн. 10, 14 – 16). Сва њихова кривица састоји се у томе што не желе да буду духовни сирочићи, који ће своје душе оставити без истинске очинске бриге, оног који их је призвао у манастирске пустиње и кроз кога су спознали Спаситеља. Ваша Преосвештенства, у време трагичног разарања свих националних установа, када нам пред очима нестају војска, просвета, здравство, правосуђе, привреда, сва заоставштина наших предака, не смемо да изгубимо и ово велико монашко стадо. Бранећи им слободу на нераскидиву духовну везу опоменимо се и речи светих отаца, стубова православне вере, који нас у залогу безвремености свевремено уче: „Ако по благодати Божјој нађеш (а ако потражиш, свакако ћеш наћи) учитеља у добрим делима, пази на себе и гледај да не чиниш ништа супротно његовој вољи" (Св. Василије Велики, "Књига о светој послушности“, стр. 75). Најзад, ко је спреман, и у име чега, да се нађе на супротној страни од Св. Максима Исповедника, који духовној деци каже да се пазе профаног искушења: „Не примај прекоре упућене оцу и не одобравај ономе који га понижава, да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих“ („Књига о светој послушности“, стр.115, објављена са благословом Митрополита црногорског Амфилохија, Цетиње, 2001). Зато Вас, Ваша Преосвештенства, молимо да учините све „да не пропадне ниједан од оних малих“ (Мт. 18, 14) који сада напуштају манастире Рашко–призренске епархије, трагајући за новим монашким домом, већ да их примите под Ваш владичански омофор. Пружите милост онима који су прогнани због одбране Предања наше Свете Цркве, јер ћете тако потврдити речи Светог владике Николаја, да „тамо где има праве вере, има и праве милости“. Нека Ваше свете деснице сачувају „стадо Христово од вукова неповређено“ (Св. Јосиф Волоцки), па ћете тако очувати зрно соли којим ће се све осолити у временима која долазе. У светом задатку удомљења избеглог рашкопризренског монаштва, чији ће број превазићи укупан број монаха и монахиња појединих Помесних Цркава, немамо право на страх, малодушност и одуговлачење, јер ће се испунити страшна опомена Божија – тако, „пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих“ (Откр. 3, 16). Ваша Преосвештенства, у спровођењу у дело овог праведног црквеног и националног задатка, имаћете сву подршку и помоћ пробуђених православних Срба, али се пре свега надајте у помоћ Божију, јер песниковом речју „прегаоцу Бог даје махове“. У Београду, Уочи Светог мученика Јустина Философа 14/1. јун 2010. http://borbazaveru.info/content/view/2488/37/<< Али ево шта о послушности старцу у тој књизи каже један од највећих живих духовника, Јефрем Филотејски, ученик Јосифа Исихасте (старац Јефрем је у САД основао, до сада, двадесетак мушких и женских манастира, и сви га сматрају својим аввом): >>Вешто и марљиво подражавајте поверење и љубав према свом духовном руководитељу, јер се у томе садржи и живот и смрт душе. Не жалостите свог оца у Христу ако желите да утледате Лице Божије. Онај ко жалости њега, требало би да зна да жалости Христа. Како ће онда након смрти погледати Христа? Верујем, чедо моје, да ћеш извршити већину од онога што ти саветујем, и видећеш колико ћеш се добро осећати! Никада не допуштајте непријатељу да вас нападне рђавим помислима против вашег старца, јер су такве помисли змије испуњене отровом. Будите као једно с вашим старцем. Слушајте га као да су то речи које изговара Сам Христос. Старцу ћете удовољити љубављу, поштовањем и савршеним послушањем. Удовољивши старцу, удовољићете и Богу. Шта год да чините старцу, чините и Богу. Чедо моје, не сумњај у то што ти се дешава. Једно истинско духовно чедо на тај начин љуби свог духовног оца који га је духовно родио посредством благодати Божије. Молим се да Христос испуни васцело твоје срце Својом божанском љубављу, која уистину обнавља хришћанску веру. Послушник (ученик) бива смртно позлеђен када пропусти да старцу отворено и искрено открије своје помисли. Као што се болесник не може