Apologia de via eius (7)
Случај Св. Симеона Новог Богослова „Борба за веру“: Да ли је у историји Цркве било случајева да је неко трпео прогон због оданости свом духовном оцу? Владимир Димитријевић: Да, било је. Ја ћу навести најпознатији пример – пример Св. Симеона Новог Богослова, о коме, у својој студији, пише архиепископ Василије (Кривошеин). Св. Симеон Нови Богослов провео је много лета прогоњен због своје оданости духовном оцу, преподобном Симеону Богобојажљивом:
>>Као што је познато из Житија , он је ступио у Студитски манастир као искушеник кад му је било приближно двадесет седам година. Преподобни Симеон се сећа те промене у свом животу следећим речима: „Ти, Боже мој... помиловао си ме... од оца и браће, сродника и пријатеља, из завичаја, из очевог дома, као из тамног Египта, као из дубина ада... Ти си ме одвојио Благи, и примивши ме, повео си ме држећи ме Твојом страшном руком ка томе, којега си Ти благоизволео да начиниш на земљн мојим оцем, и бацио Си ме пред његове ноге и у његов загрљај. И он ме је привео Твоме Оцу, о мој Христе, и Теби кроз Духа, о Тројица Боже мој, уплаканог као блудни син, припадајућег Ти о Слове". У студитском манастиру преподобни Симеон је нашао свог старог духовног оца Симеона Богобојажљивог и одмах је постао његов верни ученик, показујући велику ревност у послушању и у аскетском животу уопште. Истовремено, у том општежитељном манастиру, где су велики значај придавали поретку, једнообразности и личној управи игумана, таква нарочита привезаност за духовног оца ускоро је побудила незадовољство међу монасима. Игуман је неколико пута к себи позивао преподобнога Симеона и тражио од њега да се више усклађује с правилима општежића и да се откаже руководства од стране његовога духовнога оца. Преподобни Симеон није хтео да то испуни и био је истеран из манастира. Није тешко разумети зашто је отказао да изврши послушање: преподобни Симеон је био убеђен, да му је Сам Бог дао духовнога оца, коме је он сасвим био обавезан. Он је поново ступио као искушеник у суседну невелику обитељ Светога Маманта, по имену Ксирокеркска, али је, међутим, продужио да се налази под духовним руководством Симеона Богобојажљивог, који је остао у Студитском манастиру. У својој новој обитељи преподобни Симеон је ускоро био пострижен у монаха и рукоположен за јереја, а затим је после трогодишњег боравка у обитељи, у узрасту, приближно од тридесет и једне године, изабран од монаха Светога Маманта за игумана са одобрењем патријарха Николаја Хрисоверга. То се догодило око 980. године. У то време он је већ постајао знаменит у Константинопољу; био је познат по светости и мудрости, многи су га поштовали и волели но други су га критиковали и нападали./.../ Унутрашње тешкоће умножавају се због противљења људи (студитских монаха, како се може претпоставити) и од њиховог неразумевања његовог духовног пута. "Што се узалуд трудиш, - говорили су му они, - поступајући неразумно, следиш тог подругљивца и обмањивача, сујетно и бескорисно очекујући да прогледаш? Па у наше време то је немогуће!... Зашто уместо тога не пођеш милостивим људима, који би те умирили, нахранили и добро те пазили! Немогуће је избавити се од те душевне губе. ... одакле ли се само појавио тај подругљивац, савремени чудотворац, који ти је обећао ствари немогуће за људе садашњег поколења?... И сам ти, без нас, не размишљаш ли о томе у себи и не придржаваш ли се истог мишљења/.../ Немајући повода да нападне преподобнога Симеона ни на догматском, ни на моралном пољу, синђел Стефан је као повод за своје непријатељско уплитање изабрао ту чињеницу, да је преподобни Симеон својевољно, великом свечаношћу празновао у манастиру успомену на свог покојног духовног оца (који је умро око 986-987), који од стране Цркве још није био званично признат за светитеља. Та околност сама по себи није била толико необична, као што може изгледати, јер је званична канонизација светих била мало позната, у сваком случају није била обавезна у тој епохи. Признање светости било је једноставно резултат постојећег народног поштовања. Ма како било, патријарх Сергије II чувши за та празновања, "послао је по светитеља и распитивао се о ономе што је чуо". Али, чувши од преподобнога Симеона податке о животу и списима његовог духовног оца, одобрио је празновање његове успомене у манастиру. "С великим похвалама (патријарх) је отпустио (преподобнога Симеона), подстакавши гa да га подсећа у време празновања успомене (његовог) оца, да би и он могао принети воштанице и миро и тиме изразити своје поштовање светитеља. То се догађало током шеснаест година". Међутим, Стефан је почео да напада личност Симеона Богобојажљивог, подвргавајући сумњи његову светост и клеветајући га као грешника. Стефан је међу истомишљеницима при патријаршијском двору, чак и међу извесним монасима Светога Маманта - нашао доказ за то, (то јест) да он није био једини из Црквене јерархије и да су се деобе у манастиру преподобнога Симеона настављале. "Затим, - говори Никита, - (Стефан) подиже неке црквене људе, а ови оне друге из ограде преподобнога Симеона, и примора их да вичу против њега због поштовања и прослављања духовног оца. И тако, они су викали и клеветали праведника, а он (Стефан) дизао је свој глас до неба и речи (језик) његове дошле су до ушију архијереја, а он је говорио неистину до врха светога синода". Међутим, како говори Никита, "патријарх и архијереји светога синода затварали су уши током две године, не дајући завидљивом гласу да до њих допре, јер их је било срамота да противрече сами себи, пошто су неки од њих сваке године са миром и свећама указивали поштовање светитељу, а већина од њих је својевољно долазила на празник оца". "На тај начин, како су ствари стајале, заметнула се борба између истине и лажи", али, на крају крајева, "зло је победило". "Непрестаном клеветом синђел је додијао патријарху и архијерејима... и они су настојали на томе, да он наведе неки разлог за осуду светитеља, тако да би та осуда светитеља, коју је он тражио, имала основе". Синђел Стефан ју је пронашао у неким духовним цртама Симеона Богобојажљивог. Ево шта пише Никита у Житију: "(Симеон Богобојажљиви), претходно умртвивши тело крајњим бестрашћем, још за живота је потпуно исушио (умртвио) његове природне покрете и, имајући осетљивост према телима која су му прилазила, као мртвац према мртвацу, узимао је на себе маску чулности, пре свега желећи да сакрије своју ризницу бестрашћа... даље, да би извукао из дубине пропасти неке... који су доле лежали, тим мамцем на неприметан начин... синђел се хвата за тај чудан начин ловљења, као разлог праведне осуде, и истиче га у синоду говорећи: "Свог духовног оца, правог грешника, он слави као светитеља заједно са светима!“ Преподобнога Симеона поново позивају у синод, где патријарх, мада одобрава његову делатност, тражи од њега, да се одрекне, да би умирио синђела, који му је додијао својим клеветама против његовог духовног оца, да не празнује његов помен тако свечано и (убудуће) да чини то само с монасима. Дугачком речи преподобни Симеон штити успомену на свог духовног оца и, ослањајући се на писмо и Оце, говори и о дужности поштовања светих и оних, који су нас духовно породили. Зато он одбија да се покори јер је свако умањивање поштовања духовног оца равно одрицању од њега. Почео је процес. "Пуних шест година, - пише Никита, - (синђел) је вукао праведника по судовима... и будући да је против праведника подигао скоро све архијереје, и самог патријарха, што не би смело да буде, учинио је његовим непријатељем, а било је такође ђавола и из Симеоновог обора (манастира), који су били обузети јарошћу Јуде против учитеља; осмеливши се подршком самог патријарха и синђела, они једне вечери краду икону његовог светог оца Симеона... и доносе је у патријаршију". Преподобнога Симеона поново силом доводе у патријаршију, где се он брани, цитирајући речи преподобнога Јована Дамаскина о поштовању икона. Синђел убеђује патријарха и архијереје светога синода да се у крајњој мери саструже натпис са свете иконе, наиме: свети (Симеон). Учинивши то, они су донекле стишали његову јарост. "Тако се суд поново разишао, а икона је после тога била поново враћена Симеону". Гоњења се пак, не заустављају на томе: "(Синђел), збунивши патријарха клеветама против ових светитеља, убеђује га, што не би смело да буде, да пошаље да се униште све свете иконе тог великог оца, где год су биле изображене". "У тај час, - продужује Никита своје казивање, - шаљу се људи, да се дрзну на то ужасно дело... и убилачком руком уништавају секиром иконе преподобног оца, једанпут са незадрживом јарошћу ударајући иконе по глави, други пут по грудима, неки пут по стомаку, или по бедрима, и не престајаху да их ударају док их не претворише у прах. А друге иконе, премазавши чађом и кречом (вапном) склањаху од очију; гледајући све то, монаси и мирјани силно ридаху због онога што чињаху хришћани у цркви верних... и нису могли да се одбране од виновника таквих дела због заједничке вере с њима". Овај пут преподобни Симеон осећа неопходност да се заштити писменим путем. "Он ставља на папир прву апологију... припремивши целога себе на смрт за добро дело. После не много времена, поново се мој Симеон одводи са места својих подвига на суд. Борба речима опет почиње, веома слична претходној". Апологија преподобнога Симеона, како нас извештава Никита, "читала се у светом синоду неколико сати... (епископи), будући немоћни... да умање силу његових речи, устали су са својих тронова, с језицима ћутањем свезани, кривено осуђују праведника и заговарају изгнање". Осуда патријарха и синода убрзо је спроведена 3. јануара 1009., како смо већ казали, "препловивши Пропонтиду близу нашег Хрисопоља, они који су одводили блаженог привезали су свој бродић код насеља по имену Палукитон, а он није имао са собом баш никаквих ствари; време је пак било зимско. И у пустињском месту где се налази стуб осуђеног делфина, напуштају светитеља, оставивши га потпуно самог, не удостојивши га хране чак ни за један дан, ти безосећајни људи!" Никита прича, прво што је преподобни Симеон учинио "на том стрмом брежуљку", било је да је заблагодарио Богу, радостан за све што је морао да поднесе. Даље, "сишавши у подножје брда и нашавши тамо развалине молитвеног дома по имену Свете Марине, он је ушао у њега и узнео Богу молитве деветог часа. Затим, предахнувши мало у почетку, као ученик Христов, он гости пријатеља синђела, следећим писмом", чији текст Никита наводи. Истину говорећи, под видом смирења и благодарности, оно има пре саркастични карактер. Тако га је, у сваком случају, схватио синђел и, да би се осветио, убедио је патријарха да нареди претрес у манастиру преподобнога Симеона, да би тамо нашао, - како објашњава Никита, - велике суме новца и других вредности, помоћу којих је преподобни Симеон правио прославе у част свог духовног оца. Може бити и то, како нам изгледа, да је синђел тражио рукописе преподобнога Симеона, које је хтео да конфискује. Било како било, синђелове слуге упале су у манастир Светога Маманта, ломећи све, грабећи књиге и одежде преподобнога Симеона, не нашавши, међутим, никаквога блага. Преподобни Симеон пише тада синђелу друго писмо, у истом духу благодарности са иронијом, у којем напомиње, да је ево већ седам година, како он трпи гоњења од његове стране. Упоредо са овим, он моли Христа, "Светлост света", да му да да Га види, "мени који имам срце испуњено животним злом због многих жалости и зависти, које су ми нанели виновници мог изгнања или, боље рећи, моји добротвори, моје владике, моји истински пријатељи, којима уместо зла дај, о Христе мој, добра, вечна, изобилна и Божанска". Преподобни Симеон није клонуо духом због свега што се догодило. Он добија на дар од свог духовног сина, Христофора Фагури, молитвени дом Свете Марине, који је припадао овоме, и уз његову помоћ тамо устројава мали манастир, где борави заједно с једним од својих ученика, који је кренуо за њим у изгнанство.'' Преподобни Симеон је послао тада патријарху књижицу, коју је однео сенатор Генесије, духовни син преподобнога Симеона. Књижица је била прочитана на једном од заседања синода, и патријарх, имајући према том целокупном делу слабо и непостојано држање или, тачније, зато што је тражио пре свега мир у Цркви, сагласио се да поново размотре процес преподобнога Симеона. Он је такође водио рачуна о јавном мишљењу. "(Патријарх), гледајући на многобројне и знамените људе, који су му дошли и уважавајући њихов углед, али исто тако и бојећи се, да подробности целокупног дела не стигну до императора и да се све не заврши строгим укором њега самога, наређује, да се (књижица) прочита у синоду... По завршетку написаног штива патријарх говори властима и ученицима светога: 'Што се мене тиче, преславни, ја никад нисам имао ружно подозрење против господина Симеона... Али ја не знам, одакле је и како поникла несагласност између њега и синђела, а он је подигао против њега и његовог духовног оца безбројне осуде... А то, што је он пострадао с наше стране,... пострадао је не