исцелити уколико лекару не покаже каква је његова рана или болест, због чега се болови и грозница настављају, на исти начин се ни послушник (ученик) не исцељује када своје душевне ране не покаже свом духовном лекару. У томе га спречава његов егоизам. Према томе, чеда моја, бацимо под ноге тог змаја и погубимо га мачем освећене исповести и узимањем духовних лекова које нам духовни лекар, старац, даје ради нашег исцељења. Будимо будни, чеда моја, и присиљавајмо саме себе. Шта чекамо? Крај се приближава, и наћи ћемо се у невољи. Шта ће нам онда помоћи? У тој великој потреби помоћи ће нам садашња марљивост у дужностима, задобијање врлина и, посебно, духовно јединство са нашим духовним родитељима посредством живота којим ћемо им удовољити. Уколико смо духовно раздвојени од свог духовног оца зато што смо непослушни и што га осуђујемо, како ћемо се у смртном часу утврдити против демона? Како ћемо се без његових светих молитава наћи у присуству Самог Исуса Христа? Чије ће нас молитве ослободити када се узнесемо и наиђемо на ваздушна митарства? Старчеве? Оне су нас напустиле, јер смо га у овом животу жалостили, тако да оне у том часу потребе више немају никакву силу. Према томе, чеда моја, побринимо се да живимо сагласно вољи Божијој да бисмо му удовољили и да би нам подарио вечни починак у Свом наручју. Твоје питање, чедо моје, питање је које се углавном односи на твог старца. Много пута сам вам говорио да ђаво страхује од стараца и да су љубав према њима и поверење у њих највећа сигурност за свакога ко им се потчини љубави Божије ради. Међутим, свако ко греши у послушању старцу истог тренутка губи његову заштиту и тиме почиње послушникова пропаст. Будући да ђаво то зна, не оклева да започне рат користећи помисли против старца и покушавајући да његове слабости преувелича у тој мери да послушник поверује како од њега не може имати никакве користи, како се није показао као добар. итд. Када га ђаво увери у то, он га и побеђује. Међутим, када послушника затекне са чврстим темељима, напушта га и отвара други фронт. Реткост је да послушник не води овакав рат.<< Монаси или немонаси? „Борба за веру“: Монаси који су отишли су, по некима, „немонаси“, немају ни „м“ од монаштва, то су „људи са улице“, итд. Шта Ви о томе мислите? Владимир Димитријевић: У својој књизи „Свештени канони Цркве“ владика Атанасије истиче да је неки Београђанин оцу Јустину причао да би желео да се замонаши, али, ето, не усуђује се, јер је грешан. Отац Јустин му је рекао да мноштво греха не спречава човека да се замонаши, јер је монаштво покајање, и истакао да су он и други у манастирима „пропалице“, али се уздају у милост Божју. Духовни отац и његова деца „Борба за веру“: Да ли духовна веза између духовника – епископа и његове деце престаје чим он више административно не управља епархијом? Владимир Димитријевић: Не бих волео да будем самоуверен у одговарању. Али, опет је добро да се обратимо историји Цркве. Узмите случај Св. Јована Златоуста: он одлази, протерују га, али и даље руководи својом духовном децом, преко писама која шаље Ђаконици Олимпијади, тешећи је и указујући на смисао страдања и његовог и његове духовне деце. А да духовна деца одлазе тамо где иде њихов духовни отац, познато је из случаја Светог Николаја Охридског и Жичког. Када је владика охридско-битољски напуштао своју епархију, за њим је пошло много и женског и мушког монаштва (рецимо, из манстира Калиште монахиње су прешле у Овчарско-кабларске светиње). То је било природно – овце иду за својим чобанином, духовна деца за духовним оцем. Ти људи, мушкарци и жене, пошли су за Христом чију су љубав срели кроз пастирско деловање Николајево. Ко је могао да их кори због тога? Чувени Рафаило Хиландарац, старац по преимућству, пошао је за Николајем. Ко да га кори због тога? Ко да кори Николаја што је, и после Другог светског рата, бринуо о Жичкој епархији, иако је њоме администрирао епископ (будући патријарх) Герман? Наставиће се... |