као онај који (се) греши о догмате Цркве, већ зато што се чврсто држао свог циља и, поштујући оца, није престајао да (га) празнује са бљеском, а његови тужитељи узбунили су се и свакодневно су нам досађивали, због чега сам га ја и удаљио из манастира и из града. Сада пак, ако он жели и да се слушају моје речи, он ће поново постати господар свога манастира, и ја ћу га рукоположити, са сагласношћу читавог светог синода, за архијереја у једној од великих митрополија." Тако је преподобни Симеон био враћан из свог изгнанства и дочекан у Константинопољу од масе поштовалаца, који су га пратили до патријарха. Патријарх га је примио с чашћу и, наговештавајући му своју намеру, да ће га рукоположити у епископски чин, истовремено га је посаветовао да буде умеренији. "Врати се поново у своју обитељ, - рекао је он, - где си се много трудио, а што се тиче празновања престављења твог духовног оца, ни ми не спречавамо. Ипак те саветујемо да мало смањиш бљесак Твојих вишедневних свечаности и да празнујеш само са теби потчињеним монасима и са онима који долазе са стране, све до оног времена, када покренути против тебе завишћу или прекрате (своје деловање), или престану да живе и не буде их (више) у овом животу. И ти ћеш тада поступати како је теби угодно и како се допада Богу". Али је преподобни Симеон категорички одбио да попусти захтевима патријарха, правдајући се узгред, да није он започео тај спор са синђелом. "Не, - рекао је он, - ништа ме неће одвојити... од љубави према моме Христу и моме духовном оцу. Јер од оног момента, када сам поверио сву бригу игуманства мом ученику Арсенију и расудио, да он уместо мене буде глава братије, ја сам потпуно, налазећи се тамо, био беспослен и ван својих дужности... И пошто сам због правде био изгнан... ја се други пут тамо више не враћам, све док се налазим међу живима". "Кад је патријарх, насупрот свих очекивања, чуо то, - продужује Никита, - рекао је: "Ти си заиста оцељубиви Студит, господине Симеоне, и ти имаш њихову упорност, која може бити заслужује похвале, ако је оправдана". Затим је (патријарх) кратко изрекао свој суд: "Ја сам говорио, да ћу донекле прекратити своју велику упорност у овом делу, но пошто си ти у томе остао исти и ни мало се ниси изменио, него остајеш непоколебив у поштовању твог духовног оца и веран њему, то мени и свима изгледа оправдано и за похвалу, али у сваком случају показао си се непокоран нашим речима. Буди од сада где ти је воља, дружећи се са својим ученицима и поступајући по својој жељи, неометан с наше стране, изван(а) или у овом граду свечано празнујући и радујући се са својим пријатељима". Рекавши то, отпустио их је у миру". На овом компромису, уосталом доста повољном за преподобнога Симеона, завршио се око 1010-1011. године његов сукоб са синђелом Стефаном. Ми смо га укратко описали на основу казивања Никите у његовом Житију преподобнога Симеона, написаном приближно пола века после догађаја. Никита, уосталом, није директни сведок, иако је веродостојан на свој начин, јер му је у моменту изгнања преподобнога Симеона било мање од десет година. Тим пре је интересантно и важно допунити Никитино казивање оним, што сам преподобни Симеон пише, како он разуме и тумачи смисао своје борбе са синђелом и његовим присталицама Потребно је, ипак, пре свега рећи, да искључујући 21-у Химну о којој смо већ говорили, преподобни Симеон у својим списима директно не помиње конкретне догађаје тог конфликта, као на пример, инцидент са иконом свог духовног оца и тако даље, но указује на његове дубоке разлоге, који се односе на разлике у схватању хришћанског живота и на његов покушај да га обнови. У том смислу четврта Посланица, која је написана у периоду духовне борбе, нарочито је богата подацима. Из ње се види, да је сам преподобни Симеон био свестан да је омражен и гоњен због учења о духовном животу. "Но авај (уви), - пише он, - зато што говорим о томе (о животу по заповестима) и проповедам пут спасења, који без лутања води у Царство Божије, ја сам подвргаван испитивањима и осуђиван, осуђиван као нечист, од свих људи, не само световних, него и од монаха и свештеника и архијереја, напросто због подозрења и ђаволског дејства, подигнутог од стране синова непослушности, на очајање и погибао онима који изабирају да живе благочестиво, омражен сам низашта и опет ме мељу својим зубима". Наговештаји о процесу против преподобнога Симеона, о клеветама против његовог духовног оца јасни су у овом тексту, но преподобни Симеон сукобу придаје шири смисао. Мржња против учења преподобнога Симеона тако је јака, да ју он може објаснити само ђаволским дејством, иако су ђаволи немоћни без сарадње људи. "Ево ја, - пише он, - као онај који је научен самим искуством, говорим, кад ђаволи не би имали лукавство људи за сараднике своје злобе, они ни на који начин, иако је то смело тврдити, не би могли нашкодити никоме, нити удаљити од заповести Божјих оне који су се родили светим крштењем и тајанствено постали синови Божји". Преподобни Симеон оштро напада своје гонитеље због недостатка духовности: "Обузети сујетом (охолошћу) и гордошћу, - и уображавајући да су нешто, будући да су ништа(вни), граде се оцима и учитељима и сматрају себе саморукоположеним апостолима, који нити су добили благодат Светога Духа, као они, нити су просвећени светлошћу познања, као они који су видели Бога Кога проповедају, Кога су им (апостоли) открили по свом нелажном обећању". Пишући ове редове, преподобни Симеон је вероватно морао имати у виду епископе, попут синђела Стефана. Важнија је међутим тврдња, да је нужно видети Бога да би Га проповедали. И преподобни Симеон обраћа се примаоцу посланице, несумњиво, епископу, пошто га назива "једним од саморукоположених учитеља и оним који је присвојио себи апостолско достојанство с висоте", с прозбом (молбом) да се моли за њега, осуђеног за јерес, зато што поштује свог духовног оца. "Моли се за мене грешног, - пише он, - омраженог због Христа, гоњеног због жеље моје да благочестиво живим у Христу, осуђиваног од свих, зато што једини ја поштујем свог духовног оца и учитеља који је с њихове стране проглашен јеретиком, зато што учим све да траже благодат одозго и свесно наитије (надахнуће) Светога Духа и да без њега нема ни опраштање грехова, ни уклањање (удаљавање) од страсти и похоте, ни части усиновљења, нити коме од смртних бива освећење, на било који начин". Тешко је јасније изразити суштинске црте духовног учења преподобног Симеона и казати заједно с тим, шта сачињава главну тему сукоба (спора). Разуме се само по себи, да је и супротна страна имала своје ставове, које је сматрала традиционалним и реалним (стварним), који су се састојали углавном у тврдњи, да се наша епоха потпуно разликује од апостолске, да је сада немогуће подражавати апостолској светости и да је онај ко тако учи, гордељивац и сумашедши (сишао с ума). У Посланици преподобни Симеон довољно објективно наводи аргументе својих противника и затим их оповргава. "Он говори, - пише он, - да је "једно дело апостола, а друго наше. Друкчије је Бог заволео и помиловао њих (апостоле), удостојивши их Духа Светог и великих дарова, а друкчије је расположен према нама. Јер једва само, - говори он, - нама који се кајемо и злострадамо и плачемо (Бог) даје опроштај грехова и спасава нас, јер нам је сада немогуће постати као они, или као наши свети оци". Поврх тога он говори, да је то не само немогуће, него и оне који смеју да говоре како је то могуће, (он) назива гордима и хулитељима, на које не треба обраћати пажњу и уопште их не слушати, него наређује да их избегавају". За преподобног Симеона слични појмови о хришћанском животу су грубо извртање Еванђеља и он се сматрао позваним да се бори против оних који проповедају такве погледе, са циљем да стварно утврди Еванђелски живот, који је нестајао током векова. "Као што говорим о томе, - завршава преподобни Симеон Посланицу, - објављујем да је такав постао у Светоме Духу мој отац; од свих сам осуђен као гордељивац и хулитељ, зато што ђаво подиже против нас своје (слуге) и ратује, да би нас спречио да понављамо речи (учење) Еванђеља и апостола Христових и да их испуњавамо на делу и да стремимо да обновимо овештали и помрачени начин Еванђелског живота“. На тај начин, не само идеал еванђелског живота, него и борба за његово васпостављање јесте, по преподобном Симеону, извор конфликата.<< „Борба за веру“: Дакле, Св. Симеон је све ово претрпео због љубави према духовном оцу? Владимир Димитријевић: Да, тако је. И остао му је веран, без обзира на све прогоне.
Имамо ли право на сапатњу? „Борба за веру“: Чује се да некима смета што много народа долази код владике Артемија, али и код избеглог монаштва. Зашто људи долазе? Владимир Димитријевић: На првом месту желе да плачу. Ево шта је Златусти писао Светој Олимпијади о томе како га је народ Божји жалио: >> Очигледно ми није било суђено да се одласком из града ослободим и оних који муче мој дух. Они, које смо сусрели на путу - неки са Истока, неки из Јерменије, а неки из других места васељене, проливају потоке суза док нас гледају, јецају и прате нас уздасима током читавог пута. Рекао сам то, да бисте знали да многи састрадавају са вама, а то није мала утеха. Ако оно, што је томе противно, пророк оплакује као тешко и неподношљиво, говорећи: Очекивах сажаљивача, и не беше гa, и тешитеља, и не нађох гa (Пс.68,21) онда, очигледно, велику утеху представља и то, када за саучеснике (досл. заједничаре у потиштености (тузи, утучености) имаш читаву васељену. Ако тражиш и другу утеху, обрати пажњу на то да смо ми, претрпевши таква и толика зла, и даље здрави, да смо безбедни, сасвим спокојни и да пребројавамо наша разнолика и непрекидна страдања, мучења и зле намере других, непрестано се наслађујући сећањем на њих./.../ Сваки пут, када угледам гомиле жена и мушкараца који нагрну на пут, на станице и у градове, па нас гледају и плачу, разумем како ствари стоје код вас. Уистину, ако су они, који нас сада виде први пут, тако погођени жалошћу да не могу лако да доћу себи и, упркос нашим молбама, прозбама и саветима лију топле потоке суза, онда је очигледно да је код вас бура још суровија. Међутим, уколико је бура суровија, утолико су и награде веће, ако их увек подносите с благодарношћу и доличном одважношћу, а како ви уистину и чините. Ако кормилар, када дува снажан ветар, прекомерно рашири једра, лађа ће се преврнути. Ако пак управља (лађом) на одговарајући начин и како доликује, плови сасвим безбедно.<< Наш народ је увек жалио прогоњене – чак и ако нису праведни. Владика Николај се, у својој молитви из немачког ропства сећао како је његова мајка, док је он био дечачић, кад види звезду – падалицу, говорила: „Спасај се, робе“. У народу се веровало да се падалица јавља кад неко бежи из тамнице. Тај неко је могао бити и праведно и неправедно суђен, али га је народ жалио. И сада људи жале владику Артемија и његово монаштво. Жале што је до свега тога дошло у Цркви. Жале кад виде како се непријатељи радују нашој неслози. Плачу над собом и над децом својом, јер кад тако страда сухо дрво (монаси – подвижници), шта ће бити од сировог (нас грешних)... Лично, сасвим лично „Борба за веру“: Какво је Ваше лично осећање после свега? Владимир Димитријевић: Цркви сам пришао као двадесетогодишњак, 1989. године. Од тада до данас све што са радио, радио сам у Цркви и за Цркву. У време кад сам почињао да живим хришћански, дружио сам се са младим верницима и студентима Богословског факултета, итд. На многим зидовима њихових соба стајала је слика Јустинових духовних синова: Артемија, Атанасија, Амфилохија и Иринеја на гробу великог Авве. Људи су је држали поред икона, верујући да ће њих четворица САБОРНО препорађати Цркву нашу, како их је отац Јустин и заветовао. Неоспорно је: свако од њих је дао свој допринос, и све што тај допринос јесте – не може се оповрћи. Али, обрачун са владиком Артемијем на Сабору на коме је отац Јустин канонизован може само да запањи! Мој осећај, после свега, је као осећај Софке из романа „Нечиста крв“ кад је схватила да њен отац, негда угледни чорбаџија, Мита ефендија, сада није ништа друго до сиромах, чије је одело само споља господско, а изнутра овештало, умољчано... И још су ми на уму страшне, али отрежњујуће речи Светог Игњатија (Брјанчанинова): „Зграда званичне Цркве срушиће се нагло и изненада, јер се сва средства за њено одржање позајмљују од овога света“... Дакле, не осуђујем, него жалим, жалим наш јад и беду, и себе и све око себе... Шта то Господ допусти због наших греха! Да ли је крив? „Борба за веру“: Па добро, још једном: да ли је владика Артемије крив? Владимир Димитријевић: Одговорићу стиховима Бориса Пастерника, из песме „Нобелова награда“: - Шта учини, ти, подлаче, ти, убица ког се боје? - Ја натерах свет да плаче над лепотом земље моје. „Борба за веру“: Господине Димитријевићу, хвала Вам на разговору! Владимир Димитријевић: Богу хвала, и нека нас све Господ чува, и да дарује мира и помирења Цркви Својој, и то над моштима Светих Николаја Охридског и Жичког и Јустина Ћелијског! КРАЈ